Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u imovinskom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko devet godina i dodelio naknadu nematerijalne štete. Žalba je u delu koji se odnosi na meritum odbijena kao neosnovana.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi G. P . i S . L , oboje iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. maja 201 4. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba G. P . i S . L . i utvrđuje da je u postupku koji j e vođen pred Opštinskim sudom u Bečeju u predmetu P. 566/06, povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate . Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde .

3. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba G. P . i S . L . izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 11140/10 od 6. januara 2011. godine i presude Opštinskog suda u Bečeju P. 566/06 od 23. maja 2007. godine, ispravljene rešenjem Osnovnog suda u Novom Sadu – Sudska jedinica u Bečeju P. 566/06 od 27. oktobra 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. G. P . i S . L, oboje iz B, podneli su 25. februara 2011. godine, preko punomoćnika N . K, advokata iz B, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv akata navedenih u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na mirno uživanje imovine, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava. Ustavnom žalbom se ističe i povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku u kojem su donete osporene presude.

Podnosioci ustavne žalbe su naveli da o njihovim pravima i obavezama nije odlučeno u razumnom roku, jer je zbog odugovlačenja parnica trajala deset godina. U prilog tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje podnosioci su istakli da je drugostepeni sud, bez otvaranja glavne rasprave, utvrdio novo činjenično stanje, te da je netačno interpretirao sadržinu njihove žalbe protiv prvostepene presude kada je naveo da se žalbom ne dovodi u sumnju činjenica da je tuženi S . J . imao status nosioca stanarskog prava na spornom stanu u trenutku otkupa stana, budući da je žalbom upravo na to ukazivano. Dalje su naveli da se drugostepeni sud nije izjašnjavao o primeni zaključka broj 3/86 sa savetovanja građanskih i građansko-privrednih odeljenja Saveznog suda, Vrhovnih sudova i Vrhovnog vojnog suda od 28. i 29. maja 1986. godine o načelu savesnosti i poštenja i jačem pravnom osnovu u slučaju višestruke prodaje iste stvari, koji je, po mišljenju podnosilaca, trebalo primeniti na konkretan slučaj. Takođe su istakli da je zaključak drugostepenog suda - da tuženi S . J . u trenutku zaključenja sudskog poravnanja nije bio vlasnik spornog stana , jer je tim pravom prethodno raspolagao putem kupoprodajnog ugovora, suprotan zakonskim odredbama o konstitutivnosti upisa u javne knjige kod sticanja prava svojine na nepokretnostima, te da je stoga nerazumljiv zaključak suda o ništavosti sudskog poravnanja koje je podnositeljka zaključila sa tuženim S . J. Za podnositeljku je neprihvatljiva i ocena prvostepenog suda o njenoj nesavesnosti prilikom zaključenja pomenutog poravnanja, jer se, kako tvrdi, zasniva na nepravilno utvrđenoj činjenici da je predlog za određivanje privremene mere stavila tek u januaru 2001. godine, što je suprotno stanju u spisima iz kojih proizlazi da je taj predlog istakla još u avgustu 2000. godine. Pored toga, podnosioci smatraju da im je pravo na pravično suđenje povređeno i time što je prvostepeni sud odlučivao o preinačenoj tužbi a da prethodno nije odlučio o dozvoljenosti preinačenja, te da je tako odlučio o zahtevu za uspostavljanje ranijeg zemljišnoknjižnog stanja, kao i zbog toga što po službenoj dužnosti nije utvrdio da je ništav ugovor o otkupu spornog stana koji je zaključio tuženi S . J. Nepravičnost postupanja prvostepenog suda, po mišljenju podnosilaca, ogleda se i u pogrešnoj i pristrasnoj oceni dokaza (iskaza svedoka), te zanemarivanju činjenice da sudsko poravnanje mogu pobijati samo lica koja su ga zaključila. Podnosioci smatraju da je opisano postupanje prvostepenog suda posledica pristrasnosti sudije pred kojim je vođen postupak, a koji je, kako navode, u susedskim i prijateljskim odnosima sa suprotnom stranom, te tvrdnjom da drugostepeni sud prilikom ukidanja prve po redu donete prvostepene presude nije odlučio o njihovom zahtevu da se predmet dodeli u rad drugom veću, iako su oni istakli zahtev za izuzeće. Povredu prava na mirno uživanje imovine podnosioci obrazlažu tvrdnjom da su deset godina onemogućeni u korišćenju svoje imovine (spornog stana), jer je postupak koji vode u predmetu Opštinskog suda u Bečeju P. 462/02 radi predaje stana u suposed u prekidu. Predložili su da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporenu drugostepenu presudu i utvrdi im pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Bečeju P. 19885/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Bečeju P. 566/06), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilje M. S . i M . M . podnele su 12. oktobra 2001. godine tužbu Opštinskom sudu u Bečeju protiv tuženih S . J, S . L . i S . P, radi utvrđenja ništavosti sudskog poravnanja zaključenog pred tim sudom u predmetu P. 8/01 od 6. februara 2001. godine.

Posle jednog održanog i dva ročišta koja nisu održana zbog neurednog pozivanja stranaka, tuženi S. L . i S . P . (u daljem tekstu: tuženi) su 18. novembra 2002. godine podneli protivtužbu radi utvrđenja ništavosti ugovora o kupoprodaji stana koji se nalazi u B, u Ulici S . D . broj 35, zaključenog između između tužilja i tuženog S . J . 11. decembra 2000. godine pod Ov. br. 4425/00. Osnov protivtužbenog zahteva zasnovan na je tvrdnji tuženih da je S . J . nedozvoljeno raspolagao zajedničkom imovinom stečenom u braku.

Na ročištu održanom 18. novembra 2002. godine spojene su parnice po tužbi i protivtužbi.

Do donošenja prve po redu prvostepene presude P. 221/03 od 1. aprila 2004. godine (otpravljena iz suda 19. novembra 2004. godine), kojom je usvojen tužbeni, a odbijen protivtužbeni zahtev, pred prvostepenim sudom održana su još četiri ročišta, na kojima su izveden i dokaz i saslušanjem stranaka i dva svedoka. Dva ročišta nisu održana zbog neurednog pozivanja tuženog S . J , odnosno na molbu tuženih S . L . i P.

U žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, tuženi su, pored ostalog, naveli da predsednik prvostepenog sudskog veća stanuje u istoj zgradi u kojoj stanuju tužilje i predložili su da se, u slučaju ukidanja prvostepene presude, predmet dodeli u rad drugom predsedniku veća.

Rešenjem Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 4934/05 od 12. oktobra 2006. godine ukinuta je navedena prvostepena presuda. U pomenutom rešenju, pored ostalog, istaknuto je da odlukom o utvrđenju ništavosti pravnog posla moraju biti obuhvaćene i sve posledice takvog posla, a što se odnosi i na ugovor o poklonu koji je zaključen između S. P . i L.

U ponovnom postupku, tužilje su podneskom od 19. decembra 2006. godine preinačile tužbu, tako što su pored zahteva za utvrđenje ništavosti sudskog poravnanja, tražile uspostavljanje ranijeg zemljišnoknjižnog stanja u korist tuženog S. J . na ½ idealnog dela stana i utvrđenje ništavosti ugovora o poklonu ½ idealnog dela spornog stana zaključenog između tuženih S . L . i S . P . 20. marta 2001. godine pod Ov. br. 1330/01. Ovaj podnesak uručen je punomoćniku tuženih na ročištu održanom 21. decembra 2006. godine, nakon čega su tuženi u podnesku od 19. februara 2007. godine istakli da se protive preinačenju tužbe, ali su se u daljem toku postupka izjašnjavali o preinačenoj tužbi. Do zaključenja glavne rasprave punomoćnik tuženih nije tražio da sud donese odluku o preinačenju.

Posle četiri održana ročišta, na kojima su izvedeni dokazi saslušanjem stranaka i četiri svedoka, Opštinski sud u Bečeju je 23. maja 2007. godine doneo osporenu presudu P. 566/06 kojom je utvrđena ništavost sudskog poravnanja zaključenog između tuženih S. J . i S . P . 6. februara 2001. godine pred tim sudom u predmetu P. 8/01, kao i ništavost ugovora o poklonu ½ idealnog dela spornog stana zaključenog 30. marta 2001. godine između tuženih S . P . i S . L . pod Ov. br. 1330/01, te naloženo uspostavljanje ranijeg zemljišnoknjižnog stanja upisom prava svojine na ½ idealnog dela stana u korist tuženog S . J. Istom presudom odbijen je protivtužbeni zahtev tuženih za utvrđenje ništavosti ugovora o kupoprodaji stana zaključenog između tužilja i tuženog S . J . 11. decembra 2000. godine pod Ov. br. 4425/00. Prvostepeni sud je u obrazloženju presude naveo da je po sprovedenom dokaznom postupku utvrdio sledeće činjenično stanje: da je tuženi S . J . bio jedini nosilac stanarskog prava na stanu koji se nalazi u B, u Ulici S . D . broj 35, prema zaključenom ugovoru od 9. maja 1990. godine; da je brak tuženih S . J . i P . razveden 1994. godine, nakon čega je tuženi napustio navedeni stan, a tužena četiri godine kasnije; da je tuženi S . J . 11. avgusta 1995. godine sa nosiocem prava raspolaganja – Opštinom Bečej, zaključio ugovor o kupoprodaji predmetnog stana, prema kojem je bilo ugovoreno da se kupoprodajna cena isplati u 480 rata; da je tuženi do 8. juna 1999. godine isplatio 41 ratu kupoprodajne cene, a da su preostali iznos revalorizovane cene isplatili njegov zet i kćerka; da je tuženi S . J, preko svog zeta kao punomoćnika sa Opštinom Bečej zaključio aneks kupoprodajnog ugovora 11. decembra 2000. godine, i da se po isplati kupoprodajne cene u celosti, uknjižio kao isključivi vlasnik spornog stana; da je tuženi S. J . 9. decembra 2000. godine sa tužiljom M . S, kao kupcem i tužiljom M . M, kao titularom prava plodouživanja, zaključio ugovor o kupoprodaji predmetnog stana, koji je pred sudom overen 11. decembra 2000. godine; da tužiljama niko nije spomenuo da postoji spor u pogledu stana i da su se one u stan uselile krajem decembra 2000. godine; da je u vreme zaključenja kupoprodajnog ugovora od 11. decembra 2000. godine pred Opštinskim sudom u Bečeju tekla parnica po tužbi S . P . protiv tuženih S . J . i Opštine Bečej radi utvrđenja da je tuženom S . J . prestalo svojstvo zakupca predmetnog stana i utvrđenja ništavosti ugovora o otkupu stana zaključenog između tuženih Opštine Bečej i S . J, te utvrđenja da je S . P . nastavila da koristi sporni stan; da je u tom postupku S . P . 8. avgusta 2000. godine stavila predlog za određivanje privremene mere zabranom raspolaganja tuženom predmetnim stanom; da je ovaj postupak, na saglasan predlog stranaka bio u prekidu od 27. septembra 2000. godine do januara 2001. godine, te da je 18. januara 2001. godine S . P . tražila hitno određivanje privremene mere, koja je određena narednog dana uz zabeležbu rešenja u javnoj knjizi; da je predmetni postupak okončan sudskim poravnanjem zaključenim 6. februara 2001. godine kojim je tuženi S . J . priznao tužilji S . P . pravo svojine na ½ idealna dela stana po osnovu bračne tekovine, uz obavezu da svoje suvlasničke udele na stanu pok lone svojoj deci; da se S. P, na osnovu pomenutog sudskog poravnanja, 27. februara 2001. godine uknjižila kao vlasnik ½ idealnog dela spornog stana, te da je 30. marta 2001. godine svojim suvlasničkim delom raspolagala u korist sina S . L . putem ugovora o poklonu, koji se nakon toga i uknjižio kao vlasnik dela stana; da je na osnovu rešenja od 20. marta 2001. godine tužilja M . S . upisana kao vlasnica ½ idealnog dela stana , dok je u preostalom delu podneti zahtev za upis odbijen iz razloga što je u tom momentu kao vlasnik druge polovine stana bila upisana S . P. Pozivajući se na uputstva iz rešenja Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 4934/05 od 12. oktobra 2006. godine, prvostepeni sud je najpre , s pozivom na odredbe čl. 320. do 324. i člana 327. Zakona o braku i porodičnim odnosima zaključio da sporni stan ne predstavlja zajedničku imovinu S. J . i S . P . stečenu u braku, jer je tuženi, godinu dana nakon razvoda braka, zaključio ugovor o otkupu stana i prema izveštaju nadležne službe Opštine Bečej bio je jedini otplatilac rata u periodu od zaključenja ugovora o otkupu do 8. juna 1999. godine. S tim u vezi, prvostepeni sud je, s pozivom na član 322. stav 2. Zakona o parničnom postupku (očigledno se radi o omašci prilikom označavanja zakonske odredbe, jer je u pitanju član 321. zakona), ocenio da su tuženi S . J . i P . prilikom zaključenja sudskog poravnanja o podeli bračne tekovine prekoračili tužbeni zahtev, budući da je u predmetu tog suda P. 8/01 S . P . tražila utvrđenje ništavosti ugovora o otkupu stana i prestanka svojstva zakupca stana na strani tuženog, a ne utvrđenje bračne tekovine. Po shvatanju prvostepenog suda, sporni stan ne bi mogao biti predmet sudskog poravnanja po navedenom osnovu da su tuženi, prilikom njegovog zaključenja, sudu predočili sve bitne činjenice, jer je tužena S . P, kako se dalje navodi, prema tuženom S . J . mogla istaći jedino zahtev obligacionopravne, a ne stvarnopravne prirode. Nadalje, prvostepeni sud je ocenu o nesavesnosti tužene S . P . prilikom zaključenja sudskog poravnanja obrazložio time da je tužena predlog za određivanje privremene mere stavila 8. avgusta 2000. godine, te da na istoj nije insistirala sve do 18. januara 2001. godine, budući da je u tom periodu, kada je i zaključen kupoprodajni ugovor, postupak bio prekinut na saglasan predlog stranaka, na osnovu čega je sud zaključio da je tužena znala da je stan otplaćen u celosti i da se njime moglo slobodno raspolagati, s tim što se sud pozvao i na to da je tužena u postupku koji je okončan sudskim poravnanjem, dostavila dokaze o isplati otkupne cene stana i uknjiženju tuženog. Iz iznetih razloga, sud je zaključio da su tuženi zaključenjem sudskog poravnanja raspolagali pravima koja im nisu pripadala, te da su postupali nesavesno, protivno moralnim shvatanjima, prinudnim propisima, javnom poretku i dobrim običajima, što poravnanje čini ništavim u smislu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima. Dalje, polazeći od odredaba člana 41. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa i čl. 12. i 13. Zakona o obligacionim odnosima, kao i od činjenice da je u trenutku zaključenja kupoprodajnog ugovora tuženi bio isključivi vlasnik stana, prvostepeni sud je našao da su tužilje savesni sticaoci sporne nepokretnosti, jer, ne samo što su se oslonile na podatke upisane u zemljišnoj knjizi, već su pre stupanja u posed proverile i posedovno stanje predmetnog stana tako što se B . M . (otac , odnosno suprug tužilja) na licu mesta uverio da u stanu niko ne živi, odnosno da stan nije otuđen. Iz iznetih razloga sud je stao na stanovište da tužilje, kao savesni kupci, imaju jači pravni osnov od tužene S . P . kao nesavnog sticaoca, bez obzira što je tužena ishodovala upis prava svojine u javnu knjigu. Sud je, kao pravnu posledicu ništavosti sudskog poravnanja, utvrdio i ništavost ugovora o poklonu zaključenog između tuženih S . P . i L. Ova presuda je otpravljena iz suda 9. aprila 2008. godine.

Protiv navedene presude tuženi su izjavili žalbu iz svih zakonom propisanih razloga, pri čemu su žalbeni navodi, u suštini, identični navodima ustavne žalbe.

Rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1157/10 od 4. aprila 2010. godine spisi predmeta su vraćeni prvostepenom sudu radi dostavljanja presude tuženom S. J . i sprovođenja izviđajnih radnji na okolnost ličnog imena tužene u vreme zaključenja glavne rasprave.

Osnovni sud u Novom Sadu - Sudska jedinica u Bečeju je 27. oktobra 2010. doneo rešenje o ispravci prvostepene presude i istu je dostavio tuženom S. J, nakon čega su u novembru iste godine spisi dostavljeni drugostepenom sudu.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 11140/10 od 6. januara 2011. godine potvrđena je prvostepena presuda. Drugostepeni sud je, nakon što je ponovio utvrđeno činjenično stanje i pravnu ocenu prvostepenog suda, ocenio da je taj sud na podlozi potpuno i pravilno utvrđenih činjenica pravilno odlučio o zahtevima stranaka. Po nalaženju drugostepenog suda, žalbeno ukazivanje da sudija koji je doneo prvostepenu presudu stanuje u istoj zgradi u kojoj se nalazi sporni stan, ne može dovesti u sumnju zakonitost pobijane presude u svetlu odredaba čl. 65. do 71. Zakona o parničnom postupku u situaciji kada žalioci, do zaključenja glavne rasprave, nisu tražili izuzeće sudije sa obrazloženim zakonskim razlogom. Za drugostepeni sud su neprihvatljivi i žalbeni navodi o prekoračenju tužbenog zahteva jer je prvostepeni sud, saglasno članu 3. stav 1. pomenutog zakona, odlučivao o zahtevima tužilja iz podneska od 21. decembra 2006. godine koji je tuženima uručen i koji je u daljem toku postupka bio predmet raspravljanja. Takođe je istaknuto da se žalbenim navodima tuženih ne dovodi u sumnju pravilnost utvrđenih odlučnih činjenica, između ostalog, da je tuženi S. J . u vreme razvoda braka 1994. godine bio isključivi nosilac stanarskog prava na spornom stanu, da tužena nije imala nikakvih statusnih prava na stanu i da pravni poslovi na osnovu kojih se tuženi upisao kao vlasnik stana nisu poništeni, te da je stoga pravilan zaključak prvostepenog suda da su tužilje savesni sticaoci prava svojine, odnosno prava plodouživanja na celom stanu. Prema shvatanju drugostepenog suda, a kod ocene punovažnosti zaključenog sudskog poravnanja, nema mesta primeni pravila o jačem pravnom osnovu propisanih članom 41. stav 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, već primeni člana 103. u vezi člana 47. Zakona o obligacionim odnosima, budući da je predmet poravnanja nemoguć, s obzirom na to da je tuženi raspolagao pravom svojine čiji titular nije bio, jer je prethodno njime teretno raspolagao u korist tužilja koje su, saglasno članu 109. stav 1. pomenutog zakona, legitimisane da traže utvrđenje ništavosti sudskog poravnanja. Ova presuda je uručena punomoćniku tuženih 28. januara 2011. godine.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1151/11 od 16. novembra 2011. godine odbačena je kao nedozvoljena revizija tuženih izjavljena protiv drugostepene presude.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu podnosioci pozivaju u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav. 1.).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni čist SFRJ", br. 4/77, 36/77, (6/80), 36/80, (43/82 i 72/82), 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90, 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02 ), koji je bio na snazi u vreme zaključenja spornog sudskog poravnanja i podnošenja tužbe, bilo je propisano: da stranke mogu slobodno raspolagati zahtevima koje su stavile u toku postupka, da se mogu odreći od svog zahteva, priznati zahtev protivnika i poravnati se, kao i da sud neće uvažiti raspolaganja stranaka koja su u suprotnosti sa prinudnim propisima, javnim poretkom i pravilima morala (član 3.); da je stranka dužna da podnese zahtev za izuzeće sudije, odnosno sudije-porotnika čim sazna da postoji razlog za izuzeće, a najdocnije do završetka raspravljanja pred prvostepenim sudom, a ako nije bilo raspravljanja, do donošenja odluke (član 73. stav 2.); da stranke mogu u toku celog postupka pred parničnim sudom prvog stepena da zaključe poravnanje o predmetu spora (sudsko poravnanje), kao i da se pred sudom ne može zaključiti poravnanje u pogledu zahteva kojim stranke ne mogu raspolagati (član 3. stav 3.)(član 321. st. 1. i 4.); da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja (član 337. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 11/09), koji se primenjivao do okončanja postupka, bilo je propisano: da u parničnom postupku sud odlučuje o granicama zahteva koji su stavljeni u postupku (član 3. stav 1.); da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10); da stranka može da zahteva isključenje ili izuzeće samo sudije koji postupa u određenom predmetu i da je stranka dužna da podnese zahtev čim sazna da postoji razlog za isključenje odnosno izuzeće, a najdocnije do završetka raspravljanja pred prvostepenim sudom, a ako nije bilo raspravljanja, do donošenja odluke (član 68. stav 2.); da je posle dostavljanja tužbe tuženom, za preinačenje tužbe potreban pristanak tuženog, kao i da sud može dozvoliti preinačenje kad se tuženi tome protivi ako smatra da bi to bilo celishodno za konačno rešenje odnosa među strankama i ako oceni da postupak po preinačenoj tužbi neće znatno produžiti trajanje parnice, te da će se smatrati da postoji pristanak tuženog na preinačenje tužbe ako se on upusti u raspravljanje o glavnoj stvari po preinačenoj tužbi, a nije se pre toga protivio preinačenju (član 193. stav 2.); da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja, kao i da u složenijim predmetima sud može odložiti pismenu izradu presude za još osam dana (član 341. stav 1.).

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99, 44/99) ) je propisano: da su u zasnivanju obligacionih odnosa i ostvarivanju prava i obaveza iz tih odnosa strane dužne da se pridržavaju načela savesnosti i poštenja (član 12.); da kada je predmet obaveze nemoguć, nedopušten, neodređen ili neodrediv, ugovor je ništav (član 47.); da je ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima je ništav ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo (član 103. stav 1.) .

Zakonom o osnovama svojinskopravnih odnosa („Službeni list SFRJ“, br. 6/80 i 36/90 i „Službeni list SRJ“, broj 29/96) je propisano: da se na osnovu pravnog posla pravo svojine na nepokretnost stiče upisom u javnu knjigu ili na drugi odgovarajući način određen zakonom (član 33.); da kad lice koje je pribavilo individualno određenu stvar po pravnom osnovu i na zakonit način, a nije znalo i nije moglo znati da nije postalo vlasnik (pretpostavljeni vlasnik), ima pravo da zahteva njen povraćaj i od savesnog držaoca kod koga se ta stvar nalazi bez pravnog osnova ili po slabijem pravnom osnovu (član 41. stav 1.).

5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se postupak vodi u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je postupak čije se trajanje osporava započeo 12. oktobra 2001. godine i da je pravnosnažno okončan nakon devet godina i tri meseca, donošenjem osporene drugostepene presude 6. januara 2011. godine. Kako je razumna dužina trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja koje u sporu treba raspraviti, ponašanja podnosilaca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravljalo za podnosioce, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Imajući u vidu da su parnice po tužbi i protivtužbi spojene tj. da je odlučivano o zahtevu iz tužbe i protivtužbe za utvrđenje ništavosti dva pravna posla, Ustavni sud nalazi da se nesumnjivo radi o složenom postupku s obzirom na činjenična i pravna pitanja koja je trebalo raspraviti.

Po nalaženju Ustavnog suda, podnosioci su imali legitiman interes da se osporeni postupak okonča u što kraćem roku kako bi se otklonila neizvesnost u pogledu punovažnosti pravnih poslova koji za obe strane predstavljaju osnov za sticanje prava svojine na spornoj nepokretnosti.

U odnosu na ponašanje podnosilaca, Ustavni sud konstatuje da, osim što jedno ročište nije održano na njihovu molbu, podnosioci na drugi način nisu doprineli dužini trajanja postupka.

U pogledu postupanja nadležnih sudova, Ustavni sud primećuje da je prva po redu doneta prvostepena presuda otpravljena iz suda posle šest i po meseci, dok je druga prvostepena presuda otpravljena nakon skoro 11 meseci, što je po oceni Ustavnog suda uticalo na dužinu trajanja postupka. Dalje, propust prvostepenog suda da presudu od 23. maja 2007. godine dostavi tuženom Silađi Jožefu i navede tačno prezime podnositeljke ustavne žalbe, imalo je za posledicu da viši sud posle dve godine vrati spise predmeta na dopunu postupka, što je takođe doprinelo odugovlačenju postupka. Iz iznetih razloga, i pored toga što je prvostepeni sud odluke donosio u kratkim vremenskim periodima i ročišta zakazivao u prihvatljivim rokovima, Ustavni sud je ocenio da su prethodno navedeni propusti odlučujuće uticali na sveukupnu dužinu trajanja postupka koji je okončan nakon više od devet godina, što se ne može smatrati razumnom dužinom trajanja sudskog postupka.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Bečeju u predmetu P. 566/06 podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju su pretrpel i podnos ioci ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, posebno složenost postupka, ali i manji doprinos na strani podnosilaca dužini trajanja. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju su podnosi oci ustavne žalbe pretrpel i zbog ne efikasnog postupanja nadležnih sudova.

7. Razmatrajući navode o povredi prava na pravično suđenje, koje podnosioci u odnosu na osporenu prvostepenu presudu obrazlažu pogrešno utvrđenim činjeničnim stanjem i povredama odredaba procesnog zakona kao posledicom pristrasnosti sudije pred kojim je postupak vođen, sa čim u vezi ističu i da nije odlučeno o njihovom zahtevu za izuzeće sudije, Ustavni sud, pre svega, konstatuje da su odredbe Zakona o parničnom postupku koji je bio na snazi u vreme podnošenja tužbe, kao i kasnije donetog zakona na identičan način uređivale postupak u vezi sa izuzećem sudija. Oba zakona su predviđala dužnost stranke da podnese zahtev za isključenje/izuzeće sudije odmah po saznanju za postojanje razloga za isključenje/izuzeće, a najkasnije do završetka raspravljanja pred prvostepenim sudom, odnosno do donošenja odluke u slučaju kada raspravljanja nije bilo. U konkretnom slučaju, podnosioci, iako su imali mogućnost da podnesu zahtev za izuzeće prvostepenog sudije do određenog procesnog momenta ukoliko su sumnjali u njegovu nepristrasnost, to nisu učinili, već su u žalbama protiv prvostepenih presuda predlagali da se predmet dodeli u rad drugom veću, pozivajući se na okolnosti koje po njihovom shvatanju dovode u pitanje nepristrasnost sudije. Polazeći od izloženog, ali i od činjenice da je drugostepeni sud prednje tvrdnje podnosilaca u vezi sa navodnom pristrasnošću sudije smatrao neosnovanim upravo iz pomenutih razloga, Ustavni sud je navode podnosilaca o nedonošenju odluke o njihovom zahtevu za izuzeće sudije ocenio kao činjenično neutemeljene.

Nadalje, Ustavni sud primećuje da je drugostepeni sud ocenio kao neprihvatljive žalbene navode podnosilaca o prekoračenju tužbenog zahteva odlučivanjem o uspostavljanju ranijeg zemljišnoknjižnog stanja sa obrazloženjem da je sud, saglasno članu 3. Zakona o parničnom postupku, odlučio o zahtevima iz podneska kojim je tužba preinačena i koji je uručen podnosiocima, a koji zahtevi su u daljem toku postupka bili predmet raspravljanja i odlučivanja. Dato obrazloženje drugostepenog suda Ustavni sud smatra ustavnopravo prihvatljivim, te nalazi, da u ovom konkretnom slučaju, s obzirom na novoistaknute zahteve, odsustvo rešenja o dozvoljenosti preinačenja, suštinski nije moglo da dovede do povrede ustavnog prava na pravično suđenje, jer su podnosioci bili upoznati sa sadržinom preinačene tužbe i o istoj su se, i pored protivljenja preinačenju, izjašnjavali.

Polazeći od načela dispozicije kao centralnog načela parničnog postupka, Ustavni sud ukazuje da je na tužiocu koji pokreće parnični postupak radi zaštite svog subjektivnog prava, da odredi o čemu i kako treba da bude presuđeno, te da s tim ciljem i ističe tužbeni zahtev, kojim je, saglasno članu 3. stav 1. Zakona o parničnom postupku, sud vezan. Imajući u vidu da je postavljenim protivtužbenim zahtevom traženo utvrđenje ništavosti kupoprodajnog ugovora, navodi podnosilaca o propustu suda da po službenoj dužnosti utvrdi ništavost ugovora o otkupu spornog stana su neprihvatljivi u kontekstu tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, jer takav zahtev nije bio ni postavljen, a sud nije ovlašćen da samoincijativno odlučuje o nečemu što nije predmet raspravljanja. Takođe su neprihvatljivi navodi podnosilaca o tome da samo učesnici sudskog poravnanja mogu tražiti utvrđenje njegove ništavosti, budući da se na ništavost sudskog poravnanja, kao i svakog druog ugovora, može pozvati svako zainteresovano lice. Imajući u vidu prethodnu ocenu razloga podnosilaca na kojima zasnivaju tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje kao posledice pristrasnosti sudije pred kojim je postupak vođen, Ustavni sud smatra da navodi podnosilaca o susedskim odnosima prvostepenog sudije i suprotne strane ne predstavljaju dovoljan osnov da bi se oborila pretpostavka o subjektivnoj nepristrasnosti sudije. U vezi sa iznetom ocenom, Ustavni sud ukazuje i na praksu Evropskog suda za ljudska prava, prema kojoj da bi se dovela u sumnju subjektivna nepristrasnost sudije, zahteva se dokaz konkretne pristrasnosti (videti presudu Hauschildt protiv Danske, od 24. maja 1989. godine), koji u ovom slučaju nije pružen, pri čemu je za ovakvu ocenu Ustavnog suda posebno značajno to što podnosioci nisu koristili procesna ovlašćenja da traže izuzeće sudije u redovnom postupku zbog okolnosti koje su im i tada nesumnjivo bile poznate, a koje po njima dovode u pitanje njegovu nepristrasnost.

Razmatrajući navode podnosilaca o tome da se drugostepeni sud nije izjašnjavao o primeni zaključka sa savetovanja građanskih i građansko-privrednih odeljenja Saveznog suda, Vrhovnih sudova i Vrhovnog vojnog suda od 28. i 29. maja 1986. godine o jačem pravnom osnovu u slučaju višestruke prodaje iste stvari, Ustavni sud konstatuje da su tužbeni i protivtužbeni zahtev bili usmereni na utvrđenje ništavosti sudskog poravnanja, odnosno kupoprodajnog ugovora, a ne na predaju stvari i utvrđenje prava svojine po osnovu jačeg prava, kao i da je drugostepeni sud , za razliku od prvostepenog, smatrao da, u konkretnom slučaju, nema mesta primeni pravila o jačem pravnom osnovu koja se primenjuju kod publicijanske tužbe iz člana 41. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa. Stoga, a imajući u vidu prirodu i sadržinu postavljenih zahteva, Ustavni sud nalazi da je ukazivanje podnisilaca na neprimenjivanje pomenutog zaključka od strane drugostepenog suda, koji se izjasnio o primeni pravila o jačem pravnom osnovu, bespredmetno. Međutim, Ustavni sud smatra neophodnim da istakne da podnosioci prilikom pozivanja na navedeni zaključak zanemaruju ne samo činjenicu da se u konkretnom slučaju ne radi o višestrukoj prodaji stvari, jer je u slučaju tužilja osnov sticanja teretan pravni posao, dok bi se u slučaju podnositeljke, a s obzirom na sadržinu zaključenog sudskog poravnanja, moglo govoriti o besteretnom raspolaganju, već i činjenicu da je u postupku utvrđeno da je podnositeljka prilikom zaključenja predmetnog poravnanja bila nesavesna.

U pogledu navoda o nezakonitosti stava drugostepenog suda o prestanku prava svojine Silađi Jožefu zaključenjem kupoprodajnog ugovora sa tužiljama, Ustavni sud konstatuje da je Apelacioni sud sporno pitanje ništavosti zaključenog sudskog poravnanja, rešio primenom člana 47. u vezi sa članom 103. Zakona o obligacionim odnosima, nalazeći da je predmet poravnanja nemoguć s obzirom na ranije teretno raspolaganje. S druge strane, prvostepeni sud je sporno pitanje rešio primenom odredaba člana 321. stav 1. ranije važećeg Zakona o parničnom postupku i čl. 12. i 103. Zakona o obligacionim odnosima, nalazeći da je zaključeno poravnanje ništavo iz razloga što su učesnici poravnanja prilikom njegovog zaključenja postupali nesavesno, protivno moralnim shvatanjima i prinudnim propisima, jer su sudskim poravnanjem raspolagali pravima koja nisu bila predmet spora između njih, a nakon što je tuženi sa tužiljama zaključio kupoprodajni ugovor. Ustavni sud, i pored određene razlike u obrazloženjima osporenih presuda u pogledu datih razloga, smatra ustavnopravno prihvatljivim zaključak sudova da je predmetno poravnanje ništavo.

Najzad, za Ustavni sud su neprihvatljivi navodi podnosilaca o pogrešnoj interpretaciji sadržine njihove žalbe, jer se radi o oceni drugostepenog suda o neosnovanosti njihovih žalbenih navoda, dok su navodi o tome da je drugostepeni sud bez otvaranja glavne rasprave utvrdio novo činjenično stanje paušalni, budući da podnosioci ne ukazuju u čemu se ogleda navodono drugačije utvrđeno činjenično stanje.

Po oceni Ustavnog suda, a imajući u vidu sve okolnosti datog slučaja, osporene presude suštinski zadovoljavaju standarde pravičnosti na način kako to zahteva član 32. stav 1. Ustava, pa su navodi podnosilaca o povredi ovog prava neosnovani. Stoga je Ustavni sud u ovom delu odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu , odlučujući kao u prvom delu tačke 3. izreke.

8. Ispitujući postojanje pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u delu kojim se ističe povreda prava na imovinu, Ustavni sud konstatuje da podnosioci povredu ovog prava vezuju za navodnu nezakonitost prekida postupka koji vode radi predaje u suposed sporne nepokretnosti u predmetu Opštinskog suda u Bečeju P. 462/02, koji nije predmet osporavanja ustavnom žalbom. S obzirom na izneto, Ustavni sud je u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 3. izreke.

9. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u imovinskom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti