Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko deset godina. Glavni razlog za dugo trajanje postupka bilo je višestruko ukidanje presuda od strane revizijskog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Goran P. Ilić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Aleksandra Miloševića iz Niša, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. jula 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Aleksandra Miloševića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Nišu u predmetu P. 4888/11 (ranije predmet Opštinskog suda u Nišu P. 5937/08) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Aleksandar Milošević iz Niša podneo je, 9. novembra 2013. godine , Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 1207/13 od 19. septembra 2013. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije, prava na pravično suđenje i na jednaku zaštitu prava, zajemčenih članom 21, članom 32. stav 1. i članom 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Nišu u predmetu P. 4888/11.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, pored ostalog, naveo: da je osporeni parnični postupak, u kome je imao svojstvo tužioca, trajao od 2003. godine do donošenja osporene presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 1207/13 od 19. septembra 2013. godine; da mu je osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje, zbog toga što mu je „mimo svih pravila postupka“ onemogućen rad i sticanje prihoda. Istakao je zahtev za naknadu materijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbama Ustava na čiju povredu ukazuje podnosi lac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. st. 1. i 2.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.) ; da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Nišu P. 4888/11, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je, u svojstvu tužioca, podneo 15. aprila 2003. godine Opštinskom sudu u Nišu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv tuženog Grada Niša – Sekretarijat za inspekcijske poslove – Komunalna inspekcija, radi naknade materijalne štete. Po tužbi je formiran predmet P. 2273/03.

Rešenjem Opštinskog suda P. 2273/03 od 11. juna 2003. godine prekinut je parnični postupak do pravnosnažnog okončanja upravnog spora pred Okružnim sudom u Nišu (u daljem tekstu: Okružni sud) U. 6/03 i krivičnog postupka po krivičnoj prijavi tužioca podnetoj protiv S. S, službenog lica zaposlenog kod tuženog.

Okružni sud je rešenjem Gž. 2474/03 od 10. oktobra 2003. godine ukinuo rešenje Opštinskog suda P. 2273/03 od 11. juna 2003. godine i predmet vratio na ponovni postupak.

U toku postupka održano je šest ročišta i izvedeni dokazi saslušanjem tri svedoka.

Presudom Opštinskog P. 5572/03 od 16. decembra 2004. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca u celini.

Okružni sud je presudom Gž. 1537/05 od 29. jula 2005. godine potvrdio presudu Opštinskog P. 5572/03 od 16. decembra 2004. godine.

Rešenjem Vrhovnog suda Srbije Rev. 2976/05 od 8. februara 2006. godine ukinute su presude Okružnog suda Gž. 1537/05 od 29. jula 2005. godine i presuda Opštinskog P. 5572/03 od 16. decembra 2004. godine.

Opštinski sud je presudom P. 1454/06 od 2. juna 2006. godine ponovo u celini usvojio tužbeni zahtev tužioca.

Okružni sud je presudom Gž. 4298/06 od 14. novembra 2006. godine potvrdio presudu Opštinskog suda P. 1454/06 od 2. juna 2006. godine.

Vrhovni sud Srbije je presudom Rev. 931/07 od 22. maja 2008. godine delimično odbio reviziju tuženog izjavljenu protiv presude Okružnog suda Gž. 4298/06 od 14. novembra 2006. godine u delu kojim je odlučeno o naknadi štete za polomljene tuje, dok je u preostalom usvajajućem delu ukinuo presudu Okružnog suda Gž. 4298/06 od 14. novembra 2006. godine i presudu Opštinskog suda P. 1454/06 od 2. juna 2006. godine.

Presudom Opštinskog suda P. 5937/08 od 30. januara 2009. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca i obavezan tuženi da mu na ime naknade materijalne štete isplati iznos od 628.685,00 dinara, kao i iznos od 12.324,00 dinara, dok je tužbeni zahtev tužioca da mu tuženi isplati iznos preko dosuđenog od 12.324,00 dinara, odbijen kao neosnovan.

Okružni sud je presudom Gž. 1420/09 od 13. aprila 2009. godine potvrdio presudu Opštinskog suda P. 5937/08 od 30. januara 2009. godine.

Vrhovni kasacioni sud je presudom Rev. 1251/10 od 12. maja 2011. godine delimično usvojio reviziju tuženog i ukinuo presudu Okružnog suda Gž. 1420/09 od 13. aprila 2009. godine i presudu Opštinskog suda P. 5937/08 od 30. januara 2009. godine u delu kojim je tužiocu dosuđen iznos od 628.685,00 dinara na ime naknade štete, dok je navedenu drugostepenu i prvostepenu presudu potvrdio u delu kojim je tužiocu dosuđen iznos od 12.324,00 dinara na ime naknade štete.

Osnovni sud u Nišu je presudom P. 4888/11 od 7. februara 2013. godine delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženog da mu na ime naknade štete isplati iznos od 314.342,50 dinara, dok je tužbeni zahtev tužioca da mu se dosudi iznos preko dosuđenog od 314.342,50 dinara, odbijen kao neosnovan.

Apelacioni sud u Nišu je osporenom presudom Gž. 1207/13 od 19. septembra 2013. godine potvrdio ožalbenu presudu Osnovnog suda u Nišu P. 4888/11 od 7. februara 2013. godine. Navedena presuda je 10. oktobra 2013. godine dostavljena punomoćniku tužioca.

Republičko javno tužilaštvo je dopisom Gt1. 994/13 od 29. novembra 2013. godine obavestilo Osnovni sud u Nišu da nije podignut zahtev za preispitivanje pravnosnažne presude po predlogu tužioca, kao i da je isti o tome obavešten.

4. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se postupak vodio u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku, kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak , pokrenut 15. aprila 2003. godine podnošenjem tužbe Opštinskom sudu a pravnosnažno okončan donošenjem dopunske presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 1207/13 od 19. septembra 2013. godine, trajao duže od deset godina. Navedeno trajanje postupka nesumnjivo ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca, kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja koja treba utvrditi i raspraviti, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda, odnosno značaj zahteva o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, trajanje sudskog postupka više od deset godina ne može biti opravdano nijednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće da utiču na njegovu dužinu, posebno imajući u vidu da su prvostepene i drugostepene presude čak tri puta ukidane odlukama najvišeg suda u Republici Srbiji u postupku po reviziji (jednom u celini i dva puta delimično), iz čega sledi zaključak da je glavni razlog dugo g vremensko g trajanj a parničnog postupka nedelotvorno postupanje nadležnih sudova. Ustavni sud ukazuje i na stav Evropskog sud a za ljudska prava, prema kome sama činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti npr. pre sude Pavlyulynets protiv Ukrajine, od 6. septembra 2005. godine, stav 51. i Cvetković protiv Srbije, od 10. juna 2008. godine, stav 51.).

Polazeći od navedenog, Ustavni sud nalazi da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Nišu u predmetu P. 4888/11 (ranije predmet Opštinskog suda u Nišu P. 5937/08) povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je stoga ustavnu žalbu usvojio, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

5. U delu ustavne žalbe kojim se osporava presuda Apelacionog suda u Nišu Gž. 1207/13 od 19. septembra 2013. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije, prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih članom 21, članom 32. stav 1. i članom 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da podnosilac ustavne žalbe nije naveo argumentovane ustavnopravne razloge koji bi se mogli dovesti u vezu sa tvrdnjom da su mu osporenom presudom povređena Ustavom zajemčena prava, već da, nezadovoljan time što njegov tužbeni zahtev nije u celini usvojen, od Ustavnog suda, u suštini traži da kao revizijski sud oceni zakonitost osporenog akta.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

6. Imajući u vidu da podnosilac ustavne žalbe nije dostavio dokaz o pretrpljenoj materijalnoj šteti, niti njenoj visini, te da je u osporenom parničnom postupku delimično usvojen njegov tužbeni zahtev, Ustavni sud je ocenio da nema uslova za odlučivanje o ovom zahtevu, rešavajući kao u tački 2. izreke, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

7. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 4 6. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti