Odluka Ustavnog suda o zastarelosti potraživanja naknade štete
Kratak pregled
Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu, potvrđujući stav Apelacionog suda da je tužbeni zahtev za naknadu štete zbog smrti sina u terorističkom napadu zastareo. Primenjuje se opšti rok zastarelosti od pet godina, a ne produženi rok za krivična dela.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ž . M . iz Riđice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. juna 2015. godine, doneo je
O D L U K U
Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Ž. M . izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3931/11 od 17. oktobra 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.
O b r a z l o ž e nj e
1. Ž. M . iz Riđice izjavio je , 29. novembra 2012. godine, preko punomoćnika G . J, advokata iz Sombora, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3931/11 od 17. oktobra 2012. godine, zbog povrede prava na naknadu štete i prava na jednaku zaštitu prava , zajemčenih odredbama člana 35. stav 2. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.
Podnosilac u ustavnoj žalbi navodi: da je osporenom presudom preinačena prvostepena presuda i odbijen kao neosnovani njegov tužbeni zahtevi kojim je tražio da se obaveže Republika Srbija da mu naknadi nematerijalnu štetu zbog smrti sina, koji je ubijen 1999. godine od strane terorista na području AP Kosovo i Metohija; da njegovo potraživanje nije zastarelo, jer je šteta pričinjena krivičnim delom terorizma, zbog čega je drugostepeni sud trebalo da primeni privilegovani rok zastarevanja (15 godina) na koji upućuje član 377. Zakona o obligacionim odnosima, a ne rokove propisane članom 376. istog zakona; da je drugostepeni sud potpuno prevideo da u vreme ratnog stanja ne teku rokovi zastare.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:
Presudom Osnovnog suda u Somboru P. 1058/10 od 30. avgusta 2011. godine, u stavu prvom izreke, obavezana je tužena Republika Srbija, da tužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe, na ime naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih bolova zbog smrti sina isplati iznos od 500.000 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom , a stavom drugim izreke presude obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka.
Apelacioni sud u Novom Sadu, odlučujući o žalbi tužene, doneo je osporenu presudu Gž. 3931/11 od 17. oktobra 2012. godine, kojom je preinačio prvostepenu presudu Osnovnog suda u Somboru P. 1058/10 od 30. avgusta 2011. godine i u celini odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca. U obrazloženju drugostepene osporene presude navedeno je da je u prvostepenom postupku utvrđeno: da je tužilac otac sada pokojnog V. M, koji je poginuo 26. marta 1999. godine u selu L, Opština Prizren, kada je u sukobu sa šiptarskim teroristima pogođen snajperskim hicem; da je u vreme nesreće, tužiočev sin bio pripadnik Vojske Jugoslavije i da se nalazio na redovnom odsluženju vojnog roka; da je tužilac podneo 17. jula 2009. godine tužbu za naknadu štete. Dalje je navedeno: da je, na utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo kada je zaključio da nije zastarelo tužiočevo potraživanje naknade štete; da je, po nalaženju drugostepenog suda, na šta se žalbom tužene osnovano ukazuje, za predmetni vid nematerijalne štete istekao zastarni rok u smislu odred aba člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, koje propisuju da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kada je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo (subjektivni rok), a da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kada je šteta nastala (objektivni rok); da su činjenice u vezi trogodišnjeg subjektivnog zastarnog roka, a to su kumulativno dan kada je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, relevantne samo onda ako nije protekao petogodišnji objektivni, apsolutni zastarni rok , čiji se početak vezuje za dan nastanka štete; da u konkretnom slučaju, budući da je štetni događaj nastao 1999. godine, odnosno da je šteta u vidu duševnih bolova nastupila danom saznanja tužioca za pogibiju sina na ratištu 26. marta 1999. godine, a da je tužba za naknadu štete podneta 17. jula 2009. godine, to je , po oceni drugostepenog suda, osnovan prigovor zastarelosti potraživanja naknade štete, jer je protekao objektivni zastarni rok propisan odredbom člana 376. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, čijim protekom oštećeni apsolutno gubi pravo na potraživanje naknade štete, u smislu odredbe člana 360. stav 1. istog zakona; da iz osnovanos ti prigovora zastarelosti proizlazi neosnovanost tužbenog zahteva; da suprotno pravnom stavu nižestepenog suda da , u konkretnom slučaju , treba primeniti privilegov ani rok zastarelosti predviđen članom 377. Zakona o obligacionim odnosima sa datim obrazloženjem da je tužiocu pričinjena nematerijalna šteta izvršenjem krivičnog dela terorizma iz člana 125. Osnovnog krivičnog zakonika za koji je odgovorna tužena, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, sud drugog stepena smatra da nema osnova za primenu označenog člana Zakona o obligacionim odnosima; da je članom 377. Zakona o obligacionim odnosima propisano da kada je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kada istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja; da se poseban rok zastarelosti potraživanja naknade štete propisan članom 377. Zakona o obligacionim odnosima, može primeniti samo ako je krivično delo utvrđeno u krivičnom postupku; da se u protivnom, ima primeniti rok zastarelosti prema opštim propisima iz člana 376. Zakona o obligacionim odnosima; da, u konkretnom slučaju, postojanje krivičnog dela terorizma nije utvrđeno u krivičnom postupku, pa se stoga rokovi zastarelosti računaju prema članu 376. Zakona o obligacionim odnosima, a država u okviru tih rokova odgovara po principu objektivne odgovornosti za štetu nastalu u vezi obavljanja vojne službe u okolnostima proglašenog ratnog stanja kao op asne delatnosti, u smislu odredaba čl. 173. i 174. Zakona o obligacionim odnosima.
4. Relevantnim odredbama Ustava utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave (član 35. stav 2.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).
Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) (u daljem tekstu: ZOO) je propisano: da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice, kao i da se za štetu od stvari ili delatnosti od kojih potiče povećana opasnost štete za okolinu, odgovara bez obzira na krivicu (član 154. st. 1. i 2.); da se smatra da šteta nastala u vezi sa opasnom stvari, odnosno opasnom delatnošću potiče od te stvari, odnosno delatnosti, izuzev ako se dokaže da one nisu bile uzrok štete (član 173.); da za štetu od opasne stvari odgovara njen imalac, a za štetu od opasne delatnosti odgovara lice koje se njom bavi (član 174.); da za štetu nastalu smrću, telesnom povredom ili oštećenjem, odnosno uništenjem imovine fizičkog lica usled akata nasilja ili terora, kao i prilikom javnih demonstracija i manifestacija, odgovara država čiji su organi po važećim propisima bili dužni da spreče takvu štetu, kao i da to pravo zastareva u rokovima propisanim za zastarelost potraživanja naknade štete (član 180. st. 1. i 4.); da zastarelošću prestaje pravo zahtevati ispunjenje obaveze, a da zastarelost nastupa kad protekne zakonom određeno vreme u kome je poverilac mogao zahtevati ispunjenje obaveze (član 360. st. 1. i 2.); da zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kad je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, ako zakonom za pojedine slučajeve nije što drugo propisano (član 361. stav 1.); da zastarelost nastupa kad istekne poslednji dan zakonom određenog vremena (član 362.); da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, kao i da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (član 376. st. 1. i 2.); da kad je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kad istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja (član 377. stav 1.).
Osnovnim krivičnim zakonom („Službeni list SFRJ“, br. 44/76, 36/77, 34/84, 37/84, 74/87, 57/89, 3/90, 38/90, 45/90 i 54/90 i „Službeni list SRJ“, br. 35/92, 16/93, 31/93, 37/93, 24/94 i 61/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 39/03) (u daljem tekstu: OKZ) bilo je propisano: da ko u nameri ugrožavanja ustavnog uređenja ili bezbednosti SRJ izazove eksploziju ili požar ili preduzme drugu opšteopasnu radnju ili akt nasilja kojim je stvoreno osećanje nesigurnosti kod građana, kazniće se zatvorom najmanje tri godine (član 125.); da za krivično delo iz čl. 114, 116, 120. i 121. i čl. 124. do 127. ovog zakona koje je imalo za posledicu smrt jednog ili više lica, ili je izazvalo opasnost za život ljudi, ili je praćeno teškim nasiljima ili velikim razaranjima ili je dovelo do ugrožavanja bezbednosti, ekonomske ili vojne snage zemlje, učinilac će se kazniti zatvorom najmanje deset godina, da ako je pri izvršenju dela iz stava 1. ovog člana učinilac sa umišljajem lišio života jedno ili više lica, kazniće se zatvorom najmanje deset godina ili zatvorom od četrdeset godina, kao i da će se kaznom iz stava 2. ovog člana kazniti i ko učini krivično delo iz čl. 114. do 117, čl. 123. do 128. i čl. 132. i 136. ovog zakona za vreme ratnog stanja ili u slučaju neposredne ratne opasnosti (član 139.); da ako u ovom zakonu nije drukčije određeno, krivično gonjenje se ne može preduzeti kad protekne petnaest godina od izvršenja krivičnog dela za koje se po zakonu može izreći zatvor preko deset godina (član 95. stav 1. tačka 2)).
5. Ustavni sud pre svega konstatuje da iz navoda ustavne žalbe proizlazi da podnosilac, u suštini, ukazuje da mu je osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje, te je navode ustavne žalbe razmatrao sa aspekta povrede prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.
Razmatrajući ustavnu žalbu izjavljenu protiv osporene presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3931/11 od 17. oktobra 2012. godine, Ustavni sud smatra da se , kao ključno, nameće pitanje - da li, u konkretnom slučaju ima m esta primeni odredaba čl . 17 3. i 174. ZOO ili člana 377. stav 1. istog zakona. Ovo je važno, jer od odgovora na postavljeno pitanje zavisi i koji će se rok zastarelosti potraživanja primeniti u ovom slučaju. Naime, ukoliko bi se prihvatilo stanovište koje zastupa Apelacioni sud u Novom Sadu, da za štetu tužena odgovara na osnovu odredaba čl. 173. i 174. ZOO, tada se vreme zastarevanja ceni na osnovu odredaba člana 376. st. 1. i 2. ZOO, koje propisuju trogodišnji, odnosno petogodišnji rok zastarelosti potraživanja naknade štete. Sa druge strane , ukoliko se prihvati stanovište prvostepenog suda, koje je ujedno i stanovište podnosioca ustavne žalbe, da se vreme zastarevanja potraživanja naknade štete vezuje za rok zastarevanja krivičnog gonjenja za krivično delo terorizma iz člana 125. OKZ, onda zastarelost potraživanja naknade štete nastupa u roku od 15 godina (u smislu člana 95. stav 1. tačka 2) istog zakona).
U vezi sa iznetim, Ustavni sud ukazuje da bi, u konkretnom slučaju, primena odredbe čla na 180. stav 1. ZOO bila na liniji pravičnog presuđenja. Naime, označena odredba ZOO, pored ostalog, propisuje da za štetu nastalu smrću usled akata terora, odgovara država čiji su organi po važećim propisima bili dužni da spreče takvu štetu. Takva radnja trećeg lica koje je pričinilo štetu, po mišljenju Ustavnog suda, nesumnjivo može (ali i ne mora) da ima sva obeležja bića krivičnog dela terorizma iz člana 125. OKZ. Međutim, kako navedena odredba ZOO na jasan način izdvaja i posebno normira takvu radnju kojom je pričinjena šteta, od ostalih štetnih radnji koje takođe mogu da imaju obeležja nekih drugih krivičnih dela, to Ustavni sud smatra da odredba člana 180. stav 1. ZOO, u odnosu međusobne konkurencije i kontradikcije, isključuje primenu odredbe člana 377. stav 1. ZOO u pogledu rokova za potraživanje od države naknade štete koja je nastala aktima terora, te da se stoga na zastarevanje ovakvih potraživanja primenjuju redovni rokovi propisani članom 376. ZOO, na koji pak neposredno upućuje odredba člana 180. stav 4. istog zakona. Stoga je za ovaj sud ustavnopravno prihvatljivo zaključak Apelacionog suda da je predmetno potraživanje tužilaca zastarelo zbog proteka rokova propisanih članom 376. ZOO, iako je Apelacioni sud do tog zaključka došao primenom odred aba čl . 17 3. i 174. ZOO, a ne člana 180. istoga zakona. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je pravnim shvatanjem Vrhovnog suda Srbije, zauzetim na sednici Građanskog odeljenja od 10. decembra 2001. godine, izražen stav da kada se radi o ubistvima i ranjavanjima pripadnika oružanih snaga, tokom sukoba na Kosovu i Metohiji, i kad je šteta pričinjena od strane članova i aktivista OVK, koja je odlukom Savezne vlade Republike Jugoslavije proglašena terorističkom organizacijom, da je saglasno članu 180. stav 1. ZOO, u ovakvim slučajevima država odgovorna da oštećenima naknadi štetu, bez obzira da li se radi o pripadnicima oružanih snaga ili civilima i bez obzira na to da li je štet a prouzrokovan a u vreme vojnih aktivnosti zemalja NATO alijanse.
Bez obzira na to što je Apelacioni sud izrazio mišljenje koje u osnovi ne korespondira sa stavom Ustavnog suda, to ipak, u krajnjem ishodu, nije dovelo do toga da su materijalnopravni propisi proizvoljno i arbitrerno primenjeni na štetu podnosioca ustavne žalbe, jer je drugostepeni sud našao da potraživanje naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih bolova zastareva u redovnim rokovima, te stoga ne mogu biti osnovani ni navodi podnosioca o povredi prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 3 2. stav 1. Ustava. Ustavni sud je u Odluci Už-1881/2011 od 23. oktobra 2013. godine zauzeo identičan stav (videti na internet stranici: www.ustavni.sud.rs).
Pored toga, Ustavni sud ukazuje da su pravno utemeljeni navodi podnosioca ustavne žalbe da u vreme proglašenog ratnog stanja u periodu od 24. marta 1999. godine, pa do 26. juna 1999. godine, kada je doneta odluka o prestanku ratnog stanja, nisu tekli rokovi zastarevanja ( videti Odluku Už-4537/2011 od 18. juna 2013. godine). Međutim, s obzirom na činjenicu da je šteta nastupila 26. marta 1999. godine, a tužba podneta više od deset godina kasnije, to u konkretnom slučaju, nije od uticaja na drugačiji ishod parnice.
Na osnovu navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), ustavnu žalbu izjavljenu zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u prvom delu izreke.
6. Razmatrajući istaknutu povredu prava na jednaku zaštitu prava zajemčenog odredb om člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je, imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, ocenio da se podnosilac samo formalno poziva na povredu označenog prava, a da pri tom ne navodi nijedan razlog za svoju tvrdnju. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u drugom delu izreke odbacio ustavnu žalbu izjavljenu zbog povrede prava na jednaku zaštitu prava zajemčenog odredb om člana 36. stav 1. Ustava, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.
7. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Vesna Ilić Prelić, s.r.