Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog nenadležnosti suda

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, poništio rešenje Vrhovnog kasacionog suda i utvrdio povredu prava na pravično suđenje. Sud je zaključio da je revizijski sud proizvoljno odbacio tužbu za uplatu doprinosa, smatrajući da redovni sudovi jesu nadležni za takve sporove.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Vladan Petrov i dr Jovan Ćirić , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D . Z . iz Niša , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. septembra 2019 . godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. Z . i utvrđuje da je rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 190/18 od 22. februara 2018. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 190/18 od 22. februara 2018. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o reviziji podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1. 1165/17 od 12. septembra 2017. godine .

O b r a z l o ž e nj e

1. D . Z . iz Niša izjavio je Ustavnom sudu, 23. oktobra 2017. godine, preko punomoćnika S. A, advokata iz Niša, ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Nišu P1. 3179/16 od 12. januara 2017. godine i presude Apelacionog suda u Nišu Gž1. 1165/17 od 12. septembra 2017. godine, zbog povrede čl. 21, 32. i 36. Ustava Republike Srbije.

Ustavnom žalbom su osporene presude donete u parničnom postupku vođenom po tužbi podnosioca ustavne žalbe radi uplate doprinosa, kojima je tužbeni zahtev pravnosnažno usvojen u odnosu na prvotuženog-ranijeg poslodavca podnosioca, a odbijen kao neosnovan u odnosu na drugotuženog – novog poslodavca. Podnosilac u ustavnoj žalbi, pored ostalog, ukazuje da su redovni sudovi proizvoljnom primenom odredaba Zakona o radu, Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji i Zakona o privrednim društvima zauzeli pogrešan stav o nepostojanju pasivne legitimacije drugotuženog u ovom sporu.

D. Z . iz Niša izjavio je Ustavnom sudu, 9. novembra 2017. godine, preko punomoćnika S. A, advokata iz Niša, novu ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 190/18 od 22. februara 2018. godine, zbog povrede čl. 21, 32, 36. i 60. Ustava.

Ustavni sud je, u skladu sa odredbama člana 43. st. 1. i 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), ustavne žalbe spojio radi jedinstvenog postupanja.

U novoj ustavnoj žalbi podnosilac je, između ostalog, naveo da je Vrhovni kasacioni sud prilikom odlučivanja o reviziji podnosioca izveo pogrešan zaključak o tome da postupanje po tužbama za uplatu doprinosa ne spada u nadležnost redovnih sudova, budući da Zakon o radu doprinose definiše kao sastavni deo zarade, te da je takav stav u suprotnosti sa praksom Ustavnog suda. Od Ustavnog suda je traženo da utvrdi povredu označenih prava, te da poništi osporeno rešenje i naloži da se ponovo odluči o njegovoj reviziji izjavljenoj protiv drugostepene presude.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Osporenom presudom Osnovnog suda u Nišu P1. 3179/16 od 12. januara 2017. godine, u stavu prvom izreke, obavezan je tuženi „Ž.“ a.d. Beograd da u ime i za račun tužioca za period od februara 2010. do februara 2013. godine po osnovu isplaćene neto razlike zarade za rad u smeni uplati razliku doprinosa utvrđenu po pravilima PIO fonda po stopi i osnovici koja važi na dan uplate , i to na određene mesečne iznose ; u stavu drugom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže drugotuženi AD „S. k .“ Beograd da tužiocu po o snovu isplaćene razlike zarade za rad u smenama za navedeni period uplati razliku doprinosa po pravilima PIO fonda po stopi i osnovici koja važi na dan uplate; u stavu trećem izreke obavezan je prvotuženi da tužiocu na ime troškova postupka isplati iznos od 23.400,00 dinara, dok je u stavu četvrtom izreke obavezan prvotuženi da tužiocu na napred navedeni iznos troškova isplati kamatu počev od dana izvršnosti presude pa do isplate.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1. 1165/17 od 12. septembra 2017. godine odbijene su kao neosnovane žalbe prvotuženog i tužioca i potvrđena je prvostepena presuda.

Osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 190/18 od 22. februara 2018. godine, u stavu prvom izreke, prihvaćeno je odlučivanje o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1. 1165/17 od 12. septembra 2017. godine , kao o izuzetno dozvoljenoj; u stavu drugom izreke ukinute su presude Apelacionog suda u Nišu Gž1. 1165/17 od 12. septembra 2017. godine i Osnovnog suda u Nišu P1. 3179/16 od 12. januara 2017. godine i odbačena je tužba tužioca u odnosu na drugotuženog AD „S. k .“ Beograd; u stavu trećem izreke odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova odgovora na reviziju.

U obrazloženju osporenog revizijskog rešenja, pored ostalog, je navedeno da iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi: da je tužilac u spornom periodu bio u radnom odnosu kod prvotuženog; da je pravnosnažnom presudom prvotuženi obavezan da tužiocu za period od februara 2010. godine pa do februara 2013. godine isplati razliku između isplaćene i pripadajuće zarade za rad u smenama; da je tužilac od prvotuženog u izvršnom postupku naplatio dosuđenu razliku zarade; da se u ovom postupku tužbom traži da se obaveže prvotuženi kao poslodavac prethodnik i drugotuženi kao poslodavac sledbenik da tužiocu na dosuđene iznose zarade solidarno uplate doprinose za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje; da su nižestepeni sudovi zaključili da je ovakav tužbeni zahtev osnovan u odnosu na prvotuženog, ali da ne postoji solidarna odgovornost drugotuženog za uplatu navedenih doprinosa jer za to nisu ispunjeni uslovi iz člana 21. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji.

Dalje je navedeno da stanovište nižestepenih sudova nije pravilno, budući da je, saglasno odredbama čl. 65. i 69. Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje, oblast doprinosa upravna materija. Polazeći od navedenog, Vrhovni kasacioni sud je zauzeo stav da u konkretnom slučaju ne postoji apsolutna nadležnost suda, odnosno da bi redovan sud bio nadležan samo ukoliko bi prvo bila iscrpljena pravna sredstva u upravnom postupku.

4. Članom 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se pozivaju podnosioci ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe bitne su i sledeće odredbe zakona:

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ , br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US, 55/14 i 87/18) je propisano: da se ovim zakonom uređuju pravila postupka za pružanje sudske pravne zaštite po kojima se postupa i odlučuje u parnicama za rešavanje sporova nastalih povodom povrede prava ličnosti i sporova iz porodičnih, radnih, privrednih, imovinskopravnih i drugih građanskopravnih odnosa, osim sporova za koje je posebnim zakonom propisana druga vrsta postupka (član 1.); da sud u toku celog postupka po službenoj dužnosti pazi da li rešavanje spora spada u sudsku nadležnost (član 16. stav 1.); da će sud da se oglasi nenadležnim, ukine sprovedene radnje u postupku i odbaci tužbu, ako u toku postupka utvrdi da za rešavanje spora nije nadležan sud nego neki drugi organ (član 16. stav 2.).

Odredbe Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje („Službeni glasnik RS“, br. 84/04, 61/05, 62/06, 7/08, 5/09, 7/09, 3/10, 4/11, 52/11, 101/11 , 7/12, 8/13, 47/13, 108/13, 6/14, 5/15, 5/16, 7/17, 7/18 i 4/19) propisuju: da se doprinosima obezbeđuju sredstva za finansiranje obaveznog socijalnog osiguranja, i to penzijskog i invalidskog, zdravstvenog i osiguranja za slučaj nezaposlenosti (član 2.); da su sredstva doprinosa javni prihod, pod kontrolom i na raspolaganju organizacija za obavezno socijalno osiguranje, osnovanih zakonima koji uređuju sistem obaveznog socijalnog osiguranja, za namene utvrđene u skladu sa tim zakonima (član 4.); da je obveznik doprinosa osiguranik i poslodavac ili isplatilac prihoda, na čiji teret se plaća doprinos (član 6. stav 1. tačka 1)); da je obveznik obračunavanja, odnosno plaćanja doprinosa osiguranik i poslodavac, odnosno drugi isplatilac prihoda koji je dužan da obračuna, odnosno plati doprinos u svoje ime i u svoju korist ili u svoje ime, a u korist osiguranika (član 6. stav 1. tačka 2)); da je obveznik obračunavanja i plaćanja doprinosa iz osnovice i na osnovicu za zaposlene, izabrana, imenovana i postavljena lica i lica koja obavljaju privremene i povremene poslove poslodavac (član 51. stav 1.); da je poslodavac dužan da doprinose iz stava 1. ovog člana obračuna i uplati istovremeno sa isplatom zarade, razlike zarade ili ugovorene naknade za privremene i povremene poslove, po propisima koji važe u momentu isplate tih primanja (član 51. stav 2.); da se u pogledu utvrđivanja, naplate i povraćaja doprinosa, pravnih lekova, kamate, kaznenih odredbi i drugih pitanja koja nisu uređena ovim zakonom, izuzev odredaba koje se odnose na poreska oslobođenja, olakšice i otpis, primenjuju odgovarajuće odredbe zakona koji uređuje porez na dohodak građana, odnosno zakona koji uređuje poreski postupak i poresku administraciju, ako ovim zakonom pojedina pitanja nisu drukčije uređena (član 65.).

Član 3. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji („Službeni glasnik RS“, br. 80/02, 84/02, 23/03, 70/03, 55/04, 61/05, 85/05, 62/06, 61/07, 20/09, 72/09, 53/10, 101/11, 2/12, 93/12, 47/13, 108/13, 68/14, 105/14, 91/15 (Autentično tumačenje), 112/15, 15/16, 108/16, 30/18 i 95/18) predviđa da: ako je drugim zakonom pitanje iz oblasti koju uređuje ovaj zakon uređeno na drukčiji način, primenjuju se odredbe ovog zakona (stav 1.); ako ovim zakonom nije drukčije propisano, poreski postupak se sprovodi po načelima i u skladu sa odredbama zakona kojim se uređuje opšti upravni postupak (stav 2.).

Odredba člana 22. stav 3. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, br. 116/08, 104/09, 101/10, 31/11, 78/11, 101/11, 101/13, 40/15 – dr. zakon, 106/15, 13/16, 108/16, 113/17, 65/18 – Odluka US, 87/18 i 88/18 – Odluka US ) propisuje da osnovni sud u prvom stepenu sudi: u stambenim sporovima, sporovima povodom zasnivanja, postojanja i prestanka radnog odnosa , o pravima, obavezama i odgovornostima iz radnog odnosa, o naknadi štete koju zaposleni pretrpi na radu ili u vezi sa radom , kao i sporovima povodom zadovoljavanja stambenih potreba na osnovu rada.

Zakonom o penzijskom i invalidskom osiguranju propisano („Službeni glasnik RS“, br. 34/03, 64/04 – Odluka US RS, 84/04 – dr. zakon, 85/05, 101/05 – dr. zakon, 63/06 – Odluka US RS, 5/09, 107/09, 10 1/10, 93/12, 62/13, 108/13, 75/14, 142/14 i 73/18) propisano je: da osiguraniku koji radi na naročito teškim, opasnim i za zdravlje štetnim radnim mestima, odnosno poslovima i osiguraniku koji radi na radnim mestima, odnosno poslovima na kojima posle navršenja određenih godina života ne može uspešno obavljati svoju profesionalnu delatnost, staž osiguranja u efektivnom trajanju računa se sa uvećanim trajanjem pod uslovima utvrđenim ovim zakonom, kao i da stepen uvećanja staža osiguranja zavisi od težine, opasnosti i štetnosti rada, odnosno od prirode posla, a može iznositi najviše 50%. (član 52.); da je radno mesto, odnosno posao na kome se staž osiguranja računa sa uvećanim trajanjem ono radno mesto odnosno posao na kome je rad naročito težak, opasan i štetan za zdravlje i pored toga što su primenjene sve opšte i posebne zaštitne mere utvrđene propisima, kao i radno mesto, odnosno posao na kome je obavljanje profesionalne delatnosti ograničeno navršenjem određenih godina života ili zbog prirode i težine posla, fiziološke funkcije opadaju u toj meri da onemogućavaju njeno dalje uspešno obavljanje (član 53.); da se osiguraniku iz člana 52. stav 1. ovog zakona, staž osiguranja računa sa uvećanim trajanjem pod uslovom da je na radnim mestima odnosno poslovima iz člana 53. ovog zakona efektivno proveo ukupno najmanje deset godina, odnosno ukupno najmanje pet godina ako je utvrđena invalidnost, kao i da se staž osiguranja uvećava samo za vreme koje je efektivno provedeno na radu (član 54. st. 1. i 2.); da penzijsko i invalidsko osiguranje obezbeđuje i sprovodi Fond, kao i da je Fond pravno lice sa statusom organizacije za obavezno socijalno osiguranje u kome se ostvaruju prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja i obezbeđuju sredstva za ovo osiguranje (član 150.); da Fond osigurava na penzijsko i invalidsko osiguranje sva lica koja su po ovom zakonu obavezno osigurana i koja su se uključila u ovo osiguranje, da utvrđuje osnovice za plaćanje doprinosa u skladu sa ovim zakonom, da vrši kontrolu prijavljivanja na osiguranje kao i kontrolu svih podataka od značaja za sticanje, korišćenje i prestanak prava (član 151. tač. 1), 3) i 6)); da se prava iz člana 150. ovog zakona ostvaruju i obezbeđuju u Fondu (član 152.)

Član 105. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05 i 54/09) propisuje: da se zarada iz člana 104. stav 1. ovog zakona sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, zarade po osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca (nagrade, bonusi i sl.) i drugih primanja po osnovu radnog odnosa, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu (stav 1.); da se pod zaradom u smislu stava 1. ovog člana smatra zarada koja sadrži porez i doprinose koji se plaćaju iz zarade (stav 2.). Članom 2. Zakona o platama državnih službenika i nameštenika („Službeni glasnik RS“, br. 62/06, 63/06, 115/06, 101/07 i 99/10) predviđeno je: da se plata državnih službenika i nameštenika sastoji od osnovne plate i dodataka na platu (stav 1.); da se u platu uračunavaju i porezi i doprinosi koji se plaćaju iz plate (stav 2.).

U ovoj ustavnosudskoj stvari od značaja je i član 12. Zakona o radu, kojim se na opšti način regulišu prava zaposlenih. U stavu 1. člana 12. Zakona je propisano da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, bezbednost i zaštitu života i zdravlja na radu, zdravstvenu zaštitu, zaštitu ličnog integriteta i druga prava u slučaju bolesti, smanjenja ili gubitka radne sposobnosti i starosti, materijalno obezbeđenje za vreme privremene nezaposlenosti, kao i pravo na druge oblike zaštite, u skladu sa zakonom i opštim aktom.

5. Ocenjujući razloge i navode ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud pre svega naglašava da je pravilnu primenu materijalnog prava nadležan da ceni instancioni (viši) sud, u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Ustavni sud nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog ili procesnog prava bila očigledno proizvoljna na štetu podnosioca ustavne žalbe, što može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje.

Razmatrajući da li je revizijski sud proizvoljno primenio merodavno pravo, Ustavni sud je, najpre, konstatovao da su osporenim rešenjem ukinute nižestepene presude , te je odbačena tužba kojom je traženo da sud obaveže tuženog – poslodavca, da u ime i za račun tužioca uplati razliku doprinosa, nalazeći da parnični sud, u konkretnom slučaju, nije nadležan da postupa. Prema stanovištu Vrhovnog kasacionog suda , oblast doprinosa je materija upravnog postupka, te da tako, saglasno odredbi člana 1. Zakona o parničnom postupku, ne spada u nadležnost sudova opšte nadležnosti.

Ceneći navode ustavne žalbe kojima se ukazuje na nepravilnost odluke revizijskog suda o dozvoljenosti tužbe kojom je traženo da se obaveže poslodavac da uplati, u ime podnosioca, doprinose za obavezno osiguranje, Ustavni sud ukazuje da je, na sednici održanoj 21. februara 2013. godine, doneo Odluku Už-3506/2012 kojom je usvojio ustavnu žalbu M.P. iz Vranja, utvrdio da je rešenjem Apelacionog suda u Nišu Gž1. 2095/11 od 10. januara 2012. godine povređeno pravo navedenog podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Prema oceni Ustavnog suda izraženoj u označenoj odluci, ustavnopravno neprihvatljivo je odbijanje redovnih sudova da postupaju u sporovima o pravima iz radnog odnosa, među koje spada i postupanje po zahtevu za uplatu doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje, bilo da je to samostalan zahtev ili istaknut zajedno sa zahtevom za isplatu zarade. Takvom praksom, kako je ocenio Ustavni sud, sužava se pravo na pristup sudu, kao jedna od garancija prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je iz sadržine ustavne žalbe podnosioca i na osnovu uvida u priložene dokaze, utvrdio da je ovaj podnosilac u parničnom postupku koji je prethodio ustavnosudskom, bio u bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji kao i podnosilac ustavne žalbe u predmetu Už-3506/2012 u pogledu odluke parničnog suda o nadležnosti suda za postupanje po zahtevu za uplatu doprinosa, te odluke o tužbi podnosioca u delu kojim je istaknut ovaj zahtev.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Ovakva odluka utemeljena je na razlozima datim u obrazloženju Odluke Ustavnog suda Už-3506/2012 od 21. februara 2013. godine, koja je objavljena na internet stranici Ustavnog suda ( www.ustavni.sud.rs).

Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao tački 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, preduzimajući mere radi otklanjanja štetne posledice učinjene povrede, poništio rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 190/18 od 22. februara 2018. godine i odredio da isti sud donese novu odluku o reviziji podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1. 1165/17 od 12. septembra 2017. godine .

6. Imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i da je odredio način otklanjanja štetnih posledica poništajem rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 190/18 od 22. februara 2018. godine , Ustavni sud nije posebno cenio istaknutu povredu načela i prava iz člana 21, 36. i 60. Ustava .

Takođe, Ustavni sud napominje da ovom odlukom ne prejudicira odluku revizijskog suda, jer će odluku o tome doneti nadležan sud, primenom merodavnih propisa, zbog čega je Ustavni sud , saglasno odredbi člana 43. stav 2. Poslovnika o radu Ustavnog suda, razdvojio postupak razmatranja ustavne žalbe izjavljene protiv presude Osnovnog suda u Nišu P1. 3179/16 od 12. januara 2017. godine i presude Apelacionog suda u Nišu Gž1. 1165/17 od 12. septembra 2017. godine.

7. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na www.ustavni.sud.rs).

8. Saglasno svemu iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.