Ustavna žalba zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete koji je trajao preko osam godina. Podnositeljki je, zbog prekomernog trajanja postupka, dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 700 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, mr Tomislav Stojković, Milan Stanić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi V. B. iz Padinske Skele, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. novembra 201 6. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba V. B. i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 47456/10 (ranije predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 7998/06) povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. V. B. iz Padinske Skele je, 19. decembra 2014. godine, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 47456/10.

Podnositeljka ustavne žalbe je navela: da je 18. septembra 2006. godine podnela Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženih JKP G. „B.“ i K. „D. o.“, radi naknade nematerijalne štete zbog teške telesne povrede koju je zadobila u saobraćajnoj nezgodi krivicom vozača gradskog autobusa; da je prvostepena presuda doneta 23. jula 2012. godine, a parnični postupak je pravnosnažno okončan 8. oktobra 2014. godine, dakle nakon osam godina od podnete tužbe; da joj je zbog dužine trajanja postupka povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, kao i pravo iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Zahtevala je naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 47456/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je 19. septembra 2006. godine podnela tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženih G. „B.“ i K. „D. o.“ a.d. iz Beograda, radi naknade materijalne i nematerijalne štete zbog teške telesne povrede koju je zadobila u saobraćajnoj nezgodi krivicom vozača autobusa.

Predmet je dobio broj P. 7998/06.

Pred prvostepenim sudom je bilo održano 13 ročišta na kojima su saslušane parnične stranke, s tim što je tužilja saslušana u više navrata, saslušano je više svedoka, izvršen je uvid u spise krivičnog predmeta K. 1398/04 u kome je vođen krivični postupak protiv vozača autobusa za izvršeno krivično delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja i kome je izrečena uslovna osuda na kaznu zatvora u trajanju od tri meseca, izvršen je uvid u medicinsku dokumentaciju, izvršeno je veštačenje od strane sudskih veštaka medicinske struke - ortopeda i neuropsihijatra, saslušani su veštaci, dok pet ročišta nije bilo održano, i to: tri zbog nedostataka procesnih pretpostavki, bez navođenja razloga, jedno na zahtev podnositeljke zbog odsustva njenog punomoćnika što je dovelo do produženja postupka za dva meseca, jedno zbog nedolaska parničnih stranaka na ročište što je imalo za posledicu donošenje rešenja da se tužba smatra povučenom.

Na ročištu od 2. februara 2009. godine nisu prisustvovale parnične stranke niti su svoj izostanak opravdale a uredno su pozvane, te je rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 7998/06 od 2. februara 2009. godine određeno da se smatra da je tužba povučena.

Tužilja je 4. februara 2009. godine tražila povraćaj u pređašnje stanje i rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 7998/06 od 24. februara 2009. godine dozvoljeno je vraćanje u pređašnje stanje. Na ročištu od 8. juna 2009. godine podnositeljka se odrekla dela tužbenog zahteva koji se odnosio na zahtev za naknadu materijalne štete.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 47456/10 od 23. jula 2012. godine, u stavu prvom izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev, pa su obavezani tuženi da tužilji solidarno isplate na ime naknade nematerijalne štete ukupan iznos od 560.000,00 dinara, i to: 240.000,00 dinara na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja opšte životne aktivnosti, 150.000,00 dinara na ime pretrpljenih fizičkih bolova, 100.000,00 dinara na ime pretrpljenog straha, 70.000,00 dinara na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog naruženosti; u stavu drugom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev u delu kojim je traženo da se obavežu tuženi da tužilji solidarno, pored iznosa dosuđenih stavom prvim izreke presude, na ime naknade nematerijalne štete isplate ukupan iznos od 220.000,00 dinara, i to – 160.000,00 dinara na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja opšte životne aktivnosti, 50.000,00 dinara na ime pretrpljenog straha, iznos od 10.000,00 dinara na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog naruženosti; u stavu trećem izreke odbijen je, usled odricanja, tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se obavežu tuženi da joj solidarno isplate na ime naknade materijalne štete za 2004, 2005. i 2006. godinu iznos od 50.000,00 dinara, kao i da joj na ime naknade materijalne štete za svaku narednu kalendarsku godinu isplate iznos od 150.000,00 dinara, revalorizovan po stopi rasta cena na malo u Republici Srbiji počev od 1. juna 2006. godine, zaključno sa 31. majom tekuće godine za koju se vrši isplata štete; u stavu četvrtom izreke obavezani su tuženi da tužilji solidarno naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 63.900,00 dinara.

Odlučujući o žalbama parničnih stranaka protiv navedene prvostepene presude, Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 7127/12 od 20. marta 2013. godine predmet vratio prvostepenom sudu radi dopune postupka, iz razloga što je prvostepeni sud prilikom donošenja prvostepene presude propustio da u celini odluči o zahtevu tužilje za naknadu troškova parničnog postupka, te je naloženo prvostepenom sudu da u smislu odredaba čl. 343. i 344. Zakona o parničnom postupku odluči o zahtevu tužilje za naknadu troškova parničnog postupka.

Dopunskom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 47456/10 od 16. maja 2013. godine, u stavu prvom izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilje za naknadu troškova parničnog postupka, pa su obavezani tuženi da tužilji, pored troškova postupka dosuđenih stavom četvrtim izreke presude P. 47456/10 od 23. jula 2012. godine, solidarno isplate na ime troškova postupka iznos od ukupno 40.081,00 dinara, i to iznos od 34.900,00 dinara na ime takse na tužbu, iznos od 50,00 dinara na ime preporučene dostave tužbe, iznos od 171,00 dinara na ime PTT provizije za uplatu troškova veštačenja, iznos od 4.960,00 dinara na ime troškova prevoza punomoćnika tužilje radi dolaska na određena ročišta za glavnu raspravu; u stavu drugom izreke odbijen je kao neosnovan zahtev tužilje da se obavežu tuženi da joj pored iznosa dosuđenih stavom prvim izreke ove presude, na ime troškova postupka solidarno isplate iznos od 6.000,00 dinara na ime izgubljene zarade punomoćnika tužilje zbog dolaska na određena ročišta i iznos od 480,00 dinara na ime troškova prevoza GSP-om, što ukupno iznosi 6.480,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6274/13 od 8. oktobra 2014. godine odbijene su žalbe tužilje i prvotuženog kao neosnovane i potvrđena je ožalbena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 47456/10 od 23. jula 2012. godine u stavovima prvom i četvrtom izreke, i dopunska presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 47456/10 od 16. maja 2013. godine u stavu drugom izreke.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju se povredu podnositeljka ustavne žalbe pozvala, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ustavni sud i u ovom predmetu konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je upravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od praske i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi nisu efikasno i delotvorno postupali kako bi se predmetni parnični postupak okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi podnositeljke odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Ustavni sud nalazi da je predmetni postupak ukupno trajao više od osam godina, što predstavlja nerazumno dugo trajanje parničnog postupka kako po stavovima ovoga suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava, koje se ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na njegovu dužinu.

Po oceni Ustavnog suda, odgovornost za prekomerno trajanje postupka snosi prvostepeni sud koji je doneo meritornu odluku nakon skoro šest godina od podnete tužbe, ali tom odlukom nije odlučio o tužbenom zahtevu u celosti, odnosno o naknadi troškova parničnog postupka te je, na osnovu naloga drugostepenog suda koji je vratio spise prvostepenom sudu radi dopune postupka, prvostepeni sud doneo dopunsku presudu.

Ustavni sud nalazi da je predmet spora nesumnjivo bio od materijalnog značaja za podnositeljku, a ispitujući njeno ponašanje, Sud ukazuje da je podnositeljka ustavne žalbe u određenoj meri doprinela dužem trajanju postupka, jer jedno ročište nije bilo održano na zahtev podnositeljke zbog odsustva njenog punomoćnika, dok jedno ročište nije bilo održano zbog odsustva obe parnične stranke što je za posledicu imalo donošenje rešenja da se tužba smatra povučenom.

Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak vođen po tužbi podnositeljke ustavne žalbe radi naknade štete koja je nastala kao posledica teške telesne povrede nastale u saobraćanoj nezgodi krivicom vozača autobusa kod tuženog. Ustavni sud je dalje utvrdio da je parnični sud u dokaznom postupku u više navrata saslušao tužilju u svojstvu parnične stranke, da je saslušavao veštake medicinske struke i sprovodio medicinsko veštačenje, što ukazuje na to da je u konkretnom slučaju predmet spora bio relativno složen, ali ni određena složenost postupka ne opravdava dužinu njegovog trajanja od preko osam godina.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 47456/10 (ranije predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 7998/06), te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

U pogledu navoda podnositeljke o povredi prava iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, Ustavni sud ukazuje da se navedeno pravo sadržinski ne razlikuje od prava iz člana 32. stav 1. Ustava, te je povredu tog prava cenio u odnosu na ustavne odredbe.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka kao i doprinos podnositeljke trajanju postupka . Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ust avne žalbe pretrpela usled neefikasnog postupanja nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenim licima treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

7. Saglasno iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1 . tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.