Utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko sedam godina. Sud je ocenio da dužina postupka, uzrokovana neefikasnošću prvostepenog suda, nije opravdana.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Jovana Besarića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 22. januara 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Jovana Besarića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 16842/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Jovan Besarić iz Beograda izjavio je 28. novembra 2012. godine ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž. 13069/11 od 14. marta 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, zajemečenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku u kojem je doneta osporena presuda.

Podnosilac ustavne žalbe je bio tužilac u osporenom postupku koji je prethodio ustavnosudskom i koji se vodio radi sticanja bez osnova, a osporenom presudom mu je pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev. U ustavnoj žalbi je naveo da mu je drugostepeni sud, donoseći osporenu presudu, povredio pravo na pravično suđenje tako što je u potpunosti izostavio ocenu žalbenih navoda, jer je u suštini prepisao razloge i činjenično-pravne zaključke koje je dao prvostepeni sud, a koji su u potpunoj protivurečnosti sa stanjem u spisima predmeta i izvedenim dokazima, kao i da nije sankcionisana pogrešna primena materijalnog prava na koju je podnosilac ustavne žalbe ukazao. Takođe je naveo da sudije, i pored svoje dužnosti, nisu dale objašnjenje za svoja shvatanja i nisu navele razloge za činjenično stanje koje su uzele kao utvrđeno, čime je podnosiocu povređeno pravo na jednaku zaštitu prava.

Podnosilac navodi da mu je povređeno i pravo na suđenje u razumnom roku, s obzirom na to da je osporeni postupak pokrenut tužbom 2004. godine, a da je pravnosnažno okončan 2012. godine.

Podnosilac ustavne žalbe od Ustavnog suda zahteva da ustavnu žalbu usvoji i utvrdi da mu je osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje i pravo na jednaku zaštitu prava, da utvrdi da mu je dužinom trajanja osporenog parničnog postupka povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, kao i da mu utvrdi naknadu nematerijalne štete nastale kao posledica dugog trajanja osporenog postupka.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) je po svojoj sadržini istovetna sa odredbom člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, iz sadržine ustavne žalbe i priložene dokumentacije, te uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 16842/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Jovan Besarić, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 12. decembra 2004. godine tužbu Trećem opštinskom sudu u Beogradu, protiv JP „Elektrodistribucija Beograd“, a radi sticanja bez osnova. U tužbi je naveo: da je korisnik električnog brojila broj 2661527, kao pravni sledbenik svoje pokojne sestre Ane Besarić, u kući koja se nalazi u Ul. Internacionalnih brigada 27 u Beogradu, a koje napaja električnom energijom stan u kome i on stanuje; da je 19. novembra 2004. godine primio opomenu pred isključenje od tuženog za dug u iznosu od 15.928,00 dinara, a koji se odnosi na neosnovani dug iz 2002. godine, te koji je pored toga i zastareo; da je o tome obavestio tuženog, 22. novembra 2004. godine, koji se povodom toga nije oglašavao; da je tuženi, 9. decembra 2004. godine, bez bilo kakvog obaveštenja isključio tužiocu struju i obavestio ga da struja neće biti uključena dok ne plati dug; da je tužilac pod prinudom napred navedeno dugovanje platio, kao i ponovno priključenje brojila na električnu mrežu u iznosu od 3.146,90 dinara; da od suda traži da donese presudu kojom se tuženi obavezuje da mu plati iznos od ukupno 18.396,90 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 10. decembra 2004. godine, kao dana kada je platio neosnovano dugovanje tuženom. Tužilac je sudu podneo i predlog za određivanje privremene mere 23. decembra 2004. godine. Predmet je dobio broj P. 3516/04.

Do donošenja prvostepene presude, sud je zakazao 25 ročišta, od kojih je održao svega 12. U periodu od 21. decembra 2005. godine do 17. maja 2007. godine, sud je zakazao šest ročišta, od kojih nijedno nije održano, ili zbog bolesti postupajućeg sudije ili iz razloga što nije bilo dokaza da je tuženi uredno pozivan. Tokom 2007. godine sud je zakazao četiri, a održao dva ročišta, dok je tokom 2008. godine sud zakazao svega tri ročišta, od kojih je održao dva ročišta, a tokom 2009. godine je od zakazanih tri, održao svega jedno ročište kada je odredio da se sasluša tužilac u svojstvu parnične stranke (ročišta koja nisu održavana su uglavnom za razlog imala bolest ili sprečenost postupajućeg sudije).

Nakon reorganizacije sudova predmet je dobio novi broj P. 16842/10.

Tokom 2010. godine sud je zakazao četiri ročišta, od kojih je održao svega jedno ročište, na kojem je zastupnik tuženog tražio rok da se izjasni na podnesak tužioca, pa je ročište odloženo. Tek na ročištu održanom 4. aprila 2011. godine, na kojem je i zaključena glavna rasprava, sud je izveo dokaz saslušanjem tužioca, kao parnične stranke, te doneo presudu. Prvi osnovni sud u Beogradu je presudom P. 16842/10 od 4. aprila 2011. godine odbio tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se tuženi obaveže da mu na ime sticanja bez osnova isplati iznos od 18.396,90 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 10. decembra 2004. godine i utvrdio da je podnesak tužioca od 23. decembra 2004. godine kojim je tražio određivanje privremene mere povučen.

Postupajući po žalbi tužioca od 9. septembra 2011. godine, Viši sud u Beogradu je doneo osporenu presudu Gž. 13069 od 14. marta 2012. godine, kojom je odbio žalbu kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 16842/10 od 4. aprila 2011. godine.

U obrazloženju osporene drugostepene presude je, između ostalog, navedeno: da je tokom postupka utvrđeno da se u kući tužioca nalaze tri broja registrovana kod EDB; da je vlasnik jednog brojila Ana Besarić, drugog Hilda Besarić, a trećeg tužilac, Jovan Besarić; da je rešenjem Trećeg opštinskog suda u Beogradu O. 667/97 od 21. aprila 1997. godine raspravljena zaostavština pokojne Hilde Besarić i pokojne Ane Besarić, pa je za jedinog naslednika na osnovu zakona oglašen tužilac; da je tužilac preko navedenih brojila koristio električnu energiju, iako, nakon smrti svojih sestara nije zaključio ugovor sa tuženim za navedena dva brojila; da tužilac nije omogućio radnicima tuženog da pristupe mernom mestu, kako bi izvršili redovno očitavanje; da je 17. februara 2004. godine tuženi uputio dopis tužiocu sa zahtevom da tužilac omogući njegovim radnicima da pristupe mernim uređajima, jer će mu u suprotnom obustaviti dalju isporuku električne energije; da je 18. novembra 2004. godine tuženi tužiocu uputio i opomenu pred isključenje, jer je poslednja uplata evidentirana 12. avgusta 2004. godine; da je tuženi 9. decembra 2004. godine obustavio isporuku električne energije u smislu odredaba čl. 62. i 63. Zakona o energetici, u vezi člana 36. Zakona o elektroprivredi; da je 10. decembra 2004. godine tužilac izvršio uplatu duga tuženom, kao i iznos od 3.146,00 dinara za ponovno priključenje, nakon čega je priključenje i izvršeno; da je Viši sud ocenio da je prvostepeni sud pravilno utvrdio da je do obustave isporuke električne energije došlo iz razloga što je tužilac onemogućavao radnicima tuženog da pristupe mernim uređajima radi evidentiranja električne energije u dužem vremenskom periodu, kao i da je tuženi u svemu postupao shodno odredbama člana 63. tada važećeg Zakona o energetici, dok tužilac nije postupao shodno odredbama čl. 56. i 57. navedenog zakona, jer nije zaključio novi ugovor sa tuženim za brojila pokojnih sestara, već je nastavio da ih koristi iako je znao da postoji zaostali dug; da je tokom prvostepenog postupka pravilno zaključeno da tužilac nije dokazao nepravilnost dostavljenih obračuna od strane tuženog, niti je predložio sudu da u dokaznom postupku izvede dokaz veštačenjem preko sudskog veštaka elektro struke na okolnost utvrđivanja količine utrošene električne energije za sporni vremenski period; da je novčani iznos koji se tužbom potražuje tuženom uplaćen u skladu sa odredbama Zakona o energetici, shodno čemu se ne može raditi o neosnovanom obogaćenju tuženog u smislu člana 210. Zakona o obligacionim odnosima, niti ima razloga da se u skladu sa članom 211. istog zakona izvrši vraćanje, jer tužilac nije dokazao da je platio da bi izbegao prinudu, s obzirom na to da se isključenje ne može smatrati prinudom; da je sud cenio i ostale navode žalbe tužioca, ali nalazi da isti nisu od uticaja na drugačiju odluku, s obzirom na to da se presuda kojom se okončava parnica u sporovima male vrednosti može pobijati samo zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. ovog zakona i zbog pogrešne primene materijalnog prava, a ne i zbog nepotpuno pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. stav 1. Ustava propisano je da se svakome jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 59/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90, 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji se primenjivao u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku ( „Službeni glasnik Republike Srbije“, br. 125/04 i 111/09 ), koji se u ovom postupku primenjivao nakon stupanja na snagu, bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova ( član 10 . st. 1. i 2.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak započet podnošenjem tužbe Trećem opštinskom sudu u Beogradu, 12. decembra 2004. godine, a pravnosnažno okončan 14. marta 2012. godine, donošenjem osporene drugostepene presude. Ustavni sud je, polazeći od toga da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stanovišta da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja postupka, i pored toga što je period u kojem se građanima Republike Srbije obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj spor ukupno trajao sedam godina godina i tri meseca, što samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, kako je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja postupka.

Ocenjujući složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak vođen radi sticanja bez osnova. Polazeći od toga da je parnični sud do donošenja osporene prvostepene presude održao 12 ročišta, da je svega jednom izveo dokaz saslušanjem stranke, te da nije vršio veštačenja, niti saslušavao svedoke, Ustavni sud nalazi da se u konkretnom slučaju nije odlučivalo o složenim činjeničnim i pravn im pitanjima.

Ustavni sud je ocenio da je predmet parničnog postupka bio značaja n za podnosioca, s obzirom na to da je imao procesnu ulogu tužioca u postupku koji se vodio radi sticanja bez osnova, shodno čemu se podnosilac u predmetnom postupku i ponašao, tj. nije preduzimao procesne radnje kojima bi postupak odugovlačio, pa samim tim nije ni doprineo du žini parničnog postupka .

Polazeći od toga da se u konkretnom slučaju nije radilo o složenim činjeničnim i pravnim pitanjima, a da je prvostepena presuda doneta tek nakon šest godina i četiri meseca, Ustavni sud je, kada je reč o postupanju nadležnih sudova, utvrdio da je o tužbi podnosioca ustavne žalbe, sa aspekta standarda suđenja u razumnom roku, odlučeno u neprihvatljivo dugom periodu.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je ocenio da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 16842/10, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 200 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu, da se u konkretnom slučaju nije radilo o složenim činjeničnim i pravnim pitanjima, da je predmetni postupak neprihvatnjivo dugo trajao, ali je takođe imao u vidu i vrednost predmeta spora, kao i činjenicu da je podnosilac ustavne žalbe vodio postupak u kojem mu je osporenom presudom pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpeo. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Ispitujući povredu prava na pravično suđenje, Ustavni sud je pošao od svog stava da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenog prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao revizijski sud još jednom oceni zakonitost osporenih akata.

Odredbom člana 36. stav 1. Ustava, na čiju se povredu takođe ukazuje ustavnom žalbom, svakome je zajemčena jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave. Iz navedene sadržine zajemčenog prava sledi da do uskraćivanja jednake zaštite prava pred sudovima, odnosno drugim organima i organizacijama čije se radnje i akti mogu osporavati ustavnom žalbom, može doći pre svega nejednakim postupanjem u istim činjeničnim i pravnim situacijama. Kako podnosilac ustavne žalbe nije dostavio dokaze da je Viši sud u Beogradu u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosio drugačije odluke od odluke koja se osporava ustavnom žalbom, to je Ustavni sud ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o uskraćivanju jednake zaštite prava podnosiocu ustavne žalbe. Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu, odbacio ustavnu žalbu jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 8 9. Poslovnika o radu Ustavnog suda ( „Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti