Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u sporu o ništavosti ugovora o otkupu stana

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđuje povredu prava na pravično suđenje i poništava presudu Apelacionog suda. Sud je našao da nižestepeni sudovi nisu adekvatno obrazložili odluku o sticanju svojine održajem, propustivši da ocene sve relevantne činjenice.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Radoslava Josimovića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. aprila 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Radoslava Josimovića i utvrđuje da je podnosiocu ustavne žalbe presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5407/11 od 15. avgusta 2012. godine povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5407/11 od 15. avgusta 2012. godine i određuje da isti sud ponovo odluči o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 51851/10 od 24. februara 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Radoslav Josimović iz Beograda je, 29. novembra 2012. godine, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5407/11 od 15. avgusta 2012. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije i prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava .

U ustavnoj žalbi je navedeno da je drugostepeni sud povredio podnosiocu ustavne žalbe pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Podnosilac je naveo da u spornom stanu živi od 1955. godine kao član porodičnog domaćinstva, da je kao nosilac stanarskog prava 1973. godine zaključio ugovor o korišćenju spornog stana, a da je pre 19 godina, 1993. godine, zaključio ugovor o otkupu spornog stana. Istakao je da je on savestan držalac stana i da je prema ranijem važećem zakonodavstvu stekao svojinu na spornom stanu održajem, s obzirom na to da je od otkupa stana pa do podnošenja tužbe 2007. godine proteklo više od deset godina. Na kraju, podnosilac je naveo da je osporenom presudom narušeno načelo pravne sigurnosti, s obzirom na to da je on zaključio i overio ugovor o otkupu spornog stana, kao i načelo ravnopravnosti građana, jer je stavljen u neravnopravan položaj u odnosu na hiljade drugih građana koji su otkupili stanove i nesmetano ih koriste.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenog ustavnog prava i poništi osporenu drugostepenu presudu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu odredbe člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u osporen i akt i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučiva nje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Prvi osnovni sud u Beogradu je presudom P. 51851/10 od 24. februara 2011. godine, između ostalog, usvojio tužbeni zahtev tužilaca i utvrdio da su ništavi ugovor o korišćenju spornog stana od 23. oktobra 1973. godine zaključen između Gradskog stambenog preduzeća čiji je pravni sledbenik trećetuženi Javno preduzeće „Gradsko stambeno“ i četvrtotuženog Radoslava Josimovića, ovde podnosioca ustavne žalbe, i ugovor o otkupu stana u društvenoj svojini od 5. maja 1993. godine zaključen između četvrtotuženog i drugotužene Opštine Novi Beograd, te je obavezan četvrtotuženi da tužiocima preda u posed sporni stan.

Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž. 5407/11 od 15. avgusta 2012. godine odbio kao neosnovanu žalbu četvrtotuženog Radoslava Josimovića, ovde podnosioca ustavne žalbe, i potvrdio prvostepenu presudu. U obrazloženju osporene drugostepene presude je navedeno da je, prema izvedenim dokazima u prvostepenom postupku, utvrđeno da je M. J. (ranije R. ) sa razvedenim suprugom, sada pok. M. R. zaklju čila poravnanje pred Okružnim sudom u Beogradu u predmetu G. 1951/56 od 3. oktobra 1956. godine, kojim je izvršena podela bračne tekovine, tako da je M. J. (ranije R.) pripala polovina katastarske parcele 1877/20 sa svim postojećim zgradama, a M. R. je pripala u svojinu druga polovina katastarske parcele sa svim postojećim zgradama na tom delu, posle čega su se oni uknjižili kao suvlasnici kuće sa dvorištem i vrtom na k.p. 18 77/20 u ZKUL 971, KO Bežanija sa po ½ idealnog dela; da su rešenjem Komisije za nacionalizaciju pri narodnom odboru Grada Beograda br. 10756/62 od 10. januara 1963. godine nacionalizovane zgrade u ulici Zarije Vujoševića br. 17 na k.p. br. 1877/20, KO Bežanija ranije vlasništvo M. R, i to pet zgrada na adresi Zarije Vujoševića 17, te da nije nacion alizovana porodična zgrada u ulici Ivana Markovića br. 12, koja je ostala u vlasništvu M. J. (ranije R.); da je prilikom obnove premera za KO Nov i Beogradu 1 konstatovano da katastarska parcela 2707 odgovora k.p. br. 1369 KO Novi Beograd i gruntovnoj parceli KO Bežanija 1877/20; da je u listu nepokretnosti br. 3622 KO Novi Beograd pod rednim brojem 1 upisana porodična stambena zgrada koja nema odobrenje za gradnju u ul. Ivana Markovića Irca br. 25 na kome je nosilac prava svojine na objektu upisana Republika Srbija a držalac Gradska opština Novi Beograd, u B listu je upisano da postoje četiri jednosobna stana, između ostalog i stan br. 5 površine 31 m 2 u vlasništvu Republike Srbije, a kao držalac upisana je Opština Novi Beograd; da se prema izvodu iz 1995. godine u ZKUL 971 na k.p. br. 1877/20 nalazila zgrada, koja je uknjižena kao vlasništvo M. R. sa 4/8 idealnog dela i M.J, D.O, D.D. i D.B. sa po 1/8 idealnog dela, uz konstataciju da se radi o delovima zgrade koji do sada nisu bili ni po kom osnovu na cionalizovani; da je veštačenjem od strane sudskog veštaka geometra utvrđeno da se sporni stan br. 5 nalazi u zgradi koja je označena kućnim brojem 12 u ulici Ivana Markovića Irca na k.p. br. 2707 KO Novi Beograd, koja je ranije nosila kućni broj 17 u ulici Zarije Vujoševića kao i sve ostale zgrade na toj parceli; da se ulica Ivana Markovića Irca vodi kao takva od 14. februara 1948. godine, da se porodična zgrada kućni broj 12 u ulici Ivana Markovića Irca u registru kućnih brojeva vodi od 1960. godine, a predmetni stan br . 5. u zgradi kućni broj 12 u ulici Ivana Markovića Irca se nalazi u delu parcele koji je prema poravn anju od 6. jula 1957. godine pripao u vlasništvo M. J. (ranije R.); da je ovaj stan br. 5 koji je predmet spora, greškom unet u stambeni fond pravnog prethodnika trećetuženog (J.P. „Gradsko stambeno“ , sa kojim je četvrtotuženi (podnosilac ustavne žalbe) zaključio ugovor o korišćenju stana br. 10617/2 od 23. oktobra 1973. godine, a potom je sa drugotuženom Opštinom Novi Beograd zaključio ugovor o otkupu stana u društvenoj svojini br. 464-66 2/93 od 30. aprila 1993. godine; da se u posedu stana koji je predme t spora nalazi četvrtotuženi; da je na osnovu pravilno i potpuno utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud pravilno zaključio da zgrada, u kojoj se nalazi sporni stan, nije bila nacionalizovana od pravnog prethodnika tužilaca, zbog čega sporni stan nije mogao da bude predmet raspolaganja ugovorom o otkupu stana od 5. maja 1993. godine i ugovorom o korišćenju stana od 23. oktobra 1973. godine, iz čega proizlazi da su ovi ugovori zaključeni sa nevlasnikom, pa su ništavi u smislu odredbe člana 103. Zakona o obligacionim odnosima, te da četvrtotuženi nije stekao pravo svojine na spornom stanu održajem jer nije protekao rok od 20 godina u smislu odredbe člana 28. stav 4. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa; da je vreme potrebno za sticanje prava svojine održajem počelo da teče od 1993. godine, od kada četvrtotuženi koristi stan verujući da je vlasnik stana, a ne od 1973. godine od kada živi u tom stanu po osnovu ugovora o korišćenju stana; da kako je četvrtotuženi savestan, ali i ne zakoniti držalac stana, to je vreme potrebno za sticanje prava svojine održajem 20 godina u smislu odredbe člana 28. stav 4. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, a koji rok u konkretnom slučaju nije protekao.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima („Službeni glasnik SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99))(u daljem tekstu: ZOO) propisano je da je ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima ništav, ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo.

Zakonom o osnovama svojinskopravnih odnosa ("Službeni list SFRJ", br. 6/80 i 36/90, "Službeni list SRJ", broj 29/96 i "Službeni glasnik RS", broj 115/05) je propisano: da savestan držalac nepokretne stvari, na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom 20 godina (član 28. stav 4.); da vreme potrebno za održaj počinje teći onog dana kada je držalac stupio u državinu stvari, a završava se istekom poslednjeg dana vremena potrebnog za održaj i da se u vreme potrebno za održaj uračunava i vreme za koje su prethodnici sadašnjeg držaoca držali stvar kao savesni i zakoniti držaoci, odnosno kao savesni držaoci (član 30. st. 1. i 2.); da je državina zakonita ako se zasniva na punovažnom pravnom osnovu koji je potreban za sticanje prava svojine i ako nije pribavljena silom, prevarom ili zloupotrebom poverenja, a državina je savesna ako držalac ne zna ili ne može znati da stvar koju drži nije njegova i s avesnost državine se pretpostavlja (član 72.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava , Ustavni sud ukazuje na svoj stav da nije nadležan da u ustavnosudskom postupku ocenjuje pravilnost pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog, odnosno procesnog prava bila očigledn o proizvoljna ili arbitrerna , pri čemu se pravičnost ocenjuje na osnovu postupka kao celine. Ustavni sud ispituje i to da li su redovni sudovi, u konkretnom slučaju, propustili da u obzir uzmu sve činjenične i pravne elemente koji su bitni za donošenje odluke, a što bi moglo da dovede do povrede označenog ustavnog prava.

U konkretnom slučaju, predmetni parnični postupak se vodio povodom utvrđenja ništavosti ugovora o korišćenju spornog stana od 23. oktobra 1973. godine, zaključenog između Gradskog stambenog preduzeća Beograd i podnosioca ustavne žalbe i ugovora o otkupu spornog stana od 5. maja 1993. godine zaključenog između Opštine Novi Beograd kao prodavca i podnosioca ustavne žalbe kao kupca. Parnični sud je zauzeo pravno stanovište da su predmetni ugovori ništavi u smislu odredbe člana 103. stav 1. ZOO, s obzirom na to da sporni stan nije bio nacionalizovan od pravnog prethodnika tužilaca, te da je podnosilac ustavne žalbe zaključivao predmetne ugovore sa nevlasnicima. Zatim, sa utvrđenjem ništavosti ugovora o otkupu spornog stana od 5. maja 1993. godine otpao je punovažni pravn i osnov koji je potreban za sticanje prava svojine na stanu, zbog čega je podnosilac ustavne žalbe imao savesnu ali ne i zakonitu državinu spornog stana. Stoga je parnični sud u konkretnom slučaju našao da se mogla primeniti samo odredba člana 28. stav 4. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, kojom je propisano da savestan držalac nepokretne stvari, na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na toj stvari održajem protekom 20 godina (tzv. „vanredni održaj“).

Međutim, prilikom računanja roka potrebnog za vanredni održaj, parnični sud je zauzeo stanovište da taj rok počinje da teče od 5. maja 1993. godine, kada je zaključen ugovoru o otkupu stana, s obzirom na to da je od tog momenta podnosilac koristio stan verujući da je vlasnik stana, pri čemu je propustio da oceni od kakvog je značaja činjenica da se Opština Novi Beograd nalazila u neprekidnoj i nesmetanoj državini pre nego što je sporni stan otuđila ugovorom o otkupu stana, kao i činjenica da u tom stanu podnosilac živi neprekidno od 1955. godine, kao član porodičnog domaćinstva nosioca stanarskog prava, a kasnije kao nosilac stanarskog prava, po ugovorima koji su na zakonom propisan način zaključivani upravo sa nadležnim stambenim organom, odnosno Opštinom Novi Beograd koja je uknjižena kao korisnik predmetnog stana koji je u državnoj svojini. Takođe, nije cenjeno od kakvog je značaja činjenica da je poravnanje o podeli bračne tekovine između pravnog prethodnika tužioca i njenog pok. supruga, koji je obuhvatio i stambenu zgradu u ko joj se nalazi sporni stan, zaključen 3. oktobra 1956. godine, a da je pravni prethodnik podnosioca ustavne žalbe I.J. zaključio ugovor o korišćenju spornog stana sa nadležnim stambenim organom 1. novembra 1955. godine, dakle godinu dana pre zaključenja predmetnog poravnanja o podeli bračne tekovine, kao i pre nego što je izvršena nacionalizacija stambenih zgrada 10. januara 1963. godine. Po oceni Ustavnog suda, ovaj nedostak čini osporenu drugostepenu presudu neobrazloženom sa aspekta standarda prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

6. Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je ocenio da je osporenom drugostepenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5407/11 od 15. avgusta 2012. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno Ustavom zajemčeno pravo na pravično suđenje, te je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu("Službeni glasnik RS", broj 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odlučujući kao u tački 1. izreke , prvi deo.

Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao meru za otklanjanje posledica učinjene povrede navedenog ustavnog prava, poništio presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5407/11 od 15. avgusta 2012. godine i odredio da taj sud ponovo odluči o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv prvostepene presude, odlučujući kao u tački 2. izreke.

7. Zahtev podnosioca ustavne žalbe kojim je traženo da Ustavni sud utvrdi i povredu načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava za sada je preuranjen, imajući u vidu da će o žalbi podnosioca ustavne žalbe biti ponovo odlučivano, zbog čega je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke .

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić