Povreda prava policijskog službenika na pravičnu naknadu za prekovremeni rad

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu policijskog službenika, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje i naknadu za rad. Niži sudovi su pogrešno odbili zahtev za isplatu dodataka za prekovremeni, noćni i rad praznikom, bez razlikovanja pravnih režima.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-911/2011
20.11.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenica predsednika Suda dr Marija Draškić, zamenica predsednika Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dejana Pešića iz Inđije, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. novembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Dejana Pešića i utvrđuje da su presud ama Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1730/10 od 8. decembra 2010. godine i Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 964/07 od 20. novembra 2008. godine, u delovima koji se odnose na isplatu dodataka na platu po osnovu prekovremenog rada, rada noću i rada na dane praznika koji su neradni dan i, povređen a prav a podnosi oca ustavne žalbe na pravično suđenje i na pravičnu naknadu za rad , zajemčen a odredb ama člana 32. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija kao neosnovana, a u pogledu povrede načela zabrane diskriminacije ustavna žalba se odbacuje.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1730/10 od 8. decembra 2010. godine, u delu koji se odnosi na isplatu dodataka na platu po osnovu prekovremenog rada, rada noću i rada na dane praznika koji su neradni dan i i određuje da Apelacioni sud u Beogradu donese novu odluku po žalbi podnosioca izjavljenoj protiv presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 964/07 od 20. novembra 2008. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dejan Pešić iz Inđije je 25. februara 2011. godine, preko punomoćnika Dragana Blagojevića, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presuda navedenih u tački 1. izreke, zbog povreda načela zabrane diskriminacije, prava na pravično suđenje i prava na rad, zajemčenih odredbama člana 21, člana 32. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se, između ostalog, navodi: da je članom 47. Zakona o unutrašnjim poslovima, koji se primenjivao do stupanja na snagu Zakona o policiji, bila predviđena mogućnost uvećanja sredstava za plate policajaca za najmanje 30%, ali da su po članu 3. Pravilnika o platama radnika MUP-a broj 021-992/96-1 od 5. aprila 1996. godine uvećanje koeficijenta od 30% dobijali i zaposleni na radnom mestu "pisarnica i arhiva", koji po prirodi svog posla ne rade prekovremeno, noću i u dane praznika; da je odredbom člana 147. Zakona o policiji predviđena samo mogućnost da se zaposlenima u MUP-u utvrde koeficijenti za isplatu plate koji su od 30% do 50% nominalno veći od koeficijenata drugih državnih službenika, ali da poslodavac nije koristio mogućnost predviđenu navedenom odredbom, odnosno nije za podnosioca ustavne žalbe pojedinačnim rešenjem utvrdio koeficijent za obračun plate koji je za 30 do 50% nominalno veći od koeficijenata ostalih državnih službenika; da ni Pravilnikom o platama zaposlenih u MUP-u broj 4908/06 od 26. juna 2006. godine takvo uvećanje nije predviđeno za podnosioca i njegove kolege - policajce zaposlene u MUP-u, zbog čega je pogrešan stav redovnih sudova da su dodaci na platu po osnovu prekovremenog rada, rada noću i rada u dane praznika vrednovani prilikom utvrđivanja koeficijenta; da je podnosiocu u utuženom periodu sledovala i isplata naknade za ishranu u toku rada (topli obrok), kao i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, te da su bez osnova pozivanja prvostepenog i drugostepenog suda na odredbu člana 4. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, po kojoj koeficijent za isplatu plate sadrži i dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, jer ni Pravilnikom o platama radnika MUP-a od 5. aprila 1996. godine, ni Pravilnikom o platama zaposlenih u MUP-u od 26. juna 2006. godine predmetni dodaci nisu bili uključeni u koeficijent za isplatu plate.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporene presude.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporene presude i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Osporenom presudom Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 964/07 od 20. novembra 2008. godine odbijeni su kao neosnovani tužbeni zahtevi tužioca Dejana Pešića, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojima je tražio da mu tužena Republika Srbija - Ministarstvo unutrašnjih poslova - Sekretarijat u Beogradu - Odeljenje unutrašnjih poslova Novi Beograd isplati iznose neisplaćenih dodataka na platu po osnovu prekovremenog rada, rada noću i rada na dane praznika koji su neradni dani, za period od januara 2003. godine do decembra 2007. godine, zatim naknadu troškova za ishranu u toku rada za period od 1. septembra 2003. godine do 1. januara 2008. godine, kao i regres za korišćenje godišnjeg odmora za period od 1. septembra 2003. godine do 1. marta 2008. godine. U obrazloženju osporene prvostepene presude se, između ostalog, navodi: da je podnosilac zaposlen kod tužene na radnom mestu policajca; da je u utuženom periodu radio prekovremeno, noću i na dane državnih i verskih praznika; da je iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko – finansijske struke utvrđeno da je poređenjem ukupnog koeficijenta plate tužioca od 18,6, sa ukupnim koeficijentom plate uporednog radnika u pisarnici i arhivi od 12,59, konstatovano da je ukupni koeficijent tužioca za 47,73% veći od ukupnog koeficijenta uporednog radnika; da je poređenjem ukupne zarade tužioca u datom periodu, sa zaradom uporednog radnika za pun fond časova, konstatovano da je zarada tužioca veća od zarade uporednog radnika za oko 20% do 55%; da je tužilac, prema Zakonu o unutrašnjim poslovima i prema Zakonu o policiji, koji predstavljaju lex specialis i isključuju primenu opštih radnopravnih propisa o uvećanoj zaradi, u utuženom periodu primao zaradu u skladu sa utvrđenim koeficijentom, po konačnom rešenju koje nije osporio; da koeficijent radnog mesta tužioca, utvrđen u skladu sa Pravilnikom tužene koji tužilac takođe nije osporio, sadrži sve elemente koji se tiču različitih osnova vrednovanja, što znači da je tužilac kroz redovnu platu ostvarivao i naknadu za prekovremeni rad, rad noću i rad u vreme praznika; da je tužilac, zbog specifičnosti posla i načina njegovog vršenja, ostvarivao zaradu koja je uvećana u odnosu na plate državnih službenika koji imaju istu stručnu spremu, a nemaju status ovlašćenog službenog lica; da tužena, stoga, nije u obavezi da tužiocu isplati uvećanu zaradu za tražene vidove, s obzirom na to da su posebni uslovi tužiočevog rada, priroda njegovog posla i u tom smislu prekovremeni rad, rad noću i rad na dane praznika, vrednovani u koeficijentu njegovog radnog mesta, kao parametru za obračun plate; da je, pored navedenog, tužiocu po istom osnovu, a shodno članu 137. Zakona o policiji, priznat i staž osiguranja u uvećanom trajanju; da je odredbom člana 4. stav 2. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama bilo propisano da koeficijent za obračun plate sadrži i dodatak za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora, zbog čega je neosnovan i tužbeni zahtev za isplatu ovih naknada; da je deo tužbenog zahteva tužioca, koji se odnosi na potraživanja dospela pre maja 2004. godine, zastareo, saglasno odredbi člana 196. Zakona o radu.

Rešavajući o žalbi tužioca, Apelacioni sud u Beogradu je doneo osporenu presudu Gž1. 1730/10 od 8. decembra 2010. godine, kojom je žalbu odbio i presudu Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 964/07 od 20. novembra 2008. godine u celini potvrdio. U obrazloženju ove presude se ponavljaju razlozi koje je za osporenu prvostepenu presudu dao Četvrti opštinski sud u Beogradu, uz konstataciju da je prvostepeni sud na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. st. 1. i 2); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, kao i da se niko tih prava ne može odreći i da se ženama, omladini i invalidima omogućuju posebna zaštita na radu i posebni uslovi rada, u skladu sa zakonom (član 60. stav 4.).

5. Imajući u vidu ustavnopravne razloge na kojima podnosilac ustavne žalbe temelj i tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje i prava na pravičnu naknadu za rad, Ustavni sud ukazuje da je u svojim odlukama zauzeo određene pravne stavove o pravu policijskih službenika na isplatu dodataka na platu za prekovremeni, noćni i rad na dane državnih i verskih praznika, kako u periodu do 29. novembra 2005. godine, u vreme važenja Zakona o unutrašnjim poslovima, tako i nakon tog datuma, kada je stupio na snagu Zakon o policiji (videti Odluke Už-1530/2008 od 21. januara 2010. godine, Už-2822/2010 od 22. decembra 2010. godine, Už-1362/2009 od 7. jula 2011. godine, sve objavljene na veb-sajtu Ustavnog suda www.ustavni.sud.rs).

Što se tiče perioda nakon početka primene Zakona o policiji, Ustavni sud je u Odluci Už-1530/2008 od 21. januara 2010. godine konstatovao da se zaposlenima u Ministarstvu unutrašnjih poslova prekovremeni rad, rad noću i rad na dane državnih i verskih praznika vrednuje uvećanjem koeficijenta od 30 do 50 odsto u odnosu na koeficijen te drug ih državn ih službenik a, tako da se na njih ne primenjuju odredbe opštih radnopravnih propisa o uvećanoj zaradi. Međutim, Ustavni sud je u istoj odluci stao na stanovište da je primena odredaba opštih radnopravnih propisa o uvećanoj zaradi isključena samo ukoliko je zaposleni koji je radio prekovremeno, noću i u dane državnih i verskih praznika, ostvario pravo na uvećanje koeficijenta za obračun plate na prethodno navedeni način. Ukoliko za policijskog službenika rešenjem poslodavca nije bio utvrđen koeficijent za obračun plate od 30 do 50 % nominalno veći od koeficijenata za druge državne službenike , njemu ne može biti uskraćeno pravo na uvećanu zaradu koju za rad na dan praznika, rad noću, rad u smenama i prekovremeni rad imaju svi zaposleni u Republici Srbiji , jer bi u protivnom pravo na uvećanu zaradu bilo uskraćeno kategoriji zaposlenih koj i svoj posao obavljaju u uslovima opasnim po život i zdravlje.

Za razliku od Zakona o policiji koji propisuje mogućnost uvećanja koeficijenta po osnovu prekovremenog, noćnog i rada na dane državnog i verskog praznika i isključuje primenu drugih propisa o uvećanoj zaradi, odredbama Zakona u unutrašnjim poslovima, ovi osnovi nisu bili posebno navedeni kao uslov za uvećanje koeficijenta, niti je bila isključena primena drugih propisa o uvećanoj zaradi. S tim u vezi, odredbama Zakona o platama u državnim organima i javnim službama bilo je, pored ostalog, propisano da platu čini osnovica, koeficijent koji se množi osnovicom, dodatak na platu i obaveze koje zaposleni plaća po osnovu poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, te je bilo utvrđeno da se dodaci na platu daju, između ostalog, u slučaju prekovremenog, noćnog i rada na dan državnog i verskog praznika, osim ukoliko taj rad nije vrednovan pri utvrđivanju koeficijenta (videti Odluku Už-1362/2009 od 7. jula 2011. godine) .

S obzirom na izneto, Ustavni sud je ocenio da se obrazloženja osporenih presuda temelj e na ustavnopravno neprihvatljivom tumačenju propisa koji su od značaja za rešavanje sporne pravne stvari , s obzirom na to da su redovni sudovi utuženi period posmatrali integralno, ne razdvajajući period važenja Zakona o unutrašnjim poslovima od perioda važenja Zakona o policiji. Redovni sudovi su utvrdili ukupnu razliku koeficijenta i plate podnosioca, u odnosu na koeficijent i platu uporednog radnika, koji nema predmetnih neredovnosti u radu, za celokupan utuženi period. Pravljenje distinkcije između ova dva perioda je po shvatanju Ustavnog suda bilo neophodno, upravo zbog opisane različitosti pravnog režima plata policijskih službenika. Posebno je važna činjenica da Zakon o unutrašnjim poslovima nije isključio primenu odredaba opštih radnopravnih propisa o uvećanoj zaradi, dok je Zakon o policiji to predvideo, ali samo u slučaju da je policijski službenik ostvario pravo na uvećanu zaradu po osnovu predmetnih neredovnosti na radu, saglasno odredbi člana 147. stav 1. ovog zakona. Po oceni Ustavnog suda, redovni sudovi su bili u obavezi da se posebno bave utvrđivanjem činjenica vezanih za isplatu uvećane zarade podnosiocu u vreme važenja Zakona o unutrašnjim poslovima, a posebno u periodu nakon početka primene Zakona o policiji.

Polazeći od svega izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", broj 109/07 , 99/11 i 18/13 – Odluka US), Ustavni sud je utvrdio da su osporenim presudama Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1730/10 od 8. decembra 2010. godine i Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 964/07 od 20. novembra 2008. godine, u delovima koji se odnose na isplatu dodataka na platu po osnovu prekovremenog rada, rada noću i rada na dane praznika koji su neradni dan i, podnosioc u ustavne žalbe povređen a prav a na pravično suđenje i na pravičnu naknadu za rad, zajemčen a odredbama član a 32. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava. Stoga je Ustavni sud ustavnu žalbu usvojio i poništio osporenu drugostepenu presudu, u delu koji se odnosi na navedene dodatke na platu, i odredio da Apelacioni sud u Beogradu donese novu odluku po žalbi podnosioca izjavljenoj protiv presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 964/07 od 20. novembra 2008. godine, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. i u tački 2. izreke.

6. Što se tiče prava podnosioca na naknadu za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, Ustavni sud ističe da je i u pogledu ovih vrsta primanja iz radnog odnosa doneo veći broj odluka. Ustavni sud je zauzeo jedinstven pravni stav, da su na osnovu Zakona o platama u državnim organima i javnim službama ("Službeni glasnik RS", broj 34/01), u periodu do 31. decembra 2006. godine, ove naknade ulazile u koeficijent za obračun plata, iz kog razloga su iste isplaćivane kroz platu policijskih službenika (videti Odluku Už-3683/2010 od 23. maja 2012. godine). Posle 1. januara 2007. godine počeo je da se primenjuje Zakon o platama državnih službenika i nameštenika ("Službeni glasnik RS", br. 62/06, 63/06, 115/06 i 101/07), kojim se policijskim i ostalim državnim službenicima, kao i nameštenicima, ne garantuje kao posebno primanje pravo na naknadu za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora, dok je Zakonom o radu, kao opštim radnopravnim propisom, predviđena samo mogućnost da se opštim aktom ili ugovorom o radu utvrdi pravo državnog službenika ili nameštenika na ovakvu vrstu primanja. Obaveza poslodavca da policijskom službeniku obezbedi naknadu troškova na ime mesečne ishrane u toku rada za dane provedene na radu, kao i regres za korišćenje godišnjeg odmora, postoji od 1. januara 2009. godine, na osnovu Odluke o primeni Opšteg kolektivnog ugovora na sve poslodavce na teritoriji Republike Srbije ("Službeni glasnik RS", broj 104/08), ali je Aneksom II Opšteg kolektivnog ugovora ("Službeni glasnik RS", broj 8/09) primena ovih odredaba odložena (videti, pored drugih, Odluke Už-1395/2008 od 14. jula 2011. godine, Už-240/2009 od 14. jula 2011. godine, Už-2779/2009 od 8. septembra 2011. godine i Už-2695/2011 od 23. maja 2012. godine).

Imajući u vidu napred navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, zbog čega je odlučeno kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Ocenjujući postojanje povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud je ocenio da nema osnova za tvrdnje da je osporenim presudama podnosilac ustavne žalbe n a bilo koji način diskriminisan. U ustavnoj žalbi nisu pruženi dokazi da je podnosiocu ustavne žalbe zbog nekog njegovog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda ustavnog načela zabrane diskriminacije. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio i odlučio kao u trećem delu tačke 1. izreke, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENICA

PREDSEDNIKA VEĆA

dr Marija Draškić

Povreda prava policijskog službenika na pravičnu naknadu za prekovremeni rad

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti