Odbijanje ustavne žalbe u krivičnom postupku zbog trgovine uticajem

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda, nalazeći da izmene u činjeničnom opisu dela nisu predstavljale prekoračenje optužbe. Preostali deo žalbe, koji se odnosi na nižestepene odluke i radnje policije, odbačen je kao neblagovremen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov, dr Nataša Plavšić i Milan Škulić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. J. iz Novog Pazara, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. marta 2025. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba S. J. izjavljena protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Kzz. 424/22 od 17. maja 2022. godine, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. S. J. iz Novog Pazara, podnela je Ustavnom sudu, 8. avgusta 2022. godine, preko punomoćnika R. L, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu, dopunjenu podneskom od 15. novembra 2022. godine, protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Kž.1. 549/21 od 8. novembra 2021. godine, u delu u kome je preinačena presuda Višeg suda u Kraljevu K. 44/18 od 19. maja 2021. godine, presude Apelacionog suda u Kragujevcu Kž.3. 3/22 od 21. marta 2022. godine i presude Vrhovnog Kasacionog suda Kzz. 424/22 od 17. maja 2022. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i posebnih prava okrivljenog, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 33. st. 2. i 5. Ustava Republike Srbije, kao i protiv radnji službenih lica Ministarstva unutrašnjih poslova, Policijska uprava Kraljevo, zbog povrede prava na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta, zajemčenog odredbama člana 25. Ustava, kao i odredbama člana 3. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Podnositeljka ustavne žalbe je 13. juna 2024. godine, preko drugog punomoćnika, A. K, advokata iz Beograda, podnela Ustavnom sudu podnesak naslovljen kao „urgencija za odlučivanje o ustavnoj žalbi“.

Kako se prava garantovana označenim odredbama Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda sadržinski ne razlikuju od prava zajemčenih Ustavom Republike Srbije, to Ustavni sud postojanje njihove povrede ceni u odnosu na odgovarajuće odredbe Ustava.

 

Ustavnom žalbom se osporavaju presude kojima je podnositeljka ustavne žalbe, kao drugookrivljena, pravnosnažno oglašena krivom zbog izvršenja krivičnog dela trgovina uticajem iz člana 366. stav 1. Krivičnog zakonika i osuđena na kaznu zatvora u trajanju od jedne godine, koja će se izvršiti tako što će je okrivljena izdržavati u prostorijama u kojima stanuje uz primenu elektronskog nadzora, s tim da ne sme napuštati prostorije u kojima stanuje osim u slučajevima propisanim Zakonom koji uređuje izvršenje krivičnih sankcija. Dodatno, ustavnom žalbom su osporene i radnje ovlašćenih službenih lica Ministarstva unutrašnjih poslova, Policijska uprava Kraljevo, koje su navodno preduzete prilikom njenog saslušanja 23. jula 2014. godine.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je podnositeljki povređeno pravo na pravično suđenje time što je Vrhovni kasacioni sud, odbijajući kao neosnovan zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene, ovde podnositeljke ustavne žalbe, pogrešno primenio odredbe Zakonika o krivičnom postupku i to jer je optužba prekoračena, jer je odbrana okrivljene pred Policijskom upravom Kraljevo u predmetu Ku. 11997/14 od 23. jula 2014. godine pribavljena uz primenu psihičke torture, kao i u pogledu tereta dokazivanja optužbe, a ne dokazivanja nevinosti od strane okrivljene; da je izreka osporene presude protivrečna razlozima, a presuda nema uopšte razloga o odlučnim činjenicama, dok su dati razlozi su potpuno nejasni i u znatnoj meri protivrečni; da se prekoračenje optužbe ogleda u tome da je optužnicom Višeg javnog tužilaštva u Kraljevu okrivljenoj stavljeno na teret izvršenje krivičnog dela iz člana 366. stav 1. Krivičnog zakonika, zbog toga što je zahtevala novac i primila jednu trenerku kako bi „korišćenjem svog pretpostavljenog uticaja za koji je okr. S.B. prikazala da kao višegodišnji upravitelj pisarnice u Osnovnom sudu u Novom Pazaru poznaje više lica koja mogu doneti ovu odluku i da preko žene koja je zaposlena u Vladi Republike Srbije može izdejstvovati da se u Upravi za izvršenje krivičnih sankcija Ministarstva pravde RS donese odluka po kojoj će se okr. S.B. promeniti mesto izdržavanja kazne zatvora…“, a da se u izreci osporene presude Apelacionog suda u Kragujevcu Kž.1. 549/21 od 8. novembra 2021. godine, u ovom delu, navodi „da korišćenjem svog pretpostavljenog uticaja i to preko izvesnih lica iz Beograda, a koja lica je upoznala kao višegodišnji upravitelj pisarnice u Osnovnom sudu u Novom Pazaru, posreduje da nadležni državni organ - Uprava za izvršenje krivičnih sankcija u Beogradu donese odluku po kojoj će se okr. S.B. promeniti mesto izdržavanja kazne zatvora…“; da je, upoređujući dispozitiv najbitnijeg dela optužbe i izreke navedenih presuda, jasno da je činjenični opis postupanja okrivljene u presudama drugačije prikazan od onog iz optužnice; da utvrđenje presuda da će okrivljena preko izvesnih lica, a ne preko žene iz Vlade Republike Srbije posredovati u donošenju odluke, predstavlja prekoračenje optužbe povećanjem kriminalne delatnosti okrivljene, jer ona, po presudama, posreduje ne preko „jedne žene iz Vlade RS“, već preko većeg broja lica koja, čak, imaju veću moć od nje; da značajno i neograničeno proširenje broja lica preko kojih će, navodno, biti izvršen uticaj za ostvarenje nezakonite radnje u odnosu na optužbu, svakako povećava kriminalni potencijal okrivljene, što predstavlja prekoračenje optužbe; da je okrivljenoj povređeno pravo na odbranu na više načina; da drugostepeni i trećestepeni sud daju potpuno neprihvatljivo obrazloženje da odbrana okrivljene, data na zapisnik o saslušanju osumnjičene S. J. Ku. 11997/14 od 23. jula 2014. godine, sastavljenim pred Policijskom upravom Kraljevo, u policijskim prostorijama Raška, nije posledica primenjene psihičke torture, jer je okrivljena bila sposobna za rasuđivanje, a zapisnik o datoj odbrani je potpisala u prisustvu branioca angažovanog po službenoj dužnosti; da, pri tome, oba suda ne tretiraju nalaz i mišljenje veštaka medicinske struke da su tegobe koje je okrivljena S. imala pri davanju navedene odbrane „mogle uticati na pravilno rasuđivanje i odlučivanje“; da je ovu okolnost trebalo tumačiti i obrazložiti u skladu sa ostalim izvedenim dokazima koji nedvosmisleno ukazuju na psihičku torturu okrivljene koja se, između ostalog, ogleda i u tome što je pretres stana okrivljene S. vršen od strane velikog broja uniformisanih i neuniformisanih pripadnika policije u prisustvu velikog broja lica, pa i maloletne deca, da je okrivljena lišena slobode u vrlo lošem zdravstvenom stanju, jer je tog dana došla iz Beograda sa lečenja, sa braunilom na ruci, da je nakon lišenja slobode odvedena u Policijsku stanicu Raška, a ne u nadležnu Policijsku upravu Novi Pazar, da je zadržana preko devet časova, da joj je uskraćeno pravo na izabranog branioca i nametnut joj je branilac po službenoj dužnosti i da joj je obećano neodređivanje pritvora u slučaju priznanja; da su sudovi odbijali predlog odbrane u toku čitavog postupka da se, kao svedok, sasluša D.D. iz Beograda, čijim saslušanjem bi se jedino moglo utvrditi da li je okrivljena S. od njega tražila bilo kakvo posredovanje, te je stoga, odbijanje predloga za saslušanje navedenog lica drastično kršenje prava na odbranu okrivljene; da u presudi Apelacionog suda u Kragujevcu Kž.1. 549/21 od 8. novembra 2021. godine, na stranici 14. stav prvi, drugostepeni sud, komentarišući razgovore optužene i NN lica iz Beograda po imenu D, navodi da „…kako to proizlazi iz transkripata razgovora u spisima predmeta, ne isključuje postojanje krivičnog dela…“, koje razloge prihvata i sud trećeg stepena, što predstavlja povredu pravila o teretu dokazivanja; da je pred Apelacionim sudom u Kragujevcu, kao sudom trećeg stepena, okrivljenoj povređeno pravo na zakonom ustanovljen sud, jer je sud postupao u veću sastavljenom od troje sudija od kojih nijedno od to troje sudija, godišnjim rasporedom, nije raspoređeno u veće nadležno za odlučivanje o žalbama u trećem stepenu; da su u izreci potvrđene drugostepene presude nejasno i nepotpuno opisani objektivni i subjektivni elementi krivičnog dela koje se okrivljenoj S. stavljaju na teret; da se osnovano može postaviti pitanje da li radnje okrivljene S, čak i da su izvršene na način prikazan u optužnici, predstavljaju samo pripremne radnje, koje nisu kažnjive ili pokušaj krivičnog dela koji, u ovom slučaju, nije kažnjiv; da je, u vezi sa navedenim, došlo do povrede načela In dubio pro reo jer tužilac, očigledno, nije dokazao činjenične navode iz kojih proizlazi data pravna kvalifikacija, a drugostepeni i trećestepeni sud su, svojim presudama, povredili navedeno načelo da činjenice koje idu na štetu okrivljenog moraju biti potpuno dokazane, a da se činjenice koje idu u korist okrivljenog uzimaju kao dokazane.

Podnositeljka ustavne žalbe je predložila da Ustavni sud usvoji njenu ustavnu žalbu, utvrdi povredu istaknutih prava, poništi osporene presude i odredi pravično zadovoljenje zbog pretrpljenih povreda u opredeljenom iznosu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

Odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. Zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), kojim je uređen postupak po ustavnoj žalbi, propisano je da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Optužnicom Višeg javnog tužilaštva u Kraljevu Kto. 42/14 od 17. septembra 2014. godine, izmenjenom aktima tog tužilaštva Kto. 42/14 od 28. novembra 2017. godine i Kto. 42/14 od 10. jula 2019. godine, podnositeljki ustavne žalbe, kao trećeoptuženoj od četiri okrivljena, je stavljeno na teret izvršenje produženog krivičnog dela davanje mita iz člana 368. st. 1. i 2. u vezi člana 61. Krivičnog zakonika i krivičnog dela trgovina uticajem iz člana 366. stav 1. Krivičnog zakonika.

Prvostepenom presudom Višeg suda u Kraljevu K. 44/18 od 19. maja 2021.godine, pored ostalih, okrivljena, ovde podnositeljka ustavne žalbe, oglašena je krivom da je radnjama pod tačkom 1. izvršila produženo krivično delo davanje mita iz člana 368 stav 1. u vezi člana 61. Krivičnog zakonika, pa je sud okrivljenu osudio na kaznu zatvora u trajanju od jedne godine, u koju joj se uračunava vreme provedeno u pritvoru u periodu od 23. jula 2014. godine do 26. avgusta 2014. godine, koju kaznu će izdržavati u prostorijama u kojima stanuje uz primenu elektronskog nadzora i od okrivljene je oduzet iznos od 192.349,89 dinara, pa je obavezana da navedeni iznose uplati u korist budžeta Republike Srbije u roku od 15 dana od pravnosnažnosti presude, kao i da na ime troškova krivičnog postupka plati iznos o kome će sud odlučiti posebnim rešenjem, a na ime sudskog paušala iznos od 10.000,00 dinara, sve u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti te presude.

Drugostepenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Kž.1. 549/21 od 8. novembra 2021. godine, osporenom u delu u kome je preinačena presuda Višeg suda u Kraljevu K. 44/18 od 19. maja 2021. godine, nakon otvorenog i održanog pretresa pred tim sudom, delimičnim usvajanjem žalbi Višeg javnog tužioca u Kraljevu, okrivljenih i njihovih branilaca preinačena je presuda Višeg suda u Kraljevu K.44/18 od 19. maja 2021. godine, i to tako što je u stavu jedan izreke, pored ostalih, i okrivljena oglašena krivom zbog izvršenja krivičnog dela trgovina uticajem iz člana 366. stav 1. Krivičnog zakonika i osuđena na kaznu zatvora u trajanju od jedne godine, u koju je uračunato vreme provedeno u pritvoru od 23. jula 2014. godine do 26. avgusta 2014. godine, s tim da će se izrečene kazne izvršiti tako što će ih okrivljene izdržavati u prostorijama u kojima stanuju uz primenu elektronskog nadzora, a u stavu dva izreke presude Apelacionog suda u Kragujevcu Kž.1. 549/21 od 8. novembra 2021. godine okrivljena je oslobođena od optužbe da je izvršila produženo krivično delo davanje mita iz člana 368. stav 1. u vezi člana 61. Krivičnog zakonika i odlučeno je da troškovi krivičnog postupka, u ovom delu, padnu na teret budžetskih sredstava suda, dok su žalbe Višeg javnog tužioca u Kraljevu, okrivljenih i njihovih branilaca, u preostalom delu odbijene kao neosnovane.

U obrazloženju osporene drugostepene presude, između ostalog, je navedeno: da se osnovano izjavljenim žalbama javnog tužioca, okrivljene i njenog branioca ukazuje da prvostepeni sud presudom nije potpuno rešio predmet optužbe u pogledu krivičnog dela trgovina uticajem iz člana 366. stav 1. Krivičnog zakonika, koje je, između ostalog, stavljeno na teret okrivljenoj optužnicom Višeg javnog tužilaštva u Kraljevu Kto. 42/14 od 17. septembra 2014. godine, koja je izmenjena dana 28. novembra 2017. godine (kao i dana 10. jula 2019. godine, ali ne u pogledu ovog krivičnog dela) i učinio bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 8) Zakonika o krivičnom postupku, time što u izreci presude nije doneo odluku o ovom krivičnom delu, a u obrazloženju presude je našao da nije dokazano da je okrivljena izvršila predmetno krivično delo, a što je posledica pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja, na šta se ukazuje žalbom javnog tužioca; da, odlučujući o suprotstavljenim tvrdnjama javnog tužioca da u radnjama okrivljene stoje elementi krivičnog dela iz člana 366. stav 1. Krivičnog zakonika i okrivljene i njene formalne odbrane koji ističući bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 8) Zakonika o krivičnom postupku, predlažu donošenje oslobađajuće presude prema okrivljenoj za navedeno krivično delo, Apelacioni sud nalazi da je žalba javnog tužioca osnovana i da su se u radnjama okrivljene stekli objektivni i subjektivni elementi krivičnog dela koje joj je stavljeno na teret; da je Apelacioni sud, kao drugostepeni, nakon održanog pretresa, prihvatajući dokaze na okolnost izvršenja ovog krivičnog dela koji su izvedeni pred prvostepenim i drugostepenim sudom, našao da je pogrešan zaključak prvostepenog suda da okrivljena nije imala pretpostavljeni uticaj; da, nasuprot navodima žalbe branioca okrivljene da je zapisnik o saslušanju osumnjičene u Policijskoj upravi Kraljevo, Policijska stanica Raška od 23. jula 2014. godine, koji je uvršten u dokaznu građu i za predmetno krivično delo, nezakonit dokaz, jer je nad okrivljenom primenjena psihička tortura, Apelacioni sud nalazi da je prvostepeni sud pravilno prihvatio navedeni zapisnik kao dokaz i na istom zasnovao svoj zaključak da je okrivljena od osuđenog B.S. tražila i primila nagradu na ime posredovanja (iako isti nije bio od odlučnog uticaja jer bi i bez tog zapisnika odluka bila ista, imajući u vidu ostale dokaze), dajući o tome jasne razloge, koje je prihvatio i Apelacioni sud, a posebno imajući u vidu nalaz i mišljenje komisije veštaka Opšte bolnice Studenica u Kraljevu, u kome su se izjasnili o zdravstvenom stanju okrivljene u vreme davanja iskaza u policiji, navodeći da su postojeće tegobe (sanirani čir na dvanaestopalačnom crevu, hronični gastritis, depresija sa elementima PTSP i akutna stresna reakcija zbog privođenja) kompromitovale njeno psihičko stanje, ali ne u meri da bi bila procesno nesposobna; da, imajući u vidu ovakav nalaz i mišljenje iz koga proizlazi da okrivljena nije bila lišena mogućnosti da racionalno rasuđuje, odnosno da su navedene tegobe delovale na sposobnost rasuđivanja, ali ne u toj meri da bi se moglo reći da nije bila sposobna za rasuđivanje, to su navodi žalbe da se radi o psihičkoj torturi nad okrivljenom ocenjeni kao neosnovani, tim pre što za ovakvu tvrdnju nema postojećih dokaza sem reči okrivljene sa glavnog pretresa, pri čemu ove okolnosti nisu isticane u tužilačkoj istrazi; da je, usled toga Apelacioni sud odbio predlog odbrane okrivljene da se na pretresu pred drugostepenim sudom kao svedok ispita M.C, advokat iz R, koji je bio branilac okrivljene prilikom saslušanja u policiji, kao suvišan, budući da je veštačenjem utvrđeno u kakvom se fizičkom i psihičkom stanju nalazila okrivljena prilikom davanja iskaza i od kakvog je to bilo značaja za validnost njenog iskaza; da se, takođe, neosnovano žalbom istog branioca tvrdi da su transkripti razgovora kao rezultat posebne dokazne radnje tajnog praćenja i snimanja nezakonit dokaz, jer je naredba izdata od strane nenadležnog sudije za prethodni postupak iz Kraljeva, budući da odredbe čl. 171. i 172. Zakonika o krivičnom postupku predviđaju da ovu naredbu mora da izda sudija za prethodni postupak gde okrivljeni ima prebivalište ili eventualno prema mestu izvršenja dela; da, kod nesporno utvrđene činjenice da je okrivljena od osuđenog B.S. zahtevala iznos od 4.000 evra i jednu žensku trenerku, koju je kasnije i primila, da korišćenjem svog uticaja preko izvesnih lica iz Beograda, koja su očigledno uticajna jer su im poznate poverljive informacije, posreduje kako bi nadležni organ doneo odluku po kojoj će okrivljenom promeniti mesto izvršenja kazne zatvora, to je po oceni Apelacionog suda, okrivljena kao državni službenik i dugogodišnji upravitelj pisarnice u sudu, usled ličnih poznanstava imala pretpostavljeni uticaj; da okolnost da se u razgovorima sa NN licem iz Beograda eksplicitno ne pominje izvršenje kazne, već da okrivljena samo postavlja pitanje tom licu „Jesi li mi saznao za ono još, moje?“, kako to proizlazi iz transkripta razgovora u spisima predmeta, ne isključuje postojanje krivičnog dela, iz prethodno navedenih razloga; da je, stoga Apelacioni sud odbio dokazni predlog formalne odbrane okrivljene da se kao svedok ispita lice za koje odbrana pretpostavlja da je lice označeno kao „NN “ u transkriptima preslušanih razgovora, nalazeći da je izvođenje ovog dokaza suvišno za donošenje odluke; da se, nadalje, osnovano izjavljenim žalbama branilaca obe okrivljene suštinski ukazuje da je pogrešno utvrđeno činjenično stanje u pogledu radnje koja predstavlja biće krivičnog dela primanje mita iz člana 367. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika, koje je okrivljenoj M.J. stavljeno na teret, a odnosi se na primanje poklona da u okviru svog službenog ovlašćenja izvrši službenu radnju koju nije smela izvršiti, odnosno da ne izvrši službenu radnju koju bi morala izvršiti; da, polazeći od pravne i procesne situacije u kojoj je primalac mita oglašen krivim da je izvršio produženo krivično delo primanje mita iz člana 367. stav 3. u vezi stava 2. u vezi člana 61. Krivičnog zakonika (jer je primio poklon kako bi izvršio službenu radnju koju je morao da izvrši), to nije dokazano da je okrivljena posredovala u podmićivanju službenog lica kako isto ne bi izvršilo službenu radnju koju bi moralo da izvrši, već su se u njenim radnjama stekli elementi produženog krivičnog dela davanje mita iz člana 368. stav 2. u vezi člana 61. Krivičnog zakonika, za koje nije mogla da bude oglašena krivom, jer je u međuvremenu nastupila apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja protekom šest godina od izvršenja krivičnog dela za koje je zaprećena kazna zatvora do tri godine (zastarelost je počela da teče od 11. aprila 2014. godine, kao poslednjeg dana u periodu označenom kao vreme izvršenja krivičnog dela); da je, sledstveno tome, Apelacioni sud usvajanjem žalbe okrivljene i njenog branioca u tom delu preinačio prvostepenu presudu tako što je ovu okrivljenu oslobodio od optužbe da je izvršila produženo krivično delo davanje mita iz člana 368. stav 2. u vezi člana 61. Krivičnog zakonika, jer nije dokazano da je isto izvršila, na način kako je to opisano u izmenjenoj optužnici Višeg javnog tužioca u Kraljevu od 10. jula 2019. godine i odlučio kao u izreci pod II.

 

Osporenom trećestepenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Kž.3. 3/22 od 21. marta 2022. godine odbijene su kao neosnovane žalbe okrivljene i njenih branilaca izjavljene protiv drugostepene presude Apelacionog suda u Kragujevcu Kž.1. 549/21 od 8. novembra 2021. godine, koja je i potvrđena.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Kzz. 424/22 od 17. maja 2022. godine, u stavu drugom izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene S. J. - advokata R. L. podnet protiv presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Kž.1. 549/21 od 8. novembra 2021. godine i Apelacionog suda u Kragujevcu Kž.3. 3/22 od 21. marta 2022. godine, u odnosu na povredu krivičnog zakona iz člana 438. stav 1. tačka 9) Zakonika o krivičnom postupku, dok je u preostalom delu zahtev za zaštitu zakonitosti odbačen kao nedozvoljen.

U obrazloženju ove osporene presude je, između ostalog, navedeno: da je, zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene S. J. - advokata R. L. je neosnovan u odnosu na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, dok je u preostalom delu nedozvoljen; da je branilac okrivljene S. J.– advokat R. L. u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti naveo da je pobijanim presudama učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, koju obrazlaže navodima da je optužnicom Višeg javnog tužioca u Kraljevu okrivljenoj S. J. stavljeno na teret izvršenje krivičnog dela iz člana 366. stav 1. KZ zbog toga što je zahtevala novac i primila jednu trenerku kako bi „...korišćenjem svog pretpostavljenog uticaja za koji je okrivljenom S.B. prikazala da kao višegodišnji upravitelj pisarnice u Osnovnom sudu u N.P. poznaje više lica koji mogu doneti ovu odluku i da preko žene koja je zaposlena u Vladi Republike Srbije može izdejstvovati da se u Upravi za izvršenje krivičnih sankcija Ministarstva prave RS donese odluka po kojoj će se okrivljenom S.B. promeniti mesto izdržavanja kazne zatvora ...“, dok je u izreci presude Apelacionog suda u Kragujevcu Kž.1. 549/21 od 8 novembra 2021. godine, u ovom delu navedeno „... da korišćenjem svog pretpostavljenog uticaja i to preko izvesnih lica iz Beograda, a koja lica je upoznala kao višegodišnji upravitelj pisarnice Osnovnog suda u N.P, posreduje da nadležni organ – Uprava za izvršenje krivičnih sankcija u Beogradu donese odluku po kojoj će se okrivljenom S.B. promeniti mesto izvršenja kazne zatvora ...“; da je na opisani način, po stavu odbrane, učinjena povreda zakona iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, jer iz izreke presude proizlazi da će okrivljena svoj pretpostavljeni uticaj izvršiti preko izvesnih lica iz Beograda, dok iz dispozitiva optužnog akta proizlazi da će okrivljena svoj pretpostavljeni uticaj izvršiti preko žene koja je zaposlena u Vladi Republike Srbije; da je odredbom člana 420. stav 1. ZKP propisano da se presuda može odnositi samo na lice koje je optuženo i samo na delo koje je predmet optužbe sadržane u podnesenoj ili na glavnom pretresu izmenjenoj ili proširenoj optužnici; da iz citirane zakonske odredbe proizlazi da između optužbe i presude mora postojati identitet i podudarnost u pogledu subjektivne i objektivne istovetnosti dela; da prekoračenje optužbe na štetu okrivljenog podrazumeva izmenu činjeničnog opisa dela, koji je dat u optužnom aktu dodavanjem nove radnje izvršenja, odnosno veće kriminalne volje okrivljenog, na koji način se pogoršava njegov položaj u pogledu pravne ocene dela ili krivične sankcije; da se, u konkretnom slučaju, pravnosnažna presuda odnosi na isto lice – okrivljenu S. J. i na isto krivično delo – trgovina uticajem iz člana 366. stav 1. KZ; da, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, pobijanom pravnosnažnom presudom nije prekoračena optužba, odnosno nije povređen objektivni, ni subjektivni identitet optužbe i presude, a ovo imajući u vidu da su u odnosu na okrivljenu S. J. bitna obeležja bića krivičnog dela ista i u dispozitivu optužnog akta i u izreci presude, odnosno da u bitnom postoji istovetnost činjeničnog opisa radnje izvršenja predmetnog krivičnog dela iz izreke presude sa činjeničnim opisom radnje dela datog u preciziranoj optužnici; da je, iz navedenih razloga, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, Apelacioni sud u Kragujevcu prilagodio izreku presude činjeničnom stanju koje proizlazi iz izvedenih dokaza, pri čemu nije izmenjena suština činjeničnog opisa radnje iz optuženja - „korišćenjem svog pretpostavljenog uticaja“ tako da nije povređen objektivni identitet između optužbe i presude, niti je tim izmenama sud uvećao kriminalnu količinu na štetu okrivljene S. J. u pogledu krivice, pa su izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene S. J. - advokata R. L, kojima se na navedeni način ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, od strane ovog suda, ocenjeni kao neosnovani; da je u preostalom delu zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene S. J. - advokata R. L. nedozvoljen; da branilac okrivljene u zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi da je okrivljenoj u toku postupka povređeno pravo na odbranu, obzirom da je u toku postupka predlagala izdvajanje iz spisa zapisnika o saslušanju S. J. Ku. 11997/14 od 23. jula 2014. godine sastavljen pred PU Kraljevu u policijskim prostorijama Raška, jer je pribavljen suprotno članu 85. stav 5. ZKP, ali i zbog toga što je on plod primene psihičke torture; da branilac okrivljene iznetim navodima, po stavu ovog suda, ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, označavajući napred navedeni zapisnik kao nezakonit dokaz; da, obrazlažući označenu povredu zakona branilac u suštini osporava činjenično stanje vezano za okolnosti pod kojim je obavljeno saslušanje okrivljene S. J. odnosno ukazuje na povredu zakona iz člana 440. ZKP, navodeći da drugostepeni i sud trećeg stepena daju potpuno neprihvatljivo obrazloženje da navedena odbrana okrivljene nije posledica primenjene psihičke torture, jer je okrivljena bila sposobna za rasuđivanje, a zapisnik o datoj odbrani je potpisala u prisustvu branioca angažovanog po službenoj dužnosti, a da pri tom sudovi ne „tretiraju“ nalaz i mišljenje veštaka medicinske struke da su tegobe koje je okrivljena S. J. imala pri davanju navedene odbrane „mogle uticati na pravilno rasuđivanje i odlučivanje“, a koji nalaz i mišljenje je trebalo tumačiti i obrazložiti u skladu sa ostalim izvedenim dokazima, koji nedvosmisleno, po stavu odbrane, ukazuju na psihičku torturu; da, s tim u vezi branilac označava i ukazuje na Konvenciju o ljudskim pravima, sudsku praksu Evropskog suda za ljudska prava, kao i sudsku praksu Vrhovnog kasacionog suda i Apelacionog suda u Kragujevcu; da, pored iznetog, branilac okrivljene ukazuje i na povredu krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 3) ZKP, navodima da je pred Apelacionim sudom u Kragujevcu, kao sudom trećeg stepena, okrivljenoj povređeno pravo na zakonom ustanovljeni sud, obzirom da nijedno od troje sudija - sudija Đ.R, predsednik veća, Z.Đ. i D.S, članovi veća, nije raspoređeno u veće nadležno za odlučivanje po žalbama u trećem stepenu; da, takođe, ovaj branilac, u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti ukazuje i na povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 11) ZKP, navodima da su u izreci potvrđene drugostepene presude nejasno i nepotpuno opisani objektivni i subjektivni elementi krivičnog dela koji se okrivljenoj S. J. stavljaju na teret, kao i na povredu zakona iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, navodima da pobijane presude ne sadrže razloge o tome, na osnovu kojih dokaza se utvrđuje da je okrivljena S. J. imala pretpostavljeni uticaj da izdejstvuje promenu mesta izdržavanja kazne okrivljenom S.B, a da se iz obrazloženja presude može zaključiti da drugostepeni i sud trećeg stepena krivicu okrivljene S. J. utvrđuje samo na osnovu njene odbrane u PS Raški i „prisluškivanih razgovora“ sa okrivljenim B.S. i D.D; da, kako članom 485. stav 4. ZKP koji propisuje razloge zbog kojih okrivljeni, odnosno njegov branilac, shodno pravima koja u postupku ima u smislu člana 71. tačka 5) ZKP mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja odnosno povrede zakona iz člana 440. ZKP, kao ni zbog povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 3 i. tačka 11) i člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev branioca okrivljene S. J. – advokata R. L. u napred navedenom delu ocenio kao nedozvoljen.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu podnosilac ustavne žalbe ukazuje, utvrđeno je: da je fizički i psihički integritet nepovrediv.

Niko ne može biti izložen mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju, niti podvrgnut medicinskim ili naučnim ogledima bez svog slobodno datog pristanka (član 25.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ko je okrivljen za krivično delo ima pravo na odbranu i pravo da uzme branioca po svom izboru, da s njim nesmetano opšti i da dobije primereno vreme i odgovarajuće uslove za pripremu odbrane, kao i da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da sam ili preko branioca iznosi dokaze u svoju korist, ispituje svedoke optužbe i da zahteva da se, pod istim uslovima kao svedoci optužbe i u njegovom prisustvu, ispituju i svedoci odbrane (član 33. st. 2. i 5.).

Odredbama člana 366. stav 1. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05-ispravka, 107/05-ispravka, 72/09, 111/09, 121/12, 104/13, 108/14, 94/16 i 35/19) propisano je da će se, ko zahteva ili primi poklon ili kakvu drugu korist za sebe ili drugog, neposredno ili preko trećeg lica, da korišćenjem svog službenog ili društvenog položaja ili stvarnog ili pretpostavljenog uticaja, posreduje da se izvrši ili ne izvrši neka službena radnja, kazniti zatvorom od šest meseci do pet godina.

5. Meritorno razmatrajući deo ustavne žalbe u kome je osporena presuda Vrhovnog kasacionog suda Kzz. 424/22 od 17. maja 2022. godine i u kome je podnositeljka istakla povrede prava na pravično suđenje i posebnih prava okrivljenog, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 33. st. 2. i 5. Ustava, Ustavni sud je ocenio da, u suštini, podnositeljka te povrede obrazlaže navodima da je Vrhovni kasacioni sud, odbijajući kao neosnovan zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene, pogrešno primenio odredbe Zakonika o krivičnom postupku i to jer je optužba prekoračena, kao i da su sudovi povredili pravila o teretu dokazivanja, time što je u obrazloženju drugostepene presude navedeno „ne isključuje postojanje krivičnog dela“.

Navode o prekoračenju optužbe podnositeljka ustavne žalbe obrazlaže tvrdnjom da je optužnicom Višeg javnog tužilaštva u Kraljevu njoj bilo stavljeno na teret izvršenje krivičnog dela iz člana 366. stav 1. Krivičnog zakonika zbog toga što je zahtevala novac i primila jednu trenerku kako bi „korišćenjem svog pretpostavljenog uticaja za koji je okrivljenom S.B. prikazala da kao višegodišnji upravitelj pisarnice u Osnovnom sudu u Novom Pazaru poznaje više lica koja mogu doneti ovu odluku i da preko žene koja je zaposlena u Vladi Republike Srbije može izdejstvovati da se u Upravi za izvršenje krivičnih sankcija Ministarstva pravde RS donese odluka po kojoj će se okr. S.B. promeniti mesto izdržavanja kazne zatvora…“, a da se u izreci osporene presude Apelacionog suda u Kragujevcu Kž.1. 549/21 od 8. novembra 2021. godine, u tom delu, navodi „da korišćenjem svog pretpostavljenog uticaja i to preko izvesnih lica iz Beograda, a koja lica je upoznala kao višegodišnji upravitelj pisarnice u Osnovnom sudu u Novom Pazaru, posreduje da nadležni državni organ - Uprava za izvršenje krivičnih sankcija u Beogradu donese odluku po kojoj će se okr. S.B. promeniti mesto izdržavanja kazne zatvora…“. Podnositeljka ustavne žalbe smatra da je ovakvom izmenom opisa radnje izvršenja, tako što je utvrđeno da će ona preko izvesnih lica, a ne preko žene iz Vlade Republike Srbije, posredovati u donošenju odluke, optužba prekoračena povećanjem kriminalne delatnosti okrivljene, jer ona, po presudama, posreduje ne preko „jedne žene iz Vlade RS“, već preko većeg broja lica koja, čak, imaju veću moć od nje, te da značajno i neograničeno proširenje broja lica preko kojih će biti izvršen uticaj za ostvarenje nezakonite radnje u odnosu na optužbu, svakako povećava kriminalni potencijal okrivljene, a što sve nije otklonio Vrhovni kasacioni sud svojom osporenom presudom.

Ispitujući osnovanost iznetih navoda podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud, najpre, konstatuje da nije nadležan da umesto i nakon nadležnih sudova preispituje zakonitost osporene presude i time preuzima sudsku nadležnost. Zadatak Ustavnog suda u konkretnom slučaju je da ispita da li je proizvoljnom primenom merodavnog prava, na koju ukazuje podnositeljka ustavne žalbe došlo do uskraćivanja garancija utvrđenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 33. st. 2. i 5. Ustava, čija se povreda ističe ustavnom žalbom.

Po oceni Ustavnog suda, podnositeljka povredu prava iz člana 33. st. 2. i 5. Ustava zasniva na povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, koju obrazlaže tvrdnjom da je prema njoj optužba prekoračena time što je sud značajno i neograničeno proširio broj lica preko kojih će biti izvršen uticaj za ostvarenje nezakonite radnje u odnosu na optužbu, što po njenom mišljenju, svakako povećava kriminalni potencijal okrivljene.

Ustavni sud, pre svega, ukazuje na to da krivični sud nije vezan pravnom kvalifikacijom dela, već njegovim činjeničnim opisom u dispozitivu optužnog akta, kao i da okrivljeni u krivičnom postupku svoju odbranu iznosi u odnosu na pravno relevantne činjenice koje mu se optužnim aktom stavljaju na teret. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je navode ustavne žalbe o istaknutoj povredi posebnih prava okrivljenog na odbranu cenio u okviru ocene osnovanosti navoda ustavne žalbe o istaknutoj povredi prava na pravično suđenje, koju podnositeljka ustavne žalbe zasniva na tvrdnjama da je prema njoj optužba prekoračena.

Ocenjujući osnovanost iznetih navoda ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da iz obrazloženja osporene drugostepene presude proizlazi da je u izreci te presude Apelacionog suda u Kragujevcu Kž.1. 549/21 od 8. novembra 2021. godine, drugostepeni sud delimično izmenio činjenice i okolnosti koje konkretizuju krivično delo zbog kojih je podnositeljka oglašena krivom, ali da po oceni Ustavnog suda, navedene izmene u konkretnom slučaju, niti menjaju identitet dela, niti predstavljaju takvu nepodudarnost između činjeničnog opisa dela u optužnici i činjeničnog opisa u izreci pobijane presude, da dovode u pitanje pravičnost odlučivanja postupajućeg suda u predmetnom krivičnom postupku.

Nakon uvida u sadržinu svih osporenih presuda, te upoređivanjem činjeničnog opisa dispozitiva precizirane optužnice i izreke osporene presude Apelacionog suda u Kragujevcu Kž.1. 549/21 od 8. novembra 2021. godine, Ustavni sud je mišljenja da se ne može smatrati očigledno proizvoljnim ni ustavnopravno neprihvatljivim izmena opisa radnje izvršenja, izvršena u toj presudi, a koju je podržao i tada Vrhovni kasacioni sud svojom osporenom presudom Kzz. 424/22 od 17. maja 2022. godine. Ovo jasno proizlazi i iz samog poređenja radnje izvršenja, navedene u optužnici Višeg javnog tužilaštva u Kraljevu, kojom je podnositeljki bilo stavljeno na teret izvršenje krivičnog dela iz člana 366. stav 1. Krivičnog zakonika zbog toga što je zahtevala novac i primila jednu trenerku kako bi „korišćenjem svog pretpostavljenog uticaja za koji je okrivljenom S.B. prikazala da kao višegodišnji upravitelj pisarnice u Osnovnom sudu u Novom Pazaru poznaje više lica koja mogu doneti ovu odluku i da preko žene koja je zaposlena u Vladi Republike Srbije može izdejstvovati da se u Upravi za izvršenje krivičnih sankcija Ministarstva pravde RS donese odluka po kojoj će se okr. S.B. promeniti mesto izdržavanja kazne zatvora…“, sa izrekom osporene presude Apelacionog suda u Kragujevcu Kž.1. 549/21 od 8. novembra 2021. godine, u kojoj se, u tom delu, navodi „da korišćenjem svog pretpostavljenog uticaja i to preko izvesnih lica iz Beograda, a koja lica je upoznala kao višegodišnji upravitelj pisarnice u Osnovnom sudu u Novom Pazaru, posreduje da nadležni državni organ - Uprava za izvršenje krivičnih sankcija u Beogradu donese odluku po kojoj će se okr. S.B. promeniti mesto izdržavanja kazne zatvora…“. I prema oceni Ustavnog suda, ne deluje da su postupajući sudovi ovakvom neznatnom terminološkom izmenom opisa radnje izvršenja, a potom ni Vrhovni kasacioni sud svojom osporenom potvrđujućom presudom, prekoračili optužbu u relevantnoj meri, tako što je utvrđeno da će podnositeljka preko više izvesnih lica, odnosno neodređenog broja, a ne preko jedne žene iz Vlade Republike Srbije, posredovati u donošenju odluke, s obzirom na to da tom izmenom nije povećana ni kriminalna delatnost, niti kriminalni potencijal okrivljene, kao što očigledno izmenom subjekata preko kojih bi okrivljena delovala nije i niti može biti narušen objektivni identitet optužbe i drugostepene presude.

Dodatno, Ustavni sud je imao u vidu i tvrdnje podnositeljke ustavne žalbe da joj je pravo na pravično suđenje povređeno i time što je Vrhovni kasacioni sud u svojoj osporenoj presudi propustio da otkloni povredu pravila o teretu dokazivanja, koja se ogledala u tome što je u obrazloženju drugostepene presude navedeno da „okolnost da se u razgovorima sa NN licem iz Beograda eksplicitno ne pominje izvršenje kazne, već da okrivljena, kao državni službenik i dugogodišnji upravitelj pisarnice u sudu, samo postavlja pitanje NN licu iz Beograda „Jesi li mi saznao za ono još, moje?“, ne isključuje postojanje krivičnog dela, iz prethodno navedenih razloga“. Prema oceni Ustavnog suda, ovakva formulacija postupajućih krivičnih sudova, imajući u vidu celinu obrazloženja osporenih presuda i sagledavajući u celosti krivični postupak vođen protiv nje, takođe ne ukazuje ni prima faciae da je u predmetnom krivičnom postupku proizvoljno primenjeno merodavno pravo prema ovoj podnositeljki ustavne žalbe.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da ovi navodi ustavne žalbe ne ukazuju na osnovanu sumnju da je osporenom presudom proizvoljno primenjeno merodavno pravo prema ovoj podnositeljki, odnosno da je prekoračena optužba, na šta ona ukazuje ustavnom žalbom, te da se ne može smatrati ni očigledno arbitrarnim stav najvišeg suda u Republici Srbiji izražen u osporenoj presudi tog suda Kzz. 424/22 od 17. maja 2022. godine da obrazloženjem svoje presude Apelacioni sud u Kragujevcu nije povredio pravila o teretu dokazivanja navodeći da određene okolnosti „ne isključuju postojanje krivičnog dela“.

S obzirom na sve napred izloženo, Ustavni sud je utvrdio da podnositeljki ustavne žalbe osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Kzz. 424/22 od 17. maja 2022. godine nije povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu, u ovom delu, odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Ustavni sud, dalje razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kome su osporene presude Apelacionog suda u Kragujevcu Kž.1. 549/21 od 8. novembra 2021. godine, u delu u kome je preinačena presuda Višeg suda u Kraljevu K. 44/18 od 19. maja 2021. godine i Apelacionog suda u Kragujevcu Kž.3. 3/22 od 21. marta 2022. godine, ukazuje na to da će se, prema pravnom stavu Suda, u krivičnom postupku, donošenjem odluke o žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, odnosno protiv drugostepene presude, ili o žalbi izjavljenoj protiv rešenja kojim se okončava postupak, smatrati da je iscrpljeno poslednje pravno sredstvo pre izjavljivanja ustavne žalbe.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da se blagovremenost ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, u odnosu na osporene presude Apelacionog suda u Kragujevcu Kž.1. 549/21 od 8. novembra 2021. godine, u delu u kome je preinačena presuda Višeg suda u Kraljevu K. 44/18 od 19. maja 2021. godine i Apelacionog suda u Kragujevcu Kž.3. 3/22 od 21. marta 2022. godine računa od dana kada su okrivljena, odnosno njeni branioci, primili te osporene presude, kojim je postupak odlučivanja o krivici podnositeljke ustavne žalbe okončan, a što je svakako bilo pre 17. maja 2022. godine, kada je Vrhovni kasacioni sud doneo svoju, takođe, osporenu presudu Kzz. 424/22 od 17. maja 2022. godine. Stoga je Ustavni sud ocenio da je deo ustavne žalbe, podnete 8. avgusta 2022. godine, u kome su osporene navedena drugostepena i trećestepena presuda, neblagovremen jer je, u tom delu, ustavna žalba podneta po isteku roka od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom, propisanog odredbama člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.

Dodatno, i u odnosu na osporene radnje službenih lica Ministarstva unutrašnjih poslova, Policijska uprava Kraljevo, Ustavni sud konstatuje da su osporene radnje, prema navodima ustavne žalbe, preduzete prilikom njenog saslušanja 23. jula 2014. godine. Imajući u vidu to da je ustavna žalba podneta 8. avgusta 2022. godine, Ustavni sud je ocenio da je i ovaj deo ustavne žalbe u kome su osporene navedene radnje, neblagovremen.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu, u ovom delu, odbacio kao neblagovremenu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13) doneo Odluku kao u izreci.

 

 

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković. s.r.