Ustavna žalba: Odbijanje navoda o nepravičnoj naknadi štete za rehabilitovano lice

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu rehabilitovanog lica koje je osporavalo visinu dosuđene naknade nematerijalne štete. Sud je utvrdio da odluka Vrhovnog kasacionog suda nije proizvoljna, da je adekvatno obrazložena i da dosuđeni iznos nije očigledno nesrazmeran.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. P . iz Čačka , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. oktobra 2018. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba M. P . izjavljena protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1688/15 od 29. juna 2016. godine zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. P . iz Čačka podneo je Ustavnom sudu, 29. novembra 2016. godine, preko punomoćnika Lj . M, advokata iz Čačka, ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1688/15 od 29. juna 2016. godine, zbog povrede prava na ljudsko dostojanstvo, prava na pravično suđenje, prava na rehabilitaciju i naknadu štete i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama člana 23. stav 1, člana 32. stav 1, člana 35. st. 1. i 2. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Ustavnom žalbom osporena je revizijska presuda kojom je konačno odlučeno o tužbenom zahtevu tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, za naknadu materijalne i nematerijalne štete po osnovu rehabilitacionog obeštećenja. Povredu prava na pravično suđenje podnosilac zasniva na navodima o arbitrernoj i proizvoljnoj primeni materijalnog prava prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, i to u pogledu visine dosuđene naknade štete. Podnosilac smatra da mu je pravo na pravično suđenje povređeno i zbog propusta revizijskog suda da obrazloži odlučne razloge za svoju odluku o zahtevu za naknadu nematerijalne štete . Povredu prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava podnosilac temelji na tvrdnji o nejednakom postupanju sudova u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji u pogledu visine dosuđene naknade nematerijalne štete. U prilog tome, podnosilac je naveo da su sudovi u odlukama, na koje podnosilac ukazuje u ustavnoj žalbi, dosuđivali veće iznose naknade „zbog povrede prava na lišenje slobode po jednom danu, nego što je podnosiocu ustavne žalbe priznato i dosuđeno osporenom odlukom“. Međutim, podnosilac uz ustavnu žalbu nije dostavio nijednu sudsku odluku kao dokaz nejednakog postupanja sudova. Povredu prava iz člana 2 3. stav 1. Ustava podnosilac obrazlaže suštinski istim navodima na kojima zasniva i svoje tvrdnje o povredi prava na pravično suđenja, dok povredu prava iz člana 35. Ustava podnosilac uopšte nije obrazložio. Podnosilac je osporio i odluku o troškovima postupka iz razloga što je „obavezan na plaćanje takse na tužbu, presudu, žalbu i dr. “ i pored toga što je odredbom člana 12. stav 2. Zakona o rehabilitaciji predviđeno da je podnosilac zahteva u postupku rehabilitacije oslobođen plaćanja troškova postupka. Podnosilac je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih prava i da poništi osporenu presudu .

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Višeg suda u Čačku P. 15/13 od 30. juna 2014 . godine, u stavu prvom izreke, obavezana je tužena Republika Srbija – Ministarstvo pravde da tužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe, na ime naknade nematerijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode, povrede časti i ugleda, u jedinstvenom iznosu isplati 1.942.200,00 dinara, sa opredeljenom zakonskom zateznom kamatom , dok je u stavu trećem izreke odbijen tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete preko dosuđenog, a do traženog iznosa. U stavu drugom izreke presude obavezana je tužena da tužiocu isplati na ime naknade materijalne štete označene novčane iznose po svim traženim osnovima, dok je u stavu četvrtom odbijen tužbeni zahtev preko dosuđenog, a do traženog iznosa za naknadu materijalne štete. U stavu petom izreke ove presude obavezana je tužena da tužiocu na ime naknade parničnih troškova isplati iznos od 143.852,72 dinara, sa opredeljenom zakonskom zateznom kamatom.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 2918/14 od 3. februara 2015. godine, u stavu prvom izreke, odbijene su kao neosnova ne žalbe stranaka i potvrđena je prvostepena presuda , u prvom, drugom, trećem i petom stavu izreke. U stavu drugom izreke drugostepene presude odbačena je kao nedozvoljena žalba tužioca izjavljena protiv stava prvog ožalbene presude.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1688/15 od 29. juna 2016. godine, u stavu prvom izreke, preinačene su presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 2918/14 od 3. februara 2015. godine i p resuda Višeg suda u Čačku P. 15/13 od 30. juna 2014. godine, u stavu trećem izreke, tako što je tužiocu pored dosuđenog iznosa na ime naknade nematerijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode dosuđenog u stavu prvom izre ke prvostepene presude, dosuđeno još 600.000,00 dinara, sa opredeljenom zakonskom zateznom kamatom. U stavu drugom izreke presude, revizija tužioca u preostalom delu odbijena je kao neosnovana. U osporenoj revizijskoj presudi, pored ostalog, navedeno je: da je, prema utvrđenom činjeničnom stanju, presudom Okružnog suda u Čačku K. 4/80 od 15. marta 1980. godine tužilac bio oglašen krivim za izvršenja dva krivična dela, i to za krivično delo udruživanja radi neprijateljske delatnosti iz člana 136. stav 2. u vezi člana 114. KZ SFRJ , a za koje mu je izrečena kazna zatvora u trajanju od četiri godin e i šes t meseci, te za krivično delo krađe na kaznu zatvor a u trajanju od jedne godine, pa je bio osuđen na jedinstvenu kazn u zatvora u trajanju od pet godina; da je tužilac uhapšen 5. oktobra 1979. godine i da je bio u pritvoru, a da je po pravnosnažnosti presude upućen na izdržavanje kazne zatvora u Zabeli, gde se nalazio sve do 5. oktobra 1984. godine; da je ukupan period trajanja pritvora i kazne zatvora pet godina; da je rešenjem Okružnog suda u Čačku Reh. 1/06 od 23. januara 2008. godine tužilac rehabilitovan za krivično delo iz člana 136. stav 2. u vezi člana 114. KZ SFRJ i da su poništene pravne posledice te osude, dok je zahtev za rehabilitaciju vezano za krivično delo krađe odbijen; da je u postupku utvrđeno da je tužilac prilikom lišavanja slobode i kasnije za vreme izdržavanja kazne zatvora trpeo strah i duševne bolove zbog povrede časti i ugleda i prava ličnosti; da je kod tužioca postojao značajan poremećaj emocija i ukupne psihičke ravnoteže sa trpljenjem straha, strepnje, nesigurnosti i psihičke traume; da je tužilac trpeo duševne bolove koji su se manifestovali kao akutni stres i prolongirana reakcija na stres, jer je duži vremenski period u zatvoru bio izložen dejstvu straha; da je po izlasku iz zatvora kod njega dominiralo osećanje nedefinisane strepnje, opšte nesigurnosti i doživljaja da je praćen; da su tužiocu povređen i čast i ugled, da je subjektivno doživljavao i trpeo strah, da je imao psihičku napetost, strepnju, brigu i neraspoloženje, da je bio bez volje i da je depresivno razmišljao o budućnosti, te da je imao osećaj krivice prema roditeljima, posebno ocu koji je, po njegovom mišljenju, zbog njega izgubio posao i umro; da je za vreme boravka u zatvoru imao nesanicu, razdražljivost, teškoće u pažnji i koncentraciji, zamor i iscrpljenost, a da je po izlasku iz zatvora imao smetnje u socijalnom funkcionisanju, jer je izbegavan od strane drugih, pri čemu su se javili i diskretni elementi posttraumatskog stresnog poremećaja; da je tužilac imao i subjektivni doživljaj povređenosti i omalovažavanosti u pogledu ugleda i dostojanstva; da je u vreme lišenja slobode imao 22 godine, da su uslovi u zatvoru bili takvi da je bilo devet kreveta u jednoj sobi, da su se zatvorenici jednom nedeljno kupali i imali 30 minuta šetnje; da su tužioca, po izlasku iz zatvora, ljudi izbegavali, nisu mu se javljali i da je to izbegavanje trajalo oko pet godina; da je pasoš dobio 1999. godine, a da su ga po izlasku iz zatvora pratili policajci i radnici DB; da su, kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su usvojili tužbeni zahtev tužioca , nalazeći da mu pripad a nematerijalna šteta zbog neosnovanog lišenja slobode na osnovu člana 26. Zakona o rehabilitaciji, u vezi sa članom 200. Zakona o obligacionim odnosima; da je, imajući u vidu godine života tužioca u vreme lišenja slobode, uslove u zatvoru i posledice koje je imao zbog toga, smetnje koje je imao nakon izlaska iz zatvora, Vrhovni kasacioni sud ocenio da tužiocu pored dosuđenog iznosa od 1.942.200,00 dinara na ime naknade nematerijalne štete, dosudi još 600.000,00 dinara; da bi, po oceni revizijskog suda, dosuđivanje višeg iznosa bilo protivno cilju i svrsi propisanim članom 200. Zakona o obligacionim odnosima, zbog čega je u ostalom delu zahtev tužioca za naknadu nematerijalne štete pravilno odbijen.

4. Odredbama Ustava, na čije se povrede poziva podnosilac ustavne žalbe, zajemčena su sledeća ljudska prava, i to: pravo na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti (član 23.), pravo na pravično suđenje (član 32.), pravo na rehabilitaciju i naknadu štete (član 35.) i p ravo na jednaku zaštitu prava (član 36. stav 1.). Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu od značaja su i odgovarajuće odredbe Zakona o rehabilitaciji („Službeni glasnik RS“, broj 92/11) i Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)), a koje su sve navedene u Odluci Ustavnog suda Už-2789/2014 od 11. decembra 2014. godine (videti na veb stranici Ustavnog suda: www.ustavni.sud.rs).

5. Ocenjujući navode podnosi oca ustavne žalbe o po vredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava zasniva na tome da je Vrhovni kasacioni sud prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete arbitrerno i proizvoljno primenio materijalno pravo i da osporena odluka nije obrazložena u skladu sa standardi ma prava na pravično suđenje.

5.1. Ustavni sud najpre konstatuje da je pravilnu primenu materijalnog prava, pre svega, nadležan da ceni viši sud, u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Međutim, Ustavni sud nalazi da i proizvoljna ili arbitrerna primena materijalnog prava može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, te da u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja i od utemeljenosti ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda prava iz člana 32. stav 1. Ustava, ceni i sa stanovišta pravilne primene materijalnog prava.

Razmatrajući navode podnosioca kojima osporava revizijsku presudu zbog arbitrerne i proizvoljne primene materijalnog prava prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete , Ustavni sud je pošao od činjenice da o visini naknade nematerijalne štete za pretrpljene fizičke bolove , duševne bolove zbog povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti i strah odlučuju redovni sudovi, krećući se u granicama zahteva pravičnosti i proporcionalnosti, a u skladu sa odredbama člana 200. Zakona o obligacionim odnosima. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da samo dosuđena naknada koja je beznačajna ili očigledno neproporcionalna značaju povređenog dobra ne bi bila u skladu sa garancijama prava na pravično suđenje.

Ustavni sud je utvrdio da je osporena revizijska presuda u delu u kome je konačno odlučeno o visini naknade nematerijalne štete doneta uz primenu merodavnog materijalnog prava, u konkretnom slučaju Zakona o obligacionim odnosima, i da dosuđeni novčani iznosi ne predstavljaju izraz proizvoljnosti ili neprihvatljive primene materijalnog prava. Po oceni Ustavnog suda, u osporenoj presudi su izneti dovoljni razlozi zbog čega dosuđeni iznosi predstavljaju pravičnu satisfakciju za štetu koju je podnosilac, kao rehabilitovano lice, pretrpeo zbog neosnovanog lišenja slobode i povrede časti i ugleda, a koji se ne mogu smatrati ni beznačajnim, niti očigledno neproporcionalnim značaju povređenog dobra.

Ustavni sud nalazi da nisu osnovani ni navodi podnosioca da Vrhovni kasacioni sud prilikom odlučivanja o visini naknade štete nije uzeo u obzir sve vidove nematerijalne štete koje je podnosilac trpeo u konkretnom slučaju. Ovo iz razloga što iz osporene revizijske presude, kao i nižestepenih presuda, jasno proizlazi da su prilikom odmeravanja visine jedinstvene naknade cenjeni svi duševni bolovi koje je podnosilac pretrpeo zbog lišenja slobode, uključujući i duševne bolove zbog povrede časti i ugleda i drugih prava ličnosti.

5.2. U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe da osporena presuda Vrhovnog kasacionog suda nije obrazložena u dovoljnoj meri, Ustavni sud ističe da je jedan od elemenata prava na pravično suđenje i pravo na obrazloženu sudsku odluku i ono podrazumeva obavezu suda da navede jasne, dovoljne i razumljive razloge na kojima zasniva svoju odluku, čime se istovremeno daje garancija stranci da je sud razmotrio njene navode i dokaze koje je istakla u postupku i da se takva odluka može ispitati po žalbi. Ovaj princip, međutim, ne zahteva da se sudovi detaljno osvrnu na svaki argument stranaka u postupku, nego samo na argumente koje smatraju pravno relevantnim (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Van de Hurk protiv Holandije, od 19. aprila 1994. godine). Mera u kojoj postoji obaveza davanja obrazloženja zavisi od prirode odluke i instancione nadležnosti suda koji odluku donosi.

Polazeći od navedenog, a uzimajući u obzir sadržinu obrazloženja osporene presude Vrhovnog kasacionog suda, Ustavni sud smatra da je revizijski sud dao dovoljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge na kojima zasniva svoju odluku. Ovo se posebno odnosi na deo revizijske odluke kojim je preinačena drugostepena presuda i konačno odlučeno o visini naknade štete. Naime, Vrhovni kasacioni sud je prilikom odmeravanja visine naknade štete cenio sve okolnosti konkretnog slučaja , vodeći računa o značaju povređenog dobra i cilju kome ta naknada služi, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom, u skladu sa odredbom člana 200. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima. Stoga je Ustavni sud ocenio da nisu osnovani navodi podnosioca da revizijski sud nije obrazložio svoju odluku o visini naknade štete.

5.3. Po oceni Ustavnog suda, navodi podnosioca kojima osporava odluku o troškovima postupka zbog nepravilne primene merodavnog prava, nisu zasnovani na utemeljenim pravnim argumentima, već na tvrdnjama koje u osnovi izražavaju subjektivno nezadovoljstvo podnosioca odlukom o sudskim troškovima.

Iz svih iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da nisu prihvatljive tvrdnje podnosioca o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu i odlučio kao u prvom delu izreke.

6. Ispitujući navode podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na jednaku zaštitu prava, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac svoje tvrdnje o povredi prava iz člana 36. stav 1. Ustava, pre svega, zasniva na navodima o nejednakom postupanju sudova prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete.

Ustavni sud najpre konstatuje da različito postupanje sudova postoji kada sudovi poslednje instance, u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, donesu različite odluke.

Takođe, Ustavni ukazuje da se kod dosuđivanja novčane naknade nematerijalne štete za duševne bolove zbog povrede ugleda, časti, slobode i prava ličnosti, po pravilu, ne može govoriti o identičnom činjeničnom stanju, s obzirom na to da visina naknade zavisi od sticaja brojnih objektivnih i subjektivnih okolnosti koje prilikom odlučivanja cene redovni sudovi, krećući se u granicama zahteva pravičnosti i proporcionalnosti, a sve u skladu sa odredbama člana 200. Zakona o obligacionim odnosima.

Po oceni Ustavnog suda, bez osnova su navodi podnosioca kojima ukazuje da su sudovi u drugim sudskim odlukama, a na koje se poziva u ustavnoj žalbi, drugačije postupali prilikom odlučivanja o visini naknade štete licima koja su neosnovano lišena slobode i dosuđivali znatno veće iznose po jednom danu provedenom u pritvoru, odnosno zatvoru. Ovo ne samo iz napred navedenih razloga da se ne može govoriti o identičnom činjeničnom stanju u ovakvim slučajevima , već i zbog toga što je dužina trajanja lišenja slobode samo jedna od više relevantnih okolnosti za ocenu visine naknade štete, a koja se, prema ustaljenoj praksi redovnih sudova, ne odmerava tarifiranjem naknade po danima lišenja slobode nego uzimanjem u obzir svih relevantnih okolnosti.

Imajući u vidu navedeno, te činjenicu da podnosilac nije dostavio nijednu sudsku odluku kao dokaz za svoju tvrdnju da su sudovi u identičnim situacijama donosili drugačije odluke u pogledu visine naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je ocenio da su navodi podnosioca o povredi prava na jednaku zaštitu prava očigledno neosnovani. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. U odnosu na navode podnosioca o povredi prava na ljudsko dostojanstvo iz člana 23. stav 1. Ustava, Ustavni sud nalazi da podnosilac svoje tvrdnje o povredi ovog prava u suštini, zasniva na istim razlozima koje je isticao i u prilog tvrdnjama o povredi prava na pravično suđenje i povredi prava na jednaku zaštitu prava, i to zbog visine dosuđene naknade štete. Imajući to u vidu, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine prava na dostojanstvo potkrepljuje tvrdnja o povredi tog prava.

Što se tiče navoda podnosioca o povredi prava iz člana 35. Ustava, Ustav ni sud nalazi da se podnosilac samo formalno poziva na povredu označenog prava i da u ustavnoj žalbi nije nave o nijedan relevantan ustavnopravni razlog kojim je obrazložio takve svoje tvrdnje.

Stoga je Ustavni sud, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

8. Ustavni sud je, na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Ustavna žalba: Odbijanje navoda o nepravičnoj naknadi štete za rehabilitovano lice

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti