Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u parničnom postupku
Kratak pregled
Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, poništio presudu Višeg suda u Kruševcu i utvrdio povredu prava na pravično suđenje. Drugostepeni sud je u sporu male vrednosti zasnovao odluku na činjenici (alkoholisanost) koju prvostepeni sud nije utvrdio, što predstavlja proizvoljnu primenu prava.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća , i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić , Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. Đ . iz V . D . kod Trstenika , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. maja 2016. godine, doneo je
O D L U K U
1. Usvaja se ustavna žalba M. Đ . i utvrđuje da je presudom Višeg suda u Kruševcu Gž. 817/14 od 13. oktobra 2014. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.
2. Poništava se presuda Višeg suda u Kruševcu Gž. 817/14 od 13. oktobra 2014. godine i određuje da taj sud donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Trsteniku P. 26/14 od 13. maja 2014. godine.
O b r a z l o ž e nj e
1. M. Đ . iz V . D . kod Trstenika podneo je Ustavnom sudu, 17. decembra 2014. godine, preko punomoćnika D. S, advokata iz Trstenika, ustavnu žalbu protiv akta navedenog u izreci zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na pravnu sigurnost u kaznenom prav u i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama čl. 32, 34. i 36. Ustava Republike Srbije.
Tvrdnju o povredi označenih prava podnosilac obrazlaže time da je Viši sud u Kruševcu, i pored toga što je on pravnosnažnom presudom oglašen krivim za izvršenje krivičnog dela ugrožavanje javnog saobraćaja samo zbog vožnje neprilagođenom brzinom, utvrdio da postoji uzročno-posledična veza između njegove navodne alkoholisanosti i predmetne saobraćajne nezgode. Po mišljenju podnosioca, Viši sud na ovaj način faktički preinačuje osuđujuću krivičnu presudu, kojom je vezan u parničnom postupku i pogrešno nalazi da ima osnova za regres. Predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu označenih prava i preinači, odnosno ukine osporenu odluku.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:
Presudom Osnovnog suda u Trsteniku P. 26/14 od 13. maja 2014. godine obavezan je tuženi, ovde podnosilac ustavne žalbe, da tužiocu „A. o .“ a.d. Beograd, na ime regresa isplati određeni novčani iznos. U obrazloženju odluk e je navedeno da je po sprovedenom dokaznom postupku utvrđeno da je tuženi, ne pridržavajući se saobraćajnih propisa, i to odredbe člana 45. Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima koja obavezuje vozače da brzinu kretanja vozila prilagode osobinama i stanju puta, 12. aprila 2008. godine, upravljajući putničkim motornim vozilom, prouzrokovao saobraćajni udes u kome su lake telesne povrede zadobili oštećeni D. S . i S . L. Zbog prouzrokovanja predmetne saobraćajne nezgode, tuženi je pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Kruševcu K. 2419/10 od 9. juna 2011. godine oglašen krivim zbog izvršenja krivičnog dela ugrožavanje javnog saobraćaja iz člana 289. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakona i izrečena mu je novčana kazna. Tužilac je kao osiguravač tuženog po osnovu osiguranja od autoodgovornosti naknadio štetu trećim oštećenim licima – D. S, S . L . i M . K, vlasniku motocikla kojim je kritičnom prilikom upravljao Danijel Spasojević. Polazeći od toga da je tuženi pravnosnažnom presudom oglašen krivim za prouzrokovanje predmetnog saobraćajnog udesa, prvostepeni sud je, pozivajući se na član 939. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, zaključio da je tužilac isplatom naknade štete stekao pravo regresa prema tuženom.
Osporenom presudom Višeg suda u Kruševcu Gž. 817/14 od 13. oktobra 2014. godine potvrđena je nižestepena odluka. Drugostepeni sud je, nakon što je ponovio činjenično stanje utvrđeno u prvostepenom postupku, uz napomenu da pravilnost istog ne može biti predmet ocene u žalbenom postupku jer se radi o maličnom sporu, ocenio pravilnim zaključak tog suda – da je tužilac isplatom naknade štete, saglasno članu 939. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, stupio u prava oštećenih prema tuženom, budući da, kako je naveo - „iz sadržine spisa predmeta proizlazi da su ispunjeni uslovi osiguranja prema kojima se predviđa da osiguranik gubi pravo na osiguranje ukoliko je vozio u alkoholisanom stanju, a što proizlazi iz sadržine spisa predmeta ...“.
4. Odredbama Ustava , na čiju se povredu podnosilac u ustavnoj žalbi poziva, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se niko ne može oglasiti krivim za delo koje, pre nego što je učinjeno, zakonom ili drugim propisom zasnovanim na zakonu nije bilo predviđeno kao kažnjivo, niti mu se može izreći kazna koja za to delo nije bila predviđena (član 34. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.).
Članom 939. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima ( „Službeni list SFRJ “, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) ) je propisano da isplatom naknade iz osiguranja prelaze na osiguravača, po samom zakonu, do visine isplaćene naknade sva osiguranikova prava prema licu koje je po ma kom osnovu odgovorno za štetu.
Odredbama Zakona o osiguranju imovine i lica („Službeni list SRJ“, br. 30/96, 57/98, 21/99, 44/99, 53/99 i 55/99 ), koje su bile na snazi u vreme nastanka štetnog događaja, bilo je propisano: da je vlasnik, odnosno korisnik motornog i priključnog vozila dužan da zaključi ugovor o osiguranju od odgovornosti za štetu koju upotrebom motornog vozila pričini trećim licima usled smrti, povrede tela, narušavanja zdravlja, uništenja ili oštećenja stvari, osim za štetu na stvarima koje je primio na prevoz (u daljem tekstu: osiguranje od autoodgovornosti)(član 83.); da organizacija za osiguranje koja je naknadila štetu oštećenom licu stupa u njegovo pravo prema licu odgovornom za štetu za iznos isplaćene naknade, kamatu i troškove, ako nije nastupila njena obaveza prema uslovima ugovora o osiguranju od autoodgovornosti (član 87. stav 2.).
Odredbama Zakona o osnovama bezbednosti saobraćaja na putevima („Službeni list SFRJ“, br. 50/88, 63/88, 80/89, 29/90 i 11/91, „Službeni list SRJ“, br. 34/92, 13/93, 24/94, 41/94, 28/96 i 3/02 i „ Službeni glasnik RS“, broj 101/05) bilo je propisano da je vozač dužan da brzinu kretanja vozila prilagodi osobinama i stanju puta, vidljivosti, preglednosti, atmosferskim prilikama, stanju vozila i tereta, gustini saobraćaja i drugim saobraćajnim uslovima, tako da vozilo može blagovremeno da zaustavi pred svakom preprekom koju, pod datim uslovima, može da predvidi (član 45.); da vozač ne sme da upravlja vozilom u saobraćaju na putu ni da počne da upravlja vozilom ako je pod dejstvom alkohola i da će se smatrati da je pod dejstvom alkohola lice za koje se analizom krvi ili krvi i urina ili drugom metodom merenja količine alkohola u organizmu utvrdi da sadržina alkohola u krvi iznosi više od 0,5 g/kg ili ako je prisustvo alkohola u organizmu utvrđeno odgovarajućim sredstvima ili aparatima (alkometrom i dr.) za merenje alkoholisanosti, što odgovara količinama većim od 0,5 g/kg, ili kod koga se, bez obzira na sadržinu alkohola u krvi, stručnim pregledom utvrdi da pokazuje znake alkoholne poremećenosti (član 64. st. 1. i 2.) .
Odredbama člana 289. Krivičnog zakona ("Službeni glasnik RS", br. 85/05, 88/05 i 107/05) je propisano: da će se učesnik u saobraćaju na putevima koji se ne pridržava saobraćajnih propisa i time tako ugrozi javni saobraćaj da dovede u opasnost život ili telo ljudi ili imovinu većeg obima, pa usled toga kod drugog nastupi laka telesna povreda ili prouzrokuje imovinsku štetu koja prelazi iznos od dvesta hiljada dinara, kazniti zatvorom do tri godine (stav 1.); da ako je delo iz st. 1. i 2. ovog člana učinjeno iz nehata, učinilac će se kazniti novčanom kaznom ili zatvorom do jedne godine (stav 3.).
Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se primenjivao u konkretnom slučaju saglasno članu 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13- Odluka US, 74/13 – Odluka US i 55/14), bilo je propisano: da je u parničnom postupku sud u pogledu postojanja krivičnog dela i krivične odgovornosti učinioca vezan za pravnosnažnu presudu krivičnog suda kojom se optuženi oglašava krivim (član 13.); da kad veće drugostepenog suda nađe da je radi pravilnog utvrđenja činjeničnog stanja potrebno da se pred drugostepenim sudom ponove već izvedeni dokazi, zakazaće raspravu pred drugostepenim sudom (član 369. stav 2.); da se presuda ili rešenje kojim se okončava parnica u postupku o sporovima male vrednosti može pobijati samo zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. ovog zakona i zbog pogrešne primene materijalnog prava (član 478. stav 1.).
5. Imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, posebno navode podnosioca „da Viši sud ... nalazi suprotno osuđujućoj krivičnoj presudi da postoji uzročno posledična veza između alkoholisanosti i saobraćajne nezgode iako je kao bitan element krivičnog dela utvrđena neprilagođena brzina“, zbog čega smatra i pogrešnom ocenu suda da postoji osnov za regres, Ustavni sud je zaključio da su podnosiočevi navodi prvenstveno usmereni na osporavanje razloga na kojima je zasnovana osporena drugostepena presuda, te da stoga treba da budu razmotreni u odnosu na istaknutu povredu prava na pravično suđenje i to sa aspekta eventualno proizvoljne primene merodavnog materijalnog i procesnog prava.
Polazeći od iznetog, a imajući u vidu razloge na kojima se zasnivaju presude redovnih sudova, Ustavni sud na prvom mestu smatra neophodnim da ukaže da su pravo regresa i pravo personalne subrogacije različiti pravni instituti koji nastupaju pod bitno različitim činjeničnim i pravnim uslovima i okolnostima. Uslovi pod kojima dolazi do personalne subrogacije propisani su odredbom člana 939. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, na koju se pozivaju redovni sudovi. U slučaju subrogacije (zakonske cesije) osiguravač isplatom naknade štete iz osiguranja stupa u sva prava svog osiguranika prema trećem odgovornom licu – štetniku, a što se u smislu ZOO odnosi samo na imovinska (inače dobrovoljna) osiguranja, dakle ne i na obavezno osiguranje od autoodgovornosti kakav je bio slučaj u predmetnoj parnici. S druge strane, kod regresa, osiguravač isplatom naknade kod nastupanja osiguranog rizika stupa u sva prava trećeg oštećenog lica prema svom osiguraniku kao štetniku, ali samo ako su ispunjeni posebni uslovi pod kojima osiguranik gubi prava iz ove vrste obaveznog osiguranja od odgovornosti. Dakle, u slučaju regresa osiguranik je taj koji je odgovoran za štetu i osiguravač prema njemu ističe odštetni zahtev za naknadu isplaćenu trećem licu, dok je kod subrogacije osiguranik oštećeno lice, a odštetni zahtev je usmeren prema trećem licu kao štetniku. Dalje, jedini slučaj regresa koji je bio predviđen Zakonom o osiguranju imovine i lica odnosio se na štete prouzrokovane upotrebom motornog vozila koje je koristilo, odnosno kojim je upravljalo lice koje za to nije imalo ovlašćenje (član 88.), a osiguravajućim organizacijama je bilo prepušteno da same u opštim uslovima osiguranja od autoodgovornosti, koji čine sastavni deo svakog ugovora o osiguranju, predvide ostale slučajeve u kojima će imati regresno pravo prema svom osiguraniku – ako je iz unapred utvrđenih konkretnih razloga vezanih za način upotrebe motornog vozila izgubio pravo na ugovoreno osiguravajuće pokriće.
Sledeće na šta Ustavni sud želi da ukaže jeste da drugostepeni sud može da utvrdi drugačije činjenično stanje od onog koje je utvrđeno u prvostepenoj presudi samo ako prethodno otvori glavnu raspravu, te ponovo izvede i oceni dokaze. U suprotnom, kada bi drugostepena presuda bila zasnovana na novim činjenicama ili na drugačije utvrđenom činjeničnom stanju, u pitanje bi bilo dovedeno pravo stranaka da se izjašnjavaju o dokazima na osnovu kojih je drugostepeni sud utvrdio to drugačije/izmenjeno činjenično stanje, ali i Ustavom zajemčeno pravo na pravno sredstvo jer u takvoj situaciji stranke ne bi imale mogućnost da osporavaju pravilnost činjeničnog stanja koje je kao takvo po prvi put utvrđeno u drugostepenoj presudi. Međutim, Ustavni sud ukazuje da se žalba u tzv. maličnim sporovima, kako to navodi i drugostepeni sud u obrazloženju osporene presude, ne može izjaviti zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja , niti se u sporovima te vrste može otvarati glavna rasprava u žalbenom postupku. Budući da u sporovima male vrednosti isključivo prvostepeni sud utvrđuje činjenično stanje, drugost epeni sud, i kada ima sumnji u pogledu njegove pravilnosti i potpunosti , svoju odluku (bilo da je reč o presudi ili rešenju) mora zasnovati na činjeničnom stanju koje je utvrdio nižestepeni sud.
Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud primećuje da je prvostepeni sud, pozivajući se proizvoljno na član 939. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, izveo pravni zaključak da je tužilac kao osiguravač stekao automatsko pravo regresa prema podnosiocu ustavne žalbe kao svom osiguraniku, samom činjenicom što je pravnosnažnom krivičnom presudom isti oglašen krivim za predmetnu saobraćajnu nezgodu koju je (nehatno) prouzrokovao tako što je kritičnom prilikom upravljao motornim vozilom neprilagođenom brzinom. S druge strane, Viši sud je, i pored toga što je istakao da ne može da se upušta u pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja, s obzirom na to da se radi o maličnom sporu, ocenu o pravilnom zaključku nižestepenog suda našao u potpuno novoj činjenici da je podnosilac „vozio u alkoholisanom stanju“, koja, kako dalje navodi „proizlazi iz sadržine spisa predmeta“, a ne iz činjeničnog stanja koje je utvrdio nižestepeni sud u svojoj odluci i koje je bilo jedini osnov za usvajanje regresnog tužbenog zahteva – bez ikakvog upuštanja u pitanje eventualnog postojanja alkoholisanosti tuženog kao mogućeg razloga za gubitak njegovih prava iz ugovora o obaveznom osiguranju od autoodgovornosti, a u skladu sa opštim uslovima tužioca kao osiguravača.
Polazeći od izloženog, Ustavni sud je ocenio da je neovlašćenim utvrđivanjem činjeničnog stanja bitno drugačijeg od onog koje je utvrđeno do zaključenja glavne rasprave pred prvostepenim sudom i primenom zakonske odredbe koja uređuje personalnu subrogaciju osiguravača , a ne njegovo pravo regresa, podnosiocu ustavne žalbe osporenom presudom Višeg suda u Kruševcu Gž. 817/14 od 13. oktobra 2014. godine povređeno pravo na pravično suđenj e, te je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US , 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke.
6. Ustavni sud je zaključio da se štetne posledice učinjene povredom prava na pravično suđenje mogu otkloniti jedino poništajem osporene drugostepene presude i određivanjem da u ponovnom postupku Viši sud u Kruševcu donese novu odluku o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv prvostepene presude, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.
S obzirom na prethodnu ocenu, Ustavni sud nije razmatrao osnovanost navoda ustavne žalbe u odnosu na istaknute povrede prava čl. 34. i 36. Ustava.
7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Vesna Ilić Prelić, s.r.