Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 25 godina. Podnositeljki se dosuđuje naknada nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, uzimajući u obzir i njen doprinos dužini postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko već e, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Mileve Urlanović iz Zaječara, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 10. decembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Mileve Urlanović i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 56711/10 (inicijalno predmet P. 198/89 Drugog opštinskog suda u Beogradu) povređeno pravo podnosi teljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Mileva Urlanović iz Zaječara podnela je, 8. novembra 2013. godine, preko punomoćnika Đorđa Markovića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se tada vodio pred Prvim o snovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 56711/10 (inicijalno predmet P. 198/89 Drugog opštinskog suda u Beogradu).

Podnositeljka smatra da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, jer postupak započet još 1989. godine, po njenoj tužbi i tužbi sada pok. supruga, protiv tuženog, sada AD „Železnice Srbije“, još uvek nije okončan ni posle 24 godine. Spor se vodi radi naknade materijalne i nematerijalne štete, nastale zbog teških telesnih povreda, koje su oni zadobili kao putnici voza, a za koju su, po njihovom mišljenju, samo delimično obeštećeni pre pokretanja sudskog postupka. Podnositeljka ističe da su u toku postupka donete dve prvostepene presude, koje su obe ukidane po odlukama Okružnog suda u Beogradu, te da je u trenutku podnošenja ustavne žalbe u toku žalbeni postupak protiv treće prvostepene presude. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, naknadi joj nematerijalnu štetu koju je pretrpela zbog povrede označenog prava.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta P. 56711/10 Prvog osnovnog suda u Beogradu, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužioci, ovde podnositeljka ustavne žalbe i njen, sada pok. suprug, podneli su 16. januara 1989. godine Drugom opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv tuženog, tada RO ŽTO „Beograd“, radi naknade materijalne i nematerijalne štete po više vidova, zbog teških telesnih povreda koje su zadobili, kao putnici u putničkom vozu, u sudaru voza i šinobusa ispred železničke stanice Rogljevo, jer smatraju da su samo delimično obeštećeni od strane tuženog i osiguravajućeg društva, pa iz tih razloga podnose tužbu. U Opštinskom sudu formiran je predmet P. 198/89.

Do donošenja prve po redu prvostepene presude Opštinskog suda P. 198/894 od 3. oktobra 1989. godine održana su tri ročišta za glavnu raspravu, na kojima je sprovedeno medicinsko veštačenje. Tužioci su mesec i po kasnili sa uplatom predujma za troškove medicinskog veštačenja. Navedenom presudom delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilaca. Odlučujući o žalbi tuženog, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 10604/89 od 27. februara 1990. godine, delimično ukinuo prvostepenu presudu u delu koji se odnosio na naknadu nematerijalne štete podnositeljki ustavne žalbe koju je pretrpela u vidu psihičkih patnji zbog umanjene opšte životne sposobnosti i pretrpljenog straha. Prvostepena presuda je potvrđena u delu koji se odnosio na usvajanje tužbenog zahteva tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, da joj se, u određenim iznosima kao u izreci, naknadi nematerijalna šteta za pretrpljene fizičke bolove i duševne bolove zbog naruženja, kao i materijalna šteta na ime izgubljene zarade za određeni period, za uništenu odeću, te u vidu učešća tužilje od 20% za nabavku ortopedskih pomagala i banjsko lečenje.

U ponovnom postupku, predmet je pred Opštinskim sudom zaveden pod brojem P. 1841/90. Opštinski sud je, nakon zakazana 24 ročišta za glavnu raspravu, od kojih je održano šest, doneo presudu P. 1841/90 od 15. jula 2002. godine, kojim je delimično usvojen tužbeni zahtev tužilje na ime naknade nematerijalne štete zbog umanjenja životne aktivnosti i na ime naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenog straha u određenim iznosima, dok je preko dosuđenih iznosa njen tužbeni zahtev odbijen. Istom presudom povučena je tužba kojom je drugotužilac – suprug tužilje, koji je preminuo 27. decembra 1999. godine, tražio naknadu na ime nematerijalne štete. U prve četiri godine, do kraja 1994. godine, pretežni razlog za neodržavanje zakazanih ročišta bio je u ponovljenim traženjima punomoćnika tužilaca da mu sud ostavlja rokove za izjašnjenje o eventualnom mirnom rešenju spora ili za preciziranje tužbenog zahteva, kao i u tome što je punomoćnik tužilaca više puta predavao podneske, pa čak i sa preinačenom tužbom, neposredno na ročištu ili što nije uplaćivao predujam troškova za predloženo ponovno aktuarsko veštačenje u periodu od dve godine. Pored neodržavanja zakazanih ročišta iz navedenih razloga, isti razlog je bio i za nezakazivanje ročišta od strane Opštinskog suda u četiri naredne godine od 1995. – 1998. godine. Naime, Opštinski sud je u tom periodu više puta godišnje pozivao punomoćnika tužilaca ili mu davao naloge radi izjašnjenja u vezi sa daljim vođenjem spora, na koje on nije davao određene odgovore, već nanovo, tražio nove rokove za izjašnjenja. Preostala ročišta nisu održana dva puta zbog sprečenosti postupajućeg sudije, jednom jer spisi predmeta nisu bili izneti predsedniku veća, odnosno jer po jednom punomoćnik tužilaca i tuženog nisu bili uredno pozvani. Tužioci su dva puta preinačavali tužbeni zahtev, tražili ponovno aktuarsko veštačenje, odnosno potraživali nematerijalu štetu na ime umanjenja opšte životne aktivnosti i pretrpljenog straha tužilje, iako je 1990. godine bilo pravnosnažno odlučeno o tim vidovima nematerijalne štete, obrazlažući to promenom vrednosti dinara i nepotpunim obeštećenjem od strane tuženog. Punomoćnik tužilaca je povukao tužbu drugotužioca, posle više od godine dana od njegove smrti, kada je to na ročištu saopštila tužilja, ovde podnositeljka ustavne žalbe, jer nije bio u dužem kontaktu sa strankama. Odlučujući o žalbi tuženog, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 12922/02 od 31. marta 2003. godine ukinuo delimičnu presudu Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 1841/90 od 15. jula 2002. godine i predmet u jednom delu (usvajajući deo tužbenog zahteva tužilje i odluka o troškovima postupka) vratio istom sudu na ponovno suđenje.

U novom ponovnom prvostepenom postupku, do sprovedene reorganizacije pravosuđa u 2010. godine, postupak se vodio pred Opštinskim sudom pod brojem P. 4299/03, a nakon uspostavljanja nove mreže sudova pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu pod brojem P. 56711/10. Nakon devet održanih ročišta od 23 zakazana, glavna rasprava je zaključena 26. aprila 2013. godine. Na održanim ročištima sprovedeno je ponovno ekonomsko veštačenje na okolnost koliko je uplaćeno tužilji na ime umanjene opšte životne aktivnosti i pretrpljenog straha i koliko bi to iznosilo danas, te pribavljen dopunski nalaz sudskog veštaka, kao i njegova izjašnjenja na primedbe parničnih stranaka i saslušan veštak. Preostala 23 ročišta nisu održana jer je punomoćnik tužilaca četiri puta tražio da se ne održe radi izgleda mirnog rešenja spora i jer je jednom predao podnesak neposredno na ročištu, kao i zbog toga što su spisi bili kod veštaka ili zbog izostanka lične dostave poziva radi saslušanja veštaka. Međutim, u periodu od 2003. do 2010. godine, više puta je pozivan punomoćnik tužioca ili su mu dostavljani nalozi da se izjasni da li je došlo do mirnog rešenja spora. Po ovim pozivima ili nalozima punomoćnik tužioca je tražio dalja odlaganja i nagoveštavao da je izgledu mirno rešenje spora ili da je ono u toku, a kada je konačno postalo izvesno da nema mirnog rešenja u toku 2009. godine, te rešenjem od 16. oktobra 2009. godine određeno dopunsko ekonomsko veštačenje, punomoćnik tužilje i tužilja su sa uplatom predujma za troškove dopunskog veštačenja, i pored ponovljenog naloga suda, kasnili osam meseci.

Presudom Prvog osnovnog sud a u Beogradu P. 5671/10 od 26. aprila 2013. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilje u celini i obavezan tuženi da joj isplati na ime naknade štete sledeće: za umanjenje opšte životne aktivnosti u procentu od 50% od isplaćenog iznosa od 675.000,00 dinara i na ime pretrpljenog straha jakog intenziteta iznos od 180.000,00 dinara, te obavezan tuženi da joj naknadi troškove parničnog postupka. Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6627/13 od 7. maja 2014. godine odbijena je žalba tuženog kao neosnovana i potvrđena presuda Prvog o snovnog sud a u Beogradu P. 5671/10 od 26. aprila 2013. godine. Navedena presuda uručena je punomoćniku tužilje 4. juna 2014. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02) (u daljem tekstu: ZPP), koji je bio na snazi u vreme pokretanja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11), koji se, saglasno odredbi člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), primenjuje u konkretnoj parnici, propisano je da stranka ima pravo da sud oduči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova.

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se postupak vodi u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je postupak čije se trajanje osporava započeo 16. januara 1989. godine i da je pravnosnažno okončan donošenjem drugostepene presude 7. maja 2014. godine, koja je uručena podnositeljki 4. juna 2014. godine, odnosno nakon 25 godina i nepunih pet meseci. Ovo samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Stoga, Ustavni sud ocenjuje da, iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca, kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnositeljke ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaja spornog prava za podnositeljku, trajanje parničnog postupka u ovom sporu više od 25 godina ne može biti opravdano ni jednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na njegovu dužinu.

Po mišljenju Ustavnog suda, predmetni postupak u kom se odlučivalo o osnovanosti tužbenog zahteva za naknadu materijalne i nematerijalne štete, sa čim u vezi je izvedeno medicinsko veštačenje, kao i finansijsko veštačenje, koje je ponavljano i dopunjavano, sa saslušanjem veštaka, može se okarakterisati kao vrlo složen, s obzirom na činjenična pitanja koja je trebalo raspraviti u pogledu stepena obeštećenja podnositeljke po pravnosnažnoj presudi iz ove parnice iz 1989. godine, a sve pri promeni vrednosti dinara. Takođe, postupak je bio i procesno složen, a podnositeljka, bilo sa suprugom, a kasnije kao jedina stranka na tužilačkoj strani, je više puta precizirala tužbene zahteve, te dva puta preinačavala tužbu, što je sve uticalo na usložnjavanje postupka.

Razmatrajući značaj predmeta spora za podnositeljku ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je podnositeljka imala poseban interes, i u psihološkom i egzistencijalnom smislu, da sud o njenom zahtevu odluči u razumnom roku, s obzirom na karakter štete čiju naknadu je potraživala.

Međutim, prema nalaženju Ustavnog suda, podnositeljka je u značajnoj meri doprinela dužem trajanju postupka jer je u iščekivanju mirnog rešenja spora, tražila da se zakazana ročišta ne drže ili se nije izjašnjavala na naloge suda da li je zainteresovana za vođenje spora odnosno sudu je neosnovano stavljala u izgled da je mirno rešenje u toku i da će ga obavestiti o tome, što je uticalo da u većim vremenskim intervalima ne budu zakazivana ročišta radi raspravljanja spornih pitanja, iako je sud bio aktivan i pozivao tužilju da se opredeli u kom pravcu će teći ova parnica. Pritom, tužilja je u više navrata kasnila sa uplatama predujma za troškove veštačenja, a njen punomoćnik je više puta neposredno na ročištu predavao podneske za sud i suprotnu stranu, što je uticalo da se zbog ostavljanja roka suprotnoj strani za izjašnjenje postupak produži.

Ispitujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud konstatuje da su odluke Opštinskog suda dva puta ukidane u celini od strane drugostepenog suda, a da je tek treća po redu prvostepena presuda u žalbenom postupku potvrđena, kada se posle 25 godina i pravnosnažno okončao spor. Naime, iako je prva prvostepena presuda doneta nakon samo deset meseci od podnošenja tužbe, a pravnosnažno odlučeno u pretežnom delu tužbenog zahteva već početkom 1990. godine, postupak je trajao još skoro 24 godine do okončanja u obe instance. Na strani nadležnih dugostepenih sudova nije bilo doprinosa dužem trajanju postupka.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 56711/10 (inicijalno predmet P. 198/89 Drugog opštinskog suda u Beogradu), podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpela podnosi teljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, posebno dužinu trajanja postupka, ali i složenost postupka, i značajni doprinos podnositeljke ustavne žalbe. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpe la zbog neažurnog i nedelotvornog postupanja suda.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

Slični dokumenti

• Už 1617/2011: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku
• Už 3372/2010: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku
• Už 2452/2013: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku
• Už 8913/2014: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko 15 godina
• Už 2644/2018: Odbijanje ustavne žalbe u sporu za utvrđenje prava zakupa na stanu
• Už 2041/2009: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku
• Už 321/2018: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku