Povreda prava na pravično suđenje u postupku vraćanja oduzete imovine

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio žalbu, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje. Upravni sud je proizvoljno umanjio udeo podnosilaca u restituciji, ne utvrđujući da li je drugi zakonski naslednik uopšte podneo zahtev za vraćanje imovine, što je odlučno.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, dr Jovan Ćirić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi N. Š . iz Beograda i D . Š. iz Smederevske Palanke , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 21. marta 2019. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba N. Š . i D . Š . i utvrđuje da je presudom Upravnog suda U. 32/15 od 19. oktobra 2016. godine povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Upravnog suda U. 32/15 od 19. oktobra 2016. godine i određuje se da isti sud donese novu odluku o tužbi podnosilaca ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Ministarstva finansija – Sektor za imovinsko-pravne poslove broj 46-00- 00412/2014-13 od 11. septembra 2014. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. N . Š . iz Beograda i D . Š . iz Smederevske Palanke podneli su Ustavnom sudu , 30. novembra 2016. godine, ustavnu žalbu protiv rešenja Agencije za restituciju – Područna jedinica Niš broj 46-003240/2012 od 22. maja 2014. godine, rešenja Ministarstva finansija – Sektor za imovinsko-pravne poslove broj 46-00-00412/2014-13 od 11. septembra 2014. godine i presude Upravnog suda U. 32/15 od 19. oktobra 2016. godine, zbog povrede načela iz čl. 3, 18, 19. i 20. Ustava Republi ke Srbije i prava iz čl. 32, 58. i 59 . Ustava, kao i zbog povrede prava iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju.

U ustavnoj žalbi se navodi: da je u postupku koji je okončan osporenim aktom traženo vraćanje imovine oduzete od pok. V. Š; da se pravnosnažnim rešenjem o nasleđivanju iza smrti bivše vlasnice P. Š . odrekao nasleđa; da je pogrešan stav nadležnih organa i Upravnog suda da ta okolnost ne predstavlja smetnju da to lice, odnosno njegovi naslednici traže vraćanje preostale ½ oduzete imovine; da pravnosnažno rešenje kojim je raspravljena zaostavština pok. V . Š . proizvodi pravna dejstva u svim drugim postupcima i pred svim drugim organima, te Agencija za restituciju i Upravni sud nemaju ovlašćenje da ponovo utvrđuju zakonske naslednike.

Podnosioci ustavne žalbe, takođe, ukazuju da lica koja nisu oglašena za naslednike, „da bi uopšte bila uzeta u obzir kao potencijalni korisnici restitucije“, moraju blagovremeno podneti zahtev za vraćanje oduzete imovine, a da u konkretnom slučaju takvog zahteva od strane P. Š. nije bilo. Po mišljenju podnosilaca, da bi zakonom proklamovano pravo trećeg lica proizvelo pravnu posledicu koja se ogleda u smanjenju udela u pravu na vraćanje imovine korisnicima restitucije, neophodno je da se to pravo ostvari podnošenjem zahteva za vraćanje imovine, a ne na osnovu „pretpostavke i apstraktne tvrdnje da neko ima neko pravo“. Podnosioci stoga zaključuju da je Agencija bila dužna da celokupnu oduzetu imovinu koja je predmet zahteva njima vrati i raspodeli na osnovu rešenja o nasleđivanju iza smrti bivše vlasnice, posebno stoga što je P. Š . „svojim postupkom izrazio želju da ranije datu nasledničku izjavu održi na snazi“, a Agencija, ni Upravni sud, ničim nisu potvrdili da je P . Š . podneo zahtev za vraćanje imovine.

Prema navodima ustavne žalbe, Agencija za restituciju, Ministarstvo finansija i Upravni sud u svojim odlukama nisu ni pokušali da opravdaju uskraćivanje prava na vraćanje celokupne imovine korisnicima restitucije koji ispunjavaju uslove predviđene Zakonom o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju.

Ustavnom žalbom se predlaže da Sud utvrdi povredu označenih prava i poništi osporene akte.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u osporeni akt i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osporenim rešenjem Agencije za restituciju – Područna jedinica Niš broj 46-003240/2012 od 22. maja 2014. godine odlučeno je, u stavu 1. dispozitiva, da se usvaja zahtev, vraća imovina i utvrđuje pravo svojine zakonskim naslednicima bivšeg vlasnika N. Š . i D . Š , ovde podnosiocima ustavne žalbe, sa obimom udela od po ¼ idealnog dela na nacionalizovanoj nepokretno j imovini označen oj u rešenju , koja je oduzeta od bivšeg vlasnika pok. V. Š . Prvostepeni organ je u obrazloženju rešenja konstatovao: da su zahtev za vraćanje imovine podneli N. Š . i D . Š ; da su na održanoj usmenoj javnoj raspravi podnosioci zahteva, pod krivičnom i materijalnom odgovornošću, izjavili da su oni, „kao podnosioci zahteva, jedini zakonski naslednici bivšeg vlasnika“; da je iz sadržine pravnosnažnog rešenja Opštinskog suda u Smederevskoj Palanci O. 131/91 od 27. decembra 1991. godine, kojim je raspravljena zaostavština pok. V. Š . i Ž . Š, utvrđeno da je kao zakonski naslednik na zaostavštini pok. V . oglašen njen sin M . Š, a iz sadržine obrazloženja tog rešenja je utvrđeno da je pok. V . od zakonskih naslednika ostavila još i sina P . Š; da je iz sadržine pravnosnažnog rešenja Opštinskog suda u Smederevskoj Palanci O. 305/07 od 25. aprila 2007. godine utvrđeno da su kao zakonski naslednici na zaostavštini pok. M. Š . oglašeni njegovi sinovi D. Š . i N . Š . i supruga M . Š, te da su u momentu smrti ostavioca bili njegovi jedini zakonski naslednici. Prvostepeni organ je, polazeći od odredaba člana 5. Zakona o vraća nju oduzete imovine i obeštećenju, utvrdio da se kao jedini zakonski naslednici bivšeg vlasnika pok. V. Š . javljaju njen sin P . Š, kao i podnosioci zahteva, njeni unuci po pok. sinu M . Š, a da iz priloženih uverenja o državljanstvu za podnosioce zahteva proizlazi da su oni državljani Republike Srbije, t e im pripada pravo na vraćanje imovine. Prvostepeni organ je, primenom odredaba čl . 8. i 10. Zakona o nasleđivanju i člana 47. stav 5. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, a imajući u vidu da u konkretnom slučaju postoji pravnosnažno rešenje o nasleđivanju „gde se kao zakonski naslednici bivšeg vlasnika javljaju P. Š . i M . Š .“, odredio podnosiocima zahteva kao zakonskim naslednicima bivšeg vlasnika udele u pravu na povraćaj imovine od po ¼.

Osporenim rešenjem Ministarstva finansija – Sektor za imovinsko-pravne poslove broj 46-00-00412/2014-13 od 11. septembra 2014. godine odbijena je žalba kojom su podnosioci ustavne žalbe pobijali zakonitost rešenja Agencije od 22. maja 2014. godine. Drugostepeni organ je u obrazloženju rešenja naveo da je pravilno prvostepeni organ utvrdio da podnosiocima ustavne žalbe pripada pravio na vraćanje po ¼ idealnog dela oduzete imovine, s obzirom na to da „pravo na vraćanje preostale ½ idealnog dela predmetne imovine ima drugi zakonski naslednik bivše vlasnice P. Š , odnosno njegovi zakonski naslednici“ i da okolnost da je rešenjem Opštinskog suda u Smederevskoj Palanci O. 131/91 od 27. decembra 1991. godine za jedinog naslednika na zaostavštini pok. V . Š . oglašen sin M. Š, ne predstavlja smetnju da navedena lica „traže vraćanje preostale ½ idealnog dela predmetne imovine “.

Osporenom presudom Upravnog suda U. 32/15 od 19. oktobra 2016. godine odbijena je kao neosnovana tužba koju su podnosioci ustavne žalbe podneli protiv navedenog konačnog rešenja Ministarstva finansija . Upravni sud je za odbijanje tužbe izneo iste razloge koji su navedeni u pobijanom rešenju, te našao da je pravilno tuženi organ ocenio neosnovanim navode žalbe, koje tužioci ponavljaju u tužbi. Ocenjujući navode tužbe da nije bilo osnova da se podnosiocima ne vrati po ½ oduzete imovine, budući da se P . Š . nije prihvatio nasledstva i da nije podneo zahtev za vraćanje imovine, Upravni sud je istakao da imovina koja je predmet restitucije nije obuhvaćena rešenjem o nasleđivanju, pa izjava o odricanju od nasledstva ne može voditi gubitku prava tog lica kao zakonskog naslednika na podnošenje zahteva za restituciju predmetne imovine.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu podnosioci ukazuju u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da je vladavina prava osnovna pretpostavka Ustava i počiva na neotuđivim ljudskim pravima (član 3. stav 1.); da se Ustavom jemče, i kao takva, neposredno se primenjuju ljudska i manjinska prava zajemčena opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima i zakonima, da se zakonom može propisati način ostvarivanja ovih prava samo ako je to Ustavom izričito predviđeno ili ako je to neophodno za ostvarenje pojedinog prava zbog njegove prirode, pri čemu zakon ni u kom slučaju ne sme da utiče na suštinu zajemčenog prava (član 18. stav 2.); da se odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, saglasno važećim međunarodnim standardima ljudskih i manjinskih prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje (član 18. stav 3.); da je mstva neotuđivih ljudskih i manjinskih prava u Ustavu služe očuvanju ljudskog dostojanstva i ostvarenju pune slobode i jednakosti svakog pojedinca u pravednom, otvorenom i demokratskom društvu, zasnovanom na načelu vladavine prava (član 19.); da lj udska i manjinska prava zajemčena Ustavom mogu zakonom biti ograničena ako ograničenje dopušta Ustav, u svrhe radi kojih ga Ustav dopušta, u obimu neophodnom da se ustavna svrha ograničenja zadovolji u demokratskom društvu i bez zadiranja u suštinu zajemčenog prava (član 20. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine (član 58. st. 1, 2. i 3.); da se j emči pravo nasleđivanja, u skladu sa zakonom (član 59. stav 1.).

S obzirom na to da se odredbe člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju , po svojoj suštini, ne razlikuju od odredaba člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava, Ustavni sud je istaknute povrede prava cenio u odnosu na odredbe Ustava.

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj pravnoj stvari, pored već navedenih ustavnih odredaba, relevantne su i sledeće odredbe zakona:

Odredbama Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju („Službeni glasnik RS“, br. 72/11i 108/13) propisano je: da se pod „korisnikom vraćene imovine ili obeštećenja“ (dalje u tekstu: korisnik) podrazumeva lice kome se vraća imovina, odnosno utvrđuje pravo na obeštećenje, u skladu sa ovim zakonom (član 3. tačka 12)); da pravo na vraćanje imovine ili obeštećenje ima domaće fizičko lice koje je bivši vlasnik oduzete imovine, a u slučaju njegove smrti ili proglašenja umrlim - njegovi zakonski naslednici, utvrđeni u skladu sa propisima koji uređuju nasleđivanje u Republici Srbiji i sa odredbama ovog zakona (član 5. stav 1. tačka 1)).

Odredbama člana 47. navedenog zakona predviđeno je: da agencija utvrđuje sve činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje o zahtevu i donosi rešenje kojim utvrđuje, između ostalog, korisnika i imovinu koja se vraća, odnosno za koju se daje obeštećenje (stav 1.); da se rešenjem iz stava 1. ovog člana utvrđuje korisnik, odnosno korisnici, i to bivši vlasnik - ako je u životu, odnosno zakonski naslednici bivšeg vlasnika - na osnovu pravnosnažnog rešenja o nasleđivanju bivšeg vlasnika, ako takvo rešenje postoji, a ako takvog rešenja nema, rešenjem će se odrediti korisnici samo u slučaju kad je iz dostavljene dokumentacije moguće nesporno utvrditi sve zakonske naslednike (stav 5.); da će se u slučaju kad je rešenjem iz stava 1. ovog člana određeno više korisnika, svakom od njih odrediti pripadajući deo imovine, odnosno obeštećenja, prema pravnosnažnom rešenju o nasleđivanju bivšeg vlasnika, ako takvo rešenje postoji ili na osnovu sporazuma zakonskih naslednika zaključenog pred prvostepenim organom (stav 6.); da ako se korisnici i njihovi udeli ne mogu utvrditi primenom odredaba st. 5. i 6. ovog člana, prvostepeni organ će podnosioce zahteva za ostvarivanje prava po ovom zakonu, saglasno članu 45. ovog zakona, uputiti da ova pitanja, kao prethodna, reše pred nadležnim sudom (stav 7.); da u postupku iz stava 7. ovog člana, nadležni sud u vanparničnom postupku, shodnom primenom pravila po kojima se raspravlja zaostavština, utvrđuje zakonske naslednike bivšeg vlasnika i njihove udele u pravu na povraćaj oduzete imovine ili na obeštećenje, pri čemu se sud ne upušta u to da li ta lica ispunjavaju propisane uslove za ostvarivanje ovih prava po odredbama ovog zakona (stav 8.); da rešenje Agencije iz stava 5. tačka 2) ovog člana, odnosno rešenje suda iz stava 8. ovog člana, o određivanju zakonskih naslednika bivšeg vlasnika i njihovih udela, važi samo u postupku pred Agencijom za ostvarivanje prava na vraćanje oduzete imovine, odnosno prava na obeštećenje (stav 9.); da kod utvrđivanja svojstva korisnika, odnosno zakonskih naslednika po odredbama ovog člana, nije od značaja ranije data naslednička izjava lica koje je podnelo zahtev za ostvarivanje prava po odredbama ovog zakona (stav 10.); da podnosioci zahteva za ostvarivanje prava po odredbama ovog zakona koji po odredbama ovog člana nisu određeni za korisnike, mogu svoja prava ostvariti u parničnom postupku - podnošenjem tužbe protiv lica koja su određena za korisnike, odnosno zakonske naslednike (stav 11.).

Odredbama Zakona o nasleđivanju („Službeni glasnik RS“, 46/95, 101/03 i 6/15) propisano je: da na osnovu zakona, ostavioca nasleđuju – njegovi potomci, njegovi usvojenici i njihovi potomci, njegov bračni drug, njegovi roditelji, njegovi usvojioci, njegova braća i sestre i njihovi potomci, njegovi dedovi i babe i njihovi potomci i njegovi ostali preci (član 8. stav 1.); da se n asleđuje po naslednim redovima (član 8. stav 2.); da naslednici bližeg naslednog reda isključuju iz nasleđa naslednike daljeg naslednog reda (član 8. stav 3.); da prvi nasledni red čine ostaviočevi potomci i njegov bračni drug (član 9. stav 1.); da ostaviočeva deca i bračni drug nasleđuju na jednake delove (član 9. stav 2.); da ako ostaviočevo dete ne može ili neće da nasledi, njegov deo na jednake delove nasleđuju njegova deca (unuci ostaviočevi), a kad neki od ostaviočevih unuka ne može ili neće da nasledi, njegov deo na jednake delove nasleđuju njegova deca (praunuci ostaviočevi) i tako redom sve dokle ima ostaviočevih potomaka (član 10.).

Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10) bilo je propisano: da na osnovu odlučnih činjenica utvrđenih u postupku, organ nadležan za rešavanje donosi rešenje o upravnoj stvari koja je predmet postupka (član 192. stav 1.); da ako organ koji je doneo prvostepeno rešenje nađe povodom žalbe da je sprovedeni postupak bio nepotpun, a da je to moglo biti od uticaja na rešavanje upravne stvari, on može postupak dopuniti saglasno odredbama ovog zakona (član 226. stav 1.).

5. Podnosioci ustavne žalbe smatraju da, kao jedini zakonski naslednici bivšeg vlasnika koji ispunjavaju uslove propisane Zakonom o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju , imaju pravo da im se vrati po ½ celokupne nacionalizovane imovine koja je bila predmet vraćanja u postupku koji je okončan osporenim aktom. Podnosioci, s tim u vezi, ističu da P. Š . nije podneo zahtev za vraćanje predmetne imovine, a da nadležni organi u osporenim odlukama nisu ni pokušali da opravdaju uskraćivanje prava na vraćanje celokupne imovine korisnicima vraćene imovine.

Po mišljenju podnosilaca ustavne žalbe, pravnosnažno rešenje kojim je raspravljena zaostavština bivšeg vlasnika proizvodi pravna dejstva u svim drugim postupcima i pred svim drugim organima, te Agencija za restituciju nije imala ovlašćenje da ponovo utvrđuj e zakonske naslednike , posebno u situaciji kada je P. Š , koji se odrekao nasleđa, „svojim postupkom izrazio želju da ranije datu nasledničku izjavu održi na snazi “.

Ispitujući ove navode ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da ustavna garancija označenog prava podrazumeva, pored ostalog, da sudska odluka o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom merodavnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u suprotnom mogla smatrati rezultatom arbitrernog postupanja i odlučivanja nadležnog suda.

Ustavni sud je, polazeći od činjenica utvrđenih u ovom ustavnosudskom postupku, konstatovao da je Agencija, na osnovu priloženih rešenja o nasleđivanju, utvrdila da su zakonski naslednici bivšeg vlasnika pok. V. Š , sin P. Š . i podnosioci ustavne žalbe, njeni unuci po pok. sinu M . Š, te da podnosiocima ustavne žalbe pripada pravo na vraćanje imovine i da udeo svakog od njih iznosi ¼ idealnog dela predmetnih nepokretnosti. Drugostepeni organ je u osporenom rešenju naveo da P. Š . „ima pravo na vraćanje preostale ½ idealnog dela predmetne imovine“ i da okolnost da je pravnosnažnim rešenjem o nasleđivanju za jedinog naslednika na zaostavštini pok. V . Š . oglašen M . Š, ne predstavlja smetnju da njen drugi sin P . Š, odnosno njegovi zakonski naslednici, traže vraćanje preostalog dela predmetne imovine. Upravni sud je u osporenoj presud i istakao da izjava kojom se neko lice odreklo nasleđa ne može voditi gubitku prava tog lica na podnošenje zahteva za restituciju predmetne imovine, ali nije ocenio na vode tužbe da nije bilo osnova da se podnosiocima ne vrati po ½ oduzete imovine, budući da „P. Š . nije podneo zahtev za vraćanje imovine “.

Ispitujući da li je navedeno obrazloženje ustavnopravno prihvatljivo, Ustavni sud je imao u vidu navedene odredbe Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, iz kojih proizlazi: da se pod korisnikom podrazumeva lice kome se rešenjem Agencije vrać a imovina , odnosno daje obeštećenje; da pravo na vraćanje imovine ili obeštećenje ima bivši vlasnik – ako je u životu, odnosno njegovi zakonski naslednici, koji su utvrđeni u skladu sa odredbama Zakona o nasleđivanju i odredbama tog zakona; da se zakonski naslednici utvrđuju prema pravnosnažnom rešenju o nasleđivanju bivšeg vlasnika ili iz dostavljene dokumentacije, ako je nesporno ko su ta lica, a da se njihovi udeli utvrđuju prema pravnosnažnom rešenju o nasleđivanju, odnosno na osnovu sporazuma zakonskih naslednika zaključenog pred Agencijom; da ako se zakonski naslednici bivšeg vlasnika i njihovi udeli u pravu na povraćaj oduzete imovine ne mogu utvrditi na navedene načine, sud u vanparničnom postupku, shodnom primenom pravila po kojima se raspravlja zaostavština, utvrđuje zakonske naslednike bivšeg vlasnika i njihove udele u pravu na povraćaj oduzete imovine ili na obeštećenje ; da ranije data naslednička izjava lica koje je podnelo zahtev za ostvarivanje prava po odredbama ovog zakona nije smetnja za utvrđivanj e svojstva korisnika, odnosno zakonsk og naslednika, u skladu sa ovim zakonom.

Ustavni sud dalje konstatuje da iz navedenih odredaba čl. 8, 9. i 10. Zakona o nasleđivanju proizlazi da se, na osnovu zakona, nasleđuje po naslednim redovima, da naslednici bližeg naslednog reda isključuju iz nasleđa naslednike daljeg naslednog reda, da prvi nasledni red čine ostaviočevi potomci i njegov bračni drug, pri čemu ako ostaviočevo dete ne može ili neće da nasledi, njegov deo na jednake delove nasleđuju njegova deca i tako redom sve dokle ima ostaviočevih potomaka.

Po nalaženju Ustavnog suda, iz navedenih odredaba zakona dalje sledi da se kao zakonski naslednik u smislu odredaba Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, može utvrditi samo lice koje može i hoće da ostvari prava koja bi imao bivš i vlasnik po odredbama tog zakona . Sud, s tim u vezi, ukazuje da je u Odluci Už-6369/2016 od 24. januara 2019. godine zauzeo pravni stav da pravo na vraćanje imovine ili obeštećenje imaju zakonski naslednici bivšeg vlasnika, bez obzira na redosled smrti naslednika i „ostavioca“, odnosno da pravo na vraćanje imovine ili obeštećenje za celokupnu oduzetu imovinu imaju svi živi zakonski naslednici istog naslednog reda na jednake delove. Takođe, prema stanovištu ovog suda, izraženom, između ostalih, u Rešenju Už-2459/2015 od 19. septembra 2016. godine, lica koja imaju pravo na povraćaj oduzete imovine na osnovu odredbe člana 5. stav 1. tačka 1) Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, nisu naslednici u pravnom smislu, jer nema objekta nasleđivanja, budući da imovina koja se vraća ili se za nju dobija obeštećenje nije u vlasništvu bivših vlasnika, nego države ili drugih pravnih subjekata. Iz toga sledi da se, na osnovu odredaba navedenog zakona, imovina ne stiče u trenutku smrti “ostavioca” kao bivšeg vlasnika, nego pravnosn ažnošću odluke nadležnog organa, pa se ni ranije data naslednička izjava ne može odnositi na imovinu koja je predmet restitucije.

Ocenjujući navode ustavne žalbe kojima se ukazuje da nadležni organi nisu ni pokušali da opravdaju uskraćivanje prava na vraćanje celokupne imovine korisnicima vraćene imovine, iako P . Š . nije podneo zahtev za vraćanje predmetne imovine i „svojim postupkom izrazio želju da ranije datu nasledničku izjavu održi na snazi“, Ustavni sud nalazi da je ustavnopravno prihvatljivo stanovište drugostepenog organa i Upravnog suda da izjava kojom se neko lice odreklo nasleđa ne može voditi gubitku prava tog lica na podnošenje zahteva za restituciju. Ustavni sud je, međutim, konstatovao da je predmetni upravni postupak vođen po zahtevu za vraćanje imovine koji su podneli podnosioci ustavne žalbe , da je osporenim rešenjem Agencije vraćena imovina samo podnosiocima ustavne žalbe , da je navedeno rešenj e doneto po isteku zakonom propisanog roka za podnošenje zahteva za ostvarivanje prava po osnovu odredaba Zakona, a da se iz njega ne može utvrditi da li su P. Š , odnosno njegovi naslednici, podne li zahtev za vraćanje predmetne imovine. Ovaj sud dalje konstatuje da je Upravni sud propustio da oceni navode tužbe kojima su podnosioci ustavne žalbe ukazivali da nije bilo osnova da im se ne vrati po ½ oduzete imovine, budući da P . Š . nije podneo zahtev za vraćanje imovine.

Po nalaženju Ustavnog suda, u situaciji kada se jedan zakonski naslednik odrekao nasleđa iza smrti bivšeg vlasnika, za odluku o tome ko su korisnici vraćene imovine i koliki je njihov udeo u pravu na povraćaj imovine , od značaja je činjenica da li je taj zakonski naslednik podnošenjem zahteva za restituciju manifestovao volju da ostvari prava po osnovu odredaba Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju. Ovaj sud, naime, smatra da se, u slučaju da neki zakonski naslednik bivšeg vlasnika ne podnese zahtev za vraćanje oduzete imovine, ta imovina vraća u svojinu nasledniku , odnosno naslednicima koji su takav zahtev podneli. Zauzimanje drugačijeg shvatanja, po mišljenju Suda, protivilo bi se razlozima zbog kojih je navedeni zakon donet i svrsi koja se sprovođenjem tog zakona želi ostvariti.

Polazeći od toga da osporenim rešenjem Agencije nije utvrđeno pravo svojine P . Š . na imovini koja je predmet zahteva podnosilaca ustavne žalbe, niti se tog rešenja može zaključiti da li je navedeno lice podnelo zahtev za vraćanje predmetne imovine, a imajući u vidu da osporeni akti ne sadrže odredbe materijalnog prava čijom primenom je ocenjeno da lice koje se odreklo nasleđa iza smrti bivšeg vlasnika ima pravo na vraćanje imovine koja je od njega oduzeta, bez obzira na to da li je podnelo zahtev za vraćanje te imovine, Ustavni sud smatra proizvoljnim stanovište drugostepenog organa da podnosiocima ustavne žalbe pripada po ¼ idealnog dela oduzete imovine, a da pravo na vraćanje preostale ½ idealnog dela te imovine ima P. Š.

S obzirom na to da je Upravni sud u svemu prihvatio stanovište drugostepenog orana, ne ocenjujući navode tužbe da P. Š . nije podneo zahtev za vraćanje imovine, Ustavni sud je našao da osporena presuda nije obrazložena na način koji otklanja sumnju u proizvoljnost odlučivanja, te je utvrdio povredu prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava i , saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), u ovom delu usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

7. Ustavni sud je, imajući u vidu prirodu učinjene povrede prava u konkretnom slučaju, saglasno odredb i člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, poništio presudu Upravnog suda U. 32/15 od 19. oktobra 2016. godine i odredio da isti sud donese novu odluku o tužbi podnosilaca ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja rešenja Ministarstva finansija – Sektor za imovinsko-pravne poslove broj 46-00-00412/2014-13 od 11. septembra 2014. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud nije posebno razmatrao ustavnu žalbu sa stanovišta načela i ostalih prava zajemčenih Ustavom, istaknutih u ustavnoj žalbi, jer je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i poništio osporenu presudu Upravnog suda U. 32/15 od 19. oktobra 2016. godine.

8. Na osnovu svega izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na pravično suđenje u postupku vraćanja oduzete imovine

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti