Odbijanje ustavne žalbe zbog nedokazivanja razloga za povraćaj u pređašnje stanje

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije. Sud smatra da nije povređeno pravo na pravično suđenje, jer je podnosilac u upravnom postupku propustio da dokazima učini verovatnim razloge za propuštanje roka za žalbu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Pavla Railića iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. novembra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Pavla Railića izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije Uvp. I 75/ 07 od 27. novembra 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Pavao Railić iz Beograda, preko punomoćnika Jovana Besarića, advokata iz Beograda, podneo je 1 6. januara 2010. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije Uvp. I 75/ 07 od 27. novembra 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, zajemčenih članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenog čl anom 36. stav 1. Ustava, kao i zbog povrede člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

U ustavnoj žalbi podnosilac navodi : da mu je povređeno pravo na obrazloženu sudsku odluku, jer osporena presuda ne sadrži ocenu razloga iz zahteva za vanredno preispitivanje sudske odluke , već je Vrhovni sud Srbije samo prepisao razloge navedene u presudi Okružnog suda u Beogradu U. 1626 /06 od 25. januara 2007. godine; da je ostalo nerazjašnjeno zašto Vrhovni sud Srbije smatra da u predlogu za povraćaj u pređašnje stanje nisu učinjene verovatnim okolnosti zbog kojih je punomoćnik podnosioca bio sprečen da preduzme propuštenu radnju i zašto je „veća verovatnoća da punomoćnik podnosioca nije imao zdravstvene tegobe, nego da jeste “. Po mišljenju podnosioca, razlozi navedeni u obrazloženju osporene presude „nemaju nikakve veze“ sa okolnostima na koje se on pozvao u predlogu i dokazima koje je naveo kako bi učinio verovatnim te okolnosti, jer u predlogu nije ni nave deno da je proglašena epidemija, već da „vladaju bakteriološke i virusne infekcije“. Podnosilac ustavne žalbe ističe da o njegovim predlozima da se pribavi izveštaj od Infektivne klinike Medicinskog fakulteta u Beogradu i da se sasluša doktorka kojoj se obratio za pomoć i koja je ordinirala odgovarajuću terapiju nema ni reči u osporenoj presudi, niti je prvostepeni organ izveo predložene dokaze.

Ustavnom žalb om se ukazuje i na povredu prava na suđenje u razumnom roku, jer je postupak po predlogu podnosioca za povraćaj u pređašnje stanje, koji je okončan osporenom presudom, traj ao više od četiri godine. Podnosilac zahteva od Us tavnog suda da utvrdi povredu označenih prava, poništi osporenu presudu Vrhovnog suda Srbije i „dozvoli povraćaj u pređašnje stanje“ u predmetu gradske opštine Savski Venac u Beogradu broj 351-287/02.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije , ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena dru ga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osno vanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, kao i spise predmeta Vrhovnog suda Srbije Uvp. I 75/ 07, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je 23. novembra 2005. godine podneo Odeljenju za građevinske i komunalne poslove opštine Savski Venac predlog za povraćaj u pređašnje stanje zbog propuštenog roka za izjavljivanje žalbe protiv rešenja tog organa broj 351-287/02 od 24. oktobra 2005. godine.

Rešenjem Odeljenja za građevinske i komunalne poslove opštine Savski Venac broj 351-287/02-III-01 od 19. januara 2006. godine odbijen je predlog podnosioca za povraćaj u pređašnje stanje, kao neosnovan, a rešenjem Sekretarijata za imovinsko-pravne poslove i građevinsku inspekciju grada Beograda XXI-05 broj 351.1-327/2006 od 27. juna 2006. godine odbijena je žalba podnosioca izjavljena protiv navedenog prvostepenog rešenja.

Okružni sud u Beogradu je, odlučujući u upravnom sporu o tužbi podnosioca protiv navedenog drugostepenog rešenja , na sednici održanoj 25. januara 2007. godine, doneo presudu U. 1626/06 kojom se tužba odbija kao neosnovana. Okružni sud u Beogradu je u obrazloženju presude naveo da je iz spisa predmeta utvrđeno : da je u predlogu za povraćaj u pređašnje stanje nave deno da „vladaju razne bakteri ološke i virusne infekcije u to doba , pa i stomačne“ i da punomoćnik podnosioca zbog stomačn ih tegob a nije bio u mogućnosti da napiš e žalbu u propisanom roku; da je prvostepeni organ, s obzirom na to da uz predlog nisu priloženi nikakvi dokazi o postojanju zdravstvenih tegoba, 14. decembra 2005. godine zatražio da podnosilac u smislu člana 94. Zakona o opštem upravnom postupku učini verovatnim okolnosti na kojima zasniva predlog; da je punomoćnik podnosioca podneskom od 30 . decembra 2005. godine obavestio prvostepeni organ da je činjenica o vladanju virusnih i bakterijskih infekcija opštepoznata, o čemu se može pribaviti izveštaj od Infektivne klinike Medicinskog fakulteta u Beogradu, a da se na okolnost njegovog zdravstvenog stanja može sasluša ti lekarka, čije ime i prezime je navedeno u podnesku, po čijem savetu je koristio odgovarajući lek. Okružni sud u Beogradu je, polazeći od navedenog, ocenio pravilnim zaključak upravnih organa da podnosilac nije učinio verovatnim okolnosti na kojima je predlog zasnovan, imajući u vidu da nije proglašena epidemija bakterioloških i virusnih infekcija koje su opisane, a na osnovu navoda iz predloga ne može se zaključiti da je usled očigledne omaške prekoračen rok za podnošenje žalbe, u smislu odredbe člana 93. stav 3. Zakona o opštem upravnom postupku. Taj sud je našao da su neosnovani navodi tužbe i da ne mogu dovesti do drugačijeg odlučivanja, jer dužnost stranke da učini verovatnim razloge zbog kojih je propustila određenu radnju podrazumeva dokazivanje činjenica na kojima se te okolnosti zasnivaju u meri u kojoj je mogućnost da su te okolnosti zaista prouzrokovale propuštanje veća nego da nisu, s tim što izvođenje dokaza nije vezano za posebna pravila o dokazivanju predviđena Zakonom o opštem upravnom postupku.

Podnosilac ustavne žalbe je 19. marta 2007. godine Vrhovnom sudu Srbije podneo zahtev za vanredno preispitivanje presude Okružnog suda u Beogradu U. 1626/06 od 25. januara 2007. godine, u kome je naveo: da navedena presuda ne sadrži ocenu navoda tužbe i da su „nerazumljivi navodi da izvođenje dokaza nije vezano za posebna pravila o dokazivanju predviđena Zakonom o opštem upravnom postupku“ ; da se u konkretnom slučaju imaju primeniti odredbe člana 15 2. tog zakona, iz kojih sledi da je prvostepeni organ bio dužan da izvede dokaze predložene u predlogu za povraćaj u pređašnje stanje .

Vrhovni sud Srbije je, na sednici održanoj 27. novembra 2009. godine, doneo osporenu presudu Uvp. I 75/ 07, kojom se zahtev odbija kao neosnovan. U obrazloženju osporene presude je ocenjeno da je Okružni sud u Beogradu pravilno našao da tužba nije osnovana i da rešenjem tuženog organa nije povređen zakon na štetu podnosioca, pri čemu je ocenio sva pitanja i okolnosti koje utiču na zakonitost pobijanog rešenja i dao za t u ocenu potpune i dovoljne razloge , koje u svemu prihvata i Vrhovni sud Srbije. Donosilac osporene presude je posebno ocenio navode podnosioca da stranka u predlogu za povraćaj u pređašnje stanje nije dužna da pruži odgovarajuće dokaze, nalazeći da isti nisu osnovani, jer upravni organ tek nakon ocene verovatnog postojanja razloga pristupa oceni postojanja razloga. S obzirom na to da u spornom periodu nije bila proglašena epidemija, a da podnosilac uz predlog nije dostavio lekarsko uverenje iz koga bi se moglo zaključiti da je imao zdravstvene tegobe zbog kojih nije bio u mogućnosti da izjavi žalbu, niti je reč o očiglednoj omašci, u smislu člana 93, Zakona, ocenjeno je da nisu učinjene verovatnim okolnosti na kojima je zasnovan predlog za povraćaj u pređašnje stanje. Polazeći od svega navedenog, Vrhovni sud Srbije je, primenom odredbe člana 4 9. stav 1. Zakona o upravnim sporovima, odlučio kao u dispozitivu presude. Osporena presuda dostavljena je punomoćniku podnosioca ustavne žalbe 18. decembra 2009. godine.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu podnosilac ustavne žalbe ukazuje, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Odredba člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, pa je Ustavni sud postojanje povrede prava na pravično suđenje cenio u odnosu na navedenu odredbu Ustava.

Za odlučivanje Ustavnog suda o ustavnoj žalbi od značaja su i odredbe sledećih zakona:

Odredbama člana 93. Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01) propisano j e: da će se stranci koja je iz opravdanih razloga propustila da u roku izvrši neku radnju postupka, pa je usled tog propuštanja isključena od vršenja te radnje, dozvoliti, po njenom predlogu, povraćaj u pređašnje stanje (stav 1.); da će se na predlog stranke koja je propustila da u roku preda podnesak, dozvoliti povraćaj u pređašnje stanje i kad je ona iz neznanja ili očiglednom omaškom podnesak blagovremeno poslala poštom, odnosno predala nenadležnom organu (stav 2.); da će se p ovraćaj u pređašnje stanje dozvoliti i kad je stranka očiglednom omaškom prekoračila rok, a podnesak ipak primi nadležni organ najdocnije tri dana od dana isteka roka, ako bi stranka zbog zadocnjenja izgubila neko pravo ( stav 3.).

Saglasno odredbi člana 94. stav 1. navedenog zakona , s tranka je dužna da u predlogu za povraćaj u pređašnje stanje iznese okolnosti zbog kojih je bila sprečena da u roku izvrši propuštenu radnju i da te okolnosti učini bar verovatnim.

Odredbama č lana 149. Zakona je propisano da se č injenice na osnovu kojih se donosi rešenje ( odlučne činjenice) utvrđuju dokazima, a kao dokaz mogu se upotrebiti sva sredstva podesna za utvrđivanje stanja stvari i koja odgovaraju pojedinom slučaju, kao što su: isprave, iskazi svedoka, izjave stranaka, nalazi i mišljenja veštaka, uviđaj.

Saglasno odredbi člana 152. Zakona, k ad je propisom predviđeno da se upravna stvar može rešiti na podlozi činjenica ili okolnosti koje nisu potpuno utvrđene ili se dokazima samo posredno utvrđuju ( činjenice i okolnosti koje su učinjene verovatnim), izvođenje dokaza u tom cilju nije vezano za odredbe ovog zakona o izvođenju dokaza.

5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je povređeno pravo na obrazloženu sudsku odluku, jer osporena presuda ne sadrži ocenu razloga iz podnetog zahteva za vanredno preispitivanje sudske odluke, već je Vrhovni sud Srbije „samo prepisao“ razloge navedene u presudi Okružnog suda u Beogradu U. 1626/06 od 25. januara 2007. godine. Po mišljenju podnosio ca u stavne žalbe, prvostepeni organ je bio dužan da izvede predložene dokaze , a kako to nije učinio, ostalo je nerazjašnjeno zašto Vrhovni sud Srbije smatra da nisu učinjene verovatnim ok olnosti zbog kojih je punomoćnik podnosioca bio sprečen da preduzme propuštenu radnju.

Ocenjujući osnovanost ovih navoda ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je najpre konstatovao da se ustavne garantije navedenog prava, pored ostalog, sastoje u tome da odluka suda o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom , primenom relevantnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u protivnom moglo smatrati da je proizvod proizvoljnog i pravno neutemeljenog stanovišta postupajućeg suda. U stavni sud je , takođe, konstatovao da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili materijalno pravo u postupku radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe.

Ustavni sud ukazuje da rešavanje suda u upravnom sporu ima svoje osobenosti, koje se, između ostalog, ogledaju u načelu zakonitosti i načelu oslanjanja suda na činjenično stanje utvrđeno u upravnom postupku. S obzirom na to da se u upravnom sporu proverava zakonitost konačnog upravnog akta na podlozi činjenica utvrđenih u upravnom postupku, to ne postoji obaveza suda da obrazlaže sve navode tužbe ukoliko su oni već isticani u upravnom postupku koji je prethodio upravnom sporu i u kom postupku su ti navodi već ocenjeni. Takav slučaj najčešće postoji kada su navodi tužbe u upravnom sporu identični žalbenim navodima, koje je drugostepeni organ već razmatrao i o istim odlučio. Polazeći od navedenog, Ustavni sud nalazi da, tim pre, ne postoji obaveza suda da u postupku po vanrednom pravnom sredstvu izjavljenom protiv presude donete u upravnom sporu, iscrpno navede sve razloge na kojima zasniva ocenu o osnovanosti tog pravnog sredstva. Navedeni stav izrazio je i Evropski sud za ljudska prava, istakavši da obaveza suda da obrazloži svoju odluku i da uzme u obzir argumente stranaka ne podrazumeva da sud mora da detaljno odgovori na sve navode stranaka iznete u pravnom sredstvu o kome se odlučuje, već samo na one koje oceni pravno relevantnim ( presuda ''Van de H urk protiv Holandije'' od 19. aprila 1994. godine ). Ovo se pogotovo odnosi na odluke sudova viših instanci u kojima se prihvataju i koriste argumenti nižih sudova, odnosno upravnih organa i razlozi dati u odlukama koje su osporene, jer bi u takvim okolnostima bilo neprikladno ponavljati in extenso razloge za donošenje odluke (presuda ''Helle protiv Finske '' od 19. decembra 1997. godine). Prema tome, ne predstavlja povredu člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda kad viši sudovi podrže presudu prvostepenog suda, ne navodeći pri tome nikakve dodatne razloge (presuda ''Garcia Ruiz protiv Španije'' od 21. januara 1999. godine).

Ocenjujući postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe data mogućnost da, u skladu sa zakonom, učini verovatnim okolnosti na kojima zasniva predlog za povraćaj u pređašnje stanje, a nadležni upravni organi su se izjasnili o njegovim navodima važnim za odlučivanje, te obrazložili zbog čega su ocenili da podnosilac nije učinio verovatnom činjenicu da usled zdravstvenih tegoba svog punomoćnika nije bio u mogućnosti da izjavi žalbu. Ustavni sud je takođe utvrdio da osporena presuda Vrhovnog suda Srbije sadrži ustavnopravno prihvatljive razloge za ocenu da pobijanom presudom Okružnog sud a u Beogradu nije povređen zakon na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Podnosilac ustavne žalbe, takođe, smatra da u postupku po predlogu za povraćaj u pređašnje stanje stranka nije dužna da priloži bilo kakve dokaze, već je dovoljno da navede razlog usled koga je propustila određenu radnju u postupku i predloži dokaze, a da upravni organ ima obavezu da izvede predložene dokaze. Ustavni sud je našao da presuda doneta u predmetnom upravnom sporu sadrži ustavnopravno prihvatljive razloge za ocenu da je u konkretnom slučaju uz predlog za povraćaj u pređašnje stanje moralo biti dostav ljeno lekarsko uverenje, kao dokaz da je punomoćnik zbog bolesti bio onemogućen da preduzme propuštenu radnju. Ovo stoga što obaveza stranke da učini bar verovatnim okolnosti zbog kojih je bila sprečena da izvrši propuštenu radnju, propisana članom 94. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku , podrazumeva navođenje odgovarajućih činjenica koje će kod organa stvoriti predstavu da je mogućnost da su predmetne okolnosti zaista prouzrokovale propuštanje , veća od suprotne mogućnosti. S obzirom na to da izvođenje dokaza u slučaju posrednog utvrđ ivanja činjenica u smislu člana 152. navedenog zakona, nije vezano za odredbe tog zakona o izvođenju dokaza, neosnovano se ustavnom žalbom ukazuje da je podnosiocu povređeno pravo na pravično suđenje propuštanjem suda da izvede predložene dokaze. Naprotiv, i po oceni ovog suda , u slučaju kada se predlog za povraćaj u pređašnje stanje zasniva na tvrdnji da su zdravstveni razlozi onemogućili preduzimanje propuštene radnj e, stranka je dužna da dostavi dokaze o tome da je zatražila lekarsku pomoć. Tek ukoliko raspolaže takvim dokazom, organ može zaključivati o stepen u verovatnoće da procesna radnja iz navedenog razloga nije mogla biti blagovremeno preduzeta.

Ustavni sud ocenjuje netačnim navode podnosioca kojima se ukazuje da razlozi navedeni u obrazloženju osporene presude „nemaju nikakve veze“ sa okolnostima na koje se on pozvao i dokazima koje je naveo kako bi učinio verovatnim te okolnosti, jer on u predlogu za povraćaj u pređašnje stanje nije ni naveo da je proglašena epidemija, već da „vladaju bakteriološke i virusne infekcije“. Naime, ocenjujući da nisu učinjene verovatnim okolnosti koje su dovele do propuštanja roka za žalbu u predmetnom upravnom postupku, donosilac osporene presude je istakao da nisu dostavljeni dokazi o postojanju navedenih zdravstvenih tegoba, a nije bila proglašena epidemija bilo koje bolesti, u kom slučaju bi to bila opštepoznata činjenica, koja se, kao takva, ne dokazuje. Vrhovni sud Srbije je, takođe, utvrdio da iz navoda predloga ne proizlazi da se radi o propuštanju usled očigledne omaške u smislu člana 93. stav 3. Zakona o opštem upravnom postupku.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je ocenio da presudom Vrhovnog suda Srbije Uvp. I 75/ 07 od 27. novembra 2009. godine podnosiocu nije povređeno pravo na pravično suđenje.

6. Ispitujući navode podnosioca ustavne žalbe koji se odnose na povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni postupak pokrenut 23. novembra 2005. godine, podnošenjem predloga za povraćaj u pređašnje stanje Odeljenju za građevinske i komunalne poslove opštine Savski Venac, a da je okončan osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Uvp. I 75/ 07 od 27. novembra 2009. godine, koja je dostavljena punomoćniku podnosioca ustavne žalbe 18. decembra 2009. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počev od 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da upravni i sudski postupak predstavljaju jedinstvenu celinu, Ustavni sud je na stanovištu da se za utvrđivanje razumne dužine predmetnog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantno ukupno vreme trajanja postupka .

Ustavni sud je utvrdio da trajanje postupka pred upravnim organima nije bitnije prekoračilo rokove predviđene zakonom , te da je Okružni sud u Beogradu u roku od pola godine odlučio o tužbi podnosioca u upravnom sporu. Ovaj sud je konstatovao da se postupanje Vrhovnog suda Srbije u postupku p o vanrednom pravnom sredstvu ne može okarakterisati kao efikasno, budući da je od podnošenja zahteva za vanredno preispitivanje sudske odluke do donošenja osporene presude proteklo dve godine i osam meseci . Međutim, polazeći od toga da je o zahtevu podnosioca ustavne žalbe odlučivano pred upravnim organima u dva stepena, da je zakonitost tog postupka ispitana od strane suda u upravnom sporu i da je o sporenom presudom Vrhovnog suda Srbije odlučeno o vanrednom pravnom sredstvu podnosioca ustavne žalbe, a imajući u vidu da je predmetni postupak trajao ukupno četiri godine, Ustavni sud je utvrdio da u postupku koji je okončan osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Uvp. I 75/ 07 od 27. novembra 2009. godine podnosiocu nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

7. Podnosilac se u ustavnoj žalbi poziva i na povredu prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenog članom 36. stav 1. Ustava. Ustavni sud postojanje povrede prava na jednaku zaštitu prava utvrđuje polazeći od ustavne garantije kojom se obezbeđuje zaštita od arbitrernog odlučivanja sudova i drugih državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja. Ta zaštita se, pored ostalog, ogleda u obavezi nadležnih organa da u istovrsnim slučajevima jednako odlučuju, kako primena istog merodavnog prava na bitno i stovrstan činjenični i pravni osnov ne bi imala bitno različit pravni ishod u odnosu na prava i obaveze subjekata u istom pravnom položaju.

Polazeći od navedene ocene o povredi prava na pravično suđenje, a imajući u vidu da podnosilac ustavne žalbe nije dostavio dokaz o drugačijem postupanju Vrhovnog suda Srbije u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji , Ustavni sud je utvrdio da podnosi ocu ustavne žalbe osporenim aktom nije povređeno ni pravo na jednaku zaštitu prava zajemčeno članom 36. stav 1. Ustava.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07 i 99/11), odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Vrhovnog suda Srbije Uvp. I 75/ 07 od 27. novembra 2009. godine.

7. S obzirom na izloženo , Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević