Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u ponovljenom žalbenom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu S. V. i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u žalbenom postupku pred Višim sudom u Novom Sadu. Postupak, ponovljen po nalogu Ustavnog suda, trajao je šest i po godina. Sud dosuđuje naknadu nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-9065/2019
28.09.2023.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), dr Milan Škulić, dr Vladan Petrov, Tatjana Đurkić i dr Tijana Šurlan, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S . V . iz Veternika, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. septembra 2023. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. V . i utvrđuje da je u žalbenom postupku koji se vodio pred Višim sudom u Novom Sadu u predmetu Gž. 1842/18 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo S. V . na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. V . iz Veternika je , 5. septembra 2019. godine, preko punomoćnika A . J, advokata iz Novog Sada, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Novom Sadu Gž. 1842/18 od 8. jula 2019. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na jednaku zaštitu prava i pravno sredstvo iz člana 36. Ustava. Podnosilac ustavne žalbe je istovremeno istakao i povedu prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u drugostepenom postupku u kome je doneta osporena presuda.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je Odlukom Ustavnog suda Už- 5895/2012 od 17. oktobra 2012. godine usvojena njegova ustavna žalba i utvrđena mu povreda prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava , pa da je, kao mera otklanjanja štetnih posledica nastalih povredom pomenutih ustavnih prava, naloženo da Viši sud u Novom Sadu ponovi postupak po žalbi tužene izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Novom Sadu P. 1299/11 od 27. maja 2011. godine. Ističe da je navedeni drugostepeni sud doneo osporenu presudu nakon šest godina od dana prijema ove ustavnosudske odluke, pa smatra da je u konkretnom slučaju povređeno njegovo pravo na suđenje u razumnom roku. Podnosilac ustavne žalbe predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporenu drugostepenu presudu i utvrdi mu pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu P. 1299/11 i Višeg suda u Novom Sadu Gž. 1842/18, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilac S. V, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 14. februara 2011. godine Osnovnom sudu u Novom Sadu tužbu protiv prvotužene Autonomna P okrajina Vojvodina – Pokrajinski sekretarijat za socijalnu politiku i demografiju i drugotužene Republike Srbije – Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike, radi isplate razlike invalidskih primanja na ime dopunske lične invalidnine za period od 1. juna 2001. do 31. marta 2006. godine.

Osnovni sud u Novom Sadu je 27. maja 2011. godine doneo presudu P. 1299/11, kojom je: u stavu prvom izreke utvrdio da je tužba u odnosu na prvotuženu povučena i da se postupak u odnosu na prvotuženu obustavlja; u stavu drugom izreke odbio kao neosnovan prigovor tužene o mesnoj nenadležnosti; u stavu trećem izreke usvojio tužbeni zahtev i obavezao drugotuženu da na ime razlike invalidskih primanja za period od 1. juna 2001. do 31. marta 2006. godine isplati tužiocu iznos od 44.265,76 dinara sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu četvrtom izreke obavezao drugotuženu da naknadi tužiocu troškove parničnog postupka; u stavu petom izreke odredio da se tužilac oslobađa plaćanja sudskih taksi u ovom postupku.

Odlučujući o žalbi drugotužene, Viši sud u Novom Sadu je presudom Gž. 2592/11 od 25. aprila 2012. godine preinačio prvostepenu presudu tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca.

Tužilac je 13. jula 2012. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv navedene drugostepene presude.

Ustavni sud je 3. oktobra 2012. godine doneo Odluku Už- 5895/2012, kojom je: u stavu prvom izreke usvojio ustavnu žalbu S. V, ovde podnosioca ustavne žalbe, i utvrdio da su presudom Višeg suda u Novom Sadu Gž. 2592/11 od 25. aprila 2012. godine povređeni pravo podnosioca na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava; u stavu drugom izreke naložio Višem sudu u Novom Sadu da u roku od 60 dana od dana dostavljanja ove odluke ponovi postupak po žalbi tužene izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Novom Sadu P. 1299/11 od 27. maja 2011. godine.

Ustavni sud je uvidom u sajt Portal pravosuđa Srbije utvrdio da je navedena ustavnosudska odluka dostavljena Višem sudu u Novom Sadu dana 18. oktobra 2012. godine.

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, je podneskom od 20. aprila 2018. godine urgirao od Višeg suda u Novom Sadu da postupi po Odluci Ustavnog suda Už- 5895/2012 od 3. oktobra 2012. godine.

Ustavni sud je uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu P. 1299/11 utvrdio da se u istim ne nalazi pismeni otpravak navedene ustavnosudske odluke.

Imajući u vidu da su spisi Višeg suda u Novom Sadu Gž. 2592/11 izlučeni iz arhive, jer je protekao rok za čuvanje arhiviranih predmeta prema odredbama Sudskog poslovnika , predsednik navedenog suda je 25. aprila 2018. godine doneo rešenje SU VIII 99/18, kojim je odredio da se obnavljaju spisi predmeta Gž. 2592/11 i da će predmet nakon rekonstrukcije dobiti novi broj.

Odlučujući ponovo o žalbi tužene, Viši sud u Novom Sadu je 8. jula 2019. godine doneo osporenu presudu Gž. 1842/18, kojom je preinačio prvostepenu presudu tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca i obavezao ga da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je Odlukom Ustavnog suda Už- 5895/2012 od 3. oktobra 2012. godine naloženo Višem sudu u Novom Sadu da ponovo odluči o žalbi tužene protiv presude Osnovnog suda u Novom Sadu P. 1299/11 od 27. maja 2011. godine i da prema stanju u prvostepenom spisu proizlazi da nije dostavljena citirana odluka Ustavnog suda; da je u prvostepenom postupku utvrđeno da je rešenjem Uprave za boračko-invalidsku zaštitu Sekretarijata za socijalnu zaštitu i zdravstvo Gradske uprave grada Novog Sada broj I-7/580-524-01 od 31. maja 2001. godine priznato tužiocu pravo na dopunsku ličnu invalidninu počev o d 1. juna 2001. godine, dok je rešenjem Uprave za boračko-invalidsku zaštitu Gradske uprave za socijalnu i dečiju zaštitu grada Novog Sada broj XIII – 02580-00410/2016 od 22. maja 2016. godine prestalo tužiocu navedeno pravo zaključno sa 31. martom 2006. godine; da tužiocu u spornom periodu nije isplaćena razlika u iznosu od 44.265,76 dinara; da je tužena propustila da u celini ispuni svoju obavezu prema tužiocu, čime je za tužioca nastala šteta, pa je za odluku o istaknutom prigovoru zastarelosti potraživanja od značaja odredba člana 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima; da je Ministar rada i socijalne politike, na osnovu zaključka Vlade Republike Srbije 05 broj 580-8762/2006-3 od 28. septembra 2006. godine, doneo 11. januara 2008. godine Odluku o isplati duga Republike Srbije korisnicima boračko -invalidske zaštite i zaštite civilnih invalida rata za period oktobar 1999. – mart 2002. godine; da je navedena odluka imala karakter pismenog priznanja zastarele obaveze, zbog čega je rok zastarelosti za potraživanja koja su obuhvaćena odlukom počeo teći iznova, u smislu odredbe člana 392. st.1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima; da je rok zastarelosti za potraživanja za period od 1. juna 2001. do 31. marta 2002. godine protekao dana 11. januara 2011. godine, dok je tužba podneta tek 14. februara 2011. godine; da su potraživanja tužioca za period od 1. aprila 2002. do 31. marta 2006. godine takođe zastarela, iz razloga što je od dospelosti poslednjeg mesečnog iznosa razlike za mart 2006. godine proteklo više od tri godine; da je imajući u vidu navedeno, drugostepeni sud ocenio da je prigovor zastarelosti potraživanja osnovan za sva potraživanja koja su obuhvaćena tužbenim zahtevom, zbog čega je odlučeno kao u izreci.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.).

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09, 36/11, 72/11 i 53/13), koji se primenjivao na predmetni parnični postupak, bilo je propisano da s tranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud pre svega napominje da parnični postupak koji je pravnosnažno okončan pre izjavljivanja ustavne žalbe povodom koje je doneta Odluka Už-5895/2012 od 3. oktobra 2012. godine, nije deo postupka koji je usledio nakon njenog donošenja, već se radi o posebnom postupku u kome se Odluka Suda izvršava. Stoga je Ustavni sud, u konkretnom slučaju, cenio samo period od dostavljanja pomenute ustavnosudske odluke Višem sudu u Novom Sadu, tačnije od 18. oktobra 2012. godine pa sve do 8. jula 2019. godine, kada je doneta drugostepena presuda koja se osporava ovom ustavnom žalbom.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je radi ocene o osnovanosti navoda podnosioca ustavne žalbe pre svega imao u vidu procesna ovlašćenja drugostepenog suda u postupku po žalbi prema odredbama Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine, koji se primenjivao na predmetni parnični postupak. Ustavni sud je zaključio da drugostepeni sud u postupku instancione kontrole ispituje pravilnost i zakonitost prvostepene presude, po pravilu, u sednici veća, što podrazumeva da se odluka po žalbi donosi na osnovu činjenica koje su utvrđene u prvostepenom postupku. Dakle, drugostepeni sud u takvoj procesnoj situaciji iskazuje manji procesni napor u odnosu na slučajeve kada donosi odluku o žalbi nakon održane glavne rasprave, a za kojim ovlašćenjem poseže ukoliko je radi pravilnog utvrđenja činjeničnog stanja potrebno da se pred drugostepenim sudom ponove već izvedeni dokazi ili ukoliko je u istoj parnici prvostepena presuda već jedanput bila ukinuta, a pobijana presuda se zasniva na pogrešno i nepotpuno m utvrđenom činjeni čnom stanju ili su u postupku pred prvostepenim sudom učinjene bitne povrede pravila postupka. Tada se i duže trajanje drugostepenog postupka koje je nastalo kao posledica održavanja glavne rasprave može više tolerisati, u zavisnosti od okolnosti konkretnog slučaja. U tom smislu, Ustavni sud ističe da prema praksi Evropskog suda za ljudska prava i Ustavnog suda, dvogodišnje trajanje žalbenog postupka koji je okončan meritornom odlukom predstavlja optimalno vreme za odlučivanje o pravima i obavezama stranaka, kada se ne vređa pravo na suđenje u razumnom roku.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud je zaključio da je ponovni postupak po žalbi protiv presude Osnovnog suda u Novom Sadu P. 1299/11 od 27. maja 2011. godine trajao šest i po godina, što se ne može smatrati efikasnim postupanjem drugostepenog suda u žalbenom postupku. Ustavni sud nalazi da je činjenica da je drugostepeni postupak ovoliko dugo trajao, sama po sebi, dovoljna za ocenu o povredi prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku. Pri tome, Ustavni sud je prilikom odlučivanja imao u vidu konstataciju Višeg suda u Novom Sadu iznetu u obrazloženju osporene presude Gž. 1842/18 od 8. jula 2019. godine prema kome nije dostavljena Odluka Už-5895/2012 od 3. oktobra 2012. godine koja je bila povod za donošenje te presude. Naime, Ustavni sud je utvrdio da se u spisima predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu P. 1299/11 zaista ne nalazi pismeni otpravak navedene ustavnosudske odluke, a da su spisi predmeta koji su formirani po žalbi pod oznakom Gž. 2592/11 prema odredbama Sudskog poslovnika izlučeni iz arhive u momentu donošenja osporene presude, zbog čega Viši sud u Novom Sadu nije imao nesumnjivo saznanje o tome da li je i kada dostavljena Odluka Už-5895/2012 od 3. oktobra 2012. godine. Međutim, Ustavni sud je ocenio da, zbog sumnje koja se pojavila u pogledu dostavljanja pomenute ustavnosudske odluke, podnosilac ustavne žalbe ne može snositi štetne posledice, u smislu zaštite prava na suđenje u razumnom roku. Na kraju, Ustavni sud je konstatovao da je uvidom u sajt Portal pravosuđa Srbije, koji sadrži podatke o procesnim radnjama koje su preduzete u predmetu Višeg suda u Novom Sadu Gž. 2592/11, utvrdio da je Odluka Už- 5895/2012 od 3. oktobra 2012. godine dostavljena drugostepenom sudu 18. oktobra 2012. godine, od kada se i računa dužina trajanja postupka koja je osporena ovom ustavnom žalbom.

Iz svih iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15 i 10/23), te je odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Ispitujući postojanje procesnih pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u delu u kome se pobija presuda Višeg suda u Novom Sadu Gž. 1842/18 od 8. jula 2019. godine, Ustavni sud je zaključio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na to da je osporenom presudom povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje.

Imajući u vidu navode ustavne žalbe koji se odnose na povredu prava na pravično suđenje u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud konstatuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan samo da utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do povrede ili uskraćivanja ljudskih ili manjinskih prava i sloboda zajemčenih Ustavom, odnosno da nije nadležan da ispituje zakonitost odluka redovnih sudova i vrši ocenu utvrđenih činjenica i dokaza u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, a na kojima se zasniva osporena drugostepena presuda. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je parnični postupak u celini bio pravičan na način utvrđen članom 32. stav 1. Ustava.

Po nalaženju Ustavnog suda, podnosilac ustavne žalbe pogrešno smatra da je Viši sud u Novom Sadu prilikom donošenja osporene presude izgubio iz vida pravne stavove i ocene iznete u Odluci Už-314/2012 od 13. juna 2012. godine, a ne navodi razloge koji bi ukazivali na to da je drugostepeni sud uskratio podnosiocu neku od procesnih garancija pravičnog suđenja ili da je doneo osporenu presudu uz proizvoljnu primenu materijalnog prava. Imajući u vidu da je ministar rada i socijalne politike 11. januara 2008. godine doneo Odluku o isplati duga Republike Srbije korisnicima boračko-invalidske zaštite i zaštite civilnih invalida rata za period oktobar 1999. – mart 2002. godine (kojom je izvršeno pismeno priznanje zastarele obaveze dužnika prema podnosiocu ustavne žalbe za navedeni period) i da je od tog trenutka ponovo počeo da teče rok zastarelosti potraživanja podnosioca ustavne žalbe, te činjenicu da je podnosilac podneo tužbu tek 14. februara 2011. godine, Ustavni sud smatra da je Viši sud u Novom Sadu dao dovoljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge kada je ocenio da su zastarela sva potraživanja podnosioca, pa i za period koji je obuhvaćen navedenom Odlukom. U tom kontekstu, Ustavni sud nalazi da su navodi podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje zapravo posledica njegovog pogrešnog uverenja da pomenuti drugostepeni sud iznosi oprečne pravne stavove u postupcima izvršenja ustavnosudskih odluka koje datiraju iz 2012. godine i kojima su usvojene ustavne žalbe korisnika invalidskih primanja.

U pogledu navoda ustavne žalbe o povredi prava na jednaku zaštitu prava u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je najpre konstatovao da su priloženim presudama Višeg suda u Novom Sadu Gž. 1843/18 od 4. oktobra 2018. godine i Gž. 1037/18 od 23. aprila 2019. godine delimično usvojeni tužbeni zahtevi tužilaca i obavezana tužena da im isplati razliku invalidskih primanja za vremenski period koji je obuhvaćen Odlukom od 11. januara 2008. godine. Međutim, imajući u vidu da iz sadržine obrazloženja navedenih presuda proizlazi da su tužioci u tim predmetima za razliku od podnosioca ustavne žalbe, blagovremeno podneli tužbe u roku od tri godine nakon što je izvršeno priznanje zastarele obaveze tužene kao dužnika, Ustavni sud je ocenio da su navodi podnosioca o povredi prava iz člana 36. stav 1. Ustava u ovom delu posledica njegovog pogrešnog uverenja o postojanju identičnog činjeničnog i pravnog stanja u ove tri parnice. Ustavni sud dodatno ukazuje da se ukidajuće rešenje Višeg suda u Novom Sadu Gž. 1841/18 od 11. februara 2019. godine ne može posmatrati kao dokaz o nejednakom postupanju sudova, s obzirom na to da je reč o aktu procesnog karaktera kojim se ne odlučuje konačno o pravima i obavezama stranaka. Stoga su ustavnopravno neargumentovane tvrdnje podnosioca ustavne žalbe da je osporenom presudom povređeno njegovo pravo na jednaku zaštitu prava.

Pored toga, Ustavni sud je ocenio da se podnosilac ustavne žalbe samo formalno pozvao na povredu prava na pravno sredstvo u predmetnom parničnom postupku, ne navodeći bilo kakve razloge za tvrdnju o povredi prava iz člana 36. stav 2. Ustava.

Uzimajući u obzir sve iznete razloge, Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, pa je rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede ustavnog prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti koje su od uticaja u ovoj ustavnopravnoj stvari. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je uzeo u obzir i noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije (predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine), kao i više presuda donetih nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo.

8. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („ Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u ponovljenom žalbenom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti