Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog neobrazložene presude

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, poništava presudu Upravnog suda i vraća predmet na ponovno odlučivanje. Utvrđeno je da Upravni sud nije dao ustavnopravno prihvatljive razloge za svoju odluku, posebno jer nije postupio po ranijim nalozima viših sudova.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-9130/2012
07.09.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. V. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. septembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. V. i utvrđuje da je presudom Upravnog suda U. 3659/11 od 15. oktobra 2012. godine povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Upravnog suda U. 3659/11 od 15. oktobra 2012. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o tužbi podnosioca podnetoj protiv rešenja Ministarstva odbrane – Sektor za ljudske resurse Up-2 broj 44-11/10 od 22. marta 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. V. iz Beograda je, 30. novembra 2012. godine, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 3659/11 od 15. oktobra 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je detaljno opisan tok vođenog upravnog postupka i upravnog spora, te je, između ostalog, navedeno da ni upravni organ, niti Upravni sud nisu postupali i odlučivali u skladu sa pravnim shvatanjem i primedbama u pogledu postupka datim u presudama Vrhovnog suda Srbije U-V. 304/06 od 26. septembra 2008. godine i Upravnog suda U. 9290/10 (2008) od 30. septembra 2010. godine.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Rešenjem Vojne pošte 3233 Beograd broj 84-12 od 30. oktobra 2001. godine podnosiocu ustavne žalbe je utvrđeno pravo na posebnu naknadu u iznosu od 8% osnovne plate mesečno uvećane za još 8%, što čini 16% osnovne plate, jer je bio postavljen na dužnost – formacijsko mesto rukovodilac Referata za personalne poslove, formacijski čin potpukovnik – pukovnik, deseta platna grupa, i to Naredbom načelnika Generalštaba Vojske Jugoslavije broj 3-276.

Rešenjem Vojne pošte 3233 Beograd broj 85-87 od 13. decembra 2002. godine podnosiocu ustavne žalbe je utvrđeno pravo na posebnu naknadu u iznosu od 8% osnovne plate mesečno i određeno da se danom stupanja na snagu ovog rešenja ukida rešenje Vojne pošte 3233 Beograd broj 84-12 od 30. oktobra 2001. godine.

Rešenjem Vojne pošte 2977 Beograd Up-2 broj 6-2/03 od 24. februara 2002. godine odbijena je kao neosnovana žalba podnosioca izjavljena protiv prvostepenog rešenja od 13. decembra 2002. godine.

Protiv navedenog konačnog upravnog akta podnosilac je podneo tužbu Vrhovnom vojnom sudu. Vrhovni sud Srbije je 21. novembra 2006. godine preuzeo nerešene predmete Vrhovnog vojnog suda koji se odnose na upravne sporove pokrenute pred tim sudom do 31. decembra 2004. godine, pa je 26. septembra 2008. godine doneo presudu U-V. 304/06, kojom je uvažio tužbu podnosioca i poništio drugostepeno rešenje. U obrazloženju ove presude je, između ostalog, navedeno: da je prvostepenim rešenjem od 13. decembra 2002. godine uklonjeno iz pravnog poretka rešenje od 30. oktobra 2001. godine, koje je postalo pravnosnažno u upravnom postupku; da se pravnosnažno rešenje može ukloniti iz pravnog poretka samo primenom vanrednih pravnih sredstava koja su propisana Zakonom o opštem upravnom postupku, na način i u postupku propisanim navedenim Zakonom; da se iz rešenja upravnih organa ne vidi primenom kog vanrednog pravnog sredstva je ukinuto pravnosnažno rešenje, niti su navedene zakonske odredbe.

Rešenjem Ministarstva odbrane – Sektor za ljudske resurse UP-2 broj 1647-2 od 29. aprila 2009. godine ponovo je odbijena kao neosnovana žalba podnosioca izjavljena protiv prvostepenog rešenja od 13. decembra 2002. godine.

Presudom Upravnog suda U. 9290/10 (2008) od 30. septembra 2010. godine uvažena je tužba podnosioca i poništeno navedeno drugostepeno rešenje, sa obrazloženjem da drugostepeni organ nije postupio po nalozima iz presude Vrhovnog suda Srbije, a na šta je bio obavezan u smislu člana 61. Zakona o upravnim sporovima.

Rešenjem drugostepenog organa Up-2 broj 44-6 od 25. novembra 2010. godine poništeno je rešenje Vojne pošte 3233 Beograd broj 85-87 od 13. decembra 2002. godine.

U ponovnom postupku, rešenjem Vojne pošte 2977 Beograd broj 15-14 od 19. januara 2011. godine, podnosiocu ustavne žalbe je utvrđeno pravo na posebnu naknadu u iznosu od 8% osnovne plate mesečno i određeno da se ovim rešenjem, u cilju usklađivanja sa zakonskim propisom, zamenjuje u celini rešenje Vojne pošte 3233 Beograd broj 84-12 od 30. oktobra 2001. godine.

Ministarstvo odbrane – Sektor za ljudske resurse je rešenjem Up-2 broj 44-11/10 od 22. marta 2011. godine odbilo kao neosnovanu žalbu podnosioca izjavljenu protiv prvostepenog rešenja od 19. januara 2011. godine.

Protiv navedenog konačnog upravnog akta podnosilac je 31. marta 2011. godine podneo tužbu u kojoj je, između ostalog, naveo: da upravni organi nisu postupili po nalozima iz presude Vrhovnog suda Srbije U-V. 304/06 od 26. septembra 2008. godine i presude Upravnog suda U. 9290/10 (2008) od 30. septembra 2010. godine; da je u žalbi izjavljenoj protiv prvostepenog rešenja ukazao i argumentovao da je prvostepeni organ prilikom donošenja rešenja učinio grube povrede zakona i pravila postupka, a da drugostepeni organ nije uvažio te žalbene navode; da je povređen član 13. Zakona o opštem upravnom postupku, te da nije navedeno primenom kog vanrednog pravnog sredstva je ukinuto pravnosnažno rešenje, niti su navedene zakonske odredbe; da je povređen član 255. Zakona o opštem upravnom postupku; da je povređen član 69. stav 2. Zakona o upravnim sporovima.

Osporenom presudom Upravnog suda U. 3659/11 od 15. oktobra 2012. godine odbijena je kao neosnovana tužba podnosioca. U obrazloženju osporene presude je, pored ostalog, navedeno: da je, po oceni Upravnog suda, pravilno odlučio tuženi organ kada je u postupku u kome nije bilo povrede pravila postupka, odbio žalbu podnosioca, dajući za svoju odluku dovoljne i jasne razloge, koje u svemu kao pravilne prihvata i Upravni sud; da iz spisa predmeta proizlazi da je rešenjem Vojne pošte 3233 Beograd broj 84-12 od 30. oktobra 2001. godine podnosiocu utvrđeno pravo na posebnu naknadu iz člana 31. stav 1. tačka 5. Uredbe o platama i drugim novčanim primanjima profesionalni vojnika i civilnih lica u Vojsci Jugoslavije ("Službeni list SRJ", br. 35/94 i 1/2000), u iznosu od 8% od osnovne plate mesečno i uvećano za još 8% po članu 31. stav 2. navedene Uredbe, što iznosi ukupno 16% osnovne plate, te da je prvostepenim rešenjem od 19. januara 2011. godine, u cilju usklađivanja sa zakonskim propisom, odnosno Uredbom o izmenama i dopunama Uredbe o platama i drugim novčanim primanjima profesionalni vojnika i civilnih lica u Vojsci Jugoslavije, koja je stupila na snagu 12. oktobra 2002. godine, zamenjeno rešenje od 30. oktobra 2001. godine, tako što je utvrđeno da podnosiocu pripada pravo na posebnu naknadu u iznosu od 8% osnovne plate mesečno, jer više nije predviđeno da se naknada uvećava za dodatnih 8% od osnovne plate profesionalnom vojniku na dužnosti rukovodioca u jedinici, odnosno ustanovi Vojske; da se u konkretnom slučaju ne primenjuju odredbe člana 255. Zakona o opštem upravnom postupku; da je Upravni sud cenio i ostale navode tužbe, ali je našao da isti nisu od značaja za drugačiju ocenu zakonitosti konačnog upravnog akta.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu podnosilac ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo na nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući navode ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, ovaj sud je imao u vidu da se ustavna garancija navedenog prava, pored ostalog, sastoji u tome da odluka suda o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom relevantnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u protivnom moglo smatrati da je proizvod proizvoljnog i pravno neutemeljenog stanovišta postupajućeg organa, odnosno suda.

Ustavni sud konstatuje da je Upravni sud u osporenoj presudi u potpunosti prihvatio kao pravilne i na zakonu zasnovane razloge date u obrazloženju drugostepenog rešenja, te je samo konstatovao da navodi tužbe nisu od uticaja na drugačiju odluku u ovoj upravnoj stvari, iako je podnosilac u samoj tužbi ukazao da upravni organi nisu postupili po primedbama datim u presudama Vrhovnog suda Srbije U-V. 304/06 od 26. septembra 2008. godine i Upravnog suda U. 9290/10 (2008) od 30. septembra 2010. godine, kao i da drugostepeni organ uopšte nije ocenio sve navode podnosioca iznete u žalbi izjavljenoj protiv prvostepenog rešenja.

Rešavanje suda u upravnom sporu ima svoje osobenosti, koje se, između ostalog, ogledaju u načelu zakonitosti i načelu oslanjanja suda na utvrđeno činjenično stanje u upravnom postupku. S obzirom na to da se u upravnom sporu proverava zakonitost konačnog upravnog akta na podlozi činjenica utvrđenih u upravnom postupku, to ne postoji obaveza suda da obrazlaže sve navode tužbe ukoliko su oni već isticani u upravnom postupku koji je prethodio upravnom sporu i u kom postupku su ti navodi ocenjeni. U konkretnom slučaju, u obrazloženju osporene presude nisu ocenjeni svi navodi tužbe, iako su bili bitno slični žalbenim navodima, a isti nisu bili prethodno ocenjeni od strane drugostepenog upravnog organa. Naime, drugostepeni upravni organ, ali i Upravni sud, jedino su ocenili navod podnosioca kojim je ukazao na to da je izmenom pravnosnažnog rešenja u konkretnom slučaju povređen član 255. Zakona o opštem upravnom postupku, dok su u obrazloženju osporene presude interpretirani ostali navodi tužbe, ali je samo konstatovano da isti nisu od značaja za drugačiju ocenu zakonitosti konačnog upravnog akta.

Ustavni sud ukazuje da je najpre presudom Vrhovnog suda Srbije U-V. 304/06 od 26. septembra 2008. godine, a potom i presudom Upravnog suda U. 9290/10 (2008) od 30. septembra 2010. godine poništen konačni upravni akt kojim je utvrđeno da se rešenjem Vojne pošte 3233 Beograd broj 85-87 od 13. decembra 2002. godine podnosiocu ustavne žalbe utvrđuje pravo na posebnu naknadu u iznosu od 8% osnovne plate mesečno i da se danom stupanja na snagu ovog rešenja ukida rešenje Vojne pošte 3233 Beograd broj 84-12 od 30. oktobra 2001. godine. U obrazloženjima navedenih presuda je ukazano da se pravnosnažno rešenje može ukloniti iz pravnog poretka samo primenom vanrednih pravnih sredstava koja su propisana Zakonom o opštem upravnom postupku, na način i u postupku propisanim navedenim zakonom, a da se iz rešenja upravnih organa ne vidi primenom kog vanrednog pravnog sredstva je ukinuto pravnosnažno rešenje, niti su navedene zakonske odredbe. Takođe je ukazano drugostepenom upravnom organu da je vezan pravnim shvatanjem i primedbama suda u pogledu postupka. Međutim, iako u ponovnom postupku drugostepeni upravni organ nije postupio u skladu sa primedbama suda, Upravni sud uopšte nije obrazložio iz kog razloga nije osnovan navod tužbe o povredi člana 69. stav 2. Zakona o upravnim sporovima ("Službeni glasnik RS", broj 111/09). Saglasno navedenoj odredbi Zakona, nadležni organ je pri donošenju drugog akta umesto poništenog vezan pravnim shvatanjem suda i primedbama suda u pogledu postupka. Tokom celokupnog trajanja predmetnog upravnosudskog postupka se kao sporno postavljalo pitanje primenom kog vanrednog pravnog sredstva je jedno pravnosnažno rešenje uklonjeno iz pravnog poretka. U rešenjima organa uprave ovo nije na zadovoljavajući način obrazloženo, a, uprkos tužbenim navodima, ni Upravni sud nije obrazložio iz kog razloga su sada navodi tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, neosnovani, odnosno šta sada, pri istom činjeničnom i pravnom stanju, potvrđuje zakonitost gotovo identičnog konačnog upravnog akta.

S obzirom na izloženo, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na obrazloženu sudsku odluku, kao elemenat prava na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), usvojio ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Upravnog suda U. 3659/11 od 15. oktobra 2012. godine, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Istovremeno, kao meru otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava, Ustavni sud je, saglasno članu 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, poništio osporenu presudu i odredio da Upravni sud donese novu odluku o tužbi podnosioca izjavljenoj protiv rešenja Ministarstva odbrane – Sektor za ljudske resurse Up-2 broj 44-11/10 od 22. marta 2011. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.

7. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog neobrazložene presude

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti