Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi zbog naknade štete

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Okružnog suda u Pančevu. Sud smatra da nije povređeno pravo na pravično suđenje, jer je drugostepeni sud dao ustavnopravno prihvatljive razloge za odbijanje tužbenog zahteva za naknadu štete zbog korišćenja stana.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Zvonimira Dimitrijevića iz Pančeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 2. juna 2011. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Zvonimira Dimitrijevića izjavljena protiv presude Okružnog suda u Pančevu Gž. 1858/07 od 27. novembra 2008. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Zvonimir Dimitrijević iz Pančeva podneo je 20. januara 2009. godine, preko punomoćnika Novaka Stanića, advokata iz Pančeva, ustavnu žalbu Ustavnom sudu protiv presude navedene u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je Okružni sud u Pančevu u osporenoj presudi, kojom je preinačio prvostepenu presudu, zauzeo stav da je „tuženi Požar Ferenc bio savestan i da je imao pravni osnov po kome je predmetni stan koristio i u istom stanovao“. Ustavnom žalbom se osporava takav stav drugostepenog suda, te se ističe da je tuženi mogao da bude savestan samo do trenutka kada je podnosilac ustavne žalbe dobio rešenje o zakupu navedenog stana, jer je tuženi od tog trenutka saznao da on više nema pravni osnov za korišćenje stana, nego podnosilac ustavne žalbe. U svakom slučaju tuženi je postao nesavastan onog dana kada je primio tužbu za predaju u posed predmetnog stana, jer je tada sigurno saznao da nema pravni osnov za korišćenje stana, odnosno kada je donesena prvostepena presuda kojom je obavezan da navedeni stan preda u posed podnosiocu ustavne žalbe. Međutim, tuženi nije predao predmetni stan u posed podnosiocu ustavne žalbe ni posle donošenja drugostepene presude kojom je potvrđena presuda o predaji u posed stana, već je prinudno iseljen iz tog stana tek 28. januara 2002. godine. Zbog svega navedenog, podnosilac smatra da mu je osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje, budući da tumačenje savesnosti, na način kako je to učinio Okružni sud u Pančevu, dovodi u sumnju nepristrasnost i pravičnost tog suda. Stoga, podnosilac predlaže da Ustavni sud poništi presudu Okružnog suda u Pančevu Gž. 1858/07 od 27. novembra 2008. godine.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporeni akt i dostavljenu dokumentaciju i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ovog ustavnosudskog predmeta:

Podnosilac ustavne žalbe je 28. juna 2000. godine podneo Opštinskom sudu u Pančevu tužbu protiv tuženog Požar Ferenca, radi naknade štete, koja je precizirana podneskom od 17. oktobra 2005. godine.

Opštinski sud u Pančevu je 25. septembra 2007. godine, doneo osporenu presudu P. 188/07, kojom je u stavu prvom izreke usvojio tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, pa obavezao tuženog da tužiocu na ime naknade štete za razliku zakupnine u periodu od 1. jula 1996. godine do 31. januara 2002. godine isplati iznos od 54.216,26 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na mesečne iznose za svaki mesec navedenog perioda pa do isplate, dok je u stavu drugom obavezao tuženog da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka.

Okružni sud u Pančevu je 27. novembra 2008. godine doneo osporenu presudu Gž. 1858/07, kojom je u stavu prvom izreke usvojio kao osnovanu žalbu tuženog, pa je presudu Opštinskog suda u Pančevu P. 188/07 od 25. septembra 2007. godine preinačio i tužbeni zahtev tužioca odbio kao neosnovan, dok je u stavu drugom izreke obavezao tužioca da tuženom naknadi troškove parničnog postupka. U obrazloženju te presude je, pored ostalog, istaknuto da je u toku postupka pred prvostepenim sudom utvrđeno: da je DP „HIP Petrohemija" Pančevo vlasnik i zakupodavac dvoiposobnog stana koji se nalazi u Pančevu ulica Kikindska broj 23, na drugom spratu, ukupne površine 72 kvm; da se tuženi u taj stan uselio novembra 1994. godine na osnovu rešenja vlasnika i zakupodavca stana broj 63/90 od 4. januara 1991. godine, kojim mu je navedeni stan dat na privremeno korišćenje do dodele odgovarajućeg dvosobnog stana; da je predmetni stan dat u zakup tužiocu po rešenju broj 4/96 od 9. jula 1996. godine, sa određenjem da će tužilac sa vlasnikom i zakupodavcem stana zaključiti ugovor o zakupu i u dodeljeni stan se useliti u roku od 30 dana od dana zaključenja ugovora o zakupu stanu; da se u predmetnom stanu tuženi nalazio sve do 28. januara 2002. godine, kada je prinudno iseljen nakon okončanja parničnog postupka u predmetu prvostepenog suda P. 1200/2000 koji je pokrenut po tužbi tužioca, radi predaje poseda stana; da je u periodu od 1. jula 1996. godine do 28. januara 2002. godine tužilac stanovao u privatnom smeštaju na različitim mestima u Pančevu, zaključujući usmene ugovore o zakupu i plaćajući stanodavcima stanarinu na ruke uvek u iznosu od po 100 DM na ime mesečne zakupnine; da je prvostepeni sud utvrdio da razlika između zakupnine obračunate u visini od 100 DM mesečno i zakupnine obračunate po cenama stambenog preduzeća u Pančevu za period od 1. jula 1996. godine do 31. januara 2002. godine iznosi 54.216,26 dinara, te da je utvrdio i mesečne iznose zakupnine u navedenom periodu; da tužilac trpi štetu od trenutka kada mu je rešenjem broj 4/96 od 9. jula 1996. godine dodeljen predmetni stan u zakup pa sve do useljenja u taj stan dana 28. januara 2002. godine. Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je tužbeni zahtev tužioca usvojio, pošto je zauzeo stanovište da je tuženi odgovoran za nastalu štetu.

U obrazloženju drugostepene presude je dalje navedeno i to da prvostepeni sud na utvrđeno činjenično stanje nije pravilno primenio materijalno pravo, odnosno odredbe Zakona o obligacionim odnosima kada je tužbeni zahtev tužioca usvojio. Naime, u obrazloženju osporene presude se, pored ostalog, ističe: da tužilac nije dokazao da je tuženi u predmetnom stanu stanovao bez pravnog osnova, jer je pravni osnov rešenje vlasnika i zakupodavca stana broj 63/90 od 4. januara 1991. godine, prema kome tuženi u tom stanu stanuje sve dok mu vlasnik i zakupodavac stana ne dodeli odgovarajući dvosobni stan; da tužilac nije dokazao da je vlasnik i zakupodavac stana DP „HIP Petrohemija" Pančevo ispunio uslov, odnosno ispunio obavezu koja je utvrđena navedenim rešenjem iz 1991. godine da bi se moglo od tuženog zahtevati da se iz stana iseli; da kako ova bitna činjenica za odlučivanje o tužbenom zahtevu nije dokazana od strane tužioca, to drugostepeni sud nalazi da je tuženi u celom spornom periodu na koji se odnosi potraživanje tužioca po osnovu zakupnine bio savestan i da je imao pravni osnov po kome je stan koristio i u istom stanovao; da u takvoj situaciji nema uzročne veze između radnje tuženog i štete koja je pričinjena tužiocu na taj način što je stanujući privatno plaćao zakupninu, te mu je time umanjena imovina, imajući u vidu da bi postojala odgovornost tuženog za naknadu štete potrebna je njegova krivica u smislu odredbe člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima; da prema odredbi člana 158. Zakona o obligacionim odnosima, krivica postoji kada je štetnik prouzrokovao štetu namerno ili nepažnjom, a da drugostepeni sud nalazi da na strani tuženog nema ni namere ni nepažnje i da je tuženi savesno lice, s obzirom na nesumnjivo utvrđenje da mu je dat stan na privremeno korišćenje do dodele odgovarajućeg dvosobnog stana, a da tužilac nije dokazao bitnu činjenicu da je ovaj uslov iz navedenog rešenja od 1991. godine bio ispunjen od strane DP „HIP Petrohemija" Pančevo.

Takođe se u obrazloženju presude ukazuje i na odredbe člana 580 st. 1. i 3 Zakona o obligacionim odnosima i konstatuje da u slučaju kada se pravom trećeg samo ograničava zakupčevo pravo, ovaj može po svom izboru raskinuti ugovor ili zahtevati sniženje zakupnine, a u svakom slučaju zahtevati naknadu štete. Prema izloženom, DP „HIP Petrohemija" Pančevo koji je vlasnik i zakupodavac stana imao je određene obaveze i prema tuženom i u odnosu na tužioca, jer je rešenjem od 9. jula 1996. godine određeno da će tužilac sa zakupodavcem zaključiti ugovor o zakupu stana i u stan se useliti u roku od 30 dana od dana zaključenja ugovora o zakupu. S obzirom na izloženo, drugostepeni sud je usvojio žalbu tuženog kao osnovanu i prvostepenu presudu preinačio.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, relevantne su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) propisano je: da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice (član 154. stav 1.); da je šteta umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist), kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta) (član 155.); da krivica postoji kada je štetnik prouzrokovao štetu namerno ili nepažnjom (član 158.).

5. Imajući u vidu da povredu prava na pravično suđenje podnosilac ustavne žalbe u suštini zasniva na pogrešnoj primeni materijalnog prava od strane Okružnog suda u Pančevu, Ustavni sud je utvrdio sledeće:

Ustavni sud je i u ovom ustavnosudskom postupku konstatovao da u principu nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku koji je vođen radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. Prilikom ocene da li postoji povreda prava na pravično suđenje, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u tom postupku, od strane redovnih sudova došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe. Dakle, ocena pravilnosti primenjenog materijalnog prava je, pre svega, u nadležnosti redovnih sudova više instance, koji tu kontrolu vrše u zakonom propisanom postupku. Međutim, kako i pogrešna primena materijalnog prava na štetu podnosioca ustavne žalbe može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, to je u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, Ustavni sud vlastan da u postupku po ustavnoj žalbi ceni i da li je sa stanovišta primene materijalnog prava povređeno pravo na pravično suđenje.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud nalazi da se osporena presuda doneta u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, zasniva na činjeničnom stanju koje je od značaja za donošenje odgovarajuće odluke, kao i na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog materijalnog prava, odnosno da je Okružni sud u Pančevu dao detaljne, jasne i precizne razloge svojih stavova u obrazloženju osporene presude, te da je za svaki dokaz dao logično i uverljivo obrazloženje, koje ni u jednom delu ne izgleda proizvoljno ili neprihvatljivo.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud smatra da je Okružni sud u Pančevu u osporenoj presudi dao ustavnopravno prihvatljive razloge zbog kojih, po njegovoj oceni, nije osnovan postavljeni tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe, odnosno zašto je odbio njegov tužbeni zahtev da mu se na ime naknade štete za razliku zakupnine u periodu od 1. jula 1996. godine do 31. januara 2002. godine isplati odgovarajući novčani iznos, sa zakonskom zateznom kamatom na mesečne iznose za svaki mesec navedenog perioda pa do isplate. Stoga, tvrdnja podnosioca ustavne žalbe da mu je osporenom sudskom odlukom povređeno pravo na pravično suđenje predstavlja izraz njegove subjektivne ocene o pogrešnoj primeni materijalnog prava, a ne i dokaz o učinjenoj povredi Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje.

Zbog svega navedenog, po oceni Ustavnog suda, osporenom presudom Okružnog suda u Pančevu Gž. 1858/07 od 27. novembra 2008. godine, nije došlo do povrede prava iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu.

Polazeći od izloženog, a saglasno odredbi člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi zbog naknade štete

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti