Usvajanje ustavne žalbe zbog proizvoljne primene prava u sporu o smenskom radu

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je žalbu, poništio drugostepenu presudu i vratio predmet na ponovno odlučivanje. Utvrđeno je da je Apelacioni sud propustio da odluči o ključnim žalbenim navodima, što je postupak učinilo nepravičnim i povredilo pravo na pravično suđenje.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-9138/2016
18.04.2019.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Bratislav Đokić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Đurkić, Sabahudin Tahirović i dr Jovan Ćirić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi G. M . iz Temerina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članoma 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. aprila 201 9. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba G. M . i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1901/16 od 5. oktobra 2016. godine povređeno prav o podnosi oca ustavne žalbe na pravično suđenje, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1901/16 od 5. oktobra 2016. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv stava drugog izreke presude Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 1388/13 od 16. marta 2016. godine.

3. Ova odluka ima pravno dejstvo i prema S. R . i B . V , licima koja nisu podnela ustavnu žalbu, a u pogledu pravnosnažne odluke o tužbenom zahtevu za isplatu uvećane zarade po osnovu rada u smenama se nalaze u istoj pravnoj situaciji kao i podnosilac ustavne žalbe, saglasno odredbi člana 87. Zakona o Ustavnom sudu .

O b r a z l o ž e nj e

1. G. M . iz Temerina je, 30. novembra 2016. godine, preko punomoćnika S. K , advokata iz Temerina, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1901/16 od 5. oktobra 2016. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije, prava na pravično suđenje , prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, prava na imovinu i prava na rad , utvrđenih odredbama člana 21. st. 1. i 2, člana 32. stav 1 , čl. 36, 58. i 60. Ustava .

Podnosilac ustavne žalbe se poziva i na povredu prava i načela iz čl. 6, 13. i 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Evropska konvencija), te člana 1. Protokola 12 uz Evropsku konvenciju. Ustavni sud ukazuje da su odredbama člana 6. stav 1. i čl. 13. i 14. Evropske konvencije, kao i člana 1. Protokola 12 uz Evropsku konvenciju utvrđeni pravo na pravično suđenje, pravo na delotvorni pravni lek i načelo zabrane diskriminacije, čiju zaštitu suštinski pruža i Ustav u članu 32. stav 1, članu 36. stav 2. i članu 21, te se ocena postojanja povrede ili uskraćivanja ovih prava i načela u postupku po ustavnoj žalbi vrši u odnosu na navedene odredbe Ustava.

U ustavnoj žalbi se, između ostalog, navodi: da je osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu potvrđena prvostepena presuda kojom je podnosiocu ustavne žalbe pravo na uvećanu zaradu po osnovu smenskog rada priznato samo za one mesece spornog perioda u kojima je radio sve tri smene, a ne i za one kada je rad io dvosmenski; da je takvo stanovište sudova proizvoljno, imajući u vidu da Direktiva Evropske unije, koja nije domaći izvor prava, ali njena sadržina značajno pomaže u shvatanju pojma smenskog rada, akcenat stavlja na smenjivanju radnika na istom radnom mestu, prema unapred utvrđenom obrascu, u smenama koje se menjaju po određenom ritmu, pri čemu nije nužno da se takav rad odvija tokom 24 sata; da je na temelju Direktive Evropske unije nastalo i pravno shvatanje Vrhovnog kasacionog suda od 23. septembra 2014. godine, koje je objavljeno u Biltenu tog suda broj 1/2015; da je ocena o zastarelosti dela potraživanja na ime smenskog rada takođe proizvoljna, jer sudovi nisu uzeli u obzir nenamenske uplat e koje je tuženi zaposlenima izvršio u tri navrata; da je tim uplatama, u smislu člana 387. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, tuženi priznao dug i prekinuo zastarevanje, koje je nakon toga počel o da teče iznova; da činjenic a da tuženi nije opredelio svrhu naveden ih plaćanja zahteva primenu pravila o redosledu ispunjenja iz čl. 312. i 313. Zakona o obligacionim odnosima, kojima je propisano da poverilac kod takvog načina plaćanja najpre namiruje dospele kamate, a potom i sva dospela potraživanja, p rema redosledu dospeća , uključujući i ona koja su zastarela.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu drugostepenu presudu , uz dosuđenje troškova za sastav ustavne žalbe.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u osporeni akt i dokumentaciju koja je dostavljena uz ustavnu žalbu , pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužioci S. R, G . M, ovde podnosilac ustavne žalbe, B . G, B . V . i M . V . vodili su pred Osnovnim suda u Novom Sadu parnični postupak protiv tuženog privrednog društva „F.“ a.d. Temerin, radi isplat e uvećane zarade po osnovu smenskog rada, tačnije razlike do punog iznosa uvećane zarade po osnovu smenskog rada , s tim da su tužioci S. R . i B. V . tražili i isplatu razlike između isplaćene i odgovarajuće zarade .

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 1388/13 od 16. marta 201 6. godine delimično su usvojeni tužbeni zahtevi svih tužilaca . Tužiocu G. M . je razlika do punog iznosa uvećane zarade po osnovu smenskog rada dosuđena za februar, mart, april i jul 2011. godine, kao i za januar, mart, april, maj, novembar i decembar 2012. godine, dok je za preostale mesece spornog perioda (od 1. septembra 2009. do 31. decembra 2012. godine) njegov tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan.

U obrazloženju navedene prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je tuženi, na ime smenskog rada, zaposlenima u utuženom periodu obračunavao uvećanu zaradu 10% od osnovice , i to samo za časove rada u drugoj smeni; da kada se uvećana zarada po osnovu smenskog rada obračuna u visini od 26% od osnovice, razlika između isplaćene i pripadajuće uvećane zarade za tužioca G. M . (za celokupan period) iznosi 128.249,90 dinara, dok ukupna kamata, obračunata na dan 3. februar 2014. godine, iznosi 2.120,77 dinara; da je prigovor zastarelosti potraživanja delimično osnovan , pa tako kada su u pitanju tuži oci S . R, G . M . i B . G . njihova potraživanja koja su dospela pre juna 2010. godine ( tužba podneta 5. jula 2013. godine) zastarela su , a kada je reč o tužiocima B. V . i M . V . to su potraživanja dospela pre jula 2010. godine (tužba podneta 16. avgusta 2013. godine) ; da ne stoji teza tužilačke strane da je tuženi naknadnim uplatama od 24. maja, 4. decembra 2013. i 3. februara 2014. godine prekinuo tok zastarelosti, budući da tuženi tim uplatama nije vršio isplatu uvećane zarade, već isplatu do nivoa minimalne zarade; da je Direktivom Evropske unije o radnom vremenu 2003/88/EC rad u smeni definisan kao način organizacije rada u kojem radnici menjaju jedni druge na istom radnom mestu, u skladu sa određenim obrascem, uključujući obrazac rotiranja, koji može biti neprekidan ili sa prekidima (kontinuiran ili diskontinuiran), iziskujući potrebu da radnik radi u različito vreme tokom određenog perioda dana ili noći; da uvećanje zarade po osnovu smenskog rada pripada zaposlenom samo ukoliko mu je rad organizovan tako da podrazumeva efektivan rad u vremenu čiji se početak pomera iz dana u dan (prva, druga i treća smena) ili iz nedelje u nedelju, odnosno rad koji iziskuje izmenu smena, traje kontinuirano 24 sata i odvija se u tri smene; da rad u prvoj i drugoj smeni, koji se obavlja u toku dana kao redovan rad , ne predstavlja osnov za uvećanje zarade po osnovu citiranih zakonskih normi (čl. 63. i 108. stav 1. tačka 2) Zakona o radu); da tuženi tokom postupka nije dokazao da je prilikom utvrđivanja osnovne zarade tužiocima vrednovao rad u smenama ; da kada se uzme u obzir broj sati rada u drugoj i trećoj smeni, jasno se uočava da su tužioci pretežno svoj rad obavljali u drugoj ili trećoj smeni, pri čemu su u određenim mesecima duže radili u trećoj, nego u drugoj smeni; da ovaj sud smatra da tužiocima pripada pravo na uvećanje zarada po osnovu smenskog rada za one mesece u kojima su radili u smenama (i u drugoj i u trećoj smeni).

U obrazloženju je takođe navedeno: da je nakon dostavljanja osnovnog nalaza i mišljenja određenog sudskog veštaka, na osnovu kojeg su tužioci G. M, B . G . i M . V . postavili tužbene zahteve podnesk om od 26. januara 2015. godine, tužilačka strana zatražila dopunsko veštačenje za tužioce S. R . i B . V, na okolnost razlike u zaradi zbog pogrešno utvrđene vrednosti boda koji je služio za obračun zarada; da su neprihvatljivi navodi tužilačke strane o načinu utvrđivanja zarade za pomenute tužioce (upoređivanjem minimalne zarade sa brojem bodova od 270), kako je to urađeno dopunskim nalazom i mišljenjem, te je stoga njihov tužbeni zahtev za iznose preko dosuđenih, na ime uvećane zarade po osnovu smenskog rada , do iznosa koji su traženi na ime razlike zbog pogrešno utvrđene vrednosti boda , odbijen kao neosnovan.

Protiv navedene presude žalbu su izjavili tužioci S. R, B. V . i G . M. Mimo razloga koji se tiču odluke prvostepenog suda o traženoj razli ci u zaradi za tužioce S . R . i B . V, žalba sadrži i zajedničke razloge sve trojice tužilaca kojima se ožalbena presuda pobija zbog delimičnog odbijanja tužbenih zahteva za isplatu uvećane zarade . Njima je , pored ostalog, ukazano na pogrešnu primenu člana 108. stav 1. tačka 2) Zakona o radu, uz isticanje da su neprihvatljiv a stanovišta prvostepenog suda da samo rad koji se odvija u tri smene ima karakter smenskog rad a, kao i da je predmetno potraživanje delimično zastarelo .

Odlučujući o žalbi, Apelacioni sud u Novom Sadu je doneo osporenu presudu Gž1. 1901/16 od 5. oktobra 2016. godine, kojom je žalbu odbio i ožalbenu prvostepenu presudu u celini potvrdio .

U obrazloženju osporene drugostepene presud e je , pored ostalog, navedeno: da je, prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi tužiocima u određenim mesecima spornog perioda isplaćiva o iznose koji su bili niži od iznosa minimalne zarade koje je utvrđivao Socijalno-ekonomski savet; da je ukupan iznos isplaćenih zarada za utuženi period bio nominalno veći od iznosa minimalnih zarada, ali je taj iznos u sebi sadržao i uvećanja zarada po raznim osnovima; da je , nakon izvršene revizorske kontrole, tužen i zaposlenima naknadno izvršio uplatu razlike do iznosa minimalne zarade, i to u tri navrata ( 24. maja, 4. decembra 2013. i 3. februara 2014. godine), bez specifikacije na ime čega se te uplate vrše; da je tuženi kroz naknadne tri uplate tužiocima isplati o celokupan dugujući iznos (do punog iznosa minimalne zarade), sa odgovarajućom kamatom; da tužiocima p rilikom utvrđivanja osnovne zarade nije vrednovan rad u smenama; da je u prvostepenom postupku utvrđeno u kojoj smeni i u kom fondu časova je tužilac S. R . radio u 2012. godine, a ostali tužioci u period u od 2009. do 2012. godine; da je tuženi za rad u smenama tužiocima obračunava o uvećanj e zarad a 10% od osnovice, i to samo za sate rada u drugoj smeni; da je iz nalaza i mišljenja veštaka utvrđena visina razlike do iznosa uvećane zarade od 26% od osnovice; da je prvostepeni sud pravilno odbio tužbeni zahtev za period za koji su potraživanja tužilaca zastarela; da je prvostepeni sud pravilno utvrdio da je predmet tužbenog zahteva bila isplata razlike do nivoa minimalne zarade, koja je naknadnim uplatama tuženog isplaćena u celini; da je neosnovan žalbeni navod da se kod naknadnih uplata tuženog, čija svrha nije opredeljena, imaju primeniti pravila o uračunavanju ispunjenja iz čl. 312. i 313. Zakona o obligacionim odnosima, polazeći od toga da se u radnim odnosima navedeni Zakon supsidijerno primenjuje u odnosu na Zakon o radu, kao i činjenice da su te uplate vršene po nalogu revizorske kontrole koji je pokrenula Agencija za privatizaciju, što zaposlenima nije moglo ostati nepoznato; da je, s tim u vezi, neosnovan žalbeni navod da tužioci imaju pravo na zaradu prema koeficijentu i broju bodova, uz računanje cene rada po času, prema odluci Socijalno-ekonomskog saveta, s obzirom na to da vrednost boda zavisi od poslovne politike poslodavca, a da je po Zakonu o radu obavezna isplata minimalne zarade, koju kroz minimalnu cenu rada po času za najjednostavniji rad, određuje Socijalno-ekonomski savet; da je pravilan zaključak prvostepenog suda da uplatama koje je tuženi izvršio nakon revizorske kontrole nije došlo do prekida zastarevanja za potraživanja po osnovu smenskog rada; da ni su posebno razmatra ni žalben i navode kojima se ist iče da je pogrešan zaključak prvostepenog suda u pogledu smenskog rada tužilaca, imajući u vidu da je prvostepeni sud našao da tužiocima pripada razlika između isplaćene i pripadajuće uvećane zarade po osnovu smenskog rada, te da se odbijajući deo odnosi samo na potraživanja po ovom osnovu koja su zastarela.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava , na čiju povredu se ukazuj e u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 386. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br . 72/11, 49/13 – Odluka, US i 74/13 – Odluka US, 55/14 i 87/18 ) (u daljem tekstu: ZPP) je propisano: da drugostepeni sud ispituje prvostepenu presudu u onom delu u kome se pobija žalbom, a ako se iz žalbe ne vidi u kom se delu presuda pobija, drugostepeni sud će da zaključi da se presuda pobija u delu u kome stranka nije uspela u parnici (stav 1.); da drugostepeni sud ispituje prvostepenu presudu u granicama razloga navedenih u žalbi, pazeći po službenoj dužnosti na bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tač. 1) do 3), 5), 7), i 9), kao i na pravilnu primenu materijalnog prava (stav 3.). Odredbom člana 390. ZPP je propisano da će d rugostepeni sud presudom da odbije žalbu kao neosnovanu i potvrdi prvostepenu presudu, ako nađe da ne postoje razlozi zbog kojih se presuda pobija, kao ni razlozi na koje pazi po službenoj dužnosti.

Odredbama Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05 i 54/09) (u daljem tekstu: ZOR) , koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propis ano: da ako je rad organizovan u smenama, poslodavac je dužan da obezbedi izmenu smena, tako da zaposleni ne radi neprekidno više od jedne radne nedelje noću (član 63. stav 1. ); da zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu u visini utvrđenoj opštim aktom i ugovorom o radu, pored ostalog, za rad noću i rad u smenama, ako takav rad nije vrednovan pri utvrđivanju osnovne zarade – najmanje 26% od osnovice (član 108. stav 1. tačka 2)) .

5. Ocenjujući navode o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je, polazeći od utvrđenih činjenica i iznetih ustavnopravnih razloga, konstatovao da se ustavnom žalbom ukazuje da je Apelacioni sud u Novom Sadu prihvatio proizvoljn u ocen u prvostepenog suda da rad u smenama, kao osnov za isplatu uvećane zarade, podrazumeva samo rad koji se odvija u tri smene , kao i ocenu da uplatama izvršenim po nalogu Agencije za privatizaciju (u postupku revizorske kontrole), nije došlo do prekida zastarelosti potraživanja uvećane zarade po osnovu smenskog rada.

Stoga Ustavni sud smatra da, u okviru ocene osnovanosti ovih navoda , treba sagledati sprovedeni parnični postupak kao jedinstvenu celinu i oceniti da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili arbitrerna, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Ustavni sud je pošao od ocene Osnovn og sud a u Novom Sadu da su potraživanja podnosioca ustavne žalbe (na ime uvećane zarade za rad u smenama) koja su dospela u periodu pre juna 2010. godine zastarela. Dakle, tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe za period od septembra 2009. do maja 2010. godine odbijen je kao neosnovan zbog zastarelosti potraživanja. Međutim, Ustavni sud konstatuje da je podnosiocu ustavne žalbe tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan i za nekoliko meseci (16 meseci) iz perioda za koji nije utvrđeno nastupanje zastarelosti. Obrazloženje prvostepene presude, pored razloga za delimično usvajanje prigovora zastarelosti, sadrži i argumentaciju za stanovišt e Osnovnog suda u Novom Sadu da zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu samo kada se rad u smena ma odvija tokom 24 sata, dakle, kada se sastoji od tri smene, a da dvosmenski rad ne predstavlja osnov za uvećanje zarade. S tim u vezi, tužbeni zahtev za isplatu uvećane zarade po osnovu smenskog rada , po shvatanju Ustavnog suda, usvojen je samo za one mesece spornog perioda za koje nije nastupila zastarelost, a u kojima je podnosilac ustavne žalbe radio i u drugoj i u trećoj smeni.

Pobijajući prvostepen u presud u zbog pogrešne primene materijalnog prava, podnosilac ustavne žalbe i još dvojica tužilaca (S. R . i B. V .) eksplicitno su osporili kako ocenu prvostepenog suda o delimičnoj zastarelosti potraživanja, tako i stanovište po kome samo rad u tri smene generiše pravo zaposlenog na uvećanu zaradu.

Apelacioni sud u Novom Sadu je u obrazloženju osporene drugostepene presude ocenio samo razloge žalbe kojima je osporen stav prvostepenog suda o delimičnoj zastarelosti. Što se tiče navoda kojima su tužioci ukaza li na pogrešno poimanj e rada u smenama iz člana 108. stav 1. tačka 2) ZOR, Apelacioni sud u Novom Sadu iste nije komentarisao, nalazeći da je delimično odbijanje tužbenog zahteva za isplatu uvećane zarade isključivo posledica delimično usvojenog prigovora zastarelosti.

Ustavni sud podseća na stav Evropskog suda za ljudska prava, prema kome greška u primeni prava (materijalnog i/ili procesnog) ili utvrđivanju činjenica učinjena od strane nacionalnog suda, koja je tako primetna da se može okarakterisati kao „očigledna greška“, može narušiti pravičnost postupka (videti presudu u predmetu Bochan protiv Ukrajine, od 5. februara 2015. godine, broj predstavke 22251/08, stav 62.).

Percepcija Apelacionog suda u Novom Sadu da je tužben i zahtev podnosioca ustavne žalbe za isplatu uvećane zarade po osnovu rada u smenama delimično odbijen samo zbog nastupanja zastarelost i očigledno je pogrešna, imajući u vidu da je prvostepeni sud pravo na uvećanu zaradu utvrdio samo za one mesece spornog perioda u kojima je podnosilac ustavne žalbe radio u tri smene , što je žalbom protiv prvostepene presude izričito ospor eno. Po mišljenju Ustavnog suda, takva greška Apelacionog suda u Novom Sadu je postupak donošenja osporene drugostepene presude u dovoljnoj meri učinila nepravičnim na štetu podnosioca ustavne žalbe .

Sledom iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1901/16 od 5. oktobra 2016. godine povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava , pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da su posledice učinjene povrede prava na pravično suđenje takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1901/16 od 5. oktobra 2016. godine i određivanjem da isti sud donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv stava drugog izreke presude Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 1388/13 od 16. marta 2016. godine , pa je, saglasno članu 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Uzimajući u obzir da je osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i tužiocima S. R . i B . V . koji nisu podneli ustavnu žalbu, a nalaze se u istoj pravnoj situaciji sa podnosio cem ustavne žalbe u pogledu pravnosnažne odluke o tužbenom zahtevu za isplatu uvećane zarade po osnovu rada u smenama, Ustavni sud je ocenio da ima mesta primeni člana 87. Zakona o Ustavnom sudu, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 3. izreke.

Ustavni sud nije posebno razmatrao navode podnosioca ustavne žalbe o povredi načela i prava iz čl. 21, 36, 58. i 60. Ustava, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i odredio način otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava .

U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored mnogih drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

8. S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Usvajanje ustavne žalbe zbog proizvoljne primene prava u sporu o smenskom radu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti