Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe zbog dužine postupka

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu Živote Milosavljevića zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Sud je utvrdio da je podnosilac svojim procesnim radnjama u najvećoj meri doprineo dužini trajanja parničnog postupka, koji traje sedam godina.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Živote Milosavljevića iz Bara, Republika Crna Gora, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 22. jula 2010. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Živote Milosavljevića izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Kruševcu u predmetu P. 139/07.

O b r a z l o ž e nj e

1. Života Milosavljević iz Bara, Republika Crna Gora je 7. aprila 2008. godine, preko punomoćnika Dejana Milosavljevića iz Kruševca, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbama člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u 21 različitih parničnih postupaka koji su se vodili pred Opštinskim sudom u Kruševcu, kao i zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku, zajemčenih članom 32. stav 1. Ustava, u još jednom parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Kruševcu. Ustavna žalba je u Ustavnom sudu zavedena pod brojem Už-404/2008.

S obzirom na to da se ustavnom žalbom zahteva utvrđivanje povrede Ustavom zajemčenih prava u 22 različita parnična postupka, Ustavni sud je, na osnovu člana 42. st. 3. i 4. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08 i 27/08), razdvojio postupke i formirao 22 predmeta, te je u ovom predmetu odlučivao o navodima iz ustavne žalbe u predmetu Už-907/2008.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u predmetu P. 139/07 Opštinskog suda u Kruševcu koji je započeo podnošenjem tužbe januara 2003. godine. Takođe, podnosilac traži naknadu štete zbog povrede navedenog ustavnog prava.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

3. U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta P. 139/07 Opštinskog suda u Kruševcu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 20. januara 2003. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Kruševcu protiv tuženog Javnog preduzeća "Direkcija za urbanizam i izgradnju" Kruševac, radi naknade materijalne i nematerijalne štete. Sud je po tužbi formirao predmet P. 126/03. Podneskom od 30. januara 2003. godine tužilac je predložio delegiranje drugog stvarno nadležnog suda u ovom predmetu, a navedeni predlog je odbijen rešenjem Vrhovnog suda Srbije R. 313/03 od 26. juna 2003. godine. Na ročištu za glavnu raspravu održanom 17. februara 2003. godine, sud je doneo rešenje kojim je vraćena tužba tužiocu radi ispravke i dopune, a 29. avgusta 2003. godine Opštinski sud u Kruševcu doneo je rešenje P. 126/03 da se tužba tužioca smatra povučenom, jer nije uređena po nalogu suda. U postupku po žalbi tužioca, navedeno rešenje je potvrđeno rešenjem Okružnog suda u Kruševcu Gž. 1721/2003 od 11. novembra 2003. godine. Kako je protiv drugostepenog rešenja tužilac izjavio reviziju, rešenjem Vrhovnog suda Srbije Rev. 638/04 od 1. jula 2004. godine ukinuto je i prvostepeno i drugostepeno rešenje i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak. U ponovnom postupku, tužilac je podneskom od 21. septembra 2004. godine precizirao tužbeni zahtev, a sud je 28. oktobra 2004. godine doneo presudu zbog izostanka, kojom je usvojen tužbeni zahtev i obavezan tuženi da tužiocu isplati određeni iznos na ime duga. Ova presuda je, nakon dozvoljenog povraćaja u pređašnje stanje, stavljena van snage na ročištu za glavnu raspravu održanom 5. januara 2005. godine. U daljem toku postupka, podnescima od 11. januara 2005. godine i 1. septembra 2006. godine, tužilac je precizirao tužbeni zahtev. Na ročištu za glavnu raspravu održanom 15. januara 2007. godine, na predlog tužioca, postupak je prekinut do okončanja postupka u predmetu P. 3079/02, u kome se vodila parnica po istom osnovu i između istih stranaka. Podnescima od 7. avgusta 2007. godine, 30. aprila i 20. maja 2008. godine tužilac je tražio da se prekinuti postupak nastavi, što je i učinjeno, a predmet je dobio novi broj P. 139/07.

Zatim su zakazivana ročišta za glavnu raspravu (4. novembra 2008. godine, 19. novembra 2008. godine, 14. oktobra 2009. godine), koja su odlagana radi pribavljanja određene dokumentacije. Ročište od 14. oktobra 2009. godine nije održano jer na strani tuženog niko nije pristupio, a prvo sledeće ročište, zakazano za 19. januar 2010. godine, takođe je odloženo jer je tužilac tražio povećanje vrednosti spora.

4. Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 125/04) propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.). Takođe, i odredbama ranijeg Zakona o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 36/80, 69/89, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 30/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme podnošenja tužbe, bilo je takođe propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

5. Period ocene razumnosti dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen preko tri godine, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe sudu 20. januara 2003. godine.

Nema sumnje da je razumna dužina sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, ponašanje nadležnih organa vlasti - sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču i na ocenu dužine parničnog sudskog postupka.

Ocenjujući do sada sprovedeni postupak u predmetnoj građansko- pravnoj stvari, uvažavajući pri tome sudsku praksu i kriterijume Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud nalazi da je navedenom sedmogodišnjem trajanju parničnog postupka, koji još uvek nije okončan, u najvećoj meri doprineo sam podnosilac ustavne žalbe koji je sudu podnosio nejasne i nerazumljive podneske koji nisu imali ni činjeničnog ni pravnog uporišta u predmetu spora, predlagao je drugi stvarno nadležan sud za postupanje u predmetu, a takođe, tužba mu je vraćana više puta uz naloge suda radi ispravke i dopune, po kojima nije postupao. Podnosilac ustavne žalbe je tek posle skoro dve godine od podnošenja tužbe precizirao tužbeni zahtev u skladu sa nalogom suda. Takođe, podnosilac je prvo tražio prekid parnice do okončanja parnice u drugom predmetu, da bi posle sedam meseci u tri navrata tražio da se postupak nastavi, bez obzira na trajanje postupka zbog koga je prethodno tražio prekid.

Po oceni Ustavnog suda, nadležan sud je predmetni parnični postupak redovno sprovodio, odnosno redovno je zakazivao ročišta za glavnu raspravu, a takođe, od ročišta na kome je konstatovano okončanje parnice zbog koje je tražen prekid postupka, održavana su ročišta u primerenim vremenskim razmacima.

Dakle, Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe svojim nesvrsishodnim procesnim radnjama prevashodno doprineo trajanju parničnog postupka, jer nije postupao po nalozima suda i jer je prekid parničnog postupka sam inicirao.

Takođe, Ustavni sud konstatuje da i po merilima i standardima međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, sedmogodišnje trajanje parničnog postupka, pogotovo ako je podnosilac ustavne žalbe odlučujuće doprineo njegovom dužem trajanju, kao u konkretnom slučaju, ne može se automatski smatrati nerazumno dugim postupkom.

Na osnovu svega iznetog, Ustavni sud je stanovišta da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo zajemčeno u članu 32. stav 1. Ustava, da se o njegovom pravu u parničnom postupku koji se pred Opštinskim sudom u Kruševcu vodi pod brojem P. 139/07 odluči u razumnom roku, pa je stoga ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07).

6. Na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Sud je odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe zbog dužine postupka

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti