Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u postupku po reviziji

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje jer Vrhovni kasacioni sud u svojoj odluci nije obrazložio razloge o delu revizije koji se odnosi na naknadu štete. Presuda Vrhovnog kasacionog suda je delimično poništena.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenik predsednika Suda Snežana Marković, zamenik predsednika Veća, i sudije Miroslav Nikolić, Gordana Ajnšpiler Popović , dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, dr Vladan Petrov i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi privrednog društva „S.“ d.o.o. K, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. jula 201 9. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba privrednog društva „S.“ d.o.o. K. i utvrđuje da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1014/15 od 22. juna 201 6. godine, u delu koji se odnosi na pravnosnažnu odluku o tužbenom zahtevu za naknadu štete zbog nezakonitog otkaza, povređeno prav o podnosi oca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1014/15 od 22. juna 2016. godine, u delu koji se odnosi na pravnosnažnu odluku o tužbenom zahtevu za naknadu štete zbog nezakonitog otkaza, i određuje da isti sud u navedenom delu donese novu odluku o reviziji podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 4230/14 od 9. februara 2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Privredno društvo „S .“ d.o.o. K. je , 1. decembra 2016. godine, preko punomoćnika M. B , advokata iz Kruševca, Ustavnom sudu podnelo ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1014/15 od 22. juna 2016. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1 , člana 36. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava .

U ustavnoj žalbi se, između ostalog, navodi: da je zahtev za vraćanje na rad tužilac mogao da postavi samo tokom postupka, ne i nakon pravnosnažnosti međupresude kojom je poništeno rešenje o otkazu ugovora o radu; da je, pored navedenog, zahtev za vraćanje na rad podnet po isteku roka iz člana 195. stav 2. Zakona o radu, imajući u vidu da je tužilac međupresudu primio 20. septembra 2011. godine, a podnesak sa navedenim zahtevom predao sudu 21. decembra 2011. godine; da je prigovor presuđene stvari, kada je u pitanju tužbeni zahtev za naknadu štete zbog nezakonitog otkaza, trebalo usvojiti i za period od 4. septembra 2008. do 20. novembra 2010. godine, s obzirom na to da je presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 246/10 od 15. septembra 2010. godine pravnosnažno odlučeno i za taj period ; da je istovetan slučaj i sa prigovor om litispendencije, polazeći od toga da tužilac povodom istog potraživanja vodi još jednu parnicu pred Osn ovnim sudom u Novom Pazaru; da Vrhovni kasacioni sud, u postupku odlučivanja o reviziji , nije otklonio navedene nepravilnosti i nezakonitosti koje se tiču proizvoljne i arbitrarne primene Zakona o parničnom postupku i materijalnog prava.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu revizijsku presudu, uz dosuđenje troškova za sastav ustavne žalbe.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise parničnog predmeta Osnovnog suda u Novom Pazaru P1. 455/13, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

S. B . iz N . je 16. januara 2007. godine, u svojstvu tužioca, podne o Opštinskom sudu u Novom Pazaru tužbu protiv tuženog privrednog društva „S.“ d.o.o. K, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi poništaja rešenja direktora tuženog broj 480 od 1. decembra 2006. godine , kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu, uz zahtev da mu tuženi, umesto vraćanja na rad, isplati 36 prosečnih zarada. Predmet je zaveden pod brojem P1. 81/07.

Nakon 1. januara 2010. godine, nadležnost Opštinskog suda u Novom Pazaru je preuzeo Osnovni sud u Novom Pazaru. Predmet je tada presigniran i dobio je broj P1. 57/10.

Međupresudom Osnovnog suda u Novom Pazaru P1. 57/10 od 13. juna 201 1. godine poništeno je kao nezakonito rešenje direktora tuženog broj 480 od 1. decembra 2006. godine. Ova odluka je punomoćniku tuženog uručena 20. septembra, a punomoćniku tužioca 29. septembra 2011. godine. Protekom roka za žalbu, međupresuda je postala pravnosnažna.

Tužilac je podneskom od 21. decembra 2011. godine povukao tužbeni zahtev kojim je tražio da mu tuženi, umesto reintegracije, isplati 36 prosečnih zarada, uz isticanje nov ih tužben ih zahteva za vraćanje na rad i naknadu štete zbog nezakonitog otkaza za period od prestanka radnog odnosa do presuđenja, umanje nu za iznose primljenih novčanih naknada kod Nacionalne službe za zapošljavanje.

Tuženi je podneskom od 26. decembra 2011. godine izrazio protivljenje objektivnom preinačenju tužbe, iznoseći sledeće razloge: da je povlačenjem tužbenog zahteva za isplatu naknade umesto vraćanja na rad odlučeno o svim zahtevima, te da sudu preostaje samo da odluči o troškovima parničnog postupka; da je o naknadi štete zbog nezakonitog otkaza već odlučeno pravnosnažnom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 246/10 od 15. septembra 2010. godine, kojom je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za isplatu naknade po navedenom osnovu za period od 11. oktobra 2007. godine do donošenja presude; da u parnici koja se pred istim sudom vodi u predmetu P. 3299/10, tužilac, po protivtužbi, vodi parnicu za isp latu istog potraživanja, tako da postoji i litispendencija; da tužilac po navedenoj pravnosnažnoj presudi nije tražio vraćanje na rad.

Na ročištu održanom 2. aprila 2012. godine, sud je dozvolio objektivno preinačenje tužbe i zaključio glavnu raspravu.

Osnovni sud u Novom Pazaru je presudom P1. 57/10 od 2. aprila 2012. godine, pored ostalog, odbacio tužbu tužioca u delu kojim se zahteva vraćanje na rad, nalazeći da je ista podneta po isteku zakonom propisanog roka, kao i u delu za naknadu štete zbog nezakonitog otkaza, usvojivši istaknut i prigovor presuđene stvari.

Po žalbama parničnih stranaka, Apelacioni sud u Kragujevcu je doneo rešenje Gž1. 31/13 od 5. juna 2013. godine, kojim je ožalbenu presudu ukinuo i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Presudom Osnovnog suda u Novom Pazaru P1. 455/13 od 25. maja 2013. godine tužbeni zahtev tužioca za vraćanje na rad usvojen je u celini, a tužbeni zahtev za naknadu štete zbog nezakonitog otkaza samo delimično . Tuženi je obavezan na isplatu izgubljene zarade i uplatu doprinosa za obavezno socijalno osiguranje za period od 11. oktobra 2007. do 23. novembra 2010. godine, dok je deo tužbenog zahteva za period od 23. novembra 2010. do 19. decembra 2012. godine (kada je tužilac zasnovao radni odnos kod D . z . u N .) odbijen kao neosnovan.

Odlučujući o žalbama parničnih stranaka, Apelacioni sud u Kragujevcu je , nakon održane rasprave pred drugostepenim sudom, doneo presud u Gž1. 4230/14 od 9. februara 2015. godine, kojom je ukinuo ožalbenu presudu (stav I izreke) i odlučio o zahtevima p arničnim strankama, tako što je: tužbeni zahtev tužioca za vraćanje na rad usvojen je u celini (stav II izreke); tuženi obavezan da tužiocu naknadi štetu zbog nezakonitog otkaza, uz uplatu doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, za period od 4. septembra 2008. do 20. novembra 2010. godine (prvi deo st. III i V izreke) ; odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev za naknadu štete zbog nezakonitog otkaza za period od 21. novembra 2010. do 19. novembra 2012. godine (drugi deo st. III i V izreke) ; odbačena tužba u delu kojim je tražena naknada štete zbog nezakonitog otkaza za period od 11. oktobra 2007. do 3. septembra 2008. godine, zbog presuđene stvari (stav IV izreke).

Tuženi je u reviziji od 27. marta 2015. godine, pored ostalog, ukazao da je prigovor presuđene stvari trebalo usvoj iti i za period od 4. septembra 2008. do 20. novembra 2010. godine, imajući u vidu da je presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 246/10 od 15. septembra 2010. godine ukinuta ožalbena presuda Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 339/08 od 3. septembra 2008. godine i o zahtevima parničnih stranaka pravnosnažno odlučeno , tako što je, pored ostalog, odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za naknadu štete zbog nezakonitog otkaza za period od 11. oktobra 2007. godine do presuđenja.

Vrhovni kasacioni sud je 22. juna 2016. godine doneo osporenu presudu Rev2. 1014/15, kojom je reviziju tuženog odbio kao neosnovanu.

U obrazloženju osporene revizijsk e presud e je , pored ostalog, navedeno: da je protiv pravnosnažne drugostepene presude, i to u odnosu na odluke iz II, III, V i VI stava izreke, tuženi blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava ; da je, prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac bio u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tuženog i radio je na poslovima komercijaliste ; da je osporenim rešenjem tuženog broj 480 od 1. decembra 2006. godine tužiocu otkazan ugovor o radu , na osnovu člana 179. stav 1. tačka 6 ) Zakona o radu, zbog zloupotrebe prava na odsustvo sa rada zbog privremene sprečenosti za rad ; da je, na osnovu rešenja nadležne inspekcije rada od 1. februara 2007. godine, tuženi tužioca vratio na rad ; da je nakon toga tuženi doneo novo rešenje o otkazu ugovora o radu - broj 565 od 11. oktobra 2007. godine, kojim je tužiocu otkazao ugovor o radu na osnovu člana 179. stav 1. tačka 9 ) Zakona o radu ; da je tužilac pokrenuo radne sporove za poništaj oba rešenja; da je postupak za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu broj 565 od 11. oktobra 2007. godine vođen pred Opštinskim sudom u Novom Pazaru u predmetu P1. 339/08; da je presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 246/10 od 15. septembra 2010. godine ukinuta presuda Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 339/08 od 3. septembra 2008. godine, te je poništeno kao nezakonito rešenje o otkazu ugovora o radu broj 565 od 11. oktobra 2007. godine, a odlučeno je i ostalim zahtevima; da tužilac nije tražio prinudno izvršenje pravnosnažne presude kojom je naloženo vraćanj e na rad; da je u postupku odlučivanja o zakonitosti rešenja o otkazu ugovora o radu broj 480 od 1. decembra 2006. godine Osnovni sud u Novom Pazaru doneo međupresudu P1. 57/10 od 13. juna 2011. godine kojom je navedeno rešenje poništio kao nezakonito; da je tužilac međupresudu primio 22. septembra 2011. godine, a podneskom od 21. decembra 2011. godine preinačio je tužbu, tako što je umesto tražene supstitucije (paušalne naknade) zatražio vraćanje na rad i naknadu štete u visini izgubljene zarade, uz uplatu doprinosa za obavezno socijalno osiguranje; da je, kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilan zaključak drugostepenog suda o osnovanosti tužbenog zahteva za vraćanje na rad i raspoređivanje na odgovarajuće poslove; da zaposleni kome je pravnosnažnom sudskom odlukom utvrđeno da mu je radni odnos prestao nezakonito ima pravo da zahteva vraćanje na rad kod poslodavca ili naknadu štete u vidu paušalne naknade (umesto vraćanja na rad); da je, u konkretnom slučaju, međupresudom poništeno kao nezakonito rešenje o otkazu ugovora o radu, tako da tužilac može u ponovnom postupku da zahteva vraćanje na rad umesto ranije zahtevane supstitucije, pod uslovom da takav zahtev opredeli u roku iz člana 195. Zakona o radu; da je tužilac (među)presudu primio 29. septembra 2011. godine, a zahtev za vraćanje na rad istakao u roku kraćem od 90 dana, tačnije 21. decembra 2011. godine, iz čega sledi da je zahtev blagovremen; da su stoga revizijski navodi neosnovani.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka, US i 74/13 – Odluka US, 55/14 i 87/18) (u daljem tekstu: ZPP) je propisano: da revizija može da se izjavi, pored ostalog, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tač. 6), 8), 10) i 11) ovog zakona, pod uslovom da su isticane u žalbi, odnosno da su učinjene u postupku pred drugostepenim sudom (član 407. stav 1. tačka 2)); da Vrhovni kasacioni sud ispituje pobijanu presudu samo u onom delu u kome se pobija revizijom i u granicama razloga navedenih u reviziji, pazeći po službenoj dužnosti na bitnu povredu iz člana 374. stav 2. tačka 2) ovog zakona i na pravilnu primenu materijalnog prava (član 408.).

Odredbama člana 414. ZPP je propisano: da će Vrhovni kasacioni sud presudom da odbije reviziju kao neosnovanu ako utvrdi da ne postoje razlozi zbog kojih je revizija izjavljena, kao ni razlozi na koje pazi po službenoj dužnosti (stav 1.); da Vrhovni kasacioni sud neće detaljno da obrazlaže presudu kojom se revizija odbija kao neosnovana, ako zaključi da to nije potrebno zbog toga što se u reviziji ponavljaju žalbeni razlozi ili kad se obrazlaganjem presude kojom se revizija odbija ne bi postiglo novo tumačenje prava niti doprinelo ujednačenom tumačenju prava (član 414. stav 1.).

5. Ocenjujući navode o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je, polazeći od utvrđenih činjenica i iznetih ustavnopravnih razloga, konstatovao da se ustavnom žalbom ukazuje da je Vrhovn i kasacion i sud prihvatio proizvoljne i arbitre rne ocene drugostepenog suda po pitanju istaknutih prigovora presuđene stvari, litispendencije i neblagovremenosti zahteva za vraćanje na rad.

Stoga Ustavni sud smatra da, u okviru ocene osnovanosti ovih navoda, treba sagledati sprovedeni parnični postupak kao jedinstvenu celinu i oceniti da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili arbitrerna, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Podnosilac ustavne žalbe je reviziju izjavio protiv on ih delova pravnosnažne drugostepene presude koji sadrže neku kondemntatornu obavezu usmerenu protiv njega, što je konstat ovano i u obrazloženju osporene presude. Vrhovni kasacioni sud je reviziju odbi o u celini kao neosnovanu. Dakle, kako u delu kojim se osporava pravnosnažna odluka povodom zahteva za vraćanje na rad, tako i u preostalom delu koji se tiče naknade štete zbog nezakonitog otkaza, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je revizija neosnovana. Dozvoljenost revizije, ni u jednom njenom segmentu, navedeni sud nije dove o u pitanje.

Pravnosnažnu odlu ku povodom tužbenog zahteva za naknadu štete zbog nezakonitog otkaza , podnosilac ustavne žalbe je revizijom osporio jer smatra da je reč o zahtevu o kome je ranije pravnosnažno presuđeno, što predstavlja razlog zbog kojeg se revizija može izjaviti (član 407. stav 1. tačka 2) ZPP). Polazeći od toga da Vrhovni kasacioni sud pobijanu presudu prevashodno ispituje u onom delu u kome se pobija revizijom (član 408. ZPP) i da istu može odbiti kao neosnovanu ako utvrdi da ne postoje razlozi zbog kojih je izjavljena (član 414. stav 1. ZPP) , Ustavni sud konstatuje da, u konkretnom slučaju, postoji očigledan propust navedenog suda da obrazloži zašto reviziju podnosioca ustavne žalbe smatra neosnovanom u delu kojim se osporava pravnosnažna odluka o tužbenom zahtevu za naknadu štete zbog nezakonitog otkaza. Naime, pored toga što je reviziju odbio kao neosnovanu i u delu kojima su osporeni st. III i V izreke presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 4230/14 od 9. februara 2015. godine, kojima je delimično usvojen tužbeni zahtev tužioca za naknadu štete, uz obavezu uplate doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, Vrhovni kasacioni sud nijednom reči n ije ukaz ao zašto smatra da je drugostepena presuda u tom delu pravilna. Osporena revizijska presuda ne sadrži čak ni konstataciju o nepostojanju potrebe za detaljnim obrazlaženjem presude u tom delu , na šta je Vrhovni kasacioni sud ovlašćen odredbom člana 414. stav 2. ZPP. Nasuprot tome, obrazloženje osporene presude sadrži samo ocenu onih revizijskih razloga kojima je osporeno stanovište Apelacionog suda u Kragujevcu o blagovremenosti zahteva za vraćanje na rad. S tim u vezi, Ustavni sud podseća na stav Evropskog suda za ljudska prava, prema kome greška u primeni prava (materijalnog i/ili procesnog) ili utvrđivanju činjenica načinjena od strane nacionalnog suda, koja je tako pr imetna da se može okarakterisati kao „očigledna greška“, može narušiti pravičnost postupka (videti presudu u predmetu Bochan protiv Ukrajine, od 5. februara 2015. godine, broj predstavke 22251/08, stav 62.). Očigledan propust Vrhovnog kasacionog suda da iznese ma kakve razloge u vezi sa pravnosnažnom odlukom o tužbenom zahtevu za naknadu štete zbog nezakonitog otkaza, po mišljenju Ustavnog suda, čini nepravičnim postupak donošenja osporene revizijske odluke.

Sledom iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1014/15 od 22. juna 2016. godine, u delu koji se odnosi na pravnosnažnu odluku o tužbenom zahtevu za naknadu štete zbog nezakonitog otkaza, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava , pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr.zakon i 103/15), ustavnu žalbu u tom delu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da su posledice učinjene povrede prava na pravično suđenje takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1014/15 od 22. juna 2016. godine, u delu koji se odnosi na pravnosnažnu odluku o tužbenom zahtevu za naknadu štete zbog nezakonitog otkaza, i određivanjem da isti sud u tom delu donese novu odluku o reviziji podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 4230/14 od 9. februara 2015. godine, pa je, saglasno članu 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Što se tiče navoda ustavne žalbe kojima se presuda Vrhovnog kasacionog suda osporava u delu koji se tiče pravnosnažne odluke o tužbenom zahtevu za vraćanje na rad, Ustavni sud je, uvidom u osporenu presudu, utvrdio da ona sadrži jasno i argumentovano obrazloženje, zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju odredaba člana 191. stav 1. i člana člana 195. stav 2. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05 i 54/09 ), kao i oceni da je tužilac zahtev za vraćanje na rad mogao podneti u zakonskom roku za zaštitu povređenog prava iz radnog odnosa , pri čemu se isti računa od pravnosnažnosti međupresude kojom je poništeno kao nezakonito rešenje o prestanku radnog odnosa. Ustavni sud posebno ukazuje da je uvidom u spise parničnog predmeta utvrdio da je punomoćnik tužioca međupresudu primio 29. septembra 2011. godine, zbog čega je bez osnova tvrdnja podnosioca ustavne žalbe da je zahtev za vraćanje na rad podnet po isteku navedenog roka ( 90 dana od dana dostavljanja rešenja, odnosno saznanja za povredu prava). Polazeći od prethodno navedenog i sadržine ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao relevantni ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporene presud e.

Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u navedenom delu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Što se tiče istaknutih povreda prava na jednaku zaštitu prava i prava na imovinu, Ustavni sud nalazi da podnosilac ustavne žalbe svoje tvrdnje o povredi ovih ustavnih prava bliže ne obrazlaže, već ih, u stvari, izvodi iz navoda o povredi prava na pravično suđenje.

U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

8. S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („ Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENIK

PREDSEDNIKA VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u postupku po reviziji

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti