Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 11 godina. Pretežna odgovornost za dugotrajnost postupka leži na sudu zbog neefikasnog postupanja i brojnih odloženih ročišta.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Z. B . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. juna 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Z. B . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 49397/10 (inicijalno predmet Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 1586/03) podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Z. B . iz Beograda podneo je, 23. decembra 2014. godine, preko punomoćnika I . S, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu, dopunjenu podneskom od 21. decembra 2015. godine, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 49397/10, kao i protiv presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2834/12 od 15. oktobra 2014. godine i Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 49397/10 od 7. novembra 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog istim članom Ustava.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je predmetni parnični postupak trajao 11 godina, pri čemu je drugostepeni sud doneo presudu tek posle tri godine. Takođe, navedeno je da je parnični sud pogrešno utvrdio vrednost zaostavštine pok. S.B. kao i vrednost poklona koji su učinjeni pravnom prethodniku tužilje, te da nisu cenjeni dokazi na te okolnosti koji su dostavljeni prvostepenom sudu. Od Ustavnog suda je traženo da utvrdi povredu označenih prava, poništi osporene presude, te da utvrdi pravo podnosiocu na naknadu zbog povrede Ustavom zajemčenih prava u opredeljenom iznosu, te pravo na naknadu troškova ustavnosudskog postupka.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 49397/10, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Protiv podnosioca ustavne žalbe, kao tuženog, tužilja S.R. je 6. juna 2003. godine podnela tužbu Trećem opštinskom sudu u Beogradu, kojom je tražila da se utvrdi da joj je ugovorom o poklonu određenog stana u Beogradu, koji je zaključen 21. juna 2001. godine između tužiljine babe, kao poklonodavca, i tuženog, kao poklonoprimca, povređen nužni deo koji iznosi ¼ idealnih delova navedenog stana, te da se utvrdi da je tužilja vlasnik ¼ idealnih delova predmetnog stana, što je tuženi dužan da prizna i trpi da tužilja svoje pravo susvojine upiše u javne knjige. Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 1586/03.

Do donošenja prve prvostepene presude, Treći opštinski sud u Beogradu zakazao je deset ročišta, od kojih je pet održano. Od pet neodržanih ročišta, tri nisu održana na zahtev tuženog. Na tri održana ročišta izvedeni su dokazi saslušanjem parničnih stranaka i saslušanjem četiri svedoka. Presudom Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 1586/03 od 14. decembra 2005. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilje. Označena prvostepena presuda ukinuta je rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 8221/06 od 20. septembra 2006. godine.

U ponovnom postupku, u kojem je predmet dobio broj P. 3198/06, Treći opštinski sud u Beogradu zakazao je 14 ročišta od kojih je šest održano. Šest ročišta u ovoj fazi postupka nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije ili su otkazana rešenjem bez navođenja razloga za to, dok jedno nije održano na zahtev tuženog, a jedno jer za to nisu postojali uslovi. U ovom delu postupka nije određeno izvođenje nijednog dokaza, a na održanim ročištima stranke su se samo izjašnjavale o navodima iz tužbe i odgovora na tužbu.

Nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji u 2010. godini, predmetni parnični postupak je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu pod poslovnim brojem P. 49397/10. Taj sud je zakazao sedam ročišta, od kojih je pet održano. Od dva neodržana ročišta, jedno nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a jedno jer je izjašnjenje veštaka od 15. juna 2011. godine dostavljeno strankama tek pre početka ročišta zakazanog za 13. oktobar 2011. godine. U ovoj fazi postupka izveden je dokaz veštačenjem kojim je utvrđena vrednost svih poklona koje je sada pokojna S.B. učinila za života svojoj deci, na jednom ročištu saslušan je veštak, a na dva su se stranke samo izjašnjavale o navodima tužbe i odgovora na tužbu.

Osporenom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 49397/10 od 7. novembra 2011. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilje i nakon redukcije (vraćanja) poklona do namirenja njenog nužnog naslednog dela, utvrđeno da je ista vlasnik predmetnog stana u 15/100 idealnih delova. Protiv označene presude tuženi je 14. marta 2012. godine izjavio žalbu, koja je odbijena kao neosnovana osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2834/12 od 15. oktobra 2014. godine, te je potvrđena prvostepena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 49397/10 od 7. novembra 2011. godine.

Iz obrazloženja osporene presude Apelacionog suda u Beogradu proizlazi da je u toku postupka prvostepeni sud utvrdio da je tužilja unuka sada pokojne S.B. i naslednik po pravu predstavljanja iza svoje majke koja je preminula 27. juna 2000. godine. Dalje je utvrđeno da je S.B. ugovorom o poklonu predmetnog stana, koji je kao poklonodavac zaključila 21. juna 2001. godine sa tuženim, kao poklonoprimcem, raspolagala celokupnom svojom imovinom. Takođe, utvrđeno je da je sada pokojna S.B. za života dala novac tuženom i majci tužilje radi kupovine dela kuće u Risnu koja je bila predmet kupoprodajnog ugovora od 4. maja 1987. godine, kao i da dati novčani iznos, revalorizovan na dan veštačenja iznosi ukupno 284.892,24 dinara, odnosno 142.446,12 dinara za svakog poklonoprimca. Utvrđena je i tržišna vrednost spornog stana, nakon čega i obračunska vrednost zaostavštine pokojne S.B. (vrednost predmetnog stana i revalorizovani novčani iznos dat za kupovinu nepokretnosti u Risnu), te je, budući da je nužni deo tužilje 1/6 vrednosti zaostavštine, utvrđeno da taj deo iznosi ukupno 1.739.841,85 dinara, odnosno nakon oduzimanja vrednosti poklona učinjenog pravnom prethodniku tužilje 1.597.395,71 dinara ili 15%.

Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, Apelacioni sud u Beogradu je ocenio da je pravilno prvostepeni sud zaključio da je, u smislu odredaba čl. 39, 40. i 60. Zakona o nasleđivanju, tužilji povređen nužni deo raspolaganjima njenog pravnog prethodnika. Takođe, drugostepeni sud je ocenio kao neosnovane navode žalbe tuženog kojima se ističe da je sud bio u obavezi da, nakon što je tužilja smanjila tužbeni zahtev, donese rešenje o povlačenju tužbe u tom delu, kao i da su bez uticaja navodi da sud nije cenio činjenicu da je pokojna S.B. dala svojoj ćerki (majki tužilje) novac za doplatu razlike vrednosti između dva stana koja su razmenjena, jer je u toku postupka utvrđeno da prilikom razmene nije vršena doplata, a tuženi za svoju tvrdnju nije dostavio nijedan dokaz. U obrazloženju je navedeno i da tuženi u toku postupka nije dostavio dokaze za svoje tvrdnje o učinjenim poklonima za života sada pokojne S.B. njenoj ćerki, odnosno majci tužilje.

4. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom, od podnošenja tužbe 6. juna 2003. godine Trećem opštinskom sudu u Beogradu, pa do njegovog pravnosnažnog okončanja, donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu od 15. oktobra 2014. godine, trajao 11 godina i četiri meseca.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je građanski sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, koja započinje pokretanjem postupka - podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja predmetnog parničnog postupka.

Navedeno trajanje sudskog postupka, samo po sebi, ukazuje da on nije okončan u okviru standarda razumnog roka, koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava. Međutim, Ustavni sud ukazuje na svoj stav da se pri ocenjivanju toga da li je vremenski rok za odlučivanje sudova o pravima i obavezama stranaka razuman, u svakom konkretnom slučaju, pored same dužine trajanja postupka, mora ceniti i složenost predmeta, ponašanje podnosioca ustavne žalbe, postupanje nadležnih sudova, kao i značaj prava o kome se raspravljalo u parničnom postupku. S druge strane, Ustavni sud podseća da samo kašnjenja i odugovlačenja koja se mogu pripisati sudovima i drugim državnim organima mogu dovesti do zaključka o povredi prava na suđenje u razumnom roku (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Proszak protiv Poljske, broj predstavke 2/1997/786/987, od 16. decembra 1997. godine, stav 40.).

Ispitujući navedene kriterijume u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da predmetni parnični postupak nije bio posebno složen, na šta ukazuje i činjenica da su, radi utvrđivanja činjeničnog stanja, u toku postupka izvedeni dokazi veštačenjem putem veštaka finansijske struke, kao i saslušanjem parničnih stranaka, te nekoliko svedoka.

Takođe, Ustavni sud je ocenio, a imajući u vidu sadržinu tužbenog zahteva, da je predmetni parnični postupak bio od nesumnjivog materijalnog značaja za podnosioca ustavne žalbe. Međutim, Ustavni sud je ocenio i da je podnosilac svojim postupcima u određenoj meri uticao na navedenu dužinu trajanja postupka, budući da četiri ročišta nisu održana na njegov zahtev što je produžilo trajanje parnice za nekih godinu dana.

U pogledu postupanja sudova, Ustavni sud je konstatovao da čak sedam ročišta nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije, ili su ista otkazivana rešenjem bez navođenja razloga za to. Takođe, Ustavni sud konstatuje da na većem broju održanih ročišta nije izveden nijedan dokaz, niti je određeno njihovo izvođenje, već su se parnične stranke samo nepotrebno iznova izjašnjavale o navodima tužbe i odgovora na tužbu. U vezi sa navedenim, Ustavni sud ukazuje na zakonsku obavezu suda da se stara da se postupak koji se pred njim vodi sprovede bez odugovlačenja, uz koncentraciju dokaza i sa što manje troškova.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je, bez obzira na opisani doprinos podnosioca, ocenio da isti nikako ne može da predstavlja opravdanje za jedanaestogodišnje trajanje postupka, te da je pretežno parnični sud, svojim neefikasnim i nedelotvornim postupanjem, doprineo da postupak toliko dugo traje. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu ovom delu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu , saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno dužinu trajanja postupka i delimični doprinos samog podnosioca. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu neefikasnim i nedelotvornim postupanjem nadležnog suda. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu sopstvenu praksu i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

5. U pogledu istaknute povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud podseća da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te da se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. Ustavni sud još jednom ističe da pri odlučivanju o ustavnoj žalbi ne može da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno ili diskriminatorno.

Međutim, Ustavni sud je, u konkretnom slučaju, utvrdio da podnosilac ustavne žalbe nije izneo ustavnopravno utemeljene razloge koji ukazuju na to da je parnični sud proizvoljno ili arbitrarno primenio materijalno pravo. Naprotiv, Ustavni sud je ocenio da osporene presude sadrže razumljivo i u svemu dovoljno obrazloženje, zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom i jasnom tumačenju merodavnog Zakona o nasleđivanju, kojima je odgovoreno na sve bitne navode na kojima podnosilac ustavne žalbe zasniva svoje tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje. Stoga se, prema oceni Ustavnog suda, ne može smatrati proizvoljnim stav parničnog suda o osnovanosti tužbenog zahteva tužilje. Ovo stoga što je u postupku koji je prethodio ustavnosudskom parnični sud utvrdio da je sada pokojna S.B. za života poklonila novac svojoj deci radi kupovine nepokretnosti u Risnu, a ne samu nepokretnost, usled čega je, radi utvrđivanja vrednosti zaostavštine, trebalo izvršiti revalorizaciju iznosa datih još 1987. godine za navedenu namenu, kao i da ovde podnosilac ustavne žalbe nije dostavio sudu nijedan dokaz za svoju tvrdnju da je sada pokojna S.B. za života vršila i druge poklone svojoj ćerki kao pravnom prethodniku tužilje.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, u odsustvu očigledne proizvoljnosti u odlučivanju parničnog suda, ocenio da se navodi podnosioca ustavne žalbe ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već da podnosilac, nezadovoljan ishodom pravnosnažno okončanog postupka, naizgled se pozivajući na povredu Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, od Ustavnog suda, zapravo, traži da kao revizijski parnični sud preispita i oceni zakonitost osporenih presuda.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv osporenih presuda jer ne postoje Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

6. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu odredbe člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi Ustavni sud se poziva na stanovište koje je izraženo, pored drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na: www.ustavni.sud.rs).

7. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti