Povreda prava na suđenje u razumnom roku u dugotrajnom parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko osamnaest godina. Odlučujući doprinos dužini postupka dao je prvostepeni sud svojim neefikasnim i neažurnim postupanjem.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i Vesna Ilić Prelić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi V. V . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. septembra 2 020. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba V. V . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim opštinski m sudom u Beogradu u predmetu P. 5532/08 (prvobitno P. 4056/99) i pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 2796/15 (prvobitno P. 4846/10) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. V. V . iz Beograda je, 3. avgusta 2018 . godine, preko punomoćnika S. V . M, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž. 7129/17 od 30. maja 2018. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, iz člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije , kao i povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustav a, u parničnom postupku koji je okončan osporenom presudom.

U ustavnoj žalbi se povreda prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava osporenom presudom Višeg suda u Beogradu obrazlaže navodima kojima se ističe da tužilac nije dokazao da je vozilo kojim je upravljao tuženi – ovde podnosilac ustavne žalbe bilo osigurano kod tužioca, a time i pasivnu legitimaciju tuženog kao stranke u postupku i navodi da je parnični postupak u kome je doneta osporena presuda trajao punih 20 godina, čime je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku. Predlaže se da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu navedenih ustavnih prava podnosioca osporenom presudom, da naloži Višem sudu u Beogradu da ponovo odluči o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 2796/15 od 29. marta 2017. godine i da mu dosudi naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500.000,00 dinara.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , uvidom u dokumentaciju priložen u uz ustavnu žalbu i spise predmeta Prvog o snovnog suda u Beogradu P . 2796/15, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Kompanija „D.“ AD Glavna filijala „O. B .“ je 9. avgusta 1999. godine podnela tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženog V. V . iz Beograda – ovde podnosioca ustavne žalbe, radi regresa, koja je u sudu bila zavedena pod brojem P. 4056/99.

Na prvom ročištu, održanom 24. januara 2000. godine , tuženi je predložio da sud prekine parnični postupak do okončanja krivičnog postupka koji se pred tim sudom vodi protiv njega u predmetu K. 1025/99. Na ročištu 22. juna 2000. godine, Prvi opštinski sud u Beogr adu je doneo rešenje P. 4056/99 o prekidu postupka. Prema podacima iz spisa predmeta, presuda doneta u navedenom krivičnom postupku je postala pravnosnažna 23. marta 2005. godine.

Postupak pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu je nastavljen rešenjem P. 4056/99 od 25. februara 2008. godine. Do kraja 2009. godine, do kada se postupak vodio pred navedenim sudom, zakazana su četiri ročišta, od kojih nije održano nijedno, i to tri iz razloga koji se mogu staviti na teret tuženog i jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije.

Postupak je 2010. godine nastavljen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu, pod brojem P. 4846/10, pred kojim je prvo ročište zakazano i održano 28. septembra 2011. godine.

Nakon toga, do donošenja prvostepene presude 29. marta 2017. godine, zakazana su još dvadeset dva ročišta, od kojih nije održano ili je odloženo bez izvođenja dokaza četrnaest ročišta. Od toga, pet ročišta radi pokušaja mirnog rešenja spora, četiri iz razloga na strani podnosioca ustavne žalbe, tri iz razloga na strani suda i dva iz razloga na strani veštaka.

Na ročištu 24. decembra 2012. godine, prvostepeni sud je doneo rešenje o prekidu postupka jer je u izgledu mirno rešenje spora.

Tužilac je 15. maja 2014. godine podneo predlog za nastavak postupka, a Prvi osnovni sud u Beogradu je rešenjem od 27. oktobra 2014. godine rešio da se postupak nastavi.

U daljem toku postupka, prvostepeni sud je izveo dokaze uvidom u dostavljenu dokumentaciju, saslušanjem tuženog u svojstvu parnične stranke, saslušanjem jednog svedoka i izvođenjem veštačenja putem sudskog veštaka saobraćajne struke B. M. i sudskog veštaka medicinske struke M. P. na okolnosti nastanka saobraćajne nezgode i povreda oštećenih lica. Veštaci su dostavili svoje nalaze i mišljenja i po jedno pismeno izjašnjenje na primedbe tuženog , a saslušani su na ročištu 29. marta 2017. godine, na kome je zaključena glavna rasprava.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 2796/15 od 29. marta 2017. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezan tuženi da tužiocu plati na ime regresa iznos od 18.200,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 16. februara 1999. godine pa do konačne isp late, kao i iznos od 12.222,16 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 15. februara 1999. godine pa do konačne isplate (stav prvi izreke), odbijen tužbeni zahtev tužioca da sud obaveže tuženog da tužiocu plati na ime regresa iznos od 61.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 15. februara 1999. godine pa do isplate kao neosnovan (stav drugi izreke) i obavezan tuženi da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 41.080,00 dinara (stav treći izreke).

Protiv navedene prvostepene presude, tužilac je izjavio žalbu 21. aprila 2017. godine, a tuženi 25. aprila 2017. godine.

Viši sud u Beogradu je, osporenom presudom Gž. 7129/17 od 30. maja 2018. godine odbio kao neosnovane žalbe parničnih stranaka i potvrdio presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 2796/15 od 29. marta 2017. godine. U obrazloženju presude se, pored ostalog, navodi: da je po oceni Višeg suda u Beogradu, prvostepeni sud na utvrđeno činjenično stanje prav ilno primenio materijalno pravo donoseći odluku kao u stavu jedan izreke; da je suprotno navodima žalbe tužioca, u obrazloženju osporene odluke navedeno da je prethodnik tuženog, D. S, koji je prodao vozilo tuženom, bi o osiguran kod tužioca po polisi čiji je broj naveden u obrazloženju osporen e presude, a takođe i u dokumentaciji koja je vezana za isplatu štete oštećenima, te ne stoji navod žalbe da ne postoji dokaz o osiguranju vozila kojim je upravljao tuženi kod tužioca; da u spisima predmeta postoje dva vansudska poravnanja koja je tužilac zaključio sa oštećenima još 1999. godine nakon udesa, kao i dokazi vezani za realizaciju odštetnog zahteva oštećenih koji je dostavljen tužioca za materijalnu i nematerijalnu štetu koja je predmet ove tužbe po osnovu regresnog potraživanje, pa ne stoji navod žalbe da tužilac nije dostavio dokaze kojima potvrđuje prenos novčanog iznosa.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. stav 1. Ustava jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“ , br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 59/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji se primenjivao u vreme podnošenja tužbe, propisano je da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10 .).

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se primenjivao u ovom postupku od 23. februara 2005. godine, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.). Odgovarajuće odredbe sadržane su i u članu 10. važećeg Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-Odluka US, 74/13-Odluka US i 55/14).

5. Ocenjujući navode ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak započet podnošenjem tužbe 9. avgusta 1999. godine, a da je okončan donošenjem presude Višeg suda u Beogradu 30. maja 2018. godine.

Parnični postupak, povodom čije dužine trajanja je podneta ustavna žalba je trajao osamnaest godina i devet meseci , što samo po sebi ukazuje na to da predmetni postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, Ustavni sud je i u ovom slučaju, imajući u vidu da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca koje je potrebno proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, cenio složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da se ovde radilo o srednje složenom sporu, ali da činjenična i pravna pitanja o kojima je sud trebalo da se izjasni i sprovedeni dokazni postupak nikako ne mogu biti opravdanje za ovoliko trajanje osporenog postupka.

Ustavni sud je zatim konstatovao da je podnosilac ustavne žalbe u odgovoru na tužbu predložio prekid postupka do okončanja krivičnog postupka koji se vodi protiv njega pred istim sudom u predmetu K. 1025/99. Kako je prema podacima iz spisa krivična presuda postala pravnosnažna 23. marta 2005. godine, to se prima faciae može zaključiti da je krivični postupak okončan u razumnom roku, te Ustavni sud nije uzeo u obzir ovaj period trajanja postupka. Takođe se na teret suda ne može staviti ni period u kome su odlagana uzastopna ročišta i postupak bio u prekidu radi pokušaja mirnog rešenja spora između stranaka (od jula 2012. do jula 2014. godine).

Podnosilac ustavne žalbe, kao tuženi u sporu, je imao opravdani interes za efikasno vođenje i okončanje predmetnog postupka, ali je sam u znatnoj meri doprineo trajanju postupka , jer sedam ročišta nije održano ili je odloženo iz razloga na strani podnosioca (na molbu samog podnosioca ili njegovog punomoćnika ili zbog dostavljanja podnesaka uoči ročišta ili na samom ročištu i potrebe ostavljanja roka protivnoj stranci da se izjasni).

Ocenjujući ponašanje nadležnog suda, Ustavni sud je ocenio da je odlučujući doprinos neprihvatljivo dugom trajanju osporenog postupka dao nadležni prvostepeni sud, svojim neefikasnim i neažurnim postupanjem. Tako je, iako je krivični postupak zbog koga je prekinut parnični postupka pravnosnažno okončan marta 2005. godine, rešenje o nast avku postupka doneto tek 25. marta 2008. godi ne, tj. posle skoro tri godine, a nakon prelaska predmeta u nadležnost Prvog osnovnog suda u Beogradu pravo ročište je zakazano posle jedne godine i devet meseci.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe u osporenom parničnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/2011, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), u tom delu usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava u ovom slučaju ostvari utvrđivanjem prava na naknadu n ematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, koja će se isplatiti na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za donošenje te odluke, a pre svega dužinu trajanja postupka koja se može staviti na teret parničnog suda i doprinos podnosioca ustavne žalbe. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpe o. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, broj 22080/09 i dr. od 5. aprila 2016. godine, i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja sudova.

7. U vezi sa tvrdnjom ustavne žalbe o povredi ustavnih prava osporenom presudom Višeg suda u Beogradu Gž. 7129/17 od 30. maja 2018. godine, Ustavni sud ukazuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Ustavni sud je utvrdio da se tvrdnja o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava osporenom presudom zasniva na navodima koje je podnosilac iznosio i u žalbi protiv prvostepene presude, a Viši sud u Beogradu je u osporenoj presudi dao dovoljne, jasne i obrazložene razloge zbog kojih je smatrao da su navodi žalbe podnosioca o bitnoj povredi odredbi parničnog postupka u donošenju prvostepene presude i o tome da tužilac nije dokazao da je vozilo kojim je upravljao tuženi bilo osigurano kod tužioca i da je preneo novčana sredstva oštećenom neosnovani. Stoga je Ustavni sud ocenio da navodi ustavne žalbe ne predstavljaju ustavnop ravno prihvatljive razlo ge za tvrdnju o povredi prava podnosioca na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni parnični sud oceni zakonitost i pravilnost osporenog akta.

U vezi sa istaknutom povredom prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da podnosilac ustavne žalbe nije dostavio dokaze o tome da je nadležni sud poslednje instance u istovetnim činjeničnim i pravnim situacijama donosio drugačije odluke od odluke koja se osporava ustavnom žalbom, a što predstavlja neophodan uslov da bi se mogl o odlučivati o povredi ovog Ustavom zajemčenog prava.

Polazeći od napred iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u dugotrajnom parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti