Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu zbog nemogućnosti izvršenja

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu i utvrđuje povredu prava na imovinu. Odbacivanje predloga za izvršenje protiv dužnika u restrukturiranju, iako zasnovano na zakonu, predstavljalo je povredu prava na mirno uživanje imovine. Zahtev za naknadu štete se odbacuje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Bratislav Đokić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi H. s. „J. L.“, AD - Privredno društvo K. v. d.o.o , u restrukturiranju, iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. novembra 201 5. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba H. s. „J. L.“, AD - Privredno društvo K. v. d.o.o, u restrukturiranju i utvrđuje da je rešenjem Privrednog suda u Beogradu I. 3400/12 od 10. avgusta 2012. godine i rešenjem Privrednog suda u Beogradu Ipv(I). 650/12 od 5. oktobra 2012. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na imovinu, zajemčeno odredbom člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

3. Odbacuje se ustavna žalba podnosioca iz tačke 1. izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u izvršnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu I. 3400/12.

O b r a z l o ž e nj e

1. H. s. „J. L.“, AD - Privredno društvo K. v. d.o.o, u restrukturiranju, iz Beograda je, 28. novembra 2012. godine, preko punomoćnika N. R, advokata iz Beograda, podnelo Ustavnom sudu ustavnu žalbu, a 5. decembra 2012. godine podnesak pod nazivom „obrazloženje i ispravka ustavne žalbe“, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u izvršnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu I. 3400/12 kao i protiv rešenja Privrednog suda u Beogradu I. 3400/12 od 10. avgusta 2012. godine i rešenja Privrednog suda u Beogradu Ipv. 650/12 od 5. oktobra 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je 9. avgusta 2012. godine podneo Privrednom sudu u Beogradu predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika Privrednog društva „I. L. R. S.“ u restrukturiranju, iz Beograda, na osnovu verodostojne isprave, radi naplate potraživanja; da je osporenim rešenjem Privrednog suda u Beogradu I. 3400/12 od 10. avgusta 2012. godine odbačen predlog za izvršenje, sa pozivom na odredbu člana 20ž. stav 1. Zakona o privatizaciji prema kome se od dana donošenja odluke o restrukturiranju do dana donošenja odluke o okončanju restrukturiranja ne može odrediti ili sprovesti izvršenje; da je rešenjem Privrednog suda u Beogradu Ipv (I). 650/12 od 5. oktobra 2012. godine odbijen prigovor izvršnog poverioca i potvrđeno je prvostepeno rešenje; da mu je osporenim rešenjima povređeno pravo na pravično suđenje jer je onemogućen da ostvari svoja imovinska prava na naplatu potraživanja; da je Privredni sud u Beogradu drugi put, nakon šest godina doneo rešenje kojim je njegov predlog za izvršenje odbačen; da mu je pravo na pravično suđenje povređeno i time što postupajući sud nije omogućio podnosiocu ustavne žalbe da ostvari imovinsko pravo na naplatu svog potraživanja, jer da je usvojio predlog za izvršenje onda kada je prvi put podnet – 2006. godine, bila bi veća verovatnoća da bi podnosilac mogao naplatiti svoje potraživanje nego šest godina kasnije, kada je izvršni dužnik i dalje u restrukturiranju; da mu je pravo na suđenje u razumnom roku povređeno time što su odredbe na koje se Privredni sud poziva u svojim rešenjima takve prirode da se ne može sa sigurnošću utvrditi do kada će trajati postupak restrukturiranja dužnika, te se može dogoditi da imovinsko pravo izvršnog poverioca-podnosioca ustavne žalbe može zastariti usled okolnosti na koje on nije imao uticaja – predugog trajanja restrukturiranja izvršnog dužnika; da mu je osporenim rešenjem povređeno i pravo na imovinu iz člana 58. Ustava, jer mu je oduzeto pravo na mirno uživanje imovine na neodređeno vreme, uz mogućnost da imovina bude oduzeta zauvek, a sve iz razloga na koje podnosilac ustavne žalbe nije imao uticaja. Zahtevao je naknadu materijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) je po svojoj sadržini identična odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe, povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Privrednog suda u Beogradu I. 3400/12, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

U periodu pre podnošenja predloga za izvršenje podnosioca ustavne žalbe, 9. avgusta 2012. godine u izvršnom postupku I. 3400/12 koji je osporen ustavnom žalbom, utvrđene su sledeće činjenice:

Podnosilac ustavne žalbe je, kao izvršni poverilac, 14. januara 2005. godine podneo Trgovinskom sudu u Beogradu predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika „I. L. R. S.“, a.d, radi naplate potraživanja, na osnovu verodostojne isprave. Rešenjem Trgovinskog suda u Beogradu Iv. 505/05 od 28. januara 2005. godine određeno je predloženo izvršenje. Protiv navedenog rešenja o izvršenju izvršni dužnik je izjavio prigovor pa je rešenjem Trgovinskog suda u Beogradu Ipv (Iv). 544/05 od 13. marta 2005. godine stavljeno van snage rešenje o izvršenju Iv. 505/05 od 28. januara 2005. godine, ukinute su sve sprovedene radnje i predmet je dostavljen parničnom odeljenju toga suda na dalji postupak, saglasno odredbama člana 21. stav 1. Zakona o izvršnom postupku.

Presudom Trgovinskog suda u Beogradu P2. 835/05 od 27. maja 2005. godine održano je na snazi rešenje o izvršenju Iv. 505/05 od 28. januara 2005. godine, a presudom Višeg trgovinskog suda Pž. 9590/05 od 8. februara 2006. godine odbijena je žalba tuženog kao neosnovana i potvrđena je presuda Trgovinskog suda u Beogradu P2. 835/05 od 27. maja 2005. godine.

Podnosilac ustavne žalbe je zatim 31. marta 2006. godine podneo Trgovinskom sudu u Beogradu predlog za izvršenje I. 1036/06 protiv izvršnog dužnika „I. L. R. S.“ a.d, u restrukturiranju, iz Beograda, radi naplate potraživanja, a na osnovu pravnosnažne i izvršne presude Trgovinskog suda u Beogradu P2. 835/05 od 27. maja 2005. godine.

Rešenjem Trgovinskog suda u Beogradu I. 1036/06 od 12. maja 2006. godine odbačen je kao nedozvoljen predlog za izvršenje I. 1036/06. U obrazloženju tog rešenja je navedeno: da je odredbom člana 31. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji propisano da se protiv subjekta privatizacije, odnosno nad njegovom imovinom, za koji je do dana stupanja na snagu ovog zakona, 8. juna 2005. godine doneta odluka o restrukturiranju, ne može odrediti ili sprovesti prinudno izvršenje niti bilo koja mera postupka izvršenja, radi namirenja potraživanja u roku od godinu dana od dana njegovog stupanja na snagu; da je uvidom u odluku o restrukturiranju Agencije za privatizaciju Republike Srbije R 15/03 od 26. juna 2003. godine, utvrđeno da je nad dužnikom „I. L. R. S.“, a.d, u restrukturiranju, 3. jula 2003. godine pokrenut postupak restrukturiranja; da kako je nad izvršnim dužnikom u toku postupak restrukturiranja i doneta odluka o restrukturiranju, ne može se odrediti ni sprovesti izvršenje, te je stoga predlog za izvršenje nedozvoljen.

Podnosilac ustavne žalbe je ponovo 9. avgusta 2012. godine kao izvršni poverilac, podneo Privrednom sudu u Beogradu predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika „I. L. R. S.“ a.d, u restrukturiranju, radi naplate novčanih potraživanja, a na osnovu izvršne isprave – pravnosnažne i izvršne presude Trgovinskog suda u Beogradu P2. 835/05 od 27. maja 2005. godine.

Osporenim rešenjem Privrednog suda u Beogradu I. 3400/12 od 10. avgusta 2012. godine odbačen je predlog za izvršenje od 9. avgusta 2012. godine. U obrazloženju rešenja je navedeno: da je izvršni poverilac podneo predlog za izvršenje na osnovu izvršne isprave radi namirenja novčanog potraživanja izvršnog poverioca prema izvršnom dužniku; da su uz predlog dostavljene presuda Trgovinskog suda u Beogradu P2. 835/05 od 27. maja 2005. godine i presuda Višeg trgovinskog suda Pž. 9590/05; da je odredbom člana 20ž stav 1. Zakona o privatizaciji propisano da se od dana donošenja odluke o restrukturiranju do dana donošenja odluke o okončanju restrukturiranja ne može protiv subjekta privatizacije, odnosno nad njegovom imovinom, odrediti ili sprovesti prinudno izvršenje niti bilo koja mera postupka izvršenja radi namirenja potraživanja, a stavom 4. istog člana Zakona o privatizaciji propisano je da na osnovu odluke o restrukturiranju organ nadležan za sprovođenje prinudne naplate obustavlja izvršavanje evidentiranih osnova i naloga, a sudovi i drugi organi nadležni za donošenje osnova i naloga za prinudnu naplatu ne donose nove osnove i naloge za prinudnu naplatu; da je odredbom člana 9. stav 5. Zakona o izvršenju i obezbeđenju propisano da se odredbe drugih zakona koje propisuju prekid ili odlaganje izvršnog postupka neće primenjivati u izvršnom postupku koji se sprovodi po predlogu za izvršenje radi naplate novčanog potraživanja iz radnog odnosa; da kako u konkretnom slučaju nije reč o naplati novčanog potraživanja iz radnog odnosa, sud je primenom odredbe člana 20ž st. 1. i 4. Zakona o privatizaciji i člana 9. stav 5. Zakona o izvršenju i obezbeđenju odbacio predlog za izvršenje.

Osporenim rešenjem Privrednog suda u Beogradu Ipv (I). 650/12 od 5. oktobra 2012. godine odbijen je prigovor izvršnog poverioca i potvrđeno je rešenje Privrednog suda u Beogradu I. 3400/12 od 10. avgusta 2012. godine. U obrazloženju rešenja je navedeno: da je članom 20ž stav 1. Zakona o privatizaciji propisano da se od dana donošenja odluke o restrukturiranju do dana donošenja odluke o okončanju restrukturiranja, ne može protiv subjekta privatizacije, odnosno nad njegovom imovinom, odrediti ili sprovesti prinudno izvršenje niti bilo koja mera postupka izvršenja radi namirenja potraživanja; da je utvrđeno da se izvršenje na osnovu izvršne isprave zahteva prema izvršnom dužniku koji se nalazi u postupku restrukturiranja, a imajući u vidu član 20ž stav 1. Zakona o privatizaciji, pa je Veće toga suda našlo da je sud izvršenja pravilno konstatovao da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za određivanje predloženog izvršenja, odnosno da je predlog izvršnog poverioca nedozvoljen, s obzirom na to da se izvršni dužnik nalazi u postupku restrukturiranja; da je Veće imalo u vidu da je Građansko odeljenje Vrhovnog kasacionog suda na sednici održanoj 22. februara 2011. godine zauzelo pravno shvatanje o dozvoljenosti prinudnog izvršenja protiv subjekta u postupku restrukturiranja samo za potraživanja koja potiču iz radnog odnosa, a kako se u konkretnom slučaju ne radi o takvom potraživanju, nema mesta primeni ovog izuzetka.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 58. Ustava je utvrđeno: da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1.); da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2.); da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine (stav 3.); da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (stav 4.).

5. Analizirajući navode ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na imovinu, Ustavni sud ukazuje da svako novčano potraživanje dosuđeno pravnosnažnom sudskom odlukom ulazi u imovinu poverioca. Stoga, nesprovođenje izvršenja sudske odluke kojom je to potraživanje dosuđeno, predstavlja povredu prava na mirno uživanje imovine, zajemčenog odredbom člana 58. stav 1. Ustava (videti, pored drugih, Odluku Ustavnog suda Už-1499/2008 od 16. jula 2009. godine), bez obzira na to što je, u konkretnom slučaju, odredbom člana 20ž stav 1. Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS“, br. 38/01, 18/03, 45/05 i 123/07) bilo propisano da se od dana donošenja odluke o restrukturiranju do dana donošenja odluke o okončanju restrukturiranja, ne može protiv subjekta privatizacije, odnosno nad njegovom imovinom, odrediti ili sprovesti prinudno izvršenje niti bilo koja mera postupka izvršenja radi namirenja potraživanja. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje i da je Evropski sud za ljudska prava u presudama u predmetima Vlahović protiv Srbije, od 16. decembra 2008. godine i Kačapor i drugi protiv Srbije, od 15. januara 2008. godine izrazio stav da propust države da izvrši pravnosnažnu presudu izrečenu u korist podnosioca predstavlja mešanje u njegovo pravo na mirno uživanje imovine.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe rešenjima Privrednog suda u Beogradu I. 3400/12 od 10. avgusta 2012. godine i Ipv (I). 650/12 od 5. oktobra 2012. godine povređeno pravo na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud konstatuje da se, u konkretnom slučaju, štetne posledice utvrđene povrede prava ne mogu otkloniti poništajem osporenih akata jer su, u međuvremenu, 14. maja 2014. godine, stupile na snagu odredbe Zakona o izmeni Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS“, broj 51/14). Odredbama člana 2. navedenog Zakona propisano je: da su u roku od 30 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona poverioci subjekta privatizacije u restrukturiranju dužni da Agenciji dostave zahtev za isplatu potraživanja sa rešenjem o izvršenju, izvršnom ispravom i drugim dokumentima kojima dokazuju svoje potraživanje prema subjektu privatizacije u restrukturiranju, radi evidentiranja potraživanja (stav 1.); da će u roku od 90 dana od dana isteka roka iz stava 1. ovog člana Agencija evidentirati podnete zahteve za isplatu, utvrditi visinu potraživanja za svakog poverioca subjekta privatizacije u restrukturiranju i sačiniti predlog za namirenje potraživanja koje će dostaviti poveriocima (stav 2.); da se u roku od 30 dana od isteka roka iz stava 2. ovog člana poverioci mogu izjasniti da li su saglasni sa predlogom Agencije (stav 3.); da se postupci prinudnog izvršenja i prinudne naplate protiv subjekta privatizacije u restrukturiranju, koji su prekinuti do dana stupanja na snagu ovog zakona na osnovu člana 20ž Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS“, br. 38/01, 18/03, 45/05, 123/07, 123/07 – dr. zakon, 30/10 – dr. zakon, 93/12 i 119/12), mogu nastaviti na osnovu zahteva poverioca, po isteku roka iz stava 3. ovog člana (stav 4.); da se postupci prinudnog izvršenja i prinudne naplate protiv subjekta privatizacije u restrukturiranju, koji nisu pokrenuti do dana stupanja na snagu ovog zakona, mogu pokrenuti na osnovu zahteva poverioca po isteku roka iz stava 3. ovog člana (član 5.); da su poverioci dužni da uz zahtev iz st. 4. i 5. ovog člana, koji podnose sudu, obavezno prilože predlog Agencije za namirenje potraživanja iz stava 2. ovog člana (član 6.). Takođe i odredbama člana 94. Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS“, broj 83/14) bilo je propisano: da će zahteve za isplatu potraživanja poverilaca, koji su podneti u skladu sa Zakonom o izmenama Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS“, broj 51/14), Agencija u roku od 60 dana od dana donošenja odluke o modelu privatizacije u smislu ovog zakona, evidentirati i utvrditi visinu potraživanja za svakog poverioca i sačiniti predlog za namirenje potraživanja koje će dostaviti poveriocima (stav 1.); da se postupci prinudnog izvršenja i prinudne naplate protiv subjekta privatizacije koji su bili u restrukturiranju na dan stupanja na snagu ovog zakona, koji su prekinuti na osnovu člana 20ž Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS“, br. 38/01, 18/03, 45/05, 123/07, 123/07 – dr. zakon, 30/10 - dr. zakon, 93/12 i 119/12), mogu nastaviti po isteku roka od 180 dana od dana isteka roka za donošenje odluke o modelu privatizacije subjekta privatizacije (stav 2.); da se postupci prinudnog izvršenja i prinudne naplate protiv subjekta privatizacije koji su bili u restrukturiranju na dan stupanja na snagu ovog zakona, a koji nisu pokrenuti do dana stupanja na snagu ovog zakona, mogu pokrenuti po isteku roka iz stava 2. ovog člana (stav 3.); da se odredbe ovog člana neće primenjivati na subjekte privatizacije za koje Agencija, na osnovu akta Vlade, donese odluku o pokretanju stečaja, kao i na subjekte privatizacije za koje je Agencija dala saglasnost na UPPR (stav 6.).

Ustavni sud ukazuje da je podnosilac ustavne žalbe mogao da prijavi svoje potraživanje u skladu sa zakonom, dakle mogao je da ostvari naplatu svog potraživanja na način predviđen citiranim odredbama člana 2. Zakona o izmeni Zakona o privatizaciji (videti odluke Ustavnog suda Už-5078/2011 od 12. juna 2014. godine, Už-5399/2011 od 26. juna 2014. godine, Už- 9804/2012 od 27. novembra 2014. godine, Už- 4710/2012 od 15. januara 2015. godine), kao i odredbama člana 94. novog Zakona o privatizaciji, te je stoga Sud odbacio zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu i rešio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud nije razmatrao da li je došlo do povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, s obzirom na to da je utvrdio povredu prava na imovinu.

7. U pogledu navoda podnosioca da mu je u izvršnom postupku koji se vodio pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu I. 3400/12 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac podneo predlog za izvršenje 9. avgusta 2012. godine, a izvršni postupak je okončan 5. oktobra 2012. godine donošenjem drugostepenog rešenja kojim je potvrđeno prvostepeno rešenje o odbačaju predloga za izvršenje.

Ustavni sud konstatuje da se, imajući u vidu sve navedene okolnosti u konkretnom slučaju, trajanje predmetnog izvršnog postupka od dva meseca objektivno ne može smatrati nerazumno dugim, kako po praksi ovoga suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava. Stoga se ni navodi ustavne žalbe o povredi prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima za tvrdnju o povredi ovog Ustavom zajemčenog prava.

Na osnovu iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u tački 3. izreke odbacio ustavnu žalbu izjavljenu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji se vodio pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu I. 3400/12, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

8. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.