Povreda prava na suđenje u razumnom roku u sporu zdravstvenog osiguranja

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu troškova proteze. Postupak koji je trajao skoro devet godina, posebno zbog neefikasnosti u žalbenoj fazi, predstavlja kršenje Ustavom zajemčenog prava.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-9078/2014
12.10.2017.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Dragana Kolarić, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Draga Šainovića iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. oktobra 2017. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Draga Šainovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 7604/12 (ranije predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 4804/06) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Drago Šainović iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 23. decembra 2014. godine, preko punomoćnika Ivana Savića, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 7604/12 (ranije predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 4804/06), kao i protiv presude Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 4804/06 od 16. marta 20 09. godine i presude Višeg suda u Beogradu Gž. 9860/13 od 2. oktobra 2014. godine zbog povrede prava na ljudsko dostojanstvo, pravo na pravično suđenje i pravo na zdravstvenu zaštitu, zajemčenih odredbama člana 23 . stav 1, člana 32. stav 1. i člana 68. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno da je predmetni parnični postupak, koji je podnosilac vodio protiv Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje radi isplate naknade za protezu kuka, trajao punih devet godina, zbog čega podnosilac smatra da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom rok u. Povredu prava na pravično suđenje podnosilac, u suštini, zasniva na navodima o pogrešno i nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju i proizvoljnoj primeni materijalnog prava . Podnosilac je naveo da mu je pravo na ljudsko dostojanstvo povređeno jer mu tuženi nije omogući o operaciju . Takođe, podnosilac smatra da mu je osporenim presudama povređeno i pravo na zdravstvenu zaštitu, ističući da se to pravo posebno garantuje starima. Podnosilac je predložio da Ustavni sud utvrdi da su mu u predmetnom postupku, odnosno osporenim aktima, povređena označe na Ustavom zajemčena prava , kao i da mu utvrdi pravo na naknadu štete zbog povrede tih prava. Por ed toga, podnosilac je tražio naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 7604/12, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Drago Šainović iz Beograda , ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 29. decembra 2005. godine Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje Beograd, radi isplate naknade određenog novčanog iznosa za protezu kuka . Po podnetoj tužbi formiran je predmet P. 9247/05.

U toku postupka pred prvostepenim sudom, od ukupno zakazanih 15 ročišta za glavnu raspravu, održano je 11 ročišta, dok četiri ročišta nisu održan a, i to jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije, dva zbog nedolaska svedoka na ročište i jedno zbog dojave o bombi u zgradi suda. Prvostepeni sud je 27. februara 2006. godine doneo presudu zbog propuštanja, da bi na ročištu održanom 11. jula 2006. godine doneo rešenje kojim je dozvolio vraćanje u pređašnje stanje i ukinuo sve sprovedene radnje, a nakon čega je predmet dobio broj P. 4804/06. U toku postupka sud je sproveo dokazni postupak saslušanjem tužioca, saslušanjem svedoka, medicinskim veštačenjem (sudskog veštaka i komisije veštaka) i saslušanjem veštaka, te čitanjem pismene dokumentacije.

Osporenom presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 4804/06 od 16. marta 200 9. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tuženi Republički zavod za zdravstveno osiguranje Beograd – Filijala za Grad Beograd da tužiocu na ime naknade za protezu kuka isplati 149.900,00 dinara sa opredeljenom zakonskom zateznom kamatom. U osporenoj presudi je, pored ostalog, navedeno: da, prema činjeničnom stanju utvrđenom u postupku, proizlazi da se tužilac prvi put javio ortopedu u KBC Zvezdara 2. juna 2004. godine, kada je pregledan i kada mu je dijagnostifikovana degenerativna promena na desnom kuku, a zbog čega mu je preporučeno operativno lečenje; da je tužilac lečen u Centru za ortopediju i traumatologiju KBC Zvezdara, u periodu od 23. avgusta do 30. septembra 2004. godine, te da je tužiocu 25. avgusta 2004. godine operativnim putem ugrađena totalna proteza desnog kuka; da kod tužioca nije postojala ugroženost života zbog nastalih degenerativnih promena na desnom kuku, tako da izvršena operacija, iako je bila potrebna i medicinski opravdana, nije bila hitna i neophodna; da u vreme operacije tužilac nije bio na listi čekanja za ugradnju proteze kuka, kao i da mu je predočeno da može da se operiše preko reda, odnosno mimo liste čekanja, ako sam kupi i plati protezu, što je on i učinio 23. avgusta 2004. godine; da je, nakon toga, tužilac podneo zahtev za refundaciju troškova nabavke proteze, ali su nadležni organi tuženog doneli odluke kojim su odbili taj zahtev, nalazeći da ugradnja totalne bezcementne proteze nije bila neophodna; da je sud, polazeći od relevantnih odredaba Zakona o zdravstvenom osiguranju, te odredaba člana 9a st. 1, 3. i 5. Pravilnika o uslovima i načinu ostvarivanja prava iz zdravstvenog osiguranja i člana 20. stav 1. tačka 16) Odluke o sadržini i obimu zdravstvene zaštite, a imajući u vidu da je tužilac koristio zdravstvene usluge sa upotrebom ugradnog materijala mimo liste čekanja, utvrdio da je tužbeni zahtev neosnovan i da se troškovi koje je tužilac imao ne mogu nadoknaditi na teret Zavoda za zdravstveno osiguranje; da je sud utvrdio da operacija ugradnje proteze kuka koja je izvršena nije bila ni hitna ni neophodna, u smislu pružanja hitne i urgentne zdravstvene zaštite, već da je tužilac svojom voljom odlučio da kupi protezu kuka i da se operiše mimo liste čekanja, te da stoga tuženi nije u obavezi da tužiocu naknadi troškove nabavke proteze.

Protiv navedene presude tužilac je izjavio žalbu 13. aprila 2009. godine, a tuženi je dostavio sudu odgovor na žalbu 5. maja 2009. godine.

Apelacioni suda u Beogradu je 17. februara 2010. godine doneo rešenje Gž. 8865/10 kojim se oglasio stvarno nenadležnim za odlučivanje o žalbi tužioca u ovom predmetu, pa je ustupio predmet Višem sudu u Beogradu kao stvarno i mesno nadležnom sudu.

Rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 14163/10 od 14. marta 2012. godine vraćeni su spisi predmeta Prvom osnovnom sudu u Beogradu radi dopune postupka. U obrazloženju rešenja je, pored ostalog, navedeno da u spisima predmeta nema dokaza da je prvostepena presuda uručena tuženom. Rešenje je zajedno sa spisima dostavljeno Prvom osnovnom sudu u Beogradu 4. aprila 2012. godine, a predmet je dobio broj P. 7604/12 .

Prvi osnovni sud u Beogradu je u periodu od 4. aprila 2012. do 10. jula 2013. godine čak devet puta slao dopise i urgencije tuženom radi pribavljanja informacije o tome kada mu je uručena prvostepena presuda. Konačno dopisom od 10. jula 2013. godine tuženi je obavestio sud da je presudu primio 27. marta 2009. godine.

Osporenom presudom Višeg suda u Beogradu Gž. 9860/13 od 2. oktobra 2014. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena je prvostepena presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 4804/06 od 16. marta 2009. godine. U obrazloženju osporene presude je, pored ostalog, navedeno: da je prvostepeni sud, na utvrđeno činjenično stanje , pravilno primenio odredbe Zakona o zdravstvenom osiguranju, Pravilnika o uslovima i načinu ostvarenja prava iz zdravstvenog osiguranja, kao i Odluke o sadržini i obimu zdravstvene zaštite, koje je naveo, te da je pravilno odlučio kada je odbio tužbeni zahtev kao neosnovan, dajući za svoju odluku razloge koje u svemu kao pravilne prihvata i drugostepeni sud; da su neosnovani navodi tužioca da je pobijana odluka pogrešna jer je ista zasnovana na nalazu komisije veštaka koji je u suprotnosti sa prethodno datim nalazom i mišljenjem sudskog veštaka, iz razloga što je prvostepeni sud dao razloge zbog kojih nije prihvatio nalaz i mišljenje sudskog veštaka, ističući pri tome da tužilac nakon saslušanja članova komisije veštaka nije imao nove predloge u vezi dopune dokaznog postupka. Pismeni otpravak presude dostavljen je punomoćniku tužioca 1. decembra 2014. godine.

4. Odredbama Ustava, na čije se povrede poziva podnosilac ustavne žalbe, zajemčena su pravo na ljudsko dostojanstvo (član 23. stav 1.), pravo na pravično suđenje (član 32. stav 1.) i pravo na zdravstvenu zaštitu (član 68.). Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, a da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.).

Zakonom o zdravstvenom osiguranju („Službeni glasnik RS“, br. 18/92, 26/93, 53/93, 67/93, 48/94, 25/96, 46/98 54/99, 29/01, 18/02, 80/02, 84/04 i 45/05), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da se protiv konačnog akta filijale Zavoda, odnosno Zavoda, odnosno organizacije kojim je odlučeno o pravu iz zdravstvenog osiguranja, ne može voditi upravni spor (član 68. stav 1.); da se protiv odluke iz stava 1. ovog člana može tražiti zaštita tog prava pred nadležnim sudom u roku od 30 dana od dana prijema te odluke (član 68. stav 2.); da je postupak pred sudom hitan (član 68. stav 3.).

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li je postupak vođen u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. Ustavni sud je konstatovao da je parnični postupak pok renut 29. decembra 2005. godine, podnošenjem tužbe Drugom opštinskom sudu u Beogradu, a da je pravnosnažno okončan donošenjem presude Višeg suda u Beogradu Gž. 9860/13 od 2. oktobra 2014. godine, koja je punomoćniku podnosioca dostavljena 1. decembra 2014. godine. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak trajao skoro devet godina.

Ustavni sud konstatuje da bi navedeno trajanje postupka moglo ukazivati na to da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Ipak, prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe u konkretnom slučaju povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumne dužine trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja raspravljanog prava za podnosioca.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da predmetni parnični postupak nije bio posebno činjenično i pravno složen. U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe imao legitiman interes da se o tužbenom zahtevu odluči blagovremeno, budući da je, u konkretnom slučaju, predmet spora ostvarivanje prava iz zdravstvenog osiguranja. Pored toga, Ustavni sud konstatuje da je upravo zbog značaja ostvarivanja prava na zdravstvenu zaštitu i prava iz zdravstvenog osiguranja, zakonom propisano da je postupak pred sudom koji se vodi radi ostvarivanja tih prava hitan.

Kada je reč o ponašanju podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da on nije doprineo dužem trajanju parničnog postupka, već se uredno odazivao svim pozivima suda i aktivno učestvovao u postupku.

Analizirajući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud konstatuje da je Drugi opštinski sud u Beogradu, u suštini, efikasno vodio prvostepeni postupak i da je presudu doneo nakon tri godine i dva meseca. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da je u tom periodu bila doneta presuda zbog propuštanja, kao i da dva ročišta nisu održana zbog nedolaska svedoka, a jedno zbog dojave o bombi u zgradi suda , te da za duže trajanje postupka iz navedenih razloga odgovornost ne može snositi prvostepeni sud . Međutim, po oceni Suda, u postupku koji je usledio nakon izjavljivanja žalbe Prvi osnovni sud u Beogradu i Viši sud u Beogradu su ispoljili nedelotvornost i neefikasnost u postupanju . Ova faza postupka trajala je čak pet godina i sedam meseci. Propust drugostepenog suda ogleda se , pre svega, u tome što je tek nakon dve godine doneo rešenje kojim je vratio spise prvostepenom sudu radi dopune postupka, dok je prvostepenom sudu trebalo više od godinu dana da utvrdi kada je prvostepena presuda dostavljena tuženom. Naime, prvostepeni sud je u periodu od godinu dana i dva meseca, i to čak devet puta, tražio od tuženog dostavljanje podataka o prijemu prvostepene presude, a da pri tome nije pokušao da činjenicu o prijemu presude utvrdi putem potražnice.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je utvrdio da je zbog neefikasnog i nedelotvornog postupanja prvostepenog i drugostepenog suda u predmetnom parničnom postupku podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15 -dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu, a posebno je imao u vidu odgovornost sudova za dugo trajanje žalbenog postupka. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpeo. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kome su osporene presude Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 4804/06 od 16. marta 2009. godine i Višeg suda u Beogradu Gž. 9860/13 od 2. oktobra 2014. godine sa stanovišta povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud ukazuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova. Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne preispituje dokaze niti može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i načina na koji su sudovi primenili materijalno pravo, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje sudova u osporenim sudskim odlukama bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je ocenio da podnosilac ustavne žalbe nije pruži o pr avno utemeljene, ustavnopravne razloge koji ukazuju na to da su postupajući sudovi proizvoljno utvrdili činjenice u postupku i da su arbitrerno primenili merodavno pravo, niti je našao bilo šta što ukazuje da je tako postupano. Naprotiv, Ustavni sud nalazi da osporene presud e sadrže jasno i detaljno obrazloženje , zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju relevantnog prava, kojim je odgovoreno na suštinske navode na kojima podnosilac ustavne žalbe zasniva svoje tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje. Stoga se, prema oceni Ustavnog suda, ne može smatrati očigledno proizvoljnim stav sudova iznet u osporenim presudama da se troškovi zdravstvene usluge sa upotrebom ugradnog materijala (proteza kuka ) mimo liste čekanja, u situaciji kada je utvrđeno da takva zdravstvena zaštita nije bila neophodna i hitna, ne mogu naknaditi na teret sredstava Zavoda za zdravstveno osiguranje, a usled čega je tužbeni zahtev ovde podnosioca ustavne žalbe pravnosnažno odbijen.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je, u odsustvu očigledne proizvoljnosti u odlučivanju parničnog suda, ocenio da se navodi podnosioca ustavne žalbe ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već da podnosi lac, formalno se pozivajući na povredu Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, od Ustavnog suda, zapravo, traži da postupa kao revizijski parnični sud, te da preispita i oceni zakonitost osporenih presud a.

S obzirom na to da podnosilac ustavne žalbe povredu prava iz člana 68. Ustava, u suštini , zasniva na istim razlozima koje je isticao i u prilog tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ni ustavnopravne razloge kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine prava na zdravstvenu zaštitu potkrepljuje tvrdnja o povredi t og prava.

Navodi podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na ljudsko dostojanstvo iz člana 2 3. stav 1. Ustava su, po oceni Ustavnog suda, ratione materiae nespojivi sa sadržinom osporenih presuda kojima je pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev za isplatu određenog novčanog iznosa na ime nabavke proteze kuka.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. U vezi sa zahtevom podnosioca za naknadu troškova ustavnosudskog postupka, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored drugih, i u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

9. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u sporu zdravstvenog osiguranja

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti