Odbijanje ustavne žalbe povodom produženja mere zabrane napuštanja stana

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja o produženju mere zabrane napuštanja stana. Sud je utvrdio da su redovni sudovi naveli relevantne i dovoljne razloge za produženje mere, zasnovane na opasnosti od ponavljanja krivičnog dela.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi I. Č . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. decembra 2017. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba I. Č . izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Kv. 3578/14 od 3. novembra 201 4. godine i rešenja Apelacionog suda u Beogradu Kž2. 2364/14 od 26. novembra 201 4. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. I. Č . iz Beogr ada je , 25. decembra 201 4. godine, preko punomoćnika D. P, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Kv. 3578/14 od 3. novembra 2014. godine i rešenja Apelacionog suda u Beogradu Kž2. 2364/14 od 26. novembra 2014. godine, zbog povrede prava na slobodu i bezbednost, prava na ograničeno trajanje pritvora i prava na pravično suđenje iz člana 27. stav 1, člana 31. st. 1. i 2. i člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava iz čl. 5, 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Kako se prava garantovana označenim odredbama Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda sadržinski ne razlikuju od prava zajemčenih Ustavom, to Ustavni sud postojanje njihove povrede ceni u odnosu na odgovarajuće odredbe Ustava.

Podnosilac u ustavnoj žalbi, pored ostalog, navodi:

- da se protiv njega i drugih lica vodi krivični postupak pred Višim sudom u Beogradu zbog krivičnog dela neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga;

- da mu je pritvor određen rešenjem istražnog sudije od 1. oktobra 2012. godine, a koji mu se računa od 29. septembra 2012. godine kada je lišen slobode, te da mu je pritvor više puta produžavan tokom istrage, a potom i nakon podizanja optužnice;

- da je pritvor 28. marta 2014. godine zamenjen merom zabrane napuštanja stana („kućni pritvor“) i da „do sada pritvor u jednom ili drugom vidu traje preko dve godine“, te da su „odluke o produženju mere zabrane napuštanja stana obrazložene potpuno istovetnim razlozima kojima je ranije obrazlagan i pritvor“;

- da se u osporenim rešenjima „navode i dalje stereotipni razlozi … pri čemu sud, prvostepeni i drugostepeni, izbegava da se suoči sa stvarnim i individualnim razlozima za postojanje osnova za primenu mere i mehaničkim pristupom osnovnom pravu građanina, kakvo je pravo na slobodu, povređuje upravo prava na čije povrede se ukazuje ovom ustavnom žalbom“;

- da se povrede označenih Ustavom zajemčenih prava ogledaju u propustu nadležnih sudova da za svoje odluke daju jasne, dovoljne i individualizovane razloge, da odgovore na navode iz izjavljene žalbe i činjenici da sudovi pogrešno tumače materijalne i procesne odredb e na osnovu netačnih činjeničnih konstrukcija;

- da mera zabrane napuštanja stana nije bila predviđena u vreme donošenja Ustava, ali da „predstavlja suštinski lišenje slobode i razlikuje se od pritvora samo po mestu gde lice lišeno slobode boravi“, te da se sve ustavne odredbe koje se odnose na pritvor imaju primeniti i na meru zabrane napuštanja stana;

- da u konkretnom slučaju ne postoje razlozi iz člana 211. st av 1. tačka 3 ) Zakonika o krivičnom postupku kao pritvorski osnov za primenu mere zabrane napuštanja stana, odnosno da ne postoje osobite okolnosti da će podnosilac u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo, jer okolnosti koje ukazuju da će okrivljeni u kratkom vremenskom periodu da ponovi krivično delo moraju da budu osobite, konkretne i moraju biti zasnovane ili na prikupljenim dokazima ili na podacima u predmetu iz kojih se sa sigurnošću može utvrditi da postoji navedeni zakonski osnov;

- da su okolnosti koje se navode u osporenim rešenjima iste od početka krivičnog postupka pa do sada, dakle već više od dve godine i da ne mogu više da budu razlog za dalje zadržavanje u kućnom pritvoru, odnosno da se razlozi stalno ponavljaju;

- da su razlozi koje navode sud ovi apstraktni i neživotni i ne mogu da podrže osnov iz člana 211. stav 1. tačka 3) Zakonika o krivičnom postupku, odnosno da nisu nikakve osobite okolnosti;

- da sa druge strane nisu uzete u obzir okolnosti koje su vezane za ličnost podnosioca (da ima 26 godina, da nije osuđivan, niti prekršajno kažnjavan, da živi u potpunoj porodici i da se i zdržava neformalnim učešćem u porodičnom biznisu);

- da se mera zabrane napuštanja stana produžava odlukama koje ne sadrže jasne, dovoljne, individualizovane i ubedljive razloge za primenu, pri čemu nisu ostvareni zakonski uslovi za produženje pritvora, što je dovelo do povrede prava iz čl. 27 . i 31 . Ustava , jer se mera produžava odlukama u kojima se u suštini ponavljaju stereotipni, paušalni i nejasni navodi;

- da je mera zabrane napuštanja stana osporenim rešenjem produžena u novembru, umesto u septembru, odnosno više od mesec dana kasnije u odnosu na protek roka od tri meseca od odluke kojom je mera poslednji put produžena , iz čega podnosilac zaključuje da je 27. septembra 2014. godine morao biti pušten na slobodu;

- da pritvor, kao ni mera zabrane napuštanja stana, kojima se oduzima osnovno ljudsko pravo na slobodu, nisu kazn e i ne sme ju se pretvoriti u kazn e;

- da je zbog dužine trajanja pritvora i kućnog pritvora osujećen princip ograničenog trajanja pritvora, iz razloga i što krivični postupak protiv podnosioca nije vođen hitno;

- da pretpostavka mora uvek da ide u pravcu ukidanja ograničenja slobode, izuzev ako postoje jaki razlozi za produženje mere koji mora ju d a postoje sve vreme trajanja mere, što u konkretnoj situaciji nije slučaj;

- da osporena rešenja nisu dovoljno obrazložena;

- da je u konkretnom slučaju podnosilac ustavne žalbe imao samo „pro forme“ mogućnost da uloži pravni lek, budući da se na najvažnije primedbe iz žalbe drugostepeni sud nije ni osvrnuo i da je brojne važne argumente odbrane samo diskvalifikovao ne dajući nikakvu ocenu najvažnijeg žalbenog navoda (da je postupak sprovođenja mere nezakonit), već sve navode samo paušalno ceni.

Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih prava i poništi osporena rešenja.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

A) Činjenice i okolnosti koje se odnose na krivični postupak

Pred Višim sudom u Beogradu se u predmetu K. 62/13 vodi krivični postupak protiv podnosioca ustavne žalbe i još devet optuženih lica, po optužnici Višeg javnog tužilaštva u Beogradu Kt. 755/12 od 25. januara 201 3. godine.

Optužnica je podignuta nakon što je sprovedena istraga protiv podnosioca ustavne žalbe i ostalih lica, po zahtevu za sprovođenje istrage Višeg javnog tužilaštva u Beogradu, zbog više krivičnih dela.

Podnosiocu ustavne žalbe stavljeno je na teret izvršenje krivičnog dela neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 3. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika.

Rešenjem Višeg suda u Beogradu Kv. 1026/14 od 27. marta 2014. godine je u odnosu na jednog od optuženih lica razdvojen krivični postupak i određeno je da će se u odnosu na to lice dovršiti pod novim brojem.

Prema podacima sa internet stranice „Portal sudova Srbije“ (www.portal.sud.rs), pred Višim sudom u Beogradu prvostepeni krivični postupak je još uvek u toku.

B) Činjenice i okolnosti koje se odnose na meru pritvora

Podnosilac ustavne žalbe se nalazio u pritvoru jednu godinu i šest meseci (računajući od 29. septembra 2012. godine kada je lišen slobode , do 28. marta 201 4. godine kada mu je pritvor ukinut, uz istovremeno određivanje mere zabrane napuštanja stana).

Pritvor je prema podnosiocu ustavne žalbe određen rešenjem istražnog sudije Višeg suda u Beogradu Ki. 762 /12 od 1. oktobra 2012. godine, na osnovu odredaba člana 142. stav 1. tač. 2) i 3) tada važećeg Zakonika o krivičnom postupku.

Pritvor je prema podnosiocu ustavne žalbe potom više puta produžavan, poslednji put pre ukidanja pritvora, na osnovu odredbe člana 211. stav 1. tačka 3) važećeg Zakonika o krivičnom postupku.

Viši sud u Beogradu je 28. marta 201 4. godine doneo rešenje K. 62/13 kojim je, u stavu prvom, ukinuo pritvor prema podnosiocu, a u stavu drugom odredio meru zabrane napuštanja stana bez odobrenja suda.

V) Činjenice i okolnosti koje se odnose na meru zabrane napuštanja stana

Prema podnosiocu ustavne žalbe je 28. marta 201 4. godine mera pritvora zamenjena merom zabrane napuštanja stana (rešenje Višeg suda u Beogradu K. 62/13).

Osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu Kv. 3578 /14 od 3. novembra 201 4. godine je: prema podnosiocu ustavne žalbe (i drugim licima) produžena mera zabrane napuštanja stana (stav 1. izreke); određeno da izuzetno i bez odobrenja podnosilac može napustiti stan ako je to neophodno radi hitne medicisnke intervencije u odnosu na njega ili lice sa kojim živ i u stanu, odnosno radi izbegavanja ili sprečavanja ozbiljne opasnosti po život ili zdravlje ljudi, odnosno imovinu većeg obima, pri čemu je dužan da o napuštanju stana, razlog u i mestu na kojem se trenutno nalazi, bez odlaganja, obavesti poverenika iz organa uprave nadležnog za izvršenje krivičnih sankcija (stav 2. izreke); određeno da izrečena mera zabrane napuštanja stana može trajati najduže dok za to postoji potreba, a najduže do pravnosnažnosti presude, odnosno do upućivanja podnosioca na izdržavanje krivične sankcije koja se sastoji u lišenju slobode , s tim što će sud svaka tri meseca ispitati da li je trajanje mere opravdano (stav 3. izreke) ; podnosilac upozoren da protiv njega može biti određen pritvor ako prekrši izrečenu meru zabrane napuštanja stana (stav 4. izreke).

U obrazloženju osporenog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je okrivljeni I. Č . opravdano sumnjiv da je izvršio krivično delo neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga ; da je prema navodima optužnog akta, u sastavu grupe i po prethodnom dogovoru po kome je unapred određena uloga svakog od njih, u dužem vremenskom periodu od januara do 9. jula 2012. godine na teritoriji Republike Srbije preduzimao inkriminisane radnje koje mu se stavljaju na teret; da je opravdano sumnjiv da je navedene radnje preduzimao radi sticanja protivpravne imovinske koristi, a da je opšte poznata činjenica da se prodajom opojne droge stiče velika imovinska korist, a u vezi sa činjenicom da nije dostavio sudu nijedan dokaz o zaposlenju na osnovu koga bi se mogla utvrditi činjenica da isti ostvaruje bilo kakve legalne prihode od kojih bi se mogao izdržavati; da sve napred navedene okolnosti predstavljaju osobite okolnosti koje u određenoj meri ukazuju na opasnost da će ponoviti krivično delo.

Osporenim rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Kž2. 2364/13 od 26. novembra 201 4. godine odbijena je, pored ostalih, kao neosnovan a žalb a brani oca podnosioca ustavne žalbe izjavljen a protiv prvostepenog rešenja. Apelacioni sud u Beogradu je ocenio da je pravilno prvostepeni sud našao da i dalje stoje razlozi za trajanje mere zabrane napuštanja stana iz razloga propisanog odredbom člana 211. stav 1. tačka 3) Zakonika o krivičnom postupku, navodeći, pored ostalog: da opravdana sumnja da je okrivljeni izvršio krivičn o del o koj e mu je stavljen o na teret optužnicom proizilazi iz do tada prikupljenih dokaza ; da činjenica da je u pitanju ranije neosuđivano lic e nije takvog kvaliteta da bi otklonila opravdanu bojazan da će, ukoliko se nađe na slobodi, u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo jer postoji opravdan a sumnj a da je izvršio krivično delo neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga , te da je u dužem vremenskom periodu preduzimao niz sukcesivnih radi u cilju izvršenja krivičnih dela, a radi, kako postoji opravdana sumnja, sticanja velike protivpravne imovinske koristi; da su neosnovani navodi iz žalbe o dugom trajanju navedene mere.

Prema podacima sa internet stranice „Portal sudova Srbije“ (www.portal.sud.rs), prema podnosiocu ustavne žalbe je mera zabrane napuštanja stana ukinuta 17. marta 2015. godine rešenjem Višeg suda u Beogradu Kv. 856/15.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost i da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom (član 27. stav 1.); da sud, pored ostalog, trajanje pritvora svodi na najkraće neophodno vreme, imajući u vidu razloge pritvora, ka o i da posle podizanja optužnice sud trajanje pritvora svodi na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom (član 31. st. 1. i 2.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Odredbama Zakonika o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/213, 45/13 i 55/14) (u daljem tekstu: ZKP) propisano je: da pre donošenja pravnosnažne odluke o izricanju krivične sankcije, okrivljenom mogu biti ograničene slobode i prava samo u meri neophodnoj za ostvarenje cilja postupka, pod uslovima propisanim ovim zakonikom (član 10. stav 1.); da su mere koje se mogu preduzeti prema okrivljenom za obezbeđenje njegovog prisustva i za nesmetano vođenje krivičnog postupka, pored ostalih, zabrana napuštanja stana (član 188. stav 6.); da će prilikom određivanja mera iz člana 188. ovog zakonika, organ postupka voditi računa da se ne primenjuje teža mera ako se ista svrha može postići blažom merom, da u slučaju potrebe, organ postupka može odrediti dve ili više mera iz stava 1. ovog člana i da će se mera iz stava 1. ovog člana ukinuti i po službenoj dužnosti kad prestanu razlozi zbog kojih je određena, odnosno zameniće se drugom blažom merom kad za to nastupe uslovi (član 189. st. 1. do 3.).

Saglasno odredbi člana 2. stav 1. tačka 23) ZKP izraz „lišenje slobode“ ima sledeće značenje: hapšenje, zadržavanje, zabrana napuštanja stana, pritvor i boravak u ustanovi koji se, u skladu sa ovim zakonikom, uračunava u pritvor.

Uslovi za određivanje mere zabrane napuštanja stana propisani su članom 208. ZKP, i to: da ako postoje okolnosti koje ukazuju da bi okrivljeni mogao pobeći, ili okolnosti predviđene u članu 211. stav 1. tač. 1), 3) i 4) ovog zakonika, sud može zabraniti okrivljenom da bez odobrenja napusti stan u kojem boravi i odrediti uslove pod kojima će boraviti u stanu, kao što su zabrana okrivljenom da koristi telefon i internet ili da prima druga lica u stan (stav 1.); da izuzetno od stava 1. ovog člana, okrivljeni može i bez odobrenja napustiti svoj stan ako je to neophodno radi hitne medicinske intervencije u odnosu na njega ili lice sa kojim živi u stanu, odnosno radi izbegavanja ili sprečavanja ozbiljne opasnosti po život ili zdravlje ljudi, odnosno imovinu većeg obima i da je okrivljeni dužan da o napuštanju stana, razlogu i mestu na kojem se trenutno nalazi, bez odlaganja obavesti poverenika iz organa uprave nadležnog za izvršenje krivičnih sankcija (stav 2.).

Odredbama člana 209. ZKP je propisano: da o određivanju mere iz člana 208. stav 1. ovog zakonika odlučuje sud na predlog javnog tužioca, a posle potvrđivanja optužnice i po službenoj dužnosti (stav 1.); da u toku istrage obrazloženo rešenje o određivanju, produženju ili ukidanju mere iz stava 1. ovog člana donosi sudija za prethodni postupak, a posle podignute optužnice veće, da ako meru nije predložio javni tužilac, a postupak se vodi za krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti, sud će pre donošenja odluke zatražiti mišljenje javnog tužioca (stav 2.); da će se okrivljeni u rešenju o izricanju mere iz stava 1. ovog člana upozoriti da se protiv njega može odrediti pritvor ako prekrši izrečenu zabranu (stav 3.); da mera iz stava 1. ovog člana može trajati dok za to postoji potreba, a najduže do pravnosnažnosti presude, odnosno do upućivanja okrivljenog na izdržavanje krivične sankcije koja se sastoji u lišenju slobode i da je sud dužan da svaka tri meseca ispita da li je dalje trajanje mere opravdano (stav 4.); da protiv rešenja kojim se određuje, produžava ili ukida mera iz stava 1. ovog člana stranke i branilac mogu izjaviti žalbu, da javni tužilac može izjaviti žalbu i protiv rešenja kojim je odbijen predlog za određivanje mere i da žalba ne zadržava izvršenje rešenja (stav 5.).

Kontrola poštovanja mere zabrane napuštanja stana propisana je članom 190. ZKP, i to: da sud može naložiti da se prema okrivljenom kome je određena mera iz člana 188. tačka 6) ovog zakonika primeni elektronski nadzor radi kontrolisanja poštovanja ograničenja koja su određena (stav 1.); da uređaj za lociranje - odašiljač, na zglob ruke ili noge okrivljenog, odnosno na drugi način pričvršćuje stručno lice, koje pri tom okrivljenom daje detaljna uputstva o načinu rada uređaja i da stručno lice rukuje uređajem kojim se daljinski prati kretanje okrivljenog i njegov položaj u prostoru – prijemnik (stav 2.); da elektronski nadzor obavlja organ državne uprave nadležan za izvršenje krivičnih sankcija ili drugi državni organ određen zakonom (stav 3.).

Odredbom člana 211. stav 1. tačka 3) ZKP je propisano da se pritvor može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo ako osobite okolnosti ukazuju da će u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo ili dovršiti pokušano krivično delo ili učiniti krivično delo kojim preti.

Prema odredbi člana 467. stav 2. ZKP, o žalbi protiv rešenja prvostepenog suda odlučuje drugostepeni sud u sednici veća, osim ako ovim zakonikom nije drugačije određeno i o sednici veća se mogu obavestiti stranke ako sud smatra da bi njihovo prisustvo bilo korisno za razjašnjenje stvari.

5. Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe osporava rešenja kojima je prema njemu pravnosnažno produžena mera zabrane napuštanja stana, u odnosu na koja ističe povredu p rava na slobodu i bezbednost, prava na ograničeno trajanje pritvora i prava na pravično suđenje.

5.1. Razmatrajući navode ustavne žalbe u odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 27. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da Ustav navedenim članom svakom licu garantuje , pored ostalog, pravo na ličnu slobodu.

Sud naglašava da je pravo na slobodu jedno od osnovnih ličnih prava koje jemči Ustav i da se pod pravom na slobodu podrazumeva fizička sloboda pojedinca i podrazumeva zaštitu u pogledu svih vrsta lišenja slobode . Klasičan primer lišenja slobode u smislu člana 27. stav 1. Ustava predstavlja slučaj kada se neko lice nalazi u pritvoru ili zatvoru, odnosno kada se drži u ustanovi zatvorenog tipa. Međutim, pojam lišenja slobode ne treba ograničiti samo na ovu situaciju. Evrop ski sud za ljudska prava je u svojoj praksi zauzeo stanovište da lišenje slobode može da ima i brojne druge oblike (videti, pored ostalih, presudu u predmetu protiv Guzzardi protiv Italije, broj 7367/76 od 6. novembra 1980. godine, st. 92-95 .).

U smislu navedenog, Ustavni sud ukazuje da i zmeđu fizičke slobode pojedinca (prava na slobodu) i njegovog prava na slobodu kretanja, koje se jemči odredbom člana 39. Ustava, treba praviti razliku (videti, pored ostalih, presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Lavents protiv Letonije, broj 58442/00 od 28. novembra 2003. godine, stav 62.). Prilikom utvrđivanja da li je pojedinac lišen slobode, treba uzeti u obzir niz kriterijuma, kao što su vrsta, trajanje, efekti i način sprovođenja mere. Između lišenja slobode i ograničenja slobode (kretanja), saglasno praksi Evropskog suda za ljudska prava, postoji samo razlika u stepenu ili intenzitetu, a ne i u prirodi i suštini mere (videti presudu Guzzardi protiv Italije, serija A, broj 39, strana 33, stav 92. i Amuur protiv Francuske, od 25. juna 1996. godine, Izveštaj o presudama i odlukama 1996-III, strana 848, stav 42 .).

Upravo je i Zakonik o krivičnom postupku, odredbom člana 2. stav 1. tačka 23), propisao da lišenje slobode obuhvata hapšenje, zadržavanje, zabranu napuštanja stan a, pritvor i boravak u ustanovi.

Sledom svega prethodno iznetog, Ustavni sud zaključuje da je nespor no da je produženjem mere zabrane napuštanja stana podnosilac ustavne žalbe bio lišen slobode, te da se odredba člana 27. stav 1. Ustava ima primeniti u konkretnom slučaju.

Ustavni sud dalje konstatuje da pravo na slobodu nije apsolutno, budući da Ustav u nastavku citirane odredbe člana 27. stav 1. dopušta mogućnost ograničenja prava na ličnu slobodu utvrđujući da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom, koja garancija ima za cilj da osigura da niko ne bude proizvoljno lišen slobode . Iz navedene odredbe Ustava proizlazi da je neophodno kumulativno postojanje dva uslova da bi lišenje slobode bilo zakonito. Prvi, da lišenje slobode mora biti zasnovano na razlozima predviđenim zakonom, i drugi, da se lice lišava slobode u skladu sa zakonom propisanim postupkom .

Imajući u vidu da je lišenje slobode podnosioca ustavne žalbe , produženje m mere zabrane napuštanja stana, bilo zasnovano na razlogu koji je predviđen zakonom - Zakonikom o krivičnom postupku (zbog postojanja osnovan e sumnj e da je učini o krivično delo neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga i zbog postojanja osobitih okolnosti koje ukazuju da će u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo - član 211. stav 1 tačka 3) ZKP) i da je bilo skladu sa postupkom koji je predviđen Zakonikom (čl. 208. i 209. ZKP), Ustavni sud je ocenio da je lišenje slobode podnosioca ustavne žalbe bilo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonim.

Ustavni sud je imao u vidu navode podnosioca ustavne žalbe da je kontrola mere zabrane napuštanja stana osporenim prvostepenim rešenjem produžena „više od mesec dana kasnije u odnosu na protek roka od tri meseca od odluke kojom je mera poslednji put produžena“, te da je „27. septembra 2014. godine morao biti pušten na slobodu“ , ali je ove navode ocenio neosnovanim. Naime, Ustavni sud ukazuje da se, saglasno odredbama Zakonika o krivičnom postupku, mera zabrane napuštanja stana može odrediti i ukinuti samo rešenjem nadležnog suda, iz čega proizlazi da je odluka o određivanju navedene mere konstitutivna, te da zabrana napuštanja stana kao mera za nesmetano vođenje krivičnog postupka traje sve do donošenja odluke suda o njenom ukidanju. Dakle, prema zakonskim rešenjima, mera zabrane napuštanja stana nastaje donošenjem rešenja o određivanju mere i prestaje donošenjem rešenja o ukidanju mere, dok se rešenjem o produženju ove mere kontroliše da li i dalje postoje razlozi za njeno dalje zadržavanje na snazi. Mera zabrane napuštanja stana može trajati dok za to postoji potreba, a najduže do pravnosnažnosti presude, odnosno do upućivanja okrivljenog na izdržavanje krivične sankcije koja se sastoji u lišenju slobode, a nadležni sud je , saglasno odredbi člana 209. stav 4. ZKP, dužan da, po službenoj dužnosti, i bez predloga stranaka, ispita da li još postoje razlozi za zadržavanje lica u „kućnom pritvoru“ ili ne, te ukoliko razlozi i dalje postoje, mera zabrane napuštanja stana se rešenjem produžava do dalje odluke suda. Rok za ispitivanje opravdanosti daljeg trajanja mere jeste tri meseca, ali Ustavni sud ukazuje da navedeno ne znači da je protekom roka istekla i mera, jer ovo nije rok maksimalnog trajanja mere. Sud koji je ovlašćen da produži meru zabrane napuštanja stana je može produžavati u granicama određenim Zakonikom, u konkretnom slučaju do pravnosnažnog okončanja krivičnog postupka , jer se ova mera rešenjem ne produžava na unapred tačno određeno vreme, već samo označavanjem maksimalnog mogućeg trajanja u skladu sa zakonskim rokovima, budući da se trajanje mere ne može nikada predvideti unapred. Prethodni stav je Ustavni sud zauzeo u odnosu na meru pritvora u Odluci Suda Už-314/2007 od 23. aprila 2009. godine, stav 6. obrazloženja, a u istom kontekstu videti i presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Mooren protiv Nemačke, broj 11364/03 od 9. jula 2009. godine, stav 80.).

5.2. Razmatrajući navode ustavne žalbe u odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 31. st. 1. i 2. Ustava, Ustavni sud konstatuje da Ustav navedenim odredbama svakom licu lišenom slobode garantuje, pored ostalog, da će trajanje pritvora biti svedeno na najkraće neophodno vreme, imajući u vidu razloge pritvora, kao i da će sud posle podizanja optužnice trajanje pritvora svesti na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom .

U konkretnom slučaju, prema podnosiocu ustavne žalbe je produžena mera zabrane napuštanja stana, a ne mera pritvora.

Međutim, Ustavni sud ukazuje da je produženjem mere zabrane napuštanja stana, imajući u vidu izneto i utvrđeno u tački 5.1. obrazloženja ove odluke, podnosilac ustavne žalbe nesumnjivo bio lišen slobode.

Takođe, Ustavni sud ukazuje da je mera zabrane napuštanja stana poznata i pod nazivom „kućni pritvor“, kao i da u vreme stupanja na snagu Ustava 2006. godine nije bila predviđena tada važećim Zakonikom o krivičnom postupku. Mera zabrane napuštanja stana uvedena je važećim Zakonikom o krivičnom postupku upravo sa ciljem pružanja još jedne alternative pritvoru, kao najtežoj meri za obezbeđenje prisustva okrivljenog i za nesmetano vođenje krivičnog postupka . Ova mera se, umesto u pritvorskim prostorijama sprovodi u stanu u kome okrivljeni boravi i kod koje se okrivljenom zabranjuje da bez odobrenja napusti stan. Lice prema kome je navedena mera određena (i produžena) nema pravo da svoj stan napusti (osim radi hitne medicinske intervencije u odnosu na njega ili lice sa kojim živi u stanu i radi izbegavanja ili sprečavanja ozbiljne opasnosti po život ili zdravlje ljudi ili imovin e većeg obima ), pri čemu nema sumnje da su uslovi lišenja slobode u sopstvenom stanu (pod merom zabrane napuštanja stana – „kućnom pritvoru“ ) bolji nego u pritvorskoj jedinici (pod merom pritvora).

Ustavni sud konstatuje da je Ustavom utvrđeno da se odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, saglasno važećim međunarodnim standardima ljudskih i manjinskih prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje (član 18. stav 3.).

Ustavni sud je sledom navedenog, a pre svega imajući u vidu činjenicu da u vreme donošenja i stupanja na snagu Ustava mera zabrane napuštanja stana nije bila predviđena u pravnom sistemu , prilikom ocene navoda i donošenja odluke u ovom ustavnosudskom predmetu u odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 31. Ustava imao u vidu praksu Evropskog suda za ljudska prava koji je stao na stanovište:

- da mera zabrane napuštanja stana predstavlja lišenje slobode imajući u vidu stepen ograničenja koji kod ove mere postoji, odnosno da se po intenzitetu ograničenja ne razlikuje od mere pritvora, bez obzira na bolje uslove (videti, između ostalih, presudu u predmetu Lavents protiv Letonije, broj 58442/00 od 28. novembra 2002. godine, stav 63 ; Mancini protiv Italije, broj 44955/98 od 2. avgusta 2001. godine, stav 17; D. protiv Nemačke, broj 11703/85, odluka Komisije od 9. decembra 1987. godine – Odluke i izveštaji (DR) 54, strana 117; A.B. protiv Švajcarske, broj 20872/92, odluka Komisije od 22. februara 1995. godine - Odluke i izveštaji (DR) 80, strana 55.);

- da se prilikom ocene da li je trajanje mere zabrane napuštanja stana svedeno na najkraće neophodno vreme ima uzeti u razmatranje i prethodni period tokom koga je neko lice bilo u pritvoru (videti, između ostalih, citiranu presudu u predmetu Lavents protiv Letonije, st. 65. i 66.);

- da prilikom donošenja odluke da određeno lic e i dalje ostane lišeno slobode (produženjem mere pritvora i mere zabrane napuštanja stana) nadležni sud ima obavezu, pored ostalog, da u svojoj odluci navede relevantne i dovoljne razloge, kao i da krivični postupak vodi sa naročitom hitnošću (videti, između ostalih, citiranu presudu u predmetu Lavents protiv Letonije, st. 70. i 71.).

Sledom svega prethodno navedenog, Ustavni sud je, uvažavajući praksu Evropskog suda za ljudska prava, ocenio da se odredb e člana 31. Ustava ima ju primeniti i na trajanje mere zabrane napuštanja stana , pri čemu se trajanje navedene mere ima ceniti zajedno sa trajanjem mere pritvora kao ukupnog perioda lišenja slobode, te da dužina ukupnog trajanja lišenja slobode koje neće dovesti do povrede prava iz člana 31. Ustava podrazumeva da nadležni sudovi u svojim odlukama navedu relevantne i dovoljne razloge kojima opravdavaju trajanje mere i pokazuju posebnu hitnost u vođenju postupka.

U konkretnom slučaju, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac do podnošenja ustavne žalbe 25. decembra 2014. godine bio lišen slobode ukupno dve godine i skoro tri meseca, od čega je u pritvoru proveo jednu godinu i šest meseci, a u „kućnom pritvoru“ skoro devet meseci.

Osporenim rešenjima je prema podnosiocu ustavne žalbe produžena mera zabrane napuštanja stana tokom trajanja prvostepenog krivičnog postupka koji je bio u fazi glavnog pretresa, a iz razloga propisanog odredbom člana 211. stav 1. tačka 3) ZKP, odnosno zbog postojanja osobitih okolnosti koje ukazuju da će ponoviti krivično delo. Viši i Apelacioni sud u Beogradu su u obrazloženju osporenih rešenja, pored ostalog, naveli da postoji opravdana sumnja da je podnosilac ustavne žalbe izvršio krivično delo neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga, odnosno da je opravdano sumnjiv da je u dužem vremenskom periodu od januara do jula 2012. godine, u sastavu grupe i po prethodnom dogovoru po kome je unapred određena uloga svakog od njih, preduzimao inkriminisane radnje koje mu se stavljaju na teret. Dalje je navedeno da je podnosilac opravdano sumnjiv da je radnje krivičnog dela preduzimao radi sticanja protivpravne imovinske koristi, a da se prodajom opojne droge stiče velika imovinska korist, te da sudu nije dostavio niti jedan dokaz o svom zaposlenju iz kojeg bi se moglo utvrditi da ostvaruje bilo kakve legalne prihode od kojih bi se mogao izdržavati. Imajući u vidu da je u predmetnom postupku opravdano sumnjiv da je izvršio krivično delo neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga, kao i sve prethodno istaknuto, redovni sudovi su zaključili da sve te okolnosti, u međusobnoj povezanosti, predstavljaju osobite okolnosti koje u određenoj meri ukazuju da će podnosilac u slučaju boravka na slobodi, u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo.

Uzimajući u obzir da je podnosilac ustavne žalbe optužen da je sa devet drugih okrivljenih lica , u grupi, po prethodnom dogovoru po kome je svako od njih imao tačno određenu ulogu u grupi, izvršio krivično delo neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga u dužem vremenskom periodu, te da postoji opravdana sumnja da je pribavio veliku protivpravnu imovinsku korist, pri čemu sudu nije dostavio dokaze da ima legalne prihode kojima bi se izdražavao na slobodi, Ustavni sud prihvata da su nadležni sudovi osnovano smatrali da postoje konkretne osobite okolnosti koje, u ovom slučaju, ukazuju da podnosilac ustavne žalbe u kratkom vremenskom periodu može ponoviti delo i da su te okolnosti takvog značaja da opravdavaju produženje lišenja slobode, prvobitno određivanjem i produženjem mere pritvora , a i kasnije, određivanjem i produženjem mere zabrane napuštanja stana.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud smatra da su nadležni sudovi osporena rešenja zasnovali na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju procesnog prava, te da su postupali u skladu sa odredbama ZKP kada su utvrdili da postoje uslovi za produženje mere zabrane napuštanja stana prema podnosiocu ustavne žalbe po označenom zakonskom osnovu. Po oceni Ustavnog suda, dati razlozi nisu posledica arbitrernog i proizvoljnog postupanja.

Ustavni sud je prilikom donošenja odluke posebno imao u vidu i da je nadležni sud prema podnosiocu ubrzo nakon podnošenja ustavne žalbe ukinuo meru zbrane napuštanja stana, odnosno da je lišenje slobode podnosioca prestalo, iako je prvostepeni krivični postupak u tom trenutku, a i još uvek, bio u toku, što upravo ukazuje da su nadležni sudovi sa posebnom pažnjom pristupali odlučivanju o lišenju slobode podnosioca, odnosno da je osnovanost njegovog daljeg zadržavanja u „kućnom pritvoru“ pažljivo i svestrano razmatrana.

Polazeći od svega do sada iznetog, Ustavni sud je ocenio da su sudovi u osporenim rešenjima naveli relevantne i dovoljne razloge zbog kojih su smatrali da je produženje mere zabrane napuštanja stana prema podnosiocu ustavne žalbe bilo neophodno radi vođenja krivičnog postupka.

Ustavni sud konstatuje da je podnosilac u ustavnoj žalbi istakao i povredu prava na pravično suđenje, ali da se navodi podnosioca o povredi označenog prava zapravo zasnivaju na istim razlozima kojima se obrazlaže povreda prava na ograničeno trajanje pritvora. Stoga je Ustavni sud navode o povredi prava iz člana 32. stav 1. Ustava cenio u okviru prava iz člana 31. st. 1. i 2. Ustava.

6. Sledom svega prethodno navedenog, Ustavni sud je našao da osporenim rešenjima nisu povređen a Ustavom zajemčen a prav a podnosioca na slobodu i na ograničeno trajanje pritvora, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odbio u delini ustavnu žalbu kao neosnovanu.

7. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.