Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro deset godina. Utvrđena je prevashodna odgovornost prvostepenog suda zbog neaktivnosti, ali i doprinos podnosioca, te je dosuđena naknada štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi R. S. iz države Ohajo, Sjedinjene Američke Države, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 10. decembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba R. S. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Užicu u predmetu P. 1071/2010 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Užicu P. 603/2004) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na su đenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. R. S. iz države Ohajo, Sjedinjene Američke Države, podneo je, 8. novembra 2013. godine, preko punomoćnika M. T, advokata iz Užica, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom član a 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Užicu u predmetu P. 1071/2010 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Užicu P. 603/2004).

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno da je parnični postupak započeo podnošenjem tužbe 21. aprila 2004. godine Opštinskom sudu u Užicu, zatim je hronološki izložen tok postupka, koji u vreme podnošenja ustavne žalbe ni nakon više od devet godina nije bio okončan, i predloženo da Ustavni sud usvoji žalbu i utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete zbog dugog trajanja postupka.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupk u, izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Užicu P. 1071/10 (inicijalno predmet Oopštinskog suda u Užicu P. 603/2004), i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 21. aprila 2004. godine Opštinskom sudu u Užicu tužbu protiv tuženih Z. T. i M. T, obojice iz Užica, radi osude na činidbu. Tužba je u sudskom upisniku zavedena pod brojem P. 603/04.

Do donošenja presude zakazano je 22 ročišta za glavnu raspravu, od kojih šest ročišta nije održano, i to tri ročišta zbog neuredne dostave poziva tuženima, dva zbog sprečenosti postupajućeg sudije i jedno zbog otkazivanja punomoćja tuženima zbog bolesti advokata. Rešenjem P. 603/04 od 16. novembra 2004. godine određen je prekid postupka, jer tužilac nije uplatio predujam za troškove izvođenja dokaza uviđajem od strane suda na licu mesta, kao i veštačenjem od strane sudskih veštaka geometra i građevinske struke. Podneskom od 18. oktobra 2006. godine tužilac je tražio nastavak postupka pošto je uplatio potreban iznos na ime troškova. U dokaznom postupku sud je izvršio uvid u dostavljenu dokumentaciju i spise predmeta Ov. 2122/83, obavio uviđaj na licu mesta sa veštakom geometrom i veštakom građevinske struke, saslušao svedoke, od kojih neke i na licu mesta, saslušao tužene u svojstvu parničnih stranaka u odsustvu uredno pozvanog tužioca kome je poziv bio upućen preko punomoćnika za prijem pismena, a koji se nije odazvao pozivu suda. U periodu od 15. maja 2009. do 9. jula 2012. godine sud nije održao nijedno ročište. U navedenom periodu bila su zakazana četiri ročišta za glavnu raspravu (15. septembra, 6. oktobra, 26. novembra i 15. decembra 2009. godine), ali su prva tri ročišta otkazana zbog sprečenosti punomoćnika tužioca, a četvrto zbog reforme pravosuđa. Posle 15. decembra 2009. godine do 9. jula 2012. godine sud nije zakazivao ročište.

Postupak je nakon 1. januara 2010. godine nastavljen pred Osnovnim sudom u Užicu u predmetu P. 1071/10.

Presudom Osnovnog suda u Užicu P. 1071/10 od 22. novembra 2013. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se tuženi obavežu da solidarno uklone jedan matalni stub, betonsko stepenište i jedan betonski zid i da tužiocu predaju u posed predmetni deo katastarske parcele oivičene predmetnim betonskim zidom i metalnom ogradom i obavezan tužilac da tuženima naknadi parnične troškove.

Tužilac je izjavio žalbu protiv prvostepene presude.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 307/14 od 25. februara 2014. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Osnovnog suda u Užicu P. 1071/10 od 22. novembra 2013. godine.

Pismeni otpravak drugostepene presude je 9. marta 2014. godine dostavljen punomoćniku tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja osporenog parničnog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Analizirajući dužinu trajanja postupka, Ustavni sud je konstatovao da je parnični postupak započeo 21. aprila 2004. godine, podnošenjem tužbe O pštinskom sudu u Užicu i da je okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 307/2014 od 25. februara 2014 . godine, iz čega proizlazi da je osporeni parnični postupak trajao nepunih deset godina.

Navedeno trajanje parničnog postupka od deset godina , samo po sebi, moglo bi da ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe , u konkretnom slučaju , povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kojima se u postupku odlučuje za podnosioca.

Razmatrajući uticaj svakog od navedenih činilaca na trajanje osporenog postupka, Ustavni sud je ocenio da je predmetni postupak bio činjenično relativno složen, imajući u vidu radnje koje je sud preduzeo u cilju utvrđivanja činjeničnog stanja bitnog za presuđenje, da su u toku postupka sprovedena dva veštačenja, budući da je za utvrđivanje određenih činjenica bilo potrebno stručno znanje kojim sud ne raspolaže, kao i da je sud održao ročište na licu mesta gde je saslušao određene svedoke.

Analizirajući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud konstatuje da postupanje prvostepenog suda nije bilo efikasno i delotvorno. Naime, prvostepeni sud je doneo presudu (P. 1071/10 od 13. novembra 2013. godine) nakon više od devet i po godina od podnošenja tužbe. Pri tome, u radu suda su bila pristna dva perioda neaktivnosti, u kojima sud nije zakazivao ročišta, i to u trajanju od dve godine: od 16. novembra 2004. godine, kada je određen prekid postupka do 18. oktobra 2006. godine, kada je tužilac tražio da se postupak nastavi, nakon što je uplatio troškove veštačenja i u periodu od preko tri godine od 15. maja 2009. do 9. jula 2012. godine. Međutim, Ustavni sud konstatuje da se vreme dok je postupak bio u prekidu ne može pripisati u krivicu sudu, kao ni period tokom druge polovine 2009. godine, kada su zbog sprečenosti punomoćnika tužioca otkazana tri uzastopna ročišta.

Ustavni sud konstatuje da je podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, imao legitiman interes da se predmetna parnica, okonča u razumnom roku, ali i da je i on svojim ponašanjem doprineo da postupak duže traje. Naime, doprinos podnosioca ustavne žalbe se ogleda u tome da sud nije preduzimao radnje u postupku zbog ponašanja podnosioca ustavne žalbe koji dve godine nije predujmio troškove veštačenja, a kasnije zbog sprečenosti njegovog advokata da pristupi na tri uzastopna ročišta.

Ustavnopravna ocena ukupno sprovedenog postupka u ovoj pravnoj stvari dovodi do zaključka da, u konkretnom slučaju parnica ipak nije zadovoljila standard suđenja u razumnom roku, što je posledica neefikasnog i nedelotvornog postupanja prvostepenog suda.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Užicu u predmetu P. 1071/2010 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Užicu P . 613/2004).

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) , Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Usta va, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, posebno dužinu trajanja osporenog postupka , postupanje nadležnih sudova, određenu složenost predmeta postupka, kao i doprinos podnsioca ustavne žalbe dužini trajanja postupka. Ustavni sud smatra da dosuđeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju podnosiocu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu neefikasnim i ne delotvornim postupanjem nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45 . tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.