Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parnici

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu jednog podnosioca i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parnici za naknadu štete koja je trajala preko devet godina. Dosuđena je naknada nematerijalne štete. Žalbe ostalih podnosilaca i deo žalbe o pravičnosti suđenja su odbačeni.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-9119/2016
06.12.2018.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. T, Lj . T . i N . N . T, svih iz Majdanpeka, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Sr bije, na sednici Veća održanoj 6. decembra 2018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. T . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Majdanpeku u predmetu P. 135/07, kasnije pred Osnovnim sudom u Negotinu – Sudska jedinica u Majdanpeku u predmetu P. 108/10 i Viš im sud om u Negotinu u predmetu P. 6/14 (prvobitno P. 11/12) , povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se ustavna žalba Lj. T . i N . N . T. izjavljena protiv presude Višeg suda u Negotinu P. 6/14 od 9. jula 2015. godine, presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 1498/15 od 10. decembra 2015. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 345/16 od 25. maja 2016. godine, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred pred Opštinskim sudom u Majdanpeku u predmetu P. 135/07, kasnije pred Osnovnim sudom u Negotinu – Sudska jedinica u Majdanpeku u predmetu P. 108/10 i Višem sudu u Negotinu u predmetu P. 6/14 (prvobitno P. 11/12).

O b r a z l o ž e nj e

1. D. T, Lj . T . i N . N . T, svi iz Majdanpeka, su 30. novembra 2016. godine, preko punomoćnika D. V , advokata iz Majdanpeka, Ustavnom sudu podneli ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Negotinu P. 6/14 od 9. jula 2015. godine, presude A pelacionog suda u Nišu Gž. 1498/15 od 10. decembra 2015. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 345/16 od 25. maja 2016. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog istom odredbom Ustava u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Majdanpeku u predmetu P. 135/07, kasnije pred Osnovnim sudom u Negotinu – Sudska jedinica u Majdan peku u predmetu P. 108/10 i Višim sudom u Negotinu u predmetu P. 6/14 (prvobitno P. 11/12).

U ustavnoj žalbi je navedeno: da je u sporu koji su vodili podnosioci ustavne žalbe radi naknade štete sud prihvatio nalaz i mišljenje veštaka koji nisu upisani u registar koji vodi Ministarstvo pravde, da je sud bio dužan da odredi superveštačenje, da su sudovi u donošenju osporenih presuda nepravilno primenili odredbu člana 177. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, da sudske odluke u predmetnoj parnici nisu dovoljno i jasno obrazložene. Podnosioci predlažu da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu prava podnosilaca na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku, poništi osporene presude, dosudi podnosiocima naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku od po 200.000 dinara i troškove sastava ustavne žalbe u iznosu od 75.000 dinara.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

Odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), kojim je uređen postupak po ustavnoj žalbi, propisano je da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, iz sadržine ustavne žalbe i uvidom u dostavljenu dokumentaciju i spise predmeta Višeg suda u Negotinu P. 6/14, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosioci ustavne žalbe su 9. marta 2007. godine podneli Opštinskom sudu u Majdanpeku tužbu protiv prvotuženog L. ad iz Poža revca i drugotužene K. D . a.d. o. iz Beograda, G . f . Požarevac , radi naknade materijalne i nematerijalne štete, sa predlogom da se tuženi obavežu da prvotužiocu D . T . solidarno isplate novčane iznose opredeljene u tužbi na ime naknade nematerijalne štete zbog pretrpljen og bol a, straha, duševnih bolov a zbog uma njene opšte životne aktivnosti i duševnih bolov a zbog naruženosti , kao i materijalnu štetu na ime troškova lečenja i novčane rente zbog nesposobnosti za rad, te da drugo i trećetužiocu solidarno naknade nematerijalnu štetu zbog duševnih bolova zbog naročito teškog invaliditeta njihovog sina, ovde prvotužioca.

Nakon dostavljanja tužbe na odgovor i tri održana ročišta (4. juna, 29. juna i 30. avgusta 2007. godine), Opštinski sud u Majdanpeku je, na predlog tužilaca , doneo rešenje P. 135/07 od 27. septembra 2007. godine o zastajanju sa raspravljanjem u ovom postupku do završetka hirurške intervencije u vezi amputacije noge prvotužioca .

Tužioci su 28. avgusta 2009. godine podneli predlog za nastavak postupka, a Opštinski sud u Majdanpeku je 1. oktobra 2009. godine održao ročište na kome je određeno medicinsko veštačenje putem Zavoda za sudsku medicinu u N, koji treba da se izjasni o vrsti povrede, intenzitetu i trajanju bola i straha, stepenu naruženosti i umanjenja opšte životne aktivnosti kod prvotužioca, kao i stepenu i intenzitetu duševnog bola drugo i trećetužioca. Zavod za sudsku medicinu je dostavio sudu svoj nalaz i mišljenje 20. januara 2010. godine.

Postupak po navedenoj tužbi je zatim nastavljen pred Osnovnim sudom u Negotinu – Sudska jedinica u Majdanpeku i novim postupajućim sudijom, na ročištu održanom 8. aprila 2010. godine , kada je rasprava počela iznova.

Na narednom ročištu, 27. maja 2010. godine, punomoćnik tužilaca je predložio neuropsihijstrijsko veštačenje putem veštaka D. R. na okolnost intenziteta duševnog bola drugo i trećetužioca, koje je određeno rešenjem prvostepenog suda P. 108/10 od 13. septembra 2010. godine, putem veštaka neuropsihijatra Ž. P. Veštak je dostavio svoj nalaz i mišljenje sudu 9. maja 2011. godine.

Nakon održanih ročišta 2. novembra 2011. godine i 7. januara 2012. godine, kada su saslušani tužioci u svojstvu parnične stranke, tužioci su podneskom od 18. januara 2012. godine preinačili tužbeni zahtev.

Osnovni sud u Negotinu – Sudska jedinica u Majdanpeku je na ročištu 29. marta 2013. godine doneo rešenje P. 108/10 kojim se, s obzirom na visinu preinačenog tužbenog zahteva iz podneska od 18. januara 2012. godine, oglasio stvarno nenadležnim za postupanje u ovom sporu i rešio da se po pravnosnažnosti rešenja predmet ustupi Višem sudu u Negotinu na dalju nadležnost .

Parnični postupak je nastavljen pred Višim sudom u Negotinu i novim postupajućim sudijom na ročištu 21. juna 2012. godine, kada je sud rešio da izvede veštačenje putem veštaka saobraćajne struke i specijaliste medicine rada.

Rešenjem P. 11/12 od 22. juna 2012. godine prvostepeni sud je odredio veštačenje veštaka saobraćajne struke S. M. u pogledu uzroka saobraćajne nezgode koja se dogodila 18. jula 1996. godine. Veštak je dostavio nalaz i mišljenje 19. jula 2012. godine, a saslušan je na ročištu 24. avgusta 2012. g odine.

Rešenjem Višeg suda u Negotinu P. 11/12 od 24. avgusta 2012. godine određeno je veštačenje veštaka medicine rada J. J. na okolnost da li je kod prvotužioca potpuno ili delimično smanjena radna sposobnost i ako jeste u kojoj meri, a veštak je dostavio nalaz i mišljenje 7. septembra 2012. godine.

Do kraja 2012. godine održana su još tri ročišta (16. oktobra, 8. novembra i 17. decembra 2012. godine), na kojima su saslušani tužioci u svojstvu parničnih stranaka, pročita n nalaz veštaka J. J, saslušan svedok M. B. i saslušan veštak saobraćajne struke S. M. koji se izjasnio o iskazu svedoka M. B.

Rešenjem od 17. decembra 2012. godine određeno je veštačenje aktuara O. J. radi utvrđivanja iznosa rente. Aktuar je dostavio nalaz i mišljenje 8. marta 2013. godine, izjasnio se o primedbama drugotuženog podneskom od 28. maja 2013. godine i bio saslušan na ročištu 10. juna 2013. godine.

Tužioci su podneskom od 15. marta 2013. godine konačno preinačili tužbeni zahtev.

Viši sud u Negotinu je 26. juna 2013. godine doneo prvu presudu u ovom sporu P. 11/12 , kojom je delimično usvojio, a delimično odbio tužbeni zahtev tužilaca.

Protiv navedene prvostepene presude tužioci, kao i tuženi prvog i drugog reda, su u toku jula meseca 2013. godine izjavili žalbe.

Apelacioni sud u Beogradu je, rešenjem Gž. 6750/13 od 20. novembra 2014. godine , ukinuo ožalbenu presudu Višeg suda u Negotinu P. 11/12 od 26. juna 2013. godine i predmet vratio istom sudu na ponovno suđenje, jer je našao da je u donošenju ožalbene presude prvostepeni sud učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka i nepotpuno utvrdio činjenično stanje.

Ponovni prvostepeni postupak pred Višim sudom u Negotinu je započeo iznova na ročištu održanom 28. januara 2015. godine, na kome je utvrđen okvir za okončanje postupka u trajanju od šest meseci koji je ispoštovan.

Rešenjem P. 6/14 od 2. februara 2015. godine prvostepeni sud je zatražio dopunu nalaza od veštaka saobraćajne struke S. M, koji je dopunu nalaza dostavio 11. februara 2015. godine.

Na ročištu 10. marta 2015. godine, saslušan je veštak S. M, tužioci drugog i trećeg reda i određeno veštačenje od strane S. fakulteta u B . radi otklanjanja protivrečnosti iz nalaza i mišljenja veštaka saobraćajne struke S. M. i dopunskog nalaza i mišljenja istog veštaka o doprinosu i uzroku saobraćajne nesreće, a u skladu sa primedbama drugostepenog suda.

Institut S. fakulteta iz B. je dostavio nalaz i mišljenje 10. juna 2015. godine, a njegovi predstavnici su saslušani na ročištu 9. jula 2015. godine na kome je zaključena glavna rasprava. Prvostepena presuda je objavljena na ročištu održanom 14. jula 2015. godine.

Viši sud u Negotinu je osporenom presudom P. 6/14 od 9. jula 2015. godine odbio, kao neosnovan, tužbeni zahtev u celini i obavezao tužioce da solidarno drugotuženom na ime naknade parničnih troškova isplate iznos od 260.000 dinara.

Protiv navedene prvostepene presude, tužioci su izjavili žalbu 19. avgusta 2015. godine.

Apelacioni sud u Nišu je osporenom presudom Gž. 1498/15 od 10. decembra 2015. godine odbio žalbu tužilaca i potvrdio presudu Višeg suda u Negotinu P. 6/14 od 9. jula 2015. godine u stavovima prvom, drugom, trećem, četvrtom i petom izreke presude. U obrazloženju presude se navodi: da prvostepena presuda u pobijanom delu nije zahvaćena bitnim povredama odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tač. 1 ), 2), 3), 5), 7) i 9 ) Zakona o parničnom postupku (u daljem tekstu: ZPP), na koje Apelacioni sud pazi po službenoj dužnosti, a nema ni bitne povrede iz člana 374. stav 2. tačka 12 ) ZPP na koju se ukazuje žalbom; da je na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo, koje u celosti prihvata i Apelacioni sud, pa u smislu člana 396. stav 2. tačka 12 ) ZPP neće detaljno obrazlagati ovu presudu, već će dati samo ocenu bitnih žalbenih navoda i razloge koje uzima u obzir po službenoj dužnosti. U obrazloženju se dalje navodi:

„Prema utvrđenom činjeničnom stanju, dana 18. jula 1996. godine tužilac D. je prilikom saobraćajnog udesa zadobio teške telesne povrede opasne po život. Zadobijene povrede ostavile su trajne funkcionalne i estetske posledice kod tužioca koje se ogledaju u potpunom nedostatku leve noge (nadkoleno) koje su definitivni obim i oblik zadobile krajem 2008. godine kada je tužilac stekao mogućnost da ime saznanja o obimu nematerijalne štete koju je pretrpeo. U ovoj saobraćajnoj nezgodi učestvovao je autobus marke „Sanos“ reg. br. PO 923-56, vlasništvo prvotuženog koji je u vreme štetnog događaja bio osiguran kod drugotuženog od autoodgovornosti za štetu pričinjenu trećim licima.

Odlučujući o propustima učesnika saobraćajne nezgode i doprinosu za nastanak štete prvostepeni sud je, prihvatajući nalaz i mišljenje Instituta S. fakulteta u B . od juna 2015. godine i dopunsko izjašnjenje predstavnika komisije veštaka datog na ročištu od 9. jula 2015. godine, utvrdio da je predmetna saobraćajna nezgoda s krivljena propustima tužioca tada mal. D. kao pešaka , jer je kritičnom prilikom, zbog odsustva pažnje , sa trotoara neoprezno stupio na kolovoz van obeleženog pešačkog prelaza i započeo prelazak ko lovoza što je u uzročnoj vezi sa stvaranje m opasne situacije i nastankom ove saobraćajne nezgode. Na strani vozača autobusa nisu utvrđeni propusti vezani za nastanak ove saobraćajne nezgode , a nema ni materijalnih dokaza iz domena saobraćajno -tehničkog veštačenja na osnovu kojih bi bilo moguće utvrditi da li je u vreme nezgode kočioni sistem autobusa bio tehnički ispravan, odnosno da postojanje tragova kočenja samo zadnjih desnih točkova autobusa nije dokaz da je kočioni sistem bio tehnički neispravan.

Suprotno žalbenim navodima pravilno je prvostepeni sud cenio nalaz i mišljenje Instituta S. fakulteta u B . i našao da je u smislu člana 10. Zakona o sudskim veštacim a veštačenje obavljeno od naučne i stručne ustanove visokog kredibiliteta, pa je odbio predlog tužilaca da se izvrši novo veštačenje od strane druge ustanove jer je Statutom fakulteta – Instituta S . fakulteta u B, koji overava Vlada Srbije, propisano ovlašćenje ove ustanove za veš tačenje saobraćajnih nezgoda. Članom 10. Zakona o veštacima je propisano da veštačenje mogu obavljati i državni organi u okviru kojih se može obaviti veštačenje, kao i naučne i stručne ustanove (fakulteti, instituti, zavodi i slično). Organi i ustanove iz stava 1. ovog člana određuju jednog ili više stručnjaka odgovarajuće specijalnosti koji će obaviti veštačenje ili obrazuju komisije sastavljene od naučnih ili stručnih radnika koji su kod njih zaposleni.

Neosnovani su žalbeni navodi tužilaca kojima se ukazuje da je prvostepeni sud učinio bitnu povredu postupka jer je odbio zahtev tužilaca da se izvrši usaglašavanje nalaza i mišljenje Komisije veštaka Instituta S . fakulteta i veštaka pojedinca M . S . i S . D. Naime, kada je u postupku izvršeno veštačenje od strane veštaka pojedinca , pa nakon toga od strane stručne ustanove , tada ne treba usaglašavati nalaz veštaka pojedinca i nalaz stručne ustanove u smislu čl. 271. i 273. ZPP.

Apelacioni sud je cenio ostale žalbene navode tužilaca, pa je našao da su isti bez uticaja na pravilnost i zakonitost prvostepene odluke i pravilnu primenu materijalnog prava, jer se uglavnom iznose primedbe na nalaz i mišljenje dato od strane Instituta S. fakulteta i neposrednog izjašnjenja predstavnika komisije veštaka koje je dato na ročištu za glavnu raspravu od 9. jula 2015. godine .“

Tužioci su protiv navedene presude Apelacionog suda u Nišu izjavili reviziju 11. januara 2016. godine.

Vrhovni kasacioni sud je osporenom presudom Rev. 345/16 od 25. maja 2016. godine, u stavu prvom izreke, reviziju prvotužioca protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 1498/15 od 10. decembra 2015. godine odbio kao neosnovanu, a u stavu drugom izreke reviziju tužilaca drugog i trećeg reda odbacio kao nedozvoljenu. U obrazloženju revizijske presude se navodi: da u provedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka predviđena odredbom člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP, na koju revizijski sud, shodno članu 308. ZPP, pazi po službenoj dužnosti; da se revizijom ne ukazuje na neku od bitnih povreda odredaba parničnog postupka predviđenih članom 407. stav 1. tačka 2 ) ZPP iz kojih se revizija može izjaviti; da su imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, koje se revizijom ne može pobijati, nižestepeni sudovi pravilno odbili tužbene zahteve tužilaca, a svoje odluke obrazložili potpunim i valjanim razlozima koje u svemu prihvata Vrhovni kasacioni sud; da su pravilnom pravnom ocenom utvrđenih činjenica nižestepeni sudovi zaključili da tužilac D . T , koji je svojim ponašanjem prouzrokovao predmetni udes nema pravo na naknadu pretrpljene štete, jer pravo na naknadu štete ima samo ono oštećeno lice kome je štetu prouzrokovao neko drugi; da kako tužilac D . T . nema pravo na naknadu štete , to ni tužioci Lj . T . i N . N . T, roditelji tužioca D, nemaju pravo na naknadu štete u smislu člana 201. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima, jer je to pravo akcesorne prirode i zavisi od prava oštećenog lica na naknadu štete; da se navodima revizije osporava utvrđeno činjenično stanje i pokušava da dovede u sumnju zaključak koji proizlazi iz obavljenih veštačenja, pa Vrhovni kasacioni sud, na osnovu s vog ovlašćenja iz člana 396. st. 1. i 2, u vezi člana 419. ZPP , na ove navode nije posebno odgovarao, s obzirom da je odredbom člana 407. stav 2. ZPP izričito propisano da se revizija ne može izjaviti zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja; da je iz navedenih razloga, primenom člana 414. stav 1. ZPP , odlučeno kao u stavu prvom izreke. U obrazloženju ove presude se dalje navodi: da je noveliranom odredbom člana 403. stav 3. ZPP propisano da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe; da je parnični postupak pokrenut 7. marta 2007. godine tužbom u kojoj je navedeno da je vrednost predmeta spora 100.000,00 dinara; da su tužioci suparničari u smislu člana 209. ZPP (tzv. obični suparničari); da je parnica pravnosnažno okončana donošenjem presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 1498/15 od 10. decembra 2015. godine, kojom je potvrđena presuda Višeg suda u Negotinu P. 6/14 od 9. jula 2015. godine, kojom je, stavom drugim izreke, odbijen tužbeni zahtev tužilaca Lj. T . i N . N . T . da im tuženi solidarno na ime naknade nematerijalne štete isplate iznose od po 400.000,00 dinara svakom sa pripadajućom kamatom; da kako vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne prvostepene presude ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe – 7. marta 2007. godine, vrednost 1 evra iznosila je 81,1496 dinara, a na dan preinačenja tužbe – 13. marta 2013. godine, 1 evro je vredeo 112,0749 dinara – to revizija tužilaca Lj. T . i N . N . T . nije dozvoljena, pa je Vrhovni kasacioni sud , na osnovu člana 413. ZPP, odlučio kao u stavu drugom izreke ove presude. Presuda je dostavljena punomoćniku podnosilaca ustavne žalbe novembra 2016. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), propisano je da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe Lj. T . i N . N . T, Ustavni sud je pošao od svog pravnog stava da u parničnom postupku revizija predstavlja pravno sredstvo čijim se iscrpljivanjem stiče pravo na podnošenje ustavne žalbe, ali samo kada je u konkretnom slučaju revizija bila dozvoljena i kada je izjavljena na način i pod uslovima propisanim zakonom. U suprotnom, rok za podnošenje ustavne žalbe počinje da teče od dana dostavljanja drugostepene presude podnosiocu ustavne žalbe.

Ustavni sud je, najpre, utvrdio da podneta ustavna žalba ne sadrži ni jedan razlog kojim se osporava presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev. 345/16 od 25. maja 2016. godine u delu kojim je odbačena , kao nedozvoljena, revizija Lj. T . i N . N . T . zbog toga što vrednost predmeta spora u pogledu tužbenog zahteva ovih tužilaca ne prelazi propisani imovinski cenzus za izjavljivanje revizije. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio , jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u tački 3. izreke.

Polazeći od navedenog pravnog stava , te činjenice da je u konkretnom slučaju revizija podnosilaca ustavne žalbe Lj. T . i N . N . T . odbačena kao nedozvoljena, a da su podnosioci osporenu drugostepenu presudu primili 1. januara 2016. godine, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio kao neblagovremenu, jer je podneta nakon isteka roka od 30 dana, rešavajući takođe kao u tački 3. izreke.

Ustavni sud ukazuje da na drugačiju ocenu ne može da utiče ni činjenica da se ustavnom žalbom ističe i povreda prava na suđenje u razumnom roku, jer se blagovremenost ustavne žalbe ceni na način propisan odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, bez obzira na povredu kog zajemčenog prava se podnosilac ustavne žalbe poziva.

6. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe D. T . sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe pokrenuo parnični postupak podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Majdanpeku, 9. marta 2007 . godine, a da je postupak okončan dostavljanjem presude Vrhovnog kasacionog sud Rev. 345/16 od 25. maja 2016. godine u novembru 2016. godine , što znači da je okončan nakon devet godina i osam meseci . Ustavni sud je konstatovao da navedeno trajanje postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da se ovde radilo o činjenično i pravno složenom sporu, koji je zahtevao izvođenje obimnog i složenog dokaznog postupka.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je pravna stvar bila od izuzetnog značaja za podnosioca , imajući u vidu da je spor proizašao iz teških telesnih povreda koje je podnosilac zadobio u saobraćajnoj nesreći u dečijem uzrastu i koje su rezultirale njegovim teškim invaliditetom.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je konstatovao da je na predlo g podnosioca ustavne žalbe došlo do zastoja u postupanju zbog potrebe da se podvrgne operaciji (amputaciji noge) i sprovede rehabilitaciju, koji je trajao oko dve godine, te se ovaj period ne može staviti na teret suda.

Međutim, Uprkos postojanju objektivnih okolnosti koje su doprinele produžavanju trajanja postupka, Ustavni sud je ocenio da efektivno trajanje sudskog postupka od sedam godina i četiri meseca u pravnoj stvari koja je od izuzetnog značaja za podnosioca koji je ima o nesumnjivog interesa da se ovaj postupak efikasno sprovede, ne zadovoljava kriterijum razumnog roka. Ovde je Ustavni sud imao u vidu da je na strani nadležnog suda bilo određenih propusta, jer je prvo medicinsko veštačenje trajalo oko osam meseci (od septembra 2010. do maja 2011. godine), a zbog nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja došlo do ukidanja prve prvostepene presude donete u osporenom postupku. Takođe, Ustavni sud napominje da je Evropski sud za ljudska prava u više svojih presuda utvrdio da se od sudova zahteva posebna revnost u sporovima u kojima se traži naknada štete usled teških povreda zadobijenih u saobraćajnoj nesreći (videti npr. presude Evropskog suda u predmetima Silva Pontes protiv Portugalije, od 23. marta 1994. godine i Roje protiv Hrvatske, od 9. marta 2006. godine).

Polazeći od napred navedenog, Ustavni s ud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe D. T . u osporenom parničnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje navedenog podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu n ematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, ne samo dužinu trajanja parničnog postupka i značaj predmeta spora za podnosioca, već i životni standard u državi, kao i činjenicu da će dosuđena naknada mnogo brže biti isplaćena nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova.

Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu pre svega aktuelnu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije , od 5. aprila 2016. godine. Naime, navedenom presudom je konstatovano da se utvrđivanjem od strane Ustavnog suda da je povređeno pravo podnosilaca na suđenje u razumnom roku, priznaje povreda na koju su se žalili i da je time zadovoljen samo prvi uslov utvrđen u sudskoj praksi Evropskog suda, ali da status žrtve zavisi od toga da li je zadovoljenje koje je dodeljeno adekvatno s obzirom na pravično zadovoljenje, kako je to predviđeno članom 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Evropski sud za ljudska prava je u vezi sa ovim podsetio da se u predmetima koji se odnose na dužinu postupka, jedna o karakteristika dovoljnog obeštećenja koje može da otkloni status žrtve stranke odnosi na dodeljeni iznos, koji zavisi, posebno od karakteristika i delotvornosti pravnog leka. Da li dosuđeni iznos može da bude smatran razumnim, mora da bude ocenjeno u svetlu svih okolnosti slučaja, što uključuje ne samo trajanje postupka u konkretnom slučaju, već i vrednost dosuđenog iznosa u svetlu životnog standarda u državi koja je u pitanju i činjenice da će naknada na osnovu štete po osnovu nacionalnog sistema generalno biti dosuđena i isplaćena mnogo brže nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava na osnovu člana 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Ovakav stav Evropski sud je zauzeo i u presudama Blagojević i drugi protiv Srbije, od 24. maja 2016. godine, M.B. – MAK Čačak DOO i drugi protiv Srbije, od 27. septembra 2016. godine, Ković i drugi protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Pavlović i Pantović protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Živković protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Borović i drugi protiv Srbije, od 11. aprila 2017. godine, Bilić protiv Srbije, od 17. oktobra 2017. godine i Milovanović protiv Srbije, od 19. decembra 2017. godine. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima E vropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud je odlučio kao u tački 2. izreke.

8. U vezi sa navodima ustavne žalbe koji se odnose na to da je osporenim presud ama Višeg suda u Negotinu P. 6/14 od 9. jula 2015. godine, Apelacionog suda u Nišu Gž. 1498/15 od 10. decembra 2015. godine i Vrhovnog kasacionog suda Rev. 345/16 od 25. maja 2016. godine povređeno ustavn o prav o podnosioca ustavne žalbe D. T . na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava , Ustavni sud ukazuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Ustavni sud je konstatovao da se tvrdnja ustavne žalbe o povredi prava podnosioca na pravično suđenje zasniva, pre svega, na navodima koje su već iznošeni u žalbi i reviziji izjavljenim protiv osporenih parničnih presuda . Po oceni Ustavnog suda, osporene presude sadrže dovoljne, jasne i argumentovane razloge za donetu odluku kojom je odbijen tužbeni zahtev podnosioca za naknadu štete zasnovane na ustavnopravno prihvatljivoj primeni materijalnog prava. Pri tome, instancioni sudovi su , u skladu sa svojim ovlašćenjima iz Zakona o parničnom postupku, u obrazloženju drugostepene i revizijske presude uputili na razloge prvostepene presude u pogledu primene materijalnog prava na utvrđeno činjenično stanje, s tim što se Apelacioni sud u Nišu izjasnio o sv im glavnim navodima žalbe tužioca , a Vrhovni kasacioni sud je ukazao da nije razmatrao navode revizije kojima se osporava utvrđeno činjenično stanje, s obzirom na to da se prema odredbi člana 407. stav 2. ZPP, revizija ne može izijaviti zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja. Stoga se ni razlozi ustavne žalbe ne mogu prihvatiti kao ustavnopravno osnovani razlozi za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje, već se ustavnom žalbom od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao „nadrevizijski“ parnični sud oceni zakonitost i pravilnost osporenih presud a.

S obzirom na napred navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. U pogledu zahteva podnosilaca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu , nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato , pored mnogih drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

10. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9), kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parnici

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti