Ustavna žalba zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao osam godina i jedan mesec. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete zbog neefikasnog postupanja redovnih sudova.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-9064/2013
19.11.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija D raškić, dr Agneš Kartag Odri, Bratislav Đokić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Jelene Tričković iz Leskovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. novembra 201 5. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Jelene Tričković i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P. 540/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Leskovcu P. 4794/05) povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Jelena Tričković iz Leskovca podnela je , 7. novembra 2013. godine, preko punomoćnika Zlatimira Stevanovića, advokata iz Leskovca, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred O snovnim sudom u Leskovcu u predmetu P. 540/10.

Podnositeljka je u ustavnoj žalbi, pored ostalog, navela da je osporeni parnični postupak, u kome je ona ima la svojstvo tužilje , trajao od podnošenja tužbe u septembru 2005. godine do oktobra 2013. godine, kada je zaključeno poravnanje, zbog čega smatra da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Istakla je zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbama člana 32. stav 1. Ustava na čiju se povredu poziva podnositeljka ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Leskovcu P. 540/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe, u svojstvu tužilje, podnela je 22. septembra 2005. godine Opštinskom sudu u Leskovcu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv tuženih G. Đ. i Ž. Đ, obojica iz Leskovca, radi utvrđenja prava susvojine na određenim pokretnim i nepokretnim stvarima pa osnovu sticanja u bračnoj zajednici. Po tužbi je formiran predmet P. 4794/05.

Prvo ročište u postupku je održano 20. januara 2006. godine. Do kraja 2006. godine održano je još pet ročišta i izvedeni su dokazi saslušanjem parničnih stranaka, kao i građevinskim veštačenjem, dok dva ročišta nisu održana (jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije i jedno zbog nedolaska tuženih).

U toku 2007. godine održana su samo dva ročišta (poslednje 16. maja), dok tri ročišta nisu održana (jedno zbog nedolaska sudskog veštaka i dva jer nisu pribavljeni spisi Opštinskog suda P. 795/07 radi uvida).

Jedino ročište u toku 2008. godine je zakazano i održano 26. maja, kada je izveden dokaz uvidom u spise predmeta Opštinskog suda P. 795/07, a četiri ročišta nisu održana (dva zbog nedolaska punomoćnika tuženih, jedno zbog nedolaska punomoćnika tužilje i jedno zbog nedolaska veštaka).

Naredno ročište je održano 26. februara 2009. godine, a ročište zakazano za 14. april iste godine nije održano na predlog parničnih stranaka, zbog pokušaja mirnog rešenja spora.

Rešenjem Opštinskog suda P. 4794/05 od 21. maja 2009. godine usvojen je predlog tužilje za određivanje privremene mere kojom se zabranjuje tuženima raspolaganje spornom nepokretnosti – porodičnom kućom.

Do kraja 2009. godine održana su još dva ročišta, dok jedno ročište nije održano zbog nedolaska punomoćnika tužilje.

Nakon 1. januara 2010. godine i formiranja nove mreže sudova u Republici Srbiji, postupak je nastavljen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P. 540/10.

Ročište zakazano za 24. maj 2010. godine nije održano na predlog punomoćnika tužilje.

Tužilja je podneskom od 27. maja 2010. godine kao trećetuženu označila S. Đ. iz Leskovca.

Do kraja 2010. godine zakazana su još tri ročišta od kojih nijedno nije održano (dva na predlog obe parnične strane zbog pokušaja mirnog rešenja spora i jedno na predlog punomoćnika tužilje).

Pet ročišta je održano u toku 2011. godine i izvedeni su dokazi saslušanjem trećetužene, saslušanjem troje svedoka, kao i uviđajem suda na licu mesta. Jedno ročište nije održano na predlog tužilje.

Ročište zakazano za 22. mart 2012. godine nije održano na predlog parničnih stranaka, a na sledećem ročištu održanom 24. maja iste godine izvedeni su dokazi saslušanjem troje svedoka.

Nakon toga, ročište je zakazano i održano 2. septembra 2013. godine.

Parnične stranke su 24. oktobra 2013. godine zaključile sudsko poravnanje, te je sud doneo rešenje P. 540/10.

4. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se postupak vodi u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku, kao element prava na pravično suđenje, i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak, po svojoj prirodi predstavlja, jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak , pokrenut 22. septembra 2005. godine podnošenjem tužbe Opštinskom sudu a pravnosnažno okončan donošenjem rešenja o poravnanju Osnovnog suda u Leskovcu P. 540/10 od 24. oktobra 2013. godine, trajao osam godina i jedan mesec.

Razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca koji se moraju uzeti u obzir u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima, a najvažniji su: složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, ponašanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca.

Po oceni Ustavnog suda, predmetni postupak je bio složeniji, imajući u vidu da je tužbenim zahtevom traženo utvrđenje prava susvojine na osnovu sticanja u bračnoj zajednici na više pokretnih i nepokretnih stvari.

Ustavni sud je ocenio da je ovaj spor bio od značaja za podnositeljku ustavne žalbe, kao tužilju, s obzirom na to da se radilo o tužbenom zahtevu kojim je traženo utvrđenje prava susvojine. Međutim, ispitujući ponašanje podnositeljke, Ustavni sud je utvrdio da je ona doprinela dužem trajanju postupka, jer se neodržavanje čak devet ročišta u toku postupka može staviti njoj na teret (tri ročišta nisu održana zbog nedolaska punomoćnika podnositeljke, jedno zbog toga što je njen punomoćnik tražio odlaganje, jedno zbog toga što je podnositeljka tražila odlaganje, četiri na predlog obe parnične strane).

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud nalazi da je dužem trajanju postupka doprinelo prevashodno neefikasno postupanje Opštinskog i Osnovnog suda u Leskovcu. Naime, Opštinski sud je u periodu od skoro dve godine, od 16. maja 2007. do 26. februara 2009. godine održao samo jedno ročište – 26. maja 2008. godine. Osnovni sud u Leskovcu, takođe, u periodu dužem od godinu dana (od 24. maja 2012. do 2. septembra 2013. godine) nije zakazao nijedno ročište, niti preduzeo druge radnje u postupku.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud nalazi da je podnosi teljki ustavne ž albe u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P. 540/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Leskovcu P. 4794/05) povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, stoga , ustavnu žalbu usvojio, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), i odlučio kao u tački 1. izreke.

5. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2 . izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu n ematerijalne štete u iznosu od 200 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde .

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, a posebno dužinu trajanja osporenog parničnog postupka , kao i doprinos podnositeljke dužem trajanju postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog nedelotvornog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću sopstvenu praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Ustavna žalba zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti