Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 15 godina. Podnosiocu se dosuđuje naknada nematerijalne štete od 300 evra zbog neefikasnog postupanja sudova i višestrukog ukidanja presuda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, mr Tomislav Stojković, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dragana Perišića iz Takova, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. novembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Dragana Perišića i utvrđuje da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 24385/11, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dragan Perišić iz Takova izjavio je Ustavnom sudu, 24. decembra 2014. godine ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž. 8809/12 od 9. aprila 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku u kojem je osporena presuda doneta.

Podnosilac u ustavnoj žalbi navodi da mu je pravo na pravično suđenje povređeno time što sud u konkretnom slučaju nije pravično presudio, odnosno pri donošenju presude nije poštovao Ustavom zajemčene principe.

Podnosilac takođe ističe da je osporena drugostepena presuda doneta uz povredu prava na suđenje u razumnom roku. U prilog tome navodi da je tužba u ovoj pravnoj stvari podneta još 2001. godine od strane njegovog pravnog prethodnika, da je osporeni parnični postupak trajao preko 13 godina, a čijoj dužini podnosilac, niti njegova pravna prethodnica, nijednim svojim aktom ili radnjom nisu doprineli, kao i da se nije radilo o složenom predmetu koji je zahtevao ovako dugačak vremenski period za odlučivanje. Podnosilac takođe ističe i da je prvostepeni sud tokom ovog postupka doneo čak četiri prvostepene presude, koliko puta je odlučivao i drugostepeni sud.

Podnosilac od Ustavnog suda traži da utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku, kao i naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u dostavljenu dokumentaciju i spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 24385/11, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Roksanda Perišić iz Takova, podnela je 4. februara 1999. godine tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv prvotuženog „Dunav osiguranja“ i drugotuženog J.Š, radi naknade materijalne i nematerijalne štete koju je pretrpela nakon što njen sin poginuo u saobraćajnoj nesreći koju je izazavao drugotuženi (sa vozilom osiguranim kod prvotuženog).

Do donošenja prve prvostepene presude, parnični sud je zakazao sedam ročišta, od kojih četiri nije održano (dva jer nije bilo dokaza da je prvotuženi bio uredno pozvan i dva jer nisu pristupili uredno pozvani tuženi). Tokom ovog dela postupka sud je sproveo saobraćajno-mašinsko veštačenje (nalaz i mišljenje sudskog veštaka su dostavljeni sudu 22. februara 2001. godine). Na ročištu održanom 23. novembra 2001. godine tužilja je povukla tužbu u odnosu na drugotuženog.

Prvi opštinski sud je doneo prvu prvostepenu presudu P. 3271/02 od 31. maja 2002. godine, kojom je delimično usvojio tužbeni zahtev tužilje i obavezao tuženog da joj naknadi materijalnu i nematerijalnu štetu u iznosima bliže označenim u stavu prvom izreke presude, te odbio kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je od tuženog potraživala iznos od 50.000,00 dinara, kao i obavezao tuženog da joj naknadi troškove parničnog postupka.

Postupajući po žalbi tuženog od 30. decembra 2002. godine, Okružni sud u Beogradu je doneo rešenje Gž. 3606/03 od 2. aprila 2003. godine, kojim se prvostepena presuda ukida i predmet vraća na ponovni postupak.

U ponovnom postupku, sud je zakazao pet ročišta, od kojih dva nije održano (jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a drugo jer se tuženi nije bio izjasnio na dopunski nalaz i mišljenje veštaka). Tokom ovog dela postupka, sud je sproveo dopunsko saobraćajno veštačenje (nalaz i mišljenje veštaka su dostavljeni sudu 4. novembra 2003. godine).

Prvi opštinski sud u Beogradu je doneo drugu prvostepenu presudu P. 2824/03 od 30. marta 2004. godine, kojom je usvojen tužbeni zahtev tužilje i tuženi obavezan da joj naknadi materijalnu i nematerijalnu štetu, kao i troškove postupka.

Postupajući po žalbi tuženog od 13. jula 2004. godine, Okružni sud u Beogradu je doneo rešenje Gž. 2172/05 od 2. marta 2005. godine, kojim se prvostepena presuda ukida i predmet vraća prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku, sud je zakazao četiri ročišta, od kojih dva nije održano (jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a drugo jer nije bilo dokaza da je tuženi bio uredno pozvan). Tokom ovog dela postupka, sud je 23. septembra 2005. godine od JKP „Pogrebne usluge“ pribavio podatak o tome koliko iznose prosečni troškovi sahrane.

Prvi opštinski sud u Beogradu je doneo treću prvostepenu presudu P. 2096/05 od 1. decembra 2005. godine, kojom je usvojen tužbeni zahtev tužilje i tuženi obavezan da joj naknadi materijalnu i nematerijalnu štetu, kao i troškove postupka.

Postupajući po žalbi tužene, Okružni sud u Beogradu je doneo rešenje Gž. 8311/07 od 10. septembra 2009. godine, kojim je ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, sud je održao dva ročišta. Na ročištu održanom 3. septembra 2010. godine, punomoćnik tužilje je obavestio sud da je tužilja preminula, nakon čega je sud doneo rešenje P. 64276/10, kojim se postupak u ovoj pravnoj stvari prekida.

Pravni sledbenik tužilje, Dragan Perišić iz Takova, ovde podnosilac ustavne žalbe je 4. ferbuara 2011. godine stupio u parnicu na mesto tužilje i od suda zahtevao da postupak nastavi. Prvi osnovni sud u Beogradu je doneo rešenje P. 64276/10 od 3. novembra 2011. godine, kojim se nastavlja postupak u ovoj pravnoj stavri. U nastavku postupka sud je zakazao i održao još tri ročišta.

Prvi osnovni sud u Beogradu je doneo četvrtu prvostepenu presudu P. 24385/11 od 25. maja 2012. godine, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženu da mu naknadi materijalnu i nematerijalnu štetu, kao i da mu naknadi troškove parničnog postupka.

Postupajući po žalbi tužene od 9. jula 2012. godine, Viši sud u Beogradu je doneo osporenu presudu Gž. 8809/12 od 9. aprila 2014. godine, kojom je preinačio ožalbenu prvostepenu presudu u delu u kojem je usvojen tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete, tako što je taj tužbeni zahtev odbio kao neosnovan, dok je u preostalom delu žalbu odbio i prvostepenu presudu potvrdio.

4. Odredbama Ustava, na čije se povrede ustavnom žalbom ukazuje, je utvrđeno: da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 63/82, 72/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90, 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98 i 15/98), koji je važio u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“, br. 125/04, 111/09, 36/11, 53/11, 72/11 i 53/13), koji je važio tokom trajanja parničnog postupka, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je konstatuje da je predmetni parnični postupak pokrenut 4. februara 1999. godine podnošenjem tužbe Prvom opštinskom sudu u Beogradu, a da je okončan 9. aprila 2014. godine, donošenjem drugostepene presude Višeg suda u Beogradu Gž. 8809/12. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stanovišta da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak trajao 15 godina i 2 meseca. Napred navedeno, samo po sebi, može da ukaže na to da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja postupka.

Polazeći od ovih kriterijuma, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak vođen po tužbi pravne prethodnice podnosioca ustavne žalbe protiv tužene Kompanije „Dunav osiguranje“, radi naknade materijalne i nematerijalne štete koja je nastala kao posledica pogibije tužiljinog sina u saobraćajnoj nesreći koju je izazvalo lice čije je vozilo bilo osigurano kod tužene. Ustavni sud je dalje utvrdio da je u dokaznom postupku sud sproveo jedno saobraćajno-mašinsko veštačenje, te dopunu tog veštačenja i pribavio podatke od JKP „Pogrebne usluge“ o prosečnim troškovima sahrane, što ukazuje da , u konkretnom slučaju , predmet spora nije bio činjenično i pravno složen.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud smatra da je imao legitiman pravni interes da ce postupak okonča u razumnom roku, polazeći od predmeta tužbenih zahteva, te procesne uloge tužioca.

Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe, koji je u parnicu stupio 4. februara 2011. godine, nakon smrti tužilje, kao ni tužilja, svojim ponašanjem nisu doprineli odugovlačenju postupka.

Ustavni sud nalazi da je osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka postupanje parničnih sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o istaknutim tužbenim zahtevima odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. Ustavni sud posebno ukazuje da su tokom parnice donete četiri prvostepene presude (od kojih su tri bile ukinute i predmet vraćan na ponovni postupak) i čak četiri drugostepene odluke (tri rešenja i jedna presuda). Ustavni sud napominje da svako vraćanje predmeta na nižu instancu po pravilu doprinosi odugovlačenju postupka (videti npr. Odluku Ustavnog suda Už-118/2010 od 21. oktobra 2010. godine). S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda izražen u presudi od 6. septembra 2005. godine u predmetu Pavlyulynets protiv Ukrajine ( broj aplikacije 70767/01, stav 51.) u kome je konstatovano da ponovno razmatranje jednog predmeta usled vraćanja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu tužene države.

Ustavni sud konstatuje da sudovi imaju dužnost da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 24385/11.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje za podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, posebno dužinu trajanja parničnog postupka, ali isto tako i činjenicu da je podnosilac ustavne žalbe u parnicu stupio, kao pravni sledbenik tužilje, tek 4. februara 2011. godine. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenima pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. Odlučujući o istaknutoj povredi prava na pravično suđenje, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se podnosilac samo formalno poziva na povredu prava na pravično suđenje , a da pri tome ne navodi nijedan razlog na kome zasniva svoje tvrdnje . Polazeći od toga, Ustavni sud je saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. Na osnovu svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti