Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao 16 godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra zbog neefikasnog postupanja sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće , u sastavu: predsedni k Suda Vesna Ilić Prelić , predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi R. S. iz R, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. decembra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba R. S. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 547/12 (inicijalno predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 93/98) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. R. S. iz R. je 29. novembra 2012. godine preko punomoćnika M. M, advokata iz B, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u postupku koji se u vreme podnošenja ustavne žalbe vodio pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 547/12. Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da predmetni postupak traje 14 godina i da još uvek nije okončan jer je drugostepenom presudom ukinuta prvostepena presuda u delu o troškovima postupka i predmet u ukinitom delu vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak; da mu je zbog nedotvornog postupanja nadležnih sudova u postupku koji i dalje nije okončan povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Iako podnosilac navodi „da se ustavna žalba zasniva na povredi ljudskih prava iz čl. 21. i 32. Ustava i drugih ustavnih odredbi, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo i prava na pravično suđenje“, iz sadržine navoda ustavne žalbe proizlazi da podnosilac isključivo obrazlaže povredu prava na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Član 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 –Odluka US) je po sadržini istovetan odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 547/12, Ustavni sud je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 27. februara 1998. godine podneo tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu, protiv tuženog J. Ž. T. P. B, radi poništaja rešenja o disciplinskoj meri i isplate zarade. Predmet je dobio broj P1. 93/98. Tužbeni zahtev je preciziran 17. februara 1999. godine.

Pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu održano je tri ročišta na kojima su saslušane parnične stranke i svedoci i izvršen je uvid u normativna akta tuženog, dok četiri ročišta nisu bila održana, i to: dva zbog nedolaska svedoka i dva zbog nedolaska punomoćnika tužioca.

Presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 93/98 od 20. februara 2001. godine, u stavu prvom izreke, poništeno je rešenje tuženog broj 4126 od 5. februara 1998. godine kao nezakonito; u stavu drugom izreke obavezan je tuženi da tužiocu nadoknadi izgubljenu zaradu u iznosu od 583.56 dinara sa zakonskom kamatom; u stavu trećem izreke obavezan je tuženi da tužiocu isplati troškove postupka u iznosu od 14.500,00 dinara.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž1. 1565/01 od 27. februara 2002. godine ukinuta je presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 93/98 od 20. februara 2001. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom predmet je dobio broj P1. 274/02 i održana su dva ročišta na kojima su pročitani spisi predmeta i saslušane su parnične stranke, dok jedno ročište nije bilo održano zbog neprisustvovanja tužioca.

Presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 274/02 od 15. decembra 2003. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je tužbeni zahtev, pa je poništeno rešenje tuženog broj 4126 od 5. februara 1998. godine kao nezakonito; u stavu drugom izreke obavezan je tuženi da tužiocu nadoknadi izgubljenu zaradu i iznosu od 583,56 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu trećem izreke obavezan je tuženi da tužiocu plati na ime troškova postupka iznos od 52.700,00 dinara.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž1. 504/04 od 3. marta 2004. godine ukinuta je presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 274/02 od 15. decembra 2004. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku predmet je dobio broj P1. 121/04 i održana su dva ročišta na kojima su pročitani spisi predmeta, dok jedno ročište nije bilo održano zbog procesnih nedostataka, bez navođenja razloga.

Rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 121/04 od 19. januara 2005. godine prekinut je predmetni parnični postupak do okončanja krivičnog postupka u predmetu K. 387/03 koji se vodi kod Četvrtog opštinskog suda u Beogradu. U obrazloženju ovog rešenja je navedeno da je radi potpunog utvrđenja činjeničnog stanja sud zatražio od Četvrtog opštinskog suda u Beogradu spise predmeta K. 387/03, ali da prema izveštaju suda krivični postupak još uvek nije okončan.

Podnosilac je 11. novembra 2008. godine tražio nastavak parničnog postupka budući da je krivični postupak okončan. Parnični sud je zatim od nadležnog suda odmah zatražio dokaz o okončanju krivičnog postupka i postupak je zatim nastavljen. Dalje, pred prvostepenim sudom je održano pet ročišta na kojima su pročitani spisi predmeta, saslušane su parnične stranke i svedoci.

Podnosilac je 21. decembra 2011. godine uredio tužbu tako što je kao tuženog označio AD Ž. S.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 547/12 od 27. aprila 2012. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je tužbeni zahtev pa je poništeno rešenje tuženog broj 4126 od 5. februara 1998. godine kao nezakonito; u stavu drugom izreke obavezan je tuženi da tužiocu naknadi štetu u visini dela zarade koja je obustavljena tužiocu po rešenju broj 4126 od 5. februara 1998. godine, i to u ukupnom iznosu od 583,56 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu trećem izreke obavezan je tuženi da tužiocu plati na ime troškova postupka iznos od 401.350,00 dinara, a odbijen je kao neosnovan zahtev za iznos od 248.750,00 dinara.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3883/12 od 22. avgusta 2012. godine predmet Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 547/12 vraćen je istom sudu radi dopune postupka i rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 547/12 od 4. septembra 2012. godine ispravljena je prvostepena presuda zbog očigledne greške u pisanju.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 5527/12 od 17. oktobra 2012. godine, u stavu prvom izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 547/12 od 27. aprila 2012. godine, ispravljena rešenjem P1. 547/12 od 4. septembra 2012. godine u stavu prvom i drugom izreke; u stavu drugom izreke ukinuto je rešenje sadržano u stavu trećem izreke prvostepene presude i predmet je u tom delu vraćen istom sudu na ponovni postupak.

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 547/12 od 31. decembra 2012. godine obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 265.100,00 dinara.

Rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž1. 567/13 od 20. marta 2014. godine, u stavu prvom izreke, preinačeno je rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 547/12 od 31. decembra 2002. godine, pa je obavezan tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u ukupnom iznosu od 396.350,00 dinara; u stavu drugom izreke obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove žalbenog postupka u iznosu od 33.000,00 dinara.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stava 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja osporenog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja osporenog sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen osam godina i devet meseci, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantan ceo period od dana podnošenja tužbe sudu - 27. februara 1998. godine, do okončanja postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda , kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud nalazi da nadležni sudovi u osporenom postupku nisu delotvorno i efikasno postupali i nisu preduzeli sve zakonske mere da se parnični postupak okonča u razumnom roku da bi se o tužbi podnosioca odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Naime, predmetni postupak je ukupno trajao 16 godina što predstavlja njegovo nerazumno trajanje kako po praksi ovog suda tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava. Po oceni Suda, iako su nadležni sudovi relativno redovno postupali i odlučivali i održavali ročišta, za ukupno trajanje parničnog postupka od 16 godina ne postoji opravdanje.

Po oceni Ustavnog suda, dužina trajanja postupka doprinelo je i dvostruko ukidanje prvostepenih presuda od strane drugostepenog suda. Naime, svako ukidanje sudske odluke i vraćanje predmeta na ponovno suđenje, doprinosi odugovlačenju postupka, te ponovno razmatranje jednog predmeta usled vraćanja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u parničnom sistemu jedne države (videti npr. predmete Pavlyulynets protiv Ukrajine, broj 70797/01, od 6. septembra 2005. godine, stav 51. i Cvetković protiv Srbije, broj 17271/04, od 10. juna 2008. godine, stav 51.).

Ustavni sud, i u ovom predmetu, konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe imao nesumnjiv i legitiman interes da sud odluči o njegovom zahtevu u okviru standarda razumnog roka, jer se radilo o zahtevu za poništaj rešenja o disciplinskoj meri i naknadi zarade.

Nezavisno od interesa podnosioca ustavne žalbe za što bržim okončanjem parničnog postupka, Ustavni sud je našao da je i on doprineo dužini trajanja postupka. Naime, tri ročišta nisu bila održana jer uredno pozvan podnosilac ustavne žalbe nije pristupio na ročišta, što je za posledicu imalo neaktivnost suda u periodu od godinu dana.

Na osnovu svega navedenog, Ustavni sud nalazi da je nedelotvornim postupanjem parničnog suda u predmetnom postupku, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je pokrenut pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 93/98, a koji je okončan pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu pod brojem P1. 547/12, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosi oca ustavne žalbe, zbog konstatovane povrede prava, ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, obračunat oj u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosi lac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, posebno dužinu trajanja predmetnog postupka u koji se ne računa period kada je postupak bio u prekidu, kao i doprinos podnosioca njegovom trajanju. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosi lac ustavne žalbe pretrpeo usled neefikasnog postupanja nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenom treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

7. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić,s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti