Povreda prava na pravičnu naknadu policijskih službenika za prekovremeni rad

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je žalbu, utvrdivši da je Apelacioni sud pogrešnim tumačenjem zakona povredio pravo podnositeljke na pravično suđenje i pravičnu naknadu za rad. Naloženo je ponovno odlučivanje o zahtevu za isplatu dodataka na platu policijskim službenicima.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Slađane Marković iz Valjeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. marta 201 3. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Slađane Marković i utvrđuje da su presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 1. 4869/12 od 17. oktobra 20 12. godine povređen a prav a podnosi teljke ustavne žalbe na pravično suđenje i na pravičnu naknadu za rad , zajemčen a odredb ama člana 32. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije.

2. Nalaže se Apelacionom sudu u Beogradu da , u roku od 60 dana od dana dostavljanja Odluke Ustavnog suda, ponovi postupak odlučivanja po žalbi tužene izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Valjevu P1. 223/11 od 8. decembra 2011.

3. Ova odluka ima pravno dejstvo i prema licima koja nisu podnela ustavnu žalbu, a nalaze se u istoj pravnoj situaciji, saglasno odredbi člana 87. Zakona o Ustavnom sudu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Slađana Marković iz Valjeva je 29. novembra 2012. godine, preko punomoćnika Jasmine Mihailović, advokata iz Valjeva, podne la Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 1. 4869/12 od 17. oktobra 20 12. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima i prava na pravičnu naknadu za rad , zajemčen ih odredb ama člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se, između ostalog, navodi: da je presudom Osnovnog sud a u Valjevu P1. 223/11 od 8. decembra 2011. godine usvojen tužbeni zahtev podnositeljke ustavne žalbe i ostalih tužilaca, pa je tužen a Republik a Srbij a - Ministarstvo unutrašnjih poslova - PU Valjevo obavezana da im na ime neisplaćenih dodataka na platu za prekovremeni rad, rad noću i rad na dane državnih i verskih praznika za period od decembra 2005. godine do maja 2006. godine isplati određene novčane iznose , sa pripadajućom zateznom kamatom, kao i troškove parničnog postupka; da je ovakva presuda usledila nakon donošenja Odluke Už-292/2008 od 18. maja 2010. godine, u kojoj je Ustavni sud ocenio da su se na plate zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova, uključujući i dodatke na platu, i nakon stupanja na snagu Zakona o policiji primenjivale odredbe do tada važećih propisa, sve do donošenja akta o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta u skladu sa novodonetim zakonom; da je Apelacioni sud u Beogradu, ignorišući stav Ustavnog suda iz pomenute Odluke, pogrešno primenio materijalno pravo, navodeći da je tužiocima izvršeno uvećanje plate za 30%, po osnovu predmetnih neredovnosti na radu, te da je na taj način tužena ispunila obligaciju prema tužiocima; da je u postupku ne sporno utvrđeno da tužioci nisu primili rešenja po novom Zakonu o policiji, te da samim tim nisu ni mogli dobiti uvećanje od 30% po osnovu neredovnosti, propisano tim zakonom, dok je novi Pravilnik o platama počeo da se primenjuje tek nakon utuženog perioda; da Apelacioni sud u Beogradu bez ikakvog osnova izjednačava član 47. Zakona o unutrašnjim poslovima i član 147. Zakona o policiji, s obzirom da su u pitanju odredbe koje na potpuno drugačiji način regulišu pitanje uvećanja plate; da nije tačna tvrdnja drugostepenog suda da je podnositeljki ustavne žalbe uvećan koeficijent u odnosu na druge državne službenike koji nemaju neredovnosti na radu, s obzirom da je veštačenjem utvrđeno da su i ostali državni službenici imali isto uvećanje koeficijenta, bez obzira na neredovnost; da je u i stoj činjeničnoj i pravnoj situaciji Apelacioni sud u Kragujevcu doneo veći broj odluka, u kojima je zauzeo prav ni stav da pripadnici policije imaju pravo na predmetne dodatke na platu i u periodu važenja Zakona o unutrašnjim poslovima i na osnovu rešenja donetih u skladu sa novim Zakonom o policiji.

Zbog napred navedenih razloga, podnositeljka ustavne žalbe smatra da su joj osporenom presudom povređena označena Ustavom zajemčena prava. Predlaže da Us tavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporen u presudu i preduzme sve druge mere potrebne za otklanjanje štetnih posledica, uključujući i proširenje pravnog dejstva odluke prema licima koja nisu podnela ustavnu žalbu.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporenu presudu i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Presudom Osnovnog suda u Valjevu P1. 223/11 od 8. decembra 2011. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilaca Slađane Marković, ovde podnositeljke ustavne žalbe, zatim Darka Pantelića, Dejana Ranisavljevića, Dana Đuđića i Slobodana Miškovića, pa je tužena Republika Srbija – Ministarstvo unutrašnjih poslova – Policijska uprava u Valjevu, obavezana da im na ime neisplaćenih dodataka na platu za prekovremeni rad, rad na dane praznika i rad noću za period od decembra 2005. godine do aprila, odnosno maja 2006. godine , isplati određene novčane iznose, sa zateznom kamatom na svaki pojedinačni iznos, počev od dan a dospelosti do konačne isplate, kao i troškove parničnog postupka. U obrazloženju prvostep ene presude je , između ostalog, navedeno : da su svi tužioci zaposleni kod Policijske uprave u Valjevu; da iz nalaza i mišljenja veš taka ekonomske struke proizlazi da se uvećanje koeficijenta od 30% primenjivalo na sve zaposlene kod tužene, uključujući i one koji nisu bili izloženi neredovnostima na radu ; da u periodu iz tužbe nije primenjiva na odredb a člana 147. stav 1. Zakona o policiji, već su tužiocima plate isplaćivane u skladu sa pravilnikom koji je za obračun utvrdio koeficijente prema Zakonu o unutrašnjim poslovima koji se primenjivao do 29. novembra 2005. godine; da Opšti kolektivni ugovor u utuženom periodu nije bio u primeni, zbog čega se pravo tužilaca na uvećanu zaradu izvodi iz shodn e primene člana 108. stav 1. Zakona o radu, u vezi sa članom 2. Zakona o radu .

Rešavajući o žalbi tužene , Apelacioni sud u Beogradu je doneo osporenu presudu Gž1. 4869/12 od 17. oktobra 20 12. godine, kojom je preinačio prvostepenu presudu i odbio u celosti tužbeni zahtev podnositeljke ustavne žalbe i ostalih tužilaca za isplatu neisplaćenih dodataka na platu za prekovremeni rad, rad na dane praznika i rad noću za period od decembra 2005. godine do aprila, odnosno maja 2006. godine . U obrazloženju osporene presude je, pored ostalog, navedeno: daje prvostepeni sud na utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo ; da nakon stupanja na snagu Zakona o policiji, zaposleni u Ministarstvu unutrašnjih poslova ostvaruju pravo na uvećanu platu zbog neredovnosti na radu povećanjem koeficijenta, uz isključenje primene odredbi opštih radno-pravnih propisa o uvećanoj zaradi; da se uvećanje plate po osnovu neredovnosti na radu vrednuje kroz uvećani koeficijent, koji je prema članu 147. stav 1. Zakona od 30% do 50% nominalno veći od koeficijenta drugih državnih službenika, a u visini mase sredstava potrebnih za isplatu dodatnih koeficijenata iz člana 136. stav 1. istog zakona; da je prvostepeni sud utvrdio da je tužiocima i ostalim zaposlenima kod tužene uvećan koeficijent za 30%, što je iskazano u pravnosnažnim rešenjima za obračun i isplatu plata; da je tužena ovim u cel osti ispunila obligaciju po svi m osnov ima, a u smislu odredbe člana 295. Zakona o obligacionim odnosima; da je bez značaja činjenica što je i ostalim državnim službenicima bio uvećan koeficijent u istom procentu, jer sud ne ulazi u ocenu da li su i drugi zaposleni koji nisu imali neredovnosti u svom radu imali pravo na takvo uvećanje; da je u konkretnom slučaju ispoštovan i stav Ustavnog suda iz većeg broja njegovih odluka (Už-2822/2010 od 10. februara 2011. godine, Už-1530/20 08 od 21. januara 2010. godine) da "ukoliko zaposlenom u Ministarstvu unutrašnjih poslova rešenjem poslodavca nije utvrđen koeficijent za obračun plate koji je za 30-50% nominalno veći od koeficijenta u odnosu na druge državne službenike zaposlenom ne može biti uskraćeno pravo na uvećanu zaradu koju za rad noću, rad u smenama i prekovremeni rad imaju svi zaposleni.

4. Odredbama Ustava na čiju se povredu u ustavnoj žalbi ukazuje, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se svakom jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.) ; da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, kao i da se niko tih prava ne može odreći i da se ženama, omladini i invalidima omogućuju posebna zaštita na radu i posebni uslovi rada, u skladu sa zakonom (član 60. stav 4.).

Zakonom o unutrašnjim poslovima ("Službeni glasnik RS", br. 44/91, 79/91, 54/96, 25/2000, 8/01 i 106/03), koji je, pored ostalog, uređivao i pitanja iz oblasti radnih odnosa zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova, uključujući i plate i naknade radnika tog ministarstva, bilo je propisano: da se na radnike Ministarstva unutrašnjih poslova primenjuju propisi o državnoj upravi, radnim odnosima, zdravstvenom, penzijskom i invalidskom osiguranju i obrazovanju, ako ovim zakonom nije drukčije određeno (član 37.); da se zbog posebnih uslova rada, težine i prirode zadataka i poslova, ovlašćenim službenim licima i radnicima na određenim dužnostima obezbeđuju za najmanje 30 odsto uvećana sredstva za plate u odnosu na sredstva koja se obezbeđuju za ostale radnike Ministarstva unutrašnjih poslova i radnike drugih ministarstava (član 47. stav 1.); da se zvanje, napredovanje, plate i naknade ovlašćenih službenih lica i radnika na određenim dužnostima i druga pitanja iz radnih odnosa, uređuju propisom ministra u skladu sa zakonom. Zakon o unutrašnjim poslovima prestao je da važi stupanjem na snagu Zakona o policiji ("Službeni glasnik RS", broj 101/05), 29. novembra 2005. godine.

Zakonom o policiji uređena su, pored ostalog, i pitanja načina utvrđivanja plata i koeficijenata za obračun plata policijskih službenika i drugih zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova. Ovim zakonom je propisano: da policijski službenici i drugi zaposleni u Ministarstvu imaju pravo na platu koja se sastoji od osnovice koju utvrđuje Vlada i osnovnog i dodatnog koeficijenta u odnosu na zvanje, posebne uslove rada, opasnost, odgovornost i složenost poslova (član 146. stav 1.); da visinu koeficijenta iz stava 1. ovog člana utvrđuje ministar aktom o platama zaposlenih u Ministarstvu, koji donosi uz saglasnost Vlade (član 146. stav 3.); da se zbog posebnih uslova rada, opasnosti po život i zdravlje, odgovornosti, težine i prirode poslova, rada na dan praznika koji je neradni dan, noćnog rada, rada u smenama, prekovremenog rada, dežurstava, pripravnosti i drugih vidova neredovnosti u radu, zaposlenima u Ministarstvu mogu utvrditi koeficijenti za obračun plate koji su od 30 do 50 odsto nominalno veći od koeficijenata za druge državne službenike, a u visini mase sredstava potrebnih za isplatu dodatnih koeficijenata iz člana 146. stav 1. ovog zakona (član 147. stav 1.); da se na prava i obaveze proistekle iz napred navedenih posebnih uslova rada ne primenjuju odredbe opštih radno-pravnih propisa o uvećanoj zaradi (član 147. stav 3.).

Prelaznim i završnim odredbama Zakona o policiji propisano je: da do donošenja akta o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta u Ministarstvu u skladu sa ovim zakonom i rešenja o raspoređivanju na radno mesto u skladu sa tim aktom ili donošenja drugog rešenja u skladu sa zakonom, zaposleni u Ministarstvu na dan stupanja na snagu ovog zakona nastavljaju da rade na istim radnim mestima i zadržavaju činove, odnosno zvanja i plate prema dosadašnjim propisima i drugim aktima (član 194.); da će se akt o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta i rešenja iz člana 194. ovog zakona doneti u roku od godinu dana od dana stupanja na snagu ovog zakona (član 195.).

Pravilnikom o platama radnika Ministarstva unutrašnjih poslova ST. 01. STR. broj 1507/05-06 od 28. novembra 2005. godine, koji je donet neposredno po stupanju na snagu Zakona o policiji i koji je bio na snazi u periodu za koji je osporenom presudom pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev podnosi teljke ustavne žalbe i drugih tuži laca za isplatu uvećane zarade, bilo je propisano da se koeficijent za obračun plata radnika zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova sastoji od osnovnog koeficijenta radnog mesta, koji je bio utvrđen u članu 2. Pravilnika, kao i da se taj koeficijent uvećava za 30 odsto, što je bilo propisano članom 3. Pravilnika.

Odredbama člana 5. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama ("Službeni glasnik RS", broj 34/01), koje su se primenjivale na postavljena i zaposlena lica u ministarstvima do 1. januara 2007. godine, kada je počeo da se primenjuje Zakon o platama državnih službenika i nameštenika ("Službeni glasnik RS", br. 62/06, 63/06, 115/06 i 101/07), bilo je propisano da dodatak na platu, između ostalog, pripada za dežurstvo i druge slučajeve rada dužeg od punog radnog vremena određene propisima (prekovremeni rad), rad na dan državnog i verskog praznika i rad noću (između 22,00 i 6,00 časova narednog dana), ako takav rad nije vrednovan pri utvrđivanju koeficijenta (stav 1. tač. 2), 3) i 5)), kao i da se dodatak na platu obračunava i isplaćuje u visini utvrđenoj Opštim kolektivnim ugovorom.

5. Imajući u vidu navedene ustavnopravne razloge na kojima podnositeljka ustavne žalbe temelj i tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje i prava na pravičnu naknadu za rad , Ustavni sud je ocenio da se on a žali na pogrešnu primenu materijalnog prava i istovremeno ukazuje na različito postupanje Apelacionog suda u Beogradu u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji u odnosu na Apelacioni sud u Kragujevcu.

Iz citiranih odredaba Zakona o policiji sledi da se zaposlenima u Ministarstvu unutrašnjih poslova mogu utvrditi koeficijenti za obračun plate koji su od 30 do 50 % nominalno veći od koeficijenata za druge državne službenike, između ostalog, za prekovremeni rad, rad na dan praznika koji je neradni dan i noćni rad (član 147. stav 1.), kao i da je primena odredaba opštih radnopravnih propisa o uvećanoj zaradi isključena u slučaju da je zaposleni u Ministarstvu unutrašnjih poslova ostvario pravo na takvo uvećanje koeficijenta za obračun plate (član 147. stav 3.). Navedeni Zakon je stupio na snagu 29. novembra 2005. godine. Prelaznim i završnim odredbama tog zakona izričito je propisano da zaposleni u Ministarstvu unutrašnjih poslova zadržavaju, između ostalog, i platu prema dotadašnjim propisima i drugim aktima do donošenja akta o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta u skladu sa ovim zakonom i rešenja o raspoređivanju na radno mesto u skladu sa tim aktom (član 194.). Prema tome, po oceni Ustavnog suda, na plate zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova, uključujući i dodatke na platu, i nakon stupanja na snagu Zakona o policiji, primenjivale su se odredbe do tada važećih propisa, a sve do donošenja akta o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta u skladu sa novodonetim zakonom i rešenja o raspoređivanju na radno mesto na osnovu tog akta, pri čemu je Zakon, u odredbi člana 195. odredio rok od godinu dana od dana stupanja na snagu ovog zakona za donošenje novog opšteg akta i pojedinačnih rešenja državnim službenicima u Ministarstvu, a kojima se prilikom raspoređivanja na radna mesta utvrđuju i koeficijenti za obračun plata, saglasno Zakonu. Ovakav stav Ustavni sud je već izneo u svojim ranijim odlukama (videti, između ostalih, Odluke Už- 109/2008 od 1. aprila 2008. godine i Už-279/2008 od 3. juna 2010. godine).

Ustavni sud nalazi da Apelacioni sud u Beogradu, u konkretnom slučaju, odredbe člana 147. st. 1. i 3. Zakona o policiji tumači na način koji nije ustavnopravno prihvatljiv . Uzimajući u obzir prelazne i završn e odredb e Zakona o policiji, zatim činjenično stanj e utvrđeno u parničnom postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, okolnost da ni faktički, ni pravno nije postojala mogućnost da istog dana kada je stupio na snagu Zakon o policiji bude donet i opšti akt o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta, izvodi se zaključak da nije bilo moguće istog dana doneti ni pojedinačna rešenja o raspoređivanju svakog službenika na određeno radno mesto. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da je drugostepeni sud pogrešno našao da podnosi teljka ustavne žalbe i drugi tužioci nemaju pravo na isplatu dodataka na platu za traženi period, jer im je koeficijent za obračun i isplatu plate uvećan za 30% , iz razloga što je takvo uvećanje vršeno na osnovu člana 3. Pravilnika o platama radnika Ministarstva unutrašnjih poslova ST. 01. STR. broj 1507/05-06 od 28. novembra 2005. godine i odnosilo se na sve zaposlene u Ministarstvu unutrašnjih poslova, kako na one koji su u svom radu bili izloženi neredovnostima, tako i na one koji to nisu . Uvećanje osnovnog koeficijenta, saglasno odredbi člana 147. stav 1. Zakona o unutrašnjim poslovima, prema prelaznim i završnim odredbama istog Zakona, nije bilo vezano za dan stupanja na snagu tog zakona, već za donošenje novog pojedinačnog rešenja o raspoređivanju, koji sadrži i novo određivanje koeficijenta za obračun plate, a koje je moglo biti doneto tek po donošenju i stupanju na snagu novog akta o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji u Ministarstvu.

Imajući u vidu da su se na plate zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova, uključujući i dodatke na platu, i nakon stupanja na snagu Zakona o policiji, primenjivale odredbe do tada važećih propisa (Zakon o unutrašnjim poslovima i Zakon o platama u državnim organima i javnim službama), Ustavni sud ukazuje da je u većem broju svojih odluka zauzeo stav da su se u vreme važenja Zakona o unutrašnjim poslovima dodaci na platu isplaćivali, između ostalog, i u slučaju prekovremenog, noćnog i rada na dan e državn ih i versk ih praznika, osim ukoliko taj rad nije vrednovan pri utvrđivanju koeficijenta. (vid. odluke Už-2822/2010 od 22. decembra 2010. godine, Už-1362/2009 od 7. jula 2011. godine, objavljene na veb-sajtu Ustavnog suda www.ustavni.sud.rs). Upravo u pogledu ove činjenice je drugostepeni sud izve o pogrešan zaključak da je uvećanjem koeficijenta od 30% po osnovu posebnih uslova rada, podnositeljki ustavne žalbe i ostalim tužiocima plaćen i prekovremeni rad, rad noću i rad na dane državnih i verskih praznika.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je ocenio da se obrazloženje osporen e presude temelji na ustavnopravno neprihvatljivom tumačenju propisa koji se odnose na pravo podnositeljke ustavne žalbe i ostalih tužilaca na isplatu uvećane zarade po osnovu prekovremenog rada, noćnog rada i rada u dane praznika koji su neradni dani , u utuženom periodu.

Polazeći od svega izloženog i odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", broj 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US ), Ustavni sud je utvrdio da su osporen om presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 1. 4869/12 od 17. oktobra 20 12. godine podnositeljki ustavne žalbe povređen a prava na pravično suđenje i na pravičnu naknadu za rad, zajemčen a odredbama člana 32. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava. Stoga je Ustavni sud ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u tačk i 1. izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede prava mogu otkloniti jedino nalaganjem Apelacionom sudu u Beogradu da ponovi postupak odlučivanja po žalbi tužene izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Valjevu P1. 223/11 od 8. decembra 2011, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

7. S obzirom na to da je Ustavni sud utvrdio postojanje povrede Ustavom zajamčenih prava na pravično suđenje i na pravičnu naknadu za rad podnositeljke ustavne žalbe, a da se u istoj pravnoj situaciji nalaze i drugi tužioci u predmetnom parničnom postupku koji nisu podneli ustavnu žalbu, Sud je, na osnovu odredbe člana 87. Zakona o Ustavnom sudu, utvrdio da ova odluka ima pravno dejstvo i prema tim licima.

8. Ustavni sud nije razmatrao navode o povredi prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima, zajemčenog odredbom člana 36. stav 1. Ustava , imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, kao u tački 3. izreke.

U pogledu zahteva podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje na to da je odredbama člana 6. Zakona o Ustavnom sudu propisano da se u postupku pred Ustavnim sudom ne plaća taksa i da učesnici u postupku pred Sudom snose svoje troškove.

9. Na osnovu svega izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević