Ustavnosudska ocena prava na zateznu kamatu na troškove parničnog postupka

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu, utvrđujući da je odbijanje zahteva za zateznu kamatu na dosuđene troškove postupka arbitrerno i predstavlja povredu prava na pravično suđenje. Potvrđeno je pravo na kamatu, ali je precizirano da ona teče od izvršnosti odluke.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj S. P . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. novembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. P . i utvrđuje da je rešenjem Privrednog apelacionog suda Pž. 7565/13 od 26. septembra 2013. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se rešenje Privrednog apelacionog suda Pž. 7565/13 od 26. septembra 2013. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi koju je tuženi izjavio protiv dopunskog rešenja Privrednog suda u Beogradu P. 1268/13 od 22. jula 2013. godine.

3. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. P . iz Beograda izjavila je , 8. novembra 2013. godine, preko punomoćnika B . M, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv rešenja Privrednog apelacionog suda Pž. 7565/13 od 26. septembra 2013. godine, zbog povrede načela i prava iz člana 21, člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije.

Podnositeljka ustavne žalbe, koja je imala procesno svojstvo tužilje u parničnom postupku koji je prethodio ustavnosudskom, ukazuje da je osporenim rešenjem bez zakonskog osnova preinačeno prvostepeno dopunsko rešenje, tako što je odbi jen njen zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate na dosuđene troškove parničnog postupka. Takođe ukazuje na različito postupanje Privrednog apelacionog suda i drugih Apelacionih sudova, u identičnim situacijama. Predložila je da Sud usvoji njenu ustavnu žalbu i da joj dosudi naknadu materijalne štete koju je pretrpela u predmetnom parničnom postupku.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, iz sadržine ustavne žalbe i na osnovu uvida u priložene dokaze, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Dopunskim rešenjem Privrednog suda u Beogradu P. 1268/13 od 22. jula 2013. godine obavezan je tuženi da tužilji, ovde podnositeljki ustavne žalbe, naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 17.550 dinara, kao i zakonsku zateznu kamatu na ukupan iznos troškova od 139.250 dinara, počev od 19. juna 2013. godine (dana donošenja prvostepene presude) , pa do isplate.

Postupajući po žalbi tuženog, Privredni apelacioni sud je doneo osporeno rešenje Pž. 7565/13 od 26. septembra 2013. godine, kojim je preinačio prvostepeno rešenje tako što je odbio kao neosnovan zahtev tužilje kojim je tražila da joj tuženi plati zakonsku zateznu kamatu na ukupan iznos troškova od 139.250 dinara, počev od 19. juna 2013. godine, pa do isplate. Istim rešenjem tužilja je obavezana da tuženom naknadi troškove drugostepenog postupka. U obrazloženju osporenog rešenja, pored ostalog, navedeno je : da pravni osnov za određivanje troškova postupka proizlazi iz odredaba Zakona o parničnom postupku, kojima se uređuje pod kojim uslovima i koje troškove je jedna stranka u parničnom postupku dužna da nadoknadi drugoj; da taj zakon ne utvrđuje pravo na zateznu kamatu na troškove parničnog postupka; da iz odredbe člana 1. Zakona o obligacionim odnosima ne proizlazi da obaveza naknade troškova parničnog postupka nastaje iz obligacionih odnosa; da je prvostepeni sud pogrešno protumačio odredbe člana 277. Zakona o obligacionim odnosima, jer za dosuđenje zakonske zatezne kamate na iznos dosuđenih troškova nema zakonskog osnova.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava na čiju se povredu, pored ostalih, ukazuje ustavnom žalbom jemči se svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 - Odluka US) (u daljem tekstu: ZPP) je propisano: da su parnični troškovi izdaci učinjeni u toku ili povodom postupka, da parnični troškovi obuhvataju i nagradu za rad advokata i drugih lica kojima zakon priznaje pravo na nagradu (član 150.); da stranka koja u celini izgubi parnicu dužna je da protivnoj stranci naknadi troškove (član 153. stav 1.); da će tužilac naknaditi tuženom parnične troškove ako tuženi nije dao povod za tužbu i ako je priznao tužbeni zahtev u odgovoru na tužbu, odnosno na pripremnom ročištu, a ako se ne održava pripremno ročište onda na glavnoj raspravi pre nego što se upustio u raspravljanje o glavnoj stvari (član 156.); da o naknadi troškova odlučuje sud na određeni zahtev stranke, bez raspravljanja, da je stranka dužna da u zahtevu opredeli vrstu i iznos troškova za koje traži naknadu, da o zahtevu za naknadu troškova sud će da odluči u presudi ili rešenju kojim se okončava postupak pred tim sudom (član 163. st. 1, 2. i 4.); da k ad se stranci u presudi nalaže izvršenje neke činidbe, odrediće se i rok u kome je ovu činidbu dužna da izvrši, da je rok za izvršenje činidbe 15 dana, ako posebnim propisima nije drugačije predviđeno, da sud može da odredi duži rok za izvršenje činidbe koja se ne sastoji u novčanom davanju, da rok za izvršenje činidbe počinje da teče narednog dana od dana dostavljanja prepisa presude stranci kojoj je naloženo izvršenje (član 345.) da u postupku u privrednim sporovima važi rok od osam dana za izvršenje činidbe, a za činidbe koje se ne sastoje u novčanom davanju sud može da odredi duži rok (član 485. stav 1. tačka 2)) .

Odredbama Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. 31/11, 99/11 i 109/13-Odluka US) je propisano: da je sudska odluka kojom je naloženo ispunjenje potraživanja, izvršna ako je postala pravnosnažna i ako je protekao rok za dobrovoljno ispunjenje, odnosno nastupio uslov određen tom odlukom, osim kada je zakonom drugačije propisano, da rok za dobrovoljno ispunjenje teče od dana dostavljanja odluke izvršnom dužniku, a završava se protekom poslednjeg dana roka određenog sudskom odlukom, ako zakonom nije drugačije određeno (član 15. stav 1.); da a ko u odluci, kao izvršnoj ispravi, nije određen rok za dobrovoljno ispunjenje obaveze, taj rok iznosi tri dana od dana dostavljanja odluke izvršnom dužniku (član 17. stav 2.).

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) (u daljem tekstu: ZOO) je propisano: da se ovim zakonom uređuju obligacioni odnosi koji nastaju iz ugovora, prouzrokovanja štete, sticanja bez osnova, poslovodstva bez naloga, jednostrane izjave volje i drugih zakonom utvrđenih činjenica (član 1.); da dužnik koji zadocni sa ispunjenjem novčane obaveze duguje, pored glavnice, i zateznu kamatu po stopi utvrđenoj saveznim zakonom (član 277. stav 1.); da dužnik dolazi u docnju kad ne ispuni obavezu u roku određenom za ispunjenje, kao i da ako rok za ispunjenje nije određen, dužnik dolazi u docnju kad ga poverilac pozove da ispuni obavezu, usmeno ili pismeno, vansudskom opomenom ili započinjanjem nekog postupka čija je svrha da se postigne ispunjenje obaveze (član 324.).

5. Ustavni sud najpre ukazuje da se pravom na pravično suđenje, utvrđenim odredbom člana 32. stav 1. Ustava, jemče pre svega procesne garancije da će postupak u kome je odlučivano o bilo čijim pravima i obavezama biti sproveden na način da kroz nezavisnost i nepristrasnost suda, javno raspravljanje, ravnopravno učešće u postupku, primenom i poštovanjem propisanih pravila postupka, svakom bude omogućeno pravično suđenje.

Analizirajući da li je podnosiocu povređeno pravo na pravično suđenje, sa stanovišta procesnih pravila propisanih ZPP i materijalnopravnih odredaba ZOO, Ustavni sud ukazuje da je na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda, održanoj 4. marta 2014. godine, prihvaćen pravni stav da iznos troškova parničnog postupka dosuđen sudskom odlukom predstavlja novčanu obavezu i stranka ima pravo na zateznu kamatu počev od dana donošenja sudske odluke, pa do isplate saglasno odredbi člana 277. stav 2. ZOO.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud konstatuje da je stav izražen u osporenom rešenju u suprotnosti sa načelnim pravnim stavom najviše sudske instance u Republici. Štaviše, usvajanju ovog pravnog stava prethodilo je pravno shvatanje Apelacionog suda u Beogradu usvojeno na 10. sednici Građanskog odeljenja, održanoj 24. decembra 2012. godine, gotovo identične sadržine.

Ovakav stav, koji je prihvaćen i od strane Vrhovnog kasacionog suda je zasnovan na sledećem obrazloženju:

„Parnični troškovi su definisani članom 150. Zakona o parničnom postupku, kao izdaci učinjeni u toku ili povodom postupka, a koji obuhvataju nagradu za rad advokata i drugih lica kojima zakon priznaje pravo na naknadu, pri čemu u toku parnice svaka stranka prethodno sama snosi svoje troškove (član 151. ZPP), dok je u smislu člana 153. istog Zakona, stranka koja izgubi parnicu dužna da drugoj stranci nadoknadi parnične troškove, odnosno troškove koji su prouzrokovani njenom krivicom ili slučajem koji se njoj dogodio, bez obzira na to što se parnica okončala u njenu korist (čl. 155, 156, 157. i 159. ZPP). Obaveza naknade parničnih troškova je po svojoj prirodi zakonska obligacija. To je i novčana obaveza, jer se sastoji u plaćanju određene svote novca, specifična po tome što ne nastaje voljom stranaka, nego na osnovu zakona i odlukom suda.

Počev od stupanja na snagu izmena i dopuna Zakona o izvršnom postupku („Službeni list SFRJ“, broj 20/78), u svim narednim zakonima koji su uređivali postupak izvršenja bilo je predviđeno da će sud, na predlog izvršnog poverioca, ako su u izvršnoj ispravi određeni troškovi postupka, rešenjem odrediti naplatu zatezne kamate na iznos dosuđenih troškova po propisanoj stopi od dana donošenja izvršne isprave do dana naplate. Odredbe sa takvom sadržinom postojale su u članu 20a. stav 2. Zakona o izvršnom postupku („Sl. list SFRJ“, broj 20/78, sa kasnijim izmenama i dopunama), članu 21. Zakona o izvršnom postupku („Službeni list SRJ“, broj 28/2000, sa kasnijim izmenama i dopunama) i članu 35. stav 2. Zakona o izvršnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04). Pošto su ove odredbe omogućavale stranci da u izvršnom postupku ostvari pravo na zateznu kamatu na iznos dosuđenih parničnih troškova od dana donošenja izvršne isprave, stranke u svojim zahtevima za naknadu troškova postupka nisu posebno tražile i naplatu zatezne kamate, niti su sudovi u odluci o parničnim troškovima određivali obavezu plaćanja zatezne kamate.

Zakon o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, broj 31/11) ne sadrži odredbu po kojoj bi se na iznos troškova iz izvršne isprave poveriocu priznala i zatezna kamata od donošenja sudske odluke, ali navedeno ne znači da ne postoji obaveza plaćanja zatezne kamate predviđene članom 277. stav 1. ZOO. Ovom normom propisano je da dužnik koji zadocni sa ispunjenjem novčane obaveze duguje, pored glavnice, i zateznu kamatu po stopi utvrđenoj saveznim zakonom. O naknadi parničnih troškova, shodno članu 163. stav 1. ZPP, sud odlučuje na određeni zahtev stranke koja je prema stavu 2. navedenog člana, dužna da u zahtevu opredeli vrstu i iznos troškova za koje traži naknadu. Podnošenjem takvog zahteva stranka poziva svog protivnika da ispuni zakonsku obavezu naknade parničnih troškova i na taj način, u smislu člana 324. stav 2. ZOO, stvara uslove za nastupanje dužničke docnje. O tom zahtevu, kako je to propisano članom 163. stav 3. ZPP, sud odlučuje u presudi ili rešenju kojim se okončava postupak, te je stoga obaveza naknade parničnih troškova dospela danom donošenja takve sudske odluke, pa od tada teče i obaveza na plaćanje zatezne kamate na iznos parničnih troškova koji je tom odlukom dosuđen.

Iz navedenog se zaključuje da stranka u parničnom postupku ima pravo na zakonsku zateznu kamatu na dosuđene troškove postupka počev od donošenja odluke pred parničnim sudom, te da će sud usvojiti zahtev za dosuđenje zakonske zatezne kamate na dosuđeni iznos troškova parničnog postupka počev od dana donošenja presude .

Imajući u vidu obrazloženje pravnog stava Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 4. marta 2014. godine, Ustavni sud ukazuje da je sa stanovišta zaštite prava na pravično suđenje, u potpunosti prihvatljiv navedeni stav da stranka u parničnom postupku ima pravo na zakonsku zateznu kamatu, tako da u tom delu Ustavni sud ne nalazi potrebu za dodatnim obrazlaganjem, već konstatuje da osporeno rešenje Privrednog apelacionog suda Pž. 7565/13 od 26. septembra 2013. godine predstavlja izraz arbitrernog presuđenja.

Međutim, analizirajući navedeni stav sa stanovišta citiranih propisa, Ustavni sud ukazuje da on u delu u kome je konstatovano da stranka u parničnom postupku ima pravo na zakonsku zateznu kamatu na dosuđene troškove postupka počev od donošenja odluke pred parničnim sudom, nema utemeljenja u propisima kojima je uređen institut dužničke docnje.

Naime, u navedenom stavu izraženo je mišljenje da stranka u parničnom postupk u dolazi u docnju danom donošenja odluke. Međutim, Ustavni sud smatra da danom donošenj a odluke samo nastaje obaveza na strani dužnika da naknadi suprotnoj stranci troškove postupka. Sa druge strane, rok u kome stranka, odnosno dužnik, treba da ispuni tu obavezu se ne podudara sa danom donošenja sudske odluke , jer su odredbama čl . 345. i 458. ZPP propisan i rok ovi u ko jima je stranka dužna da izvrši činidbu određenu sudskom odlukom. Ovo je značajno zbog toga što odredba člana 324. ZOO, kojom je regulisana dužnička docnja, propisuje više situacija u kojima dužnik dolazi u docnju. Jedna od tih situacija je i ona kada je vreme u kome obavezu treba ispuniti određeno, kao što je ovde slučaj, i tada dužnik pada u docnju kada to vreme - za dobrovoljno ispunjenje obaveze , protekne . Ovo se, po mišljenju Ustavnog suda može uzeti bez rezerve u situaciji kada dužnik (parnična stranka) ne izjavi žalbu protiv prvostepene odluke. Međutim, specifičnost ove situacije se ogleda i u tome što protiv prvostepene odluke o troškovima postupka nezadovoljna stranka ima pravo žalbe. Stoga se kao još jedno sporno pitanje nameće i to da li dužnikovo pravo na prigovor protiv tražbine (odnosno pravo na žalbu protiv prvostepene odluke o troškovima) ima uticaja na nastupanje dospelosti potraživanja. Po mišljenju Ustavnog suda, dužnikovo pravo na prigovor, samo po sebi ne sprečava dospelost obaveze, ali ukoliko bi on to svoje pravo iskoristio , onda bi odgovor na postavljeno pitanje bio potvrdan. Sledom rečenog, Ustavni sud smatra da dužnik (parnična stranka) pada u docnju tek - kada odluka o troškovima parničnog postupka postane pravnosnažna (bilo protekom roka za žalbu, ukoliko se stranka nije žalila, bilo donošenjem pravnosnažne odluke po žalbi) i kada protek ne rok za njeno dobrovoljno ispunjenje. Dakle, dolazak dužnika u docnju se u ovakvoj situaciji podudara sa trenutkom kada odluka suda, kojom je on obavezan da naknadi parnične troškove, postaje izvršna. Naravno, to za sobom posledično daje pravo poveriocu iz izvršne isprave da od dužnika potražuje i zateznu kamatu saglasno odredbi člana 277. stav 1. ZOO.

6. Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), Ustavni sud je u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, a u tački 2. izreke poništio rešenje Privrednog apelacionog suda Pž. 7565/13 od 26. septembra 2013. godine i odre dio da isti sud donese novu odluku o žalbi koju je tuženi izjavio protiv dopunskog rešenja Privrednog suda u Beogradu P. 1268/13 od 22. jula 2013. godine.

7. S obzirom na to da je utvrđena povreda prava na pravično suđenje i da je u tački 2. izreke naloženo otklanjanje štetnih posledica, Ustavni sud nije posebno razmatrao istaknutu povred u načela zabrane diskriminacije i prava na imovinu, zajemčenih odredbama čl. 21. i 58. Ustava.

8. Ustavni sud smatra da je zahtev podnositeljke za naknadu materijalne štete, koju je opredelila u označenom iznosu na ime advokatskih i drugih troškova postupka, preuranjen, jer će se u ponovnom žalbenom postupku pred drugostepenim sudom odlučivati o žalbi tuženog, zbog čega je odbacio takav zahtev, saglasno odredbi člana 36 stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu , odlučujući kao u tačk i 3. izreke.

9. Što se tiče zahteva podnositeljke ustavne žalbe za naknadu advokatskih troškova nastalih pokretanjem postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da nema osnova za određivanje tražene naknade troškova, u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti Odluku Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine).

10. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1 . tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Ustavnosudska ocena prava na zateznu kamatu na troškove parničnog postupka

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti