Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu u delu koji se odnosi na povredu prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji je trajao tri i po godine. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete, dok je žalba protiv rešenja o obustavi odbačena.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Ustavnog suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi “Grafoprint“ d.o.o. za proizvodnju, promet i usluge iz Užica, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa član om 170. Ustava Republike Sr bije, na sednici Veća održanoj 20. oktobra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba “Grafoprint“ d.o.o. za proizvodnju, promet i usluge i utvrđuje da je u izvršnom postupku koji se vodio pred Privrednim sudom u Kraljevu u predmetu Iv. 1363/2011 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u ukupnom iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. D.o.o. za proizvodnju, promet i usluge “Grafoprint“ iz Užica je 23. decembra 2014. godine, preko zakonskog zastupnika - direktora Ivana Krejovića iz Užica, podnelo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Privrednog suda u Kraljevu Iv. 1363/2011 od 22. septembra 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava. Takođe, podnosilac ustavne žalbe je sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava osporio i dužinu trajanja izvršnog postupka u kome je doneto navedeno rešenje.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je ovo prinudno izvršenje trajalo tri i po godine, te da je na kraju postupak obustavljen uz savet izvršnog suda da on može ponovo podneti predlog za izvršenje. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava, kao i pravo podnosioca na naknadu štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Privrednog suda u Kraljevu Iv. 1363/2011, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Izvršni poverilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 5. aprila 2011. godine Privrednom sudu u Kraljevu predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika “Morava turs“ d.o.o. iz Vrnjačke Banje, na osnovu verodostojne isprave – računa od 25. decembra 2009. godine, tražeći da sud, u slučaju da dužnik ne izmiri dobrovoljno dug, odredi prinudno izvršenje plenidbom novčanih sredstava sa njegovog računa i njihovim prenosom na račun izvršnog poverioca.

Privredni sud u Kraljevu je istog dana doneo rešenje Iv. 1363/2011, kojim je usvojio navedeni predlog izvršnog poverioca i odredio troškove izvršenja u iznosu od 13.100,00 dinara. Izvršni sud je 6. juna 2011. godine dostavio Narodnoj banci Srbije – Odeljenje za prinudnu naplatu Kragujevac navedeno rešenje, radi sprovođenja izvršenja.

Prvostepeni sud je zaključkom od 19. decembra 2011. godine naložio punomoćniku izvršnog poverioca da se u roku od pet radnih dana od prijema zaključka izjasni da li se namirio u ovom predmetu.

Punomoćnik izvršnog poverioca je 18. januara 2012. godine obavestio sud da njegov klijent nije namirio svoje potraživanje, pa je predložio da se nastavi sa prinudnim izvršenjem u ovoj pravnoj stvari.

Privredni sud u Kraljevu je 22. oktobra 2012. godine doneo zaključak Iv. 1363/2011, kojim je naložio izvršnom poveriocu da se u roku od pet radnih dana od dana prijema zaključka izjasni o sredstvu putem koga će biti sprovedeno izvršenje, radi daljeg postupanja suda u ovom predmetu.

Izvršni poverilac je podneskom od 2. novembra 2012. godine tražio da se nastavi izvršenje na način određen rešenjem o izvršenju, kao i da se izvršenje sprovede popisom, procenom i prodajom pokretnih stvari izvršnog dužnika na adresi u Ulici Vojvođanska br. 3 u Vrnjačkoj Banji.

Privredni sud u Kraljevu je 12. marta 2013. godine doneo zaključak Iv. 1363/2011, kojim je odbio kao neosnovan predlog izvršnog poverioca da se izvršenje sprovede popisom, procenom i prodajom pokretnih stvari izvršnog dužnika na adresi u Ulici Vojvođanska br. 3 u Vrnjačkoj Banji, te je naložio izvršnom poveriocu da se u roku od pet radnih dana od dana dostavljanja zaključka izjasni o daljem toku postupka, pod pretnjom posledica propuštanja. Prvostepeni sud je našao da je neosnovan navedeni predlog izvršnog poverioca, uzimajući u obzir da se sedište izvršnog dužnika prema podacima iz Agencije za privredne registre nalazi u Bulevaru Jaše Tomića br. 6 u Novom Sadu, a ne u Vrnjačkoj Banji.

Izvršni poverilac je 22. marta 2013. godine tražio od izvršnog suda da nastavi sa izvršenjem plenidbom novčanih sredstava sa računa izvršnog dužnika.

Prvostepeni sud je 23. decembra 2013. godine doneo zaključak Iv. 1363/2011, kojim je naložio izvršnom poveriocu da se u roku od pet radnih dana od dana prijema zaključka izjasni da li je namirio svoje potraživanje, te da predloži novo sredstvo izvršenja ukoliko se nije namirio.

Izvršni poverilac je podneskom od 8. januara 2014. godine obavestio izvršni sud da nije namirio svoje potraživanje u ovom predmetu, pa da traži da se izvršenje sprovede istim sredstvom izvršenja.

Privredni sud u Kraljevu je 22. septembra 2014. godine doneo osporeno rešenje Iv. 1363/2011, kojim je obustavio predmetni izvršni postupak, ističući da je uvidom u veb-sajt Narodne banke Srbije utvrdio da je neizvršeno rešenje o prinudnom izvršenju i da na sredstvima izvršenja koje je predložio izvršni poverilac nije pronađena imovina izvršnog dužnika, pa da je sud, na osnovu člana 76. stav 1. tačka 6) Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine, odlučio kao u izreci.

Prvostepeni sud je u pouci o pravnom leku istakao da protiv tog rešenja nije dozvoljen prigovor, a izvršni poverilac (čiji je punomoćnik primio prvostepeno rešenje 27. novembra 2014. godine) nije izjavio redovni pravni lek protiv rešenja Privrednog suda u Kraljevu Iv. 1363/2011 od 22. septembra 2014. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se j emči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.) ; da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Odredbom člana 5. stav 1. Zakona o izvršnom postupku (“Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji je važio u vreme podnošenja predloga za izvršenje u ovoj pravnoj stvari, bilo je propisano da je sud u postupku izvršenja i obezbeđenja dužan da postupa hitno.

Odredbama Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. 31/11 i 99/11 ), koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari, propisano je : da je postupak izvršenja i obezbeđenja hitan (član 6. stav 1.); da se rešenje o izvršenju nad sredstvima na računu izvršnog dužnika dostavlja i organizaciji za prinudnu naplatu (član 38. stav 2.); da se protiv rešenja suda može izjaviti prigovor, samo kada je ovim zakonom propisano da je prigovor dozvoljen (član 39. stav 2.); da se izvršni postupak okončava obustavom ili zaključenjem (član 75.); da će sud obustaviti izvršenje, pored ostalog, ako nema imovine koja može biti predmet izvršenja (član 76. stav 1. tačka 6)); da je organizacija za prinudnu naplatu dužna da svakodnevno izveštava sud, odnosno izvršitelja o sprovedenim izvršenjima, te da je organizacija za prinudnu naplatu dužna da obavesti sud, ako u roku od 15 dana od dana prijema rešenja, odnosno zaključka nije sprovedeno izvršenje, a da će sud u slučaju iz stava 2. ovog člana u roku od pet radnih dana pozvati izvršnog poverioca da se izjasni o daljem toku postupka i odrediti mu rok za izjašnjenje, pa da će sud, ako se u ostavljenom roku izvršni poverilac ne izjasni, obustaviti postupak izvršenja (član 187.); da će se postupci izvršenja i obezbeđenja u kojima je do dana početka primene ovog zakona započeto sprovođenje izvršenja okončati po odredbama ovog zakona (član 358. stav 1.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj izvršni postupak pokrenut 5. aprila 2011. godine, podnošenjem predloga za izvršenje podnosioca ustavne žalbe Privrednom sudu u Kraljevu i da je predmet pravnosnažno okončan u decembru 2014. godine, imajući u vidu da je postupajući izvršni sud 22. septembra 2014. godine doneo rešenje o obustavljanju postupka i da podnosilac nije izjavio prigovor protiv tog rešenja.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni izvršni postupak trajao tri godine i osam meseci, što bi , samo po sebi, moglo ukazati na činjenicu da izvršenje nije sprovedeno u okviru razumnog roka . Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja raspravljanog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Uzimajući u obzir da je podnosilac ustavne žalbe predložio da se izvršenje sprovede plenidbom novčanih sredstava sa računa izvršnog dužnika i njihovim prenosom na njegov račun, Ustavni sud je konstatovao da u ovom predmetu nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja bi se odrazila na dužinu trajanja postupka, jer je postupajući sud trebalo da odluči o predlogu za izvršenje, te da rešenje o izvršenju dostavi Narodnoj banci Srbije radi sprovođenja izvršenja i preduzme druge procesne mere iz člana 187. stav 3. Zakona o izvršenju i obezbeđenju u slučaju da postoje razlozi zbog kojih se ne može sprovesti izvršenje putem predloženog sredstva.

Ustavni sud je utvrdio da su podnosilac ustavne žalbe i njegov punomoćnik preduzeli sve mere kako bi se ovaj izvršni postupak blagovremeno okončao.

Analizirajući ponašanje organa koji su vodili izvršni postupak, Ustavni sud je najpre konstatovao da je za odlučivanje o predmetnoj ustavnoj žalbi bitno postupanje izvršnog suda i Narodne banke Srbije, kao zakonom ovlašćene organizacije za sprovođenje izvršenja prinudnom naplatom potraživanja na novčanim sredstvima koja se vode na računu izvršnog dužnika. Prema stanovištu Ustavnog suda, prilikom ocenjivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, potrebno je preispitati postupanje ne samo sudova pred kojima se vodi postupak, već i postupanje drugih državnih organa ili vršilaca javnih ovlašćenja koji preduzimaju pojedine radnje u postupku ili u vezi sa postupkom, a čije učešće može uticati na njegovu dužinu trajanja. Takođe, Ustavni sud ističe da je odnos izvršnog suda i Narodne banke Srbije internog karaktera i kao takav je izvan uticaja podnosioca ustavne žalbe.

U tom smislu, Ustavni sud je uvidom u spise predmeta utvrdio da je Privredni sud u Kraljevu dostavio Narodnoj banci Srbije rešenje o prinudnom izvršenju nakon dva meseca od dana njegovog donošenja, te da se postupanje prvostepenog suda u daljem toku izvršnog postupka svelo na donošenje zaključaka kojima se od podnosioca ustavne žalbe tražilo izjašnjenje da li je namirio svoje potraživanje u ovom predmetu. Pri tome, ne postoji bilo kakav pisani trag o tome da li je Narodna banka Srbije pre donošenja tih zaključaka obavestila sud da nije sprovedeno izvršenje, s obzirom na nespornu činjenicu da podnosilac nije ostvario svoje novčano potraživanje na način koji je određen rešenjem o prinudnom izvršenju. Polazeći od iznetog, Ustavni sud ukazuje da je odredbama člana 187. stav 1. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine predviđena obaveza Narodne banke Srbije kao ovlašćene organizacije za prinudnu naplatu da svakodnevno izveštava sud ili sudskog izvršitelja o sprovedenim izvršenjima, pa i da ga obavesti ukoliko postoje razlozi zbog kojih izvršenje ne može da se sprovede, što se redovno dešava u slučaju kada ne postoje novčana sredstva na računu izvršnog dužnika koja bi podmirila njegove obaveze prema izvršnom poveriocu. Dakle, izvršni sud tek nakon prijema odgovarajućeg obaveštenja Narodne banke Srbije može na jasan i nedvosmisleni način upoznati izvršnog poverioca o nemogućnosti sprovođenja izvršenja zaplenom novčanih sredstava sa računa izvršnog dužnika i ostaviti mu rok od pet radnih dana da predloži promenu sredstva izvršenja, pod pretnjom donošenja rešenja o obustavi postupka, a što predstavlja procesno ovlašćenje suda predviđeno odredbom člana 187. stav 4. Zakona o izvršenju i obezbeđenju. Suprotno tome, Privredni sud u Kraljevu je u četiri navrata doneo zaključak kojim je tražio od podnosioca ustavne žalbe kao izvršnog poverioca da se izjasni da li je namirio svoje potraživanje, ne stavljajući mu jasno do znanja da li postoje razlozi koji sprečavaju izvršenje na način koji je određen rešenjem Iv. 1363/2011 od 5. aprila 2011. godine, kako bi podnosilac mogao da traži promenu sredstva izvršenja čime bi se doprinelo i efikasnom okončanju ovog izvršnog postupka. Imajući u vidu da Narodna banka Srbije nije dostavila Privrednom sudu u Kraljevu obaveštenje o tome da li je moguće sprovesti izvršenje u konkretnom slučaju (a što je predstavljalo njenu obavezu prema odredbi člana 187. stav 1. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, koji je počeo da se primenjuje na predmetni izvršni postupak od 17. septembra 2011. godine), Ustavni sud nalazi da takav propust ovlašćene organizacije za prinudnu naplatu ne može predstavljati opravdani razlog za pasivno postupanje navedenog suda u toj situaciji, jer izvršni sud po službenoj dužnosti sprovodi izvršenje kada su za to ispunjeni uslovi. To znači da izvršni sud u takvoj procesnoj situaciji ima obavezu da sam utvrdi da li je izvršenje sprovedeno od strane drugog organa kome je povereno preduzimanje određenih radnji tokom sprovođenja izvršenja, a posebno zbog toga što podnosilac ustavne žalbe ne može da utiče na odnos izvršnog suda i Narodne banke Srbije, te da on jedino može posegnuti za drugim sredstvom izvršenja ukoliko postane jasno da se račun izvršnog dužnika nalazi u blokadi i bez priliva novčanih sredstava potrebnih za namirenje potraživanja. Stoga Ustavni sud smatra da se aktivna uloga izvršnog suda u sprovođenju izvršenja plenidbom novčanih sredstava sa računa izvršnog dužnika i njihovim prenosom na račun izvršnog poverioca, ne iscrpljuje pukim dostavljanjem rešenja o prinudnom izvršenju Narodnoj banci Srbije, već da on mora da preduzima i druge mere kako bi se prinudno izvršenje efikasno okončalo, bilo zaključenjem, bilo obustavljanjem izvršnog postupka. Polazeći od svega navedenog, a uzimajući u obzir i veliki protok vremena posle koga je Privredni sud u Kraljevu donosio navedene zaključke kako bi se stvorio privid aktivnog rada na predmetu, Ustavni sud je ocenio da je pomenuto pogrešno i nedelotvorno postupanje izvršnog suda i Narodne banke Srbije presudno uticalo na prekomerno dugo trajanje ovog izvršnog postupka. Iz iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Ispitujući postojanje procesnih pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u delu kojim se pobija rešenje Privrednog suda u Kraljevu Iv. 1363/2011 od 22. septembra 2014. godine , pred Ustavni sud se postavilo pitanje da li je u predmetnom izvršnom postupku bio dozvoljen prigovor protiv osporenog rešenja. U konkretnom slučaju, osporeno rešenje je doneto u izvršnom postupku u kome je podnosilac ustavne žalbe imao svojstvo izvršnog poverioca, a tim rešenjem je obustavljen izvršni postupak zbog toga „što ne postoji imovina“ izvršnog dužnika koja može biti predmet izvršenja, u smislu odredbe člana 76. stav 1. tačka 6) Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine. Pri tome, Privredni sud u Kraljevu je u pouci o pravnom leku naveo da protiv osporenog rešenja nije dozvoljen prigovor.

Polazeći od navedenog, a uzimajući u obzir da obustava izvršenja u skladu sa odredbom člana 75. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine predstavlja jedan od načina okončanja izvršnog postupka, Ustavni sud je konstatovao da je osporenim rešenjem s jedne strane odlučeno o građan skom pravu podnosioca ustavne žalbe, a s druge strane i o građanskoj obavezi izvršnog dužnika, tj. o pravima i obavezama stranaka u izvršnom postupku koji su imovinskog karaktera. S tim u vezi, Ustavni sud napominje da u postupku prinudnog izvršenja sud odlučuje zaključkom ili rešenjem, pri čemu Zakon o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine nije regulisao kako formu akta kojim se postupak obustavlja, tako ni pitanje da li je dozvoljen prigovor protiv akta kojim se postupak obustavlja. S obzirom na to da je odluka o obustavljanju izvršnog postupka doneta u formi rešenja , Ustavni sud smatra da u takvoj pravnoj situaciji ima mesta shodnoj primeni člana 399. stav 1. Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine, kojom je predviđeno da je protiv rešenja prvostepenog suda dozvoljena žalba ako zakonom nije drugačije propisano. Na ovakav pravni zaključak upućuje i odredba člana 36. stav 2. Ustava, kojom se svakom jemči pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu. Iz svih iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da se protiv rešenja o obustavi izvršnog postupka može podneti prigovor, jer suprotno stanovište za posledicu ima povredu Ustavom zajemčenog prava na pravno sredstvo protiv odluka kojima je odlučeno o nečijem građanskom pravu ili obavezi. Stoga Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe u konkretnom slučaju imao pravo da prigovorom pobija osporeno rešenje Privrednog suda u Kraljevu Iv. 1363/2011 od 22. septembra 2014. godine, uprkos činjenici da o tome nije bio poučen od strane donosioca tog rešenja.

Kako podnosilac ustavne žalbe pre obraćanja Ustavnom sudu nije iskoristio zakonom propisano pravno sredstvo za zaštitu svojih prava u izvršnom postupku, to je Ustavni sud odbacio ustavnu žalbu u ovom delu kao nedozvoljenu , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Budući da podnosilac ustavne žalbe nije poučen o mogućnosti izjavljivanja redovnog pravnog leka, Ustavni sud je našao da on ne sme snositi štetne posledice zbog izostanka pouke o odgovarajućem pravnom leku u osporenom rešenju, te da, saglasno odredbama člana 39. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine i člana 399. stav 1. Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine , u roku od pet radnih dana od prijema ove odluke može izjaviti prigovor protiv rešenja Privrednog suda u Kraljevu Iv. 1363/2011 od 22. septembra 2014. godine.

7. Ustavni sud je, u smislu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu n ematerijalne štete u iznosu od 300 evra u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu dužinu trajanja osporenog postupka koja se može pripisati u krivicu nedelotvornom postupanju izvršnog suda, svoju postojeću praksu i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenima pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti