Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parnici radi predaje stvari

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupku radi predaje stvari koji je trajao 16 godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete, dok je deo žalbe o ishodu spora odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i Vesna Ilić Prelić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. R . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. januara 2021. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. R . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 5030/01, a zatim pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 11345/14 (prvobitno P. 101/10), povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. R . iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 23. oktobra 2017. godine, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4153/17 od 7. avgusta 2017. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je pravnosnažno okončan osporenom presudom.

U ustavnoj žalbi se ističe da je pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku povređeno jer je parnični postupak koji je pravnosnažno okončan osporenom presudom trajao punih 16 godina; da je osporena presuda doneta na osnovu pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja čime je povređeno podnosiočevo pravo na pravično suđenje. Predlaže se da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu navedenih ustavnih prava podnosioca, poništi osporenu presudu Apelacionog suda u Beogradu i naloži istom sudu da ponovo odluči o žalbi tužioca izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 11345/14 od 31. januara 2017. godine i da dosudi podnosiocu naknadu nematerijalne štete u iznosu od 3.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu i spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 11345/14, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 27. juna 2001. godine podneo Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženih R.Ž. i I.Ž., radi povraćaja – predaje stvari.

Do donošenja prve prvostepene presude u ovom sporu 19. septembra 2013. godine, prvostepeni sudovi su zakazali 22 ročišta, od kojih nije održano 13, i to: osam zbog nedostatka procesnih pretpostavki, po jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije i štrajka administrativnog osoblja, jedno iz razloga na strani tuženih i dva iz razloga na strani tužioca.

Prvih sedam zakazanih ročišta u osporenom postupku nije održano zbog nedostatka procesnih pretpostavki, pre svega jer prvostepeni sud nije mogao da izvrši dostavljanje pismena prvotuženom R.Ž. na adresu iz tužbe, a zatim ni na adresu iz podneska tužioca od 24. decembra 2001. godine. Prvi opštinski sud u Beogradu je zatim, 26. februara 2003. godine, zatražio od nadležnog organa unutrašnjih poslova da izvrši dostavljanje.

Na ročištu 10. juna 2003. godine, Prvi opštinski sud u Beogradu je odbio predlog tužioca za donošenje presude zbog izostanka u odnosu na tuženog drugog reda I.Ž, rešenjem P. 5030/01 od istog datuma. Protiv navedenog rešenja tužilac je izjavio žalbu, a Okružni sud u Beogradu je, rešenjem Gž. 9696/03 od 12. maja 2004. godine odbio žalbu kao neosnovanu i potvrdio ožalbeno rešenje.

Prvostepeni sud je zatim na ročištu 8. decembra 2004. godine odredio veštačenje radi utvrđivanja poslovne sposobnosti prvotuženog R.Ž. za zastupanje interesa pred sudom putem sudskog veštaka medicinske struke, koji je svoj nalaz i mišljenje da je tuženi sposoban da se samostalno zastupa, dostavio sudu 19. septembra 2005. godine. Punomoćnik prvotuženog je kasnije prvostepenom sudu dostavio potvrdu od 1. oktobra 2006. godine da se prvotuženi sada već stalno nalazi na lečenju.

U daljem postupku, prvostepeni sud je saslušao tužioca u svojstvu parnične stranke, saslušao svedoke L.R. i Lj.R. i odlučio da zamolnim putem sasluša tuženog drugog reda I.Ž. i svedoka M.M, obojicu iz Podgorice.

Prvostepeni sud je zamolnicu za Osnovni sud u Podgorici dostavio Ministarstvu pravde na dalji postupak 20. novembra 2006. godine, kao i 22. novembra 2007. godine, ali nije primio nikakav odgovor na ove zahteve. Prvi opštinski sud u Beogradu je ponovo dostavio zamolnicu Ministarstvu pravde 17. marta 2009. godine.

U 2010. godini, postupak je nastavljen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu i novim postupajućim sudijom.

Ministarstvo pravde je 18. juna 2010. godine prvostepenom sudu dostavilo zapisnik Osnovnog suda u Podgorici od 23. aprila 2010. godine o saslušanju prvotuženog I.Ž. i svedoka M.M.

Na ročištu 6. jula 2010. godine saslušan je svedok D.M, a sud je od nadležnog organa pribavio obaveštenje u vezi sa vlasništvom na spornom vozilu.

Ročište zakazano za 16. decembar 2010. godine nije održano na predlog punomoćnika tužioca, a naredno ročište 10. marta 2011. godine nije održano uz konstataciju u zapisniku da punomoćnik tužioca dostavlja podnesak kojim povlači tužbu u odnosu na prvotuženog R.Ž, kao i deo zahteva za izmaklu dobit, koji se uručuje punomoćniku tuženog prvog reda radi izjašnjenja.

Podneskom od 21. marta 2011. godine punomoćnik prvotuženog je ukazao da se sadržina podneska tužioca ne slaže sa konstatacijom iz zapisnika sa ročišta od 10. marta 2011. godine, te je sud pribavio novo izjašnjenje o povlačenju tužbe od parničnih stranaka, nakon čega je doneo rešenje P. 101/10 od 3. juna 2011. godine da je tužba u odnosu na tuženog R.Ž. povučena.

Na predlog prvotuženog od 1. jula 2011. godine, Prvi osnovni sud u Beogradu je doneo dopunsko rešenje P. 101/10 od 8. jula 2011. godine, kojim je obavezao tužioca da prvotuženom naknadi troškove postupka.

Tužilac je 16. avgusta 2011. godine protiv dopunskog rešenja izjavio žalbu, koju je Viši sud u Beogradu, rešenjem Gž. 14821/11 od 31. maja 2013. godine, odbio kao neosnovanu i potvrdio ožalbeno dopunsko rešenje.

Na narednom ročištu 19. septembra 2013. godine zaključena je glavna rasprava.

Prvi osnovni sud u Beogradu je presudom P. 101/1 0 od 19. septembra 2013. godine odbio tužbeni zahtev tužioca i obavezao ga na naknadu parničnih troškova.

Protiv navedene prvostepene presude tužilac je izjavio žalbu 29. novembra 2013. godine.

Apelacioni sud u Beogradu je, rešenjem Gž. 397/14 od 21. maja 2014. godine, ukinuo presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 101/10 od 19. septembra 2013. godine i predmet vratio istom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom prvostepenom postupku, u kome je glavna rasprava zaključena 31. januara 2017. godine i u kome je postupalo dvoje postupajućih sudija, zakazano je 11 ročišta, od kojih nije održano sedam, i to dva zbog štrajka advokata i pet iz razloga na strani suda.

U sprovedenom postupku prvostepeni sud je saslušao svedoka M.M. iz Podgorice, saslušao tužioca i tuženog u svojstvu parničnih stranaka i saslušao svedoka L.R.

Prvi osnovni sud u Beogradu je presudom P. 11345/14 od 31. januara 2017. godine odbio tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tuženi I.Ž. da tužiocu vrati – preda u državinu bliže označeno putničko vozilo u ispravnom stanju, a eventualno ako vraćanje vozila nije moguće da se obaveže tuženi da isplati tužiocu iznos od 14.950 evra, sa kamatom od 1. januara 2002. godine koju utvrđuje Evropska centralna banka, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije u roku od 15 dana od dana prijema pismenog otpravka presude (stav prvi izreke) i obavezao tužioca da tuženom na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 176.250,00 dinara u roku od 15 dana od dana prijema pismenog otpravka presude (stav drugi izreke).

Protiv navedene prvostepene presude, tužilac je izjavio žalbu 30. marta 2017. godine.

Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž. 4153/17 od 7. avgusta 2017. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 11345/14 od 31. januara 2017. godine. Apelacioni sud u Beogradu je našao da u toku prvostepenog postupka nije učinjena nijedna od bitnih povreda odredbi parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tač. 1), 2), 3), 5), 7) i 9) Zakona o parničnom postupku na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti; da je odluka prvostepenog suda doneta na osnovu pravilno i potpuno utvrđenog činjeničnog stanja i da je materijalno pravo u konkretnom slučaju pravilno primenjeno; da se navodima žalbe tužioca neosnovano ukazuje da u konkretnom slučaju prvostepeni sud nije postupio po primedbama iz prethodno donetog rešenja Apelacionog suda u Beogradu, kao i da se neosnovano osporava data ocena dokaza.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 59/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji se primenjivao u vreme podnošenja tužbe, propisano je da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10 .).

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se primenjuje u ovom postupku od 23. februara 2005. godine, propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.). Odgovarajuće odredbe sadržane su i u članu 10. važećeg Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-Odluka US, 74/13-Odluka US, 55/14, 87/18 i 18/20), po kome je osporeni postupka okončan.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak započet podnošenjem tužbe, 27. juna 2001. godine, a da je pravnosnažno okončan presudom Apelacionog suda u Beogradu 7. avgusta 2017. godine.

Iako je period u kome se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, ocenio da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir i period trajanja parničnog postupka koji je prethodio stupanju Ustava na snagu.

Parnični postupak, povodom čije dužine trajanja je podneta ustavna žalba je trajao 16 godina i mesec dana, što samo po sebi ukazuje na to da predmetni postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, Ustavni sud je i u ovom slučaju, imajući u vidu da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca koje je potrebno proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, cenio složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i prirodu zahteva, odnosno značaj predmetnog prava za podnosioca.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je našao da se ovde radilo o činjenično i pravno relativno složenom predmetu spora u kome je sud trebalo da odluči o tužbenom zahtevu za povraćaj – predaju stvari, kao i o predlozima tužioca za donošenje presude zbog izostanka prema drugotuženom i za povlačenje tužbe prema prvotuženom, ali je ocenio da činjenična i pravna pitanja o kojima je sud trebalo da se izjasni, kao ni sprovedeni dokazni postupak uvidom u pismene dokaze, medicinskim veštačenjem, saslušanjem tužioca i drugotuženog u svojstvu parničnih stranaka i saslušanjem četiri svedoka, ne mogu biti opravdanje za ovoliko trajanje osporenog postupka.

Ustavni sud je zatim ocenio da je podnosilac imao opravdani interes za efikasno okončanje postupka, ali da je i sam u određenoj meri doprineo trajanju postupka. Ovde se ima u vidu da dva ročišta nisu održana zbog nedostatka procesnih pretpostavki (17. oktobra i 7. decembra 2001. godine), jer je tužilac u tužbi označio adrese prvotuženog na kojima je isti bio nepoznat, kao i da su dva ročišta odložena iz razloga na strani podnosioca (16. decembra 2010. godine i 10. marta 2011. godine). Pri tome, punomoćnik podnosioca, koji je 10. marta 2011. godine izjavio da tužilac povlači tužbu protiv prvotuženog, je tom prilikom dostavio podnesak koji po sadržini nije odgovarao njegovoj izjavi, te je sud morao ponovo da traži izjašnjenje parničnih stranaka.

Ocenjujući ponašanje suda u osporenom postupku, Ustavni sud je našao da su glavni doprinos njegovom dugom trajanju dali prvostepeni sudovi koji su postupali u ovom sporu, svojim nedelotvornim i neefikasnim postupanjem. Naime, po oceni Ustavnog suda ukupno trajanje prvostepenog postupka od punih 16 godina ne može se opravdati nijednom okolnošću ovog postupka, pa ni time što je prvostepeni sud u toku osporenog postupka odlučivao o predlozima tužioca za donošenje presude zbog izostanka prema drugotuženom i za povlačenje tužbe prema prvotuženom rešenjima protiv kojih je tužilac imao i iskoristio pravo žalbe, što je uslovilo zastajanje u postupku do odlučivanja o ovim žalbama, o kojima je inače odlučeno u okviru prihvaćenog standarda za odlučivanje drugostepenog suda. Takođe, u osporenom postupku je postojala potreba izvođenja dokaza putem međunarodne pravne pomoći, što neminovno dovodi do dužeg trajanja postupka, ali je prvostepeni sud tri puta dostavljao svoj zahtev sa zamolnicom Ministarstvu pravde na dalji postupak (2006, 2007. i 2009. godine), a Ministarstvo pravde nije dostavilo nikakav odgovor na prva dva zahteva, te je postupak međunarodne pravne pomoći trajao duže od tri i po godine. Ustavni sud ovde ukazuje da se u takvoj situaciji prilikom odlučivanja o tome da li je poštovana garancija suđenja u razumnom roku, uzima u obzir svako odugovlačenje u postupka koje se može pripisati državi, jer je država odgovorna za kašnjenja koja su prouzrokovali svi njeni sudski ili upravni organi. Evropski sud za ljudska prava je u predmetu Zimmermann i Steiner protiv Švajcarske (presuda od 13. jula 1983. godine, broj predstavke 8737/79, stav 29.) takođe zauzeo stav da su države dužne da organizuju svoje pravne sisteme tako da sudovima omoguće da poštuju zahteve člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda uključujući tu i zahtev koji se odnosi na raspravu u razumnom roku. Neefikasno postupanje prvostepenog suda, pak, se ispoljilo u tome što je prvostepeni sud tek posle više od godinu dana bezuspešnog dostavljanja pismena prvotuženom na istu adresu zatražio sa radnju organa unutrašnjih poslova, nije urgirao postupanje veštaka koji je svoj izveštaj dostavio tek posle osam i po meseci od kada je pozvan da preuzme spise, kao i zbog izbora postupajućeg sudije u viši sud i dodele predmeta u rad novom sudiji zbog čega u predmetu nije postupano punih 14 meseci (od aprila 2015. godine do juna 2016. godine).

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 5030/01, a zatim pred Prvim osnovnom sudom u Beogradu u predmetu P. 11345/14 (prvobitno P. 101/10), podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), u tom delu ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava u ovom slučaju ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, koja će se isplatiti na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za donošenje te odluke, a posebno dužinu i složenost osporenog postupka i doprinos podnosioca ustavne žalbe. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpeo. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije (presuda od 5. aprila 2016. godine, broj predstavke 22080/09 i dr.), i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja sudova.

7. U vezi sa tvrdnjom podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4153/17 od 7. avgusta 2017. godine, Ustavni sud ukazuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Ustavni sud je utvrdio da se navodima ustavne žalbe u osnovi osporava ocena izvedenih dokaza i pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja, a što Ustavni sud nije nadležan da ocenjuje u postupku po ustavnoj žalbi, kao i da je ove navode podnosilac već iznosio u žalbi protiv prvostepene presude, a Apelacioni sud u Beogradu je u osporenoj presudi dao jasne i obrazložene razloge zbog kojih je ocenio da su žalbeni navodi podnosioca neosnovani i potvrdio prvostepenu presudu. Stoga je Ustavni sud ocenio da se navodi ustavne žalbe ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje, već se ustavnom žalbom od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost i pravilnost osporene presude, te je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parnici radi predaje stvari

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti