Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi povodom spora o ugovoru o korišćenju stana

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu, utvrdivši da nije povređeno pravo na pravično suđenje. Osporena presuda Apelacionog suda, doneta nakon ponovljenog postupka po nalogu Ustavnog suda, zasnovana je na ustavnopravno prihvatljivim razlozima u vezi sa primenom relevantnih propisa.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, Sabahudin Tahirović, dr Dragana Kolarić, dr Milan Škulić, dr Jovan Ćirić , dr Vladan Petrov i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi N . Đ . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. juna 201 9. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba N. Đ . izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5303/15 od 12. novembra 2015. godine u odnosu na istaknutu povredu prava na pravično suđenje , zajemčeno g odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. Đ . iz Beograda podnela je Ustavnom sudu, 5. februara 2016. godine, preko punomoćnika J. B , advokata iz Beograda, ustavnu žalbu, koja je dopunjena 1. juna 2018. godine, protiv presude navedene u izreci zbog p ovrede prava na pravično suđenje i na jednaku zaštitu prava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 36738/13 , zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije. Podnositeljka se istovremeno poziva i na povredu pr ava iz člana 6. stav 1. i člana 13. Evropske konvencije ljudskih prava i osnov nih sloboda.

U ustavnoj žalbi se navodi: da prvostepena presuda ne sadrži ocenu izvedenih dokaza; da je prvostepena presuda bez pravnog dejstva, jer nije objavljena u skladu sa odredbama čl. 352. i 353. Zakona o parničnom postupku; da su postupajući sudovi proizvoljno primenili materijalno pravo, zasnivajući svoj stav samo na odredbi člana 7. Uredbe o izmenama i dopunama Uredbe o upravljanju stambenim zgradama iz 1954. godine , zanemarujući potpuno odredbu člana 44. te uredbe; da Ustavni sud u vreme donošenja Odluke Už-4371/ 2011 od 21. februara 2013. godine nije bio vlastan da naloži Apelacionom sudu u Beogradu da ponovo odluči o žalbi tužene, već samo da konstatuje da su u sudskom postupku povređena prava stranke; da je u postupku pred Ustavnim sudom došlo do povrede načela kontradiktornosti i jednakosti sredstava pred sudom, budući da njoj nije data prilika da učestvuje u tom postupku i iznosi svoje argumente; da postupajući sudovi nisu preduzimali sve neophodne mere kako bi se osporeni postupak okončao u što je moguće kraćem roku i bez odugovlačenja , imajući u vidu da je tužba podneta 1993. godine, a postupak okončan 2016. godine.

S obzirom na izneto, podnositeljka predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu označenih prava, te predlaže da se poništi osporena drugostepena presuda, kao i da joj se naknadi nematerijalna šteta.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, kao i u spis predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 36738/13 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

N. Đ . iz Beograda , ovde podnositeljka ustavne žalbe, je 30. septembra 1993. godine podnela tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv prvotuženog M . S . iz Beograda i drugotužene opštine S, radi poništaja ugovora o korišćenju stana i iseljenja.

Prvi opštinski sud u Beogradu je doneo presudu P. 1633/08-93 od 14. jula 2009. godine, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužilje i utvrdio da je ništav ugovor o korišćenju stana zaključenog između Stambene uprave – Pete stambene jedinice opštine S . i M . S, broj 24012/129 od 9. aprila 1957. godine, pa je podnositeljka ustavne žalbe obavezana da se iseli iz stana u Beogradu, u ulici M . broj 20, na drugom spratu, stan broj 4. i isti stan ispražnjen od svih lica i stvari preda na nesmetano korišćenje i upravljanje tužilji, kao vlasniku, u roku od 15 dana od dana prijema prepisa presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja.

Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž. 1769/11 od 22. juna 2011. godine odbio kao nesnovane žalbe tuženih i potvrdio presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 1633/08-93 od 14. jula 2009. godine.

Podnositeljka ustavne žalbe i gradska opština S . su Vrhovnom kasacionom sudu izjavili reviziju protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1769/11 od 22. juna 2011. godine.

Vrhovni kasacioni sud je rešenjem Rev. 550/12 od 13. juna 2012. godine odbacio kao nedozvoljene revizije tuženih izjavljene protiv presude Apelacioni sud u Beogradu Gž. 1769/11 od 22. juna 2011. godine.

Odlukom Ustavnog suda Už-4371/2011 od 21. februara 2013. godine, pored ostalog, usvojena je ustavna žalba D. S . izjavljena protiv presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 1633/08-93 od 14. jula 2009. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1769/11 od 22. juna 2011. godine i utvrđeno da je podnositeljki povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, pa je naloženo Apelacionom sudu u Beogradu da u roku od 60 dana od dana dostavljanja odluke Ustavnog suda ponovi postupak po žalbi podnositeljke izjavljenoj protiv presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 1633/08-93 od 14. jula 2009. godine. Takođe je usvojena ustavna žalba D. S . i utvrđeno da je u parničnom postupku koji se vodio u predmetu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 1633/08-93 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku. Određeno je da se ta odluka objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“. U obrazloženju ove odluke je, pored ostalog, navedeno da je uvidom u osporene presude, Ustavni sud utvrdio da ni prvostepeni ni drugostepeni sud nisu u svojim presudama na ustavnopravno prihvatljiv način obrazložili zbog čega smatraju da u ovom slučaju nisu bili ispunjeni zakonski uslovi za zaključenje ugovora od 13. juna 1957. godine o korišćenju predmetnog stana između Stambene uprave – Pete stambene jedinice opštine S . i sada pokojnog M . S, kao korisnika tog stana, imajući u vidu odredbu člana 7. Uredbe o izmenama i dopunama Uredbe o upravljanju stambenim zgradama („Službeni list FNRJ“, broj 29/54), koja je predviđala samo to da na osnovu ugovora o korišćenju stana korisnici stanova stiču pravo na stan, da pravo na stan obezbeđuje stanarima trajno pravo korišćenja stana, kao i da ove odredbe važe podjednako i za korisnike stanova u stambenim zgradama u privatnoj svojini koje nisu uključene u stambenu za jednicu. Drugim rečima, u ovoj uredbi nema nijedne odredbe koja bi predviđala da je uslov za zaključenje ugovora o korišćenju stana bilo donošenje rešenja o dodeli stana. Stoga, Ustavni sud smatra da obrazloženja osporenih presuda ne sadrže dovoljno navoda i razloga na osnovu kojih bi se mogao opravdati zauzeti stav prvostepenog suda, koji je potvrdio i drugostepeni sud, da je pre zaključenja spornog ugovora o korišćenju stana bilo potrebno da se donese odgovarajuće rešenje kojim se stan daje na korišćenje. Na taj način je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na obrazloženu sudsku odluku, kao element prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava. Na osnovu izloženog i odredbe člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, te je utvrdio da je osporenim presudama Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 1633/08-93 od 14. jula 2009. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1769/11 od 22. juna 2011. godine povređeno pravo podnositeljke na pravično suđenje i ocenio da su posledice učinjene povrede takve prirode da se mogu otkloniti samo nalaganjem Apelacionom sudu u Beogradu da, u roku od 60 dana od dana dostavljanja odluke Ustavnog suda , ponovi postupak po žalbi podnositeljke izjavljenoj protiv presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 1633/08-93 od 14. jula 2009. godine.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2150/13 od 22. maja 2013. godine određeno je da se ponavlja postupak po žalbi tužene D. S . izjavljenoj protiv presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 1633/08-93 od 14. jula 2009. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1769/11 od 22. juna 2011. godine i ukinute su navedene presude i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku doneta je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 36738/13 od 30. aprila 2015. godine, koj om je, pored ostalog, odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je traženo da se utvrdi da je ništav ugovor o korišćenju stana zaključenog između Stambene uprave – Pete stambene jedinice opštine S . i M . S, broj 24012/129 od 9. aprila 1957. godine, i da se tužena D . S . iseli iz stana u Beogradu, u ulici M . broj 20, na drugom spratu, stan broj 4. i isti stan ispražnjen od svih lica i stvari preda na nesmetano korišćenje i upravljanje tužilji. U sprovedenom prvostepenom parničnom postupku, utvrđene su , pored ostalog, sledeće činjenice: da je 25. novembra 1954. godine zaključen ugovor o kupopr odaji predmetnog stana (kao neuseljivog) između S . Đ , majke tužilje, kao kupca, i R. T, kao prodavca; da je 12. novembra 1990. godine zaključen ugovor o poklonu predmetnog stana između S. Đ , kao poklonodavca, i tužilje N. Đ, kao poklonoprimca; da iz izvoda lista nepokretnosti proizlazi da je tužilja vlasnik predmetnog stana, i to obimom udela 1/1; da je 13. juna 1957. godine zaključen ugovor broj 24012/129 o korišćenju predmetnog stana između Stambene uprave – Pete stambene jedinice opštine S . i sada pokojnog M . S , kao korisnika tog stana u kome je navedeno da ga koristi sa članovima domaćinstva i to majkom M, suprugom D . i sinovima S . i M ; da u stanu živi tužena sa sinom, budući da tužilja nije dokazala da se tužena iselila i da u stanu živi samo njen sin sa porodicom; da je prekinut vanparnični postupak do pravosnažnog okončanja ovog parničnog postupka, koji je pokrenuo M . S, kao predlagač, protiv N . Đ, kao protivnika predlagača, a radi donošenja rešenja koje zamenjuje ugovor o ko rišćenju stana. U obrazloženju ove presude je navedeno da se prvostepen i sud nije bavio ocenom naknadno priloženih dokaza – na okolnost postojanja rešenja o dodel i stana pok. S. i činjeni ce da je tužena stekla u svojinu nepokretnost koja odgovara njenim i potrebama njenog sina, budući da stranke , odnosno njihovi punomoćnici nisu učinili verovatnim da te dokaze nisu mogli da predlože zaključno sa ročištem od 9. jula 2014. godine.

Uvidom u žalbu koju je tužilja izjavila protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 36738/13 od 30. aprila 2015. godine utvrđeno je da tužilja nije kao žalbeni razlog navela da je ožalbena presuda bez pravnog dejstva, jer nije objavljena u skladu sa odredbama čl. 352. i 353. Zakona o parničnom postupku.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5303/15 od 12. novembra 2015. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena prvostepena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 36738/13 od 30. aprila 2015. godine. U obrazloženju ove presude je navedeno da se neosnovano žalbom ukazuje da je prvostepeni sud bio dužan da presudu donese istog dana kada je zaključena glavna rasprava, imajući u vidu da je prvostepena presuda doneta primenom odredbe člana 319. stav 2. Zakona o parničnom postupku. Drugostepeni sud je našao da je prvostepeni sud na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo i za svoj stav da tužena, kao član domaćinstva prethodnog nosioca stanarskog prava, ima pravo da koristi stan, te da je neosnovan zahtev tužilje za utvrđenje ništavosti predmetnog ugovora i za iseljenje tužene iz stana, dao jasne , argumentovane i na zakonu zasnovane razloge. Ovo stoga što je predmetni ugovor bio zaključen u vreme važenja odredbe člana 7. Uredbe o izmenama i dopunama Uredbe o upravljanju stambenim zgradama („Službeni list FNRJ“, broj 29/54), koja je predviđala da na osnovu ugovora o korišćenju stana korisnici stanova stiču pravo na stan, da pravo na stan obezbeđuje stanarima trajno pravo korišćenja stana, kao i da ove odredbe važe podjednako i za korisnike stanova u stambenim zgradama u privatnoj svojini koje nisu uključene u stambenu zajednicu, te da u ovoj uredbi nema nijedne odredbe koja bi predviđala da je uslov za zaključenje ugovora o korišćenju stana bilo donošenje rešenja o dodeli stana, pri čemu je odredbom 183. Zakona o stambenim odnosima („Službeni list FNRJ“, broj 16/59), kojom je Uredba iz 1954. godine stavljena van snage, bilo propisano da postojeći ugovori o korišćenju stana zaključeni pre stupanja na snagu ovog zakona, a u skladu s onda važećim propisima, kao i postojeći podstanarski odnosi punovažno zasnovani pre tog dana, ostaju na snazi.

Vrhovni kasacioni sud rešenjem Rev. 1087/16 od 29. juna 2016. godine nije prihvatio predlog za odlučivanje o reviziji tužilje kao izuzetno dozvoljeno j, te je odbacio kao nedozvoljenu reviziju tužilje izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5303/15 od 12. novembra 2015. godine.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu R4 g. 281/15 od 23. decembra 2016. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je zahtev predlagača, ovde podnositeljke ustavne žalbe za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku i utvrđeno da je u parničnom postupku koji se vodio pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu P. 36738/13 (ranije predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 1633/08-93) podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. U stavu drugom izrek e ovog rešenja je dosuđena naknada podnositeljki zahteva za povredu prava na suđenje u razumnom roku u iznosu od 2.000 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan is plate, dok je u stavu trećem odbijen zahtev predlagača za naknadu nematerijalne štete preko određene naknade u stavu tr ećem izreke r ešenja, a do traženog iznosa od 8.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate. P redlagaču su dosuđeni troškovi postupka.

4. Ustavom je utvrđeno: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o otpužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica l okalne samouprave (član 36. stav 1.). Kako su odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava zajemčena prava koja su po svojoj sadržini istovetna pravima iz člana 6. stav 1. i člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, to Ustavni sud povredu ovih prava u postupku ustavnosudske kontrole ceni u odnosu na Ustav.

Uredbom o izmenama i dopunama Uredbe o upravljanju stambenim zgradama („Službeni list FNRJ“, broj 29/54), koja je važila u vreme zaključenja predmetnog ugovora o korišćenju stana, bilo je propisano: da stambenim zgradama u opštenarodnoj imovini, u zadružnoj svojini i svojini društvenih organizacija, kao i zemljišnim parcelama na kojima su te zgrade podignute, upravljaju gradovi (gradske opštine), odnosno opštine i stanari preko svojih kućnih saveta i stambenih zajednica na osnovu svog prava na stan (član 1.); da se stambena zajednica obrazuje za određeni broj stambenih zgrada (blok zgrada), prema podeli koju vrši narodni odbor (član 4.); da stambenu zajednicu u imovinskopravnim odnosima zastupa stambena uprava, preko šefa uprave (član 6. stav 3.); da na osnovu ugovora o korišćenju stana ili pojedinih stambenih prostorija korisnici stanova stiču pravo na stan, da pravo na stan obezbeđuje stanarima trajno pravo korišćenja stana saglasno propisima o redu u stambenim zgradama, da odredbe prethodnih stavova važe i za korisnike stanova u stambenim zgradama u privatnoj svojini koje nisu uključene u stambenu zajednicu (član 7. st. 1, 2. i 4.); da narodni odbor grada može propisati uslove pod kojim će stambena uprava, odnosno kućni savet moći zaključivati ugovore o korišćenju stana, kao i postupak za utvrđivanje ovih uslova, pri čemu narodni odbor može propisati da pojedini ugovori o korišćenju stana stupaju na snagu tek pošto ih odobri savet narodnog odbora nadležan za komunalno – stambene odnose (član 25.); da stambena uprava, pored ostalog, evidentira sve stanove i stambene prostorije, po površini, po kvalitetu i po broju korisnika stanova i stanara, da odlučuje, u smislu propisa donetih na osnovu člana 25. ove uredbe, o zaključivanju ugovora o korišćenju stanova i otkazivanju tih ugovora (član 36.); da ugovore o korišćenju stanova u zgradama privatnih vlasnika koje su uključene u stambenu zajednicu zaključuje kućni savet na osnovu rešenja stambene uprave, a da ugovore o korišćenju stanova i stambenih prostorija u zgradama privatnih vlasnika koje nisu uključene u stambenu zajednicu, na osnovu rešenja stambene uprave, zaključuju sami vlasnici držeći se propisa stambene tarife (član 44. st. 1. i 3.); da smrću korisnika stana ne prestaje ugovor o korišćenju stana u pogledu lica koja su u istom stanu stanovala sa korisnikom stana u vreme njegove smrti (član 64.).

Odredbom člana 183. Zakona o stambenim odnosima („Službeni list FNRJ“, broj 16/59) bilo je propisano da postojeći ugovori o korišćenju stana zaključeni pre stupanja na snagu ovog zakona, a u skladu s onda važećim propisima, kao i postojeći podstanarski odnosi punovažno zasnovani pre tog dana, ostaju na snazi, ali će se na prava i obaveze koji proističu iz tih ugovora i odnosa primenjivati odredbe ovog zakona.

Odredbom člana 5. Zakona o stanovanju („Službeni glasnik RS“, br. 50/92, 76/92, 84/92, 33/93, 53/93, 67/93, 46/94, 47/94, 48/94, 44/95, 49/95, 16/97, 46/98, 26/01 i 101/05 ), koji je važio u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, je propisano da se stambene zgrade i stanovi koriste po osnovu prava svojine na stanu i po osnovu zakupa, da ako se neko lice useli u stan ili zajedničke prostorije stambene zgrade bez pravnog osnova ili koristi stan bez zaključenog ugovora ili je poništen pravni osnov po kome je zaključen ugovor, vlasnik stana, odnosno lice koje ima pravni interes, može kod opštinskog organa nadležnog za stambene poslove da zahteva njegovo iseljenje. (član 5. st. 1. i 2.).

Odredbom člana 37. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa („Službeni list SFRJ“, br. 6/80 i 36/90, „Službeni list SRJ“, broj 29/96 i „Službeni glasnik RS“, broj 115/05) je propisano da vlasnik može tužbom zahtevati od držaoca povraćaj individualno određene stvari, da vlasnik mora dokazati da na stvari čiji povraćaj traži ima pravo svojine, kao i da se stvar nalazi u faktičkoj vlasti tuženog, te da pravo na podnošenje tužbe iz stava 1. ovog člana ne zastareva.

5. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili materijalno pravo u postupku u kome su odlučivali o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. Zadatak Ustavnog suda je, međutim, da ispita da li je u konkretnom postupku od strane redovnih sudova primena procesnog, odnosno materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona u odnosu na podnosioca ustavne žalbe, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a time i na povredu prava na pravično suđenje.

U vezi sa navodima ustavne žalbe da Ustavni sud u vreme donošenja Odluke Už -4371/2011 od 21. februara 2013. godine nije bio vlastan da naloži Apelacionom sudu u Beogradu da ponovo odluči o žalbi tužene, već samo da konstatuje da su u sudskom postupku povređena prava stranke, Ustavni sud najpre ističe da se u svojoj Odluci Už-8736/2013 od 18. juna 2015. godine vrlo detaljno bavio pitanjima koja se tiču postupka po ustavnoj žalbi i pravnog dejstva odluka Ustavnog suda donetih u postupku po ustavnoj žalbi, kao i ponavljanja postupka na osnovu odluke Ustavnog suda (reotvaranje predmeta pred redovnim sudom). Načelne stavove iznete u pomenutoj odluci Ustavni sud smatra posebno značajnim i relevantnim za ovu ustavnopravnu stvar, iz kog razloga će neke od njih doslovno citirati:

„Naime, Zakonom o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) je u članu 89. stav 2. bilo propisano da Ustavni sud kada utvrdi da je osporenim pojedinačnim aktom ili radnjom povređeno ili uskraćeno ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom, može poništiti pojedinačni akt, zabraniti dalje vršenje radnje ili odrediti preduzimanje druge mere ili radnje kojom se otklanjaju štetne posledice utvrđene povrede ili uskraćivanja zajemčenih prava i sloboda i odrediti način pravičnog zadovoljenja podnosioca. Na osnovu navedene odredbe Zakona, Ustavni sud je u situaciji kada utvrdi da je osporenom odlukom suda povređeno ili uskraćeno garantovano pravo i sloboda i kada oceni da je to neophodno, kao način otklanjanja štetnih posledica, svojom odlukom poništavao odluke redovnih sudova i nalagao redovnim sudovima da ponovo odluče o predmetu spora, odnosno da ponovo odluče o poslednjem izjavljenom pravnom sredstvu (žalba ili revizija, ukoliko je dozvoljena).

Međutim, Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 99/11) navedena odredba je izmenjena, tako što je Ustavnom sudu bilo uskraćeno da svojom odlukom poništava odluke redovnih sudova. Kako je navedena zakonska odredba izričito zabranjivala poništaj sudske odluke, Ustavni sud je, u situaciji kada utvrdi da je osporenom odlukom suda povređeno ili uskraćeno garantovano pravo i sloboda i kada oceni da je potrebno otkloniti štetne posledice, svojom odlukom određivao preduzimanje drugih mera tako što je, sada bez poništaja te odluke, nalagao redovnim sudovima da ponovo odluče o predmetu spora, odnosno da ponovo odluče o poslednjem izjavljenom pravnom sredstvu. To dalje znači da je redovan sud, u cilju izvršenja odluke Ustavnog suda i postupanja po nalogu Ustavnog suda, kroz ponavljanje postupka donosio odluku kojom je ukidao svoju raniju pravnosnažnu presudu – odluku koja je bila predmet ustavnosudske kontrole i koja je bila procesna smetnja ponovnom odlučivanju, ponavljao postupak i donosio novu odluku o glavnoj stvari. Redovan sud, za koga je odluka Ustavnog suda obavezna i koji je po Ustavu dužan da je izvršava bez priziva, je, a što je već pomenuto, imao odluku Ustavnog suda izvršiti ne samo kroz formalno donošenje nove odluke, već i kroz postupanje i odlučivanje u skladu sa ocenama i pravnim stavovima iznetim u odluci Ustavnog suda koja se izvršava. Iako u ovom periodu de iure nije poništavao sudske odluke, Ustavni sud je, u cilju otklanjanja štetnih posledica osporene odluke, vraćao predmet nadležnom sudu na ponovno odlučivanje, odnosno u izreci izričito određivao ponovno odlučivanje od strane redovnog suda, pri čemu je takav nalog Ustavnog suda imao za posledicu obavezu redovnog suda da u cilju izvršavanja odluke Ustavnog suda, pre ponovnog odlučivanja, ukine neustavnu odluku.

Međutim, Ustavni sud je u svojoj Odluci IUz-97/2012 od 20. decembra 2012. godine („Službeni glasnik RS“, broj 18/13) ocenjivao ustavnost odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u delu koji glasi: „osim sudske odluke“ i utvrdio da navedena odredba u ovom delu nije u saglasnosti s Ustavom. Od dana objavljivanja ove odluke, Ustavni sud je ponovo postao vlastan da, kao način otklanjanja štetnih posledica nastalih usled utvrđene povrede zajemčenog prava i slobode, poništava odluke redovnih sudova i nalaže redovnim sudovima, odnosno određuje da isti ponovo odluče o predmetu spora, tj. ponovo odluče o poslednjem izjavljenom pravnom sredstvu. “

Ustavni sud dalje naglašava da je imperativnim odredbama člana 171. Ustava utvrđeno da je svako dužan da poštuje i izvršava odluku Ustavnog suda, te da Ustavni sud može odrediti način izvršenja svoje odluke, kao i da je odredbom člana 104. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu propisana obaveza državnih i drugih organa da, u okviru svojih prava i dužnosti, izvršavaju odluke i rešenja Ustavnog suda.

Polazeći od toga da je odluka Ustavnog suda kojom je utvrđena povreda nekog ustavnog prava , neposredno obavezujuća za redovan sud – donosioca akta, u smislu postupanja i odlučivanja u skladu sa ocenama i pravnim stavovima iznetim u toj odluci, to, po shvatanju Ustavnog suda, znači da ocene, mišljenja, komentari, predlozi i shvatanja parničnih stranaka suštinski ne mogu biti od uticaja na to kako će redovan sud izršiti odluku Ustavnog suda, posebno zbog toga što takva odluka, po pravilu, sadrži jasna i precizna uputstva o tome kako redovan sud treba da postupi ne bi li otklonio utvrđenu povredu ustavnog prava/slobode. Stoga bilo kakva drugačija ocena, mišljenje ili stav stranaka ne može dovesti u pitanje obavezu suda da dosledno izvrši odluku Ustavnog suda.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Apelacioni sud u Beogradu, postupajući po Odluci Ustavnog suda Už-4371/ 2011 od 21. februara 2013. godine, najpre je doneo rešenje Gž. 2150/13 od 22. maja 2013. godine kojim je bilo određeno da se ponavlja postupak po žalbi tužene D . S . izjavljenoj protiv presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 1633/08-93 od 14. jula 2009. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1769/11 od 22. juna 2011. godine i ukinute su navedene presude i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak. Nakon toga je u ponovnom postupku doneta presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 36738/13 od 30. aprila 2015. godine, kojom je, pored ostalog, odbijen kao neosnovan tužben i zahtev tužilje kojim je tražila da se utvrdi da je ništav sporni ugovor o korišćenju stana, i da se tužena D . S . iseli iz predmetnog stana i isti stan ispražnjen od svih lica i stvari preda na nesmetano korišćenje i upravljanje tužilji. Zatim je Apelacioni sud u Beogradu doneo osporenu presudu Gž. 5303/15 od 12. novembra 2015. godine, te je odbio kao neosnovanu žalbu tužilje.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud ukazuje da se osporena presuda zasniva na ocenama i stavovima iznetim u Odluci Ustavnog suda Už-4371/2011 od 21. februara 2013. godine, kao i da je osporena presuda jasno i detaljno obrazložena, pri čemu je, u konkretnom slučaju, prihvaćen stav Ustavnog suda da u Uredbi o izmenama i dopunama Uredbe o upravljanju stambenim zgradama iz 1954. godine nema nijedne odredbe koja bi predviđala da je uslov za zaključenje ugovora o korišćenju stana bilo donošenje rešenja o dodeli stana, izražen u ovoj odluci. Kako je presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5303/15 od 12. novembra 2015. godine doneta u skladu sa navedenom Odlukom Už-4371/2011, Ustavni sud je ocen io da osporenom presudom nije došlo do povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Što se tiče navoda ustavne žalbe kojima se ukazuje na procesne propuste prvostepenog suda, Ustavni sud ukazuje da je Prvi osnovni sud u Beogradu u obrazloženju presude P. 36738/13 od 30. aprila 2015. godine izložio razloge zbog kojih relevantne dokaze prihvata i na koji način je odlučne činjenice van svake sumnje utvrdio. Ustavni sud nije ocenjivao navode podnositeljke da prvostepena presuda nije objavljena u skladu sa odredbama čl. 352. i 353. Zakona o parničnom postupku, budući da to tužilja nije istakla kao žalbeni razlog u žalbi koju je izjavila protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 36738/13 od 30. aprila 2015. godine.

U vezi sa istaknutom povredom prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da uz ustavnu žalbu nisu dostavljeni dokazi o tome da je sud najviše instance u postupku u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosio različite odluke.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), u odnosu na osporenu presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5303/15 od 12. novembra 2015. godine, odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu u prvom delu izreke.

6. Razmatrajući navode ustavne žalbe koji se odnose na povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 36738/13, Ustavni sud ocenjuje da donošenjem rešenja Apelacionog suda u Beogradu R4 g. 281/15 od 23. decembra 2016. godine ne postoji više pravni interes iz zahteva ustavne žalbe u ovom delu. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u tom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. Polazeći od svih iznetih razloga, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi povodom spora o ugovoru o korišćenju stana

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti