Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku i naknadi štete

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko devet godina i dosuđuje naknadu nematerijalne štete od 900 evra. Odbacuje žalbu u delu koji se odnosi na pravilnost primene materijalnog prava.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Miroslav Nikolić i dr Tijana Šurlan, članovi Veća , u postupku po ustavnoj žalbi J. K . iz Šentjanža, Republika Slovenija, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednic i Veća održanoj 24. februara 2022. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba J. K . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu P. 18601//16 (inicijalno predmet Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 2252/09) podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosiocu ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. J. K . iz Šentjaža, Republika Slovenija, podneo je Ustavnom sudu, 6. avgusta 20 18. godine, ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž. 8522/17 od 16. maja 2018. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je, u konkretnom slučaju, trebalo primeniti odredbe Sporazuma između Republike Srbije i Republike Slovenije o socijalnom osiguranju , pa je pogrešan stav parničnih sudova da se ovaj sporazum ne odnosi na vojne penzije jer je reč o drugom sistemu osiguranja , kao i da tuženi fond još uvek postoji i odgovoran je za dugove koji su nastali do 2008. godine. Podnosilac je naveo i da se na osnovu navedenih podataka može zaključiti da parnični sudovi nisu pravilno primenili ni domaće ni međunarodno pravo, a na njegovu štetu, na koji način mu je povređen Ustavom zagarantovan princip pravičnosti, niti su postupali u razumnom roku što je bilo predmet urgencija i prigovora radi ubrzavanja postupka. Iz navoda ustavne žalbe Ustavni sud je zaključio da podnosilac ističe i povredu prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom parničnom postupku.

Podnosilac je, pored ostalog, istakao zahtev za naknadu materijalne štete u visini iznosa neisplaćenih penzija i troškova parničnog postupka, kao i nematerijalne štete zbog nerešavanja zahteva za isplatu penzije u postupku koji se vodio pred upravnim organima od 1994. godine do 2009. godine, a pred sudovima od 2009. godine do 201 8. godine, u opredeljenom iznosu.

Podneskom od 15. septembra 2021 godine podnosilac je obavestio Ustavni sud da Vrhovni kasacioni sud, rešenjem Rev. 4326/20 od 4. marta 2021. godine, između ostalog, nije dozvolio odlučivanje o posebnoj reviziji izjavljenoj protiv ovde osporene drugostepene presude i istakao da ne može da se prihvati stav revizijskog suda da se Sporazum između Republike Srbije i Republike Slovenije o socijalnom osiguranju ne odnosi na vojne osiguranike, te je i taj sud nepravično protumačio propise na štetu podnosioca, pa iz tih razloga u celini ostaje kod podnete ustavne žalbe, ne navodeći da osporava i označeno revizijsko rešenje.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 18601/16, kao i dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, podneo je 11. marta 2009. godine Trećem opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog – Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika, kojom je tražio da se tuženi obaveže da mu, na ime neisplaćenih iznosa penzije, isplati opredeljen novčani iznos. Uz tužbu tužilac je dostavio i rešenje pravnog prethodnika tuženog (Zavod za socijalno osiguranje vojnih osiguranika) kojima mu je priznato pravo na starosnu penziju počev od 1. jula 1992. godine , kao i rešenje tuženog iz 1997. godine kojim je delimično odbijen njegov zahtev za retroaktivnu isplatu iznosa penzija za period od 6. novembra 1993. godine do 27. maja 1994. godine i kojim se prekida postupak po zahtevu za retroaktivnu isplatu iznosa penzije za period od 1. novembra 1992. godine do 6. novembra 1993. godine i od 28. maja 1994. godine do 1. aprila 1995. godine, a do rešavanja prethodnog pitanja, odnosno do zaključenja međunarodnog ugovora između Savezne Republike Jugoslavije i Republike Slovenije o socijalnom osiguranju. U ovim dokumentima, između ostalog, navedeno je da je tužilac u zahtevu za priznanje prava na penziju kao svoju adresu naveo adresu u Republici Sloveniji, na koju je vršena isplata, kao i da je istu adresu naveo i u zahtevu za retroaktivnu isplatu penzije, odnosno da imenovani nije imao prebivalište na teritoriji Savezne Republike Jugoslavije u relevantnom periodu. Takođe, dostavljen je i akt nadležnog organa Republike Slovenije od 28. novembra 1995. godine, kojim je taj organ, postupajući po zahtevu tužioca od 8. juna 1995. godine, ovom licu priznao pravo na starosnu penziju.

Povodom podnete tužbe formiran je predmet P. 2252/09, a Treći opštinski sud u Beogradu je zakazao tri ročišta, od kojih je jedno održano (5. maja 2009. godine). Ročište zakazano za 4. septembar 2009. godine je otkazano na molbu tuženog, a ono zakazano za 9. novembar 2009. godine nije održano na zahtev tužioca, zbog obustave rada advokata.

Nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji u 2010. godine, postupak je nastavio da se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu, a predmet je dobio broj P. 50364/10, koji je prvo ročište zakazao za 16. decembar 2010. godine. Navedeno ročište nije održano jer je tuženom uručen podnesak tužioca od 15. decembra 2010. godine na izjašnjenje. Do zaključenja glavne rasprave zakazano je još pet ročišta od kojih su tri održana. Jedno ročište nije održano jer je tužiocu uručen nalaz sa mišljenjem veštaka dostavljen sudu sedam dana pre zakazanog ročišta, a drugo jer nije došao punomoćnik tužioca.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 50364/10 d 22. decembra 2011. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca. Protiv označene prvostepene presude tužilac je izjavio žalbu 28. aprila 2012. godine, te su spisi predmeta dostavljeni Višem sudu u Beogradu, koji je, zbog preopterećenosti tog suda u odnosu na ostale više sudove, zahtevom od 24. aprila 2015. godine, od Vrhovnog kasacionog suda tražio da za postupanje u ovom predmetu odredi drugi viši sud. Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda R . 2 018/13 od 12. maja 2015. godine za postupanje u ovom predmetu određen je Viši sud u Smederevu, koji je, rešenjem Gž. 477/15 od 28. oktobra 2015. godine, ukinu o presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 50364/10 i predmet vra tio prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Spisi su vraćeni prvostepenom sudu 8. juna 2016. godine.

U ponovnom postupku, u kojem je predmet dobio broj P. 18601/16, Prvi osnovni suda u Beogradu je zakazao dva ročišta – prvo za 10. novembar 2016. godine, koje nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a drugo za 7. april 2017. godine, nakon kojeg je zaključena glavn a rasprav a.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 18601/16 od 7. aprila 2017. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca. U obrazloženju označene presude, između ostalog, navedeno je da se, u konkretnom slučaju, primenjuj e odredb a člana 2. Priloga E Sporazuma o pitanjima sukcesije, koji je po pravnoj snazi iznad zakonskih i podzakonskih odredaba, a po kojoj neisplaćene iznose treba da plaća država na čijoj teritoriji je tužilac imao i ima prebivalište, a to je Republika Slovenija. Tako đe, navedeno je da iz odredba člana 2. stav 1. Sporazuma između Republike Srbije i Republike Slovenije o socijalnom osiguranju (član 2. Zakona o potvrđivanju Sporazuma između Republike Srbije i Republike Slovenije o socijalnom osiguranju objavljen je u “Službenom glasniku RS”, broj 111/09 , od 29. decembra 2009.godine) proizlazi da se navedeni sporazum ne odnosi na vojne osiguranike, odnosno na osiguranike koji su pripadali drugom sistemu socijalnog osiguranja, što je ovde slučaj.

Protiv ove presude tužilac je izjavio žalbu 30. maja 2017. godine, koja je odbijena kao neosnovana, osporenom presudom Višeg suda u Beogradu Gž. 8522/17 od 16. maja 2018. godine. Prema oceni drugostepenog suda iznetoj u osporenoj presudi, neosnovani su navodi žalbe da je u konkretnom slučaju trebalo primeniti odredbe bilateralnog sporazuma o socijalnom osiguranju, imajući u vidu da tim sporazumom nije propisano izričito da se isplata penzija odnosi na ovu kategoriju osiguranika, a da su po nacionalnom zakonodavstvu vojni penzioneri u posmatranom periodu pripadali drugom sistemu socijalnog osiguranja. Takođe, navedeno je da je bez uticaja na vod žalbe u pogledu značaja činjenice da je prekid upravnog postupka određen do zaključ en navedenog sporazuma, imajući u vidu da istim nije prejudicirana odluka o tom delu zahteva, već je ostavljeno da se navedeno pitanje reguliše tim sporazumom, ali njim kasnije nije obuhvaćena ova posebna kategorija penzionera.

Tužilac je izjavio posebnu reviziju protiv označene drugostepene presude, a Vrhovni kasacioni sud, rešenjem Rev. 4326/20 od 4. marta 2021. godine, nije dozvolio odlučivanje o izjavljenoj posebnoj reviziji i odbacio kao nedozvoljenu reviziju tužioca izjavljenu protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž. 8522/17 od 16. maja 2018. godine. U obrazloženju revizijskog rešenja je navedeno da razloge nižestepenog suda, zasnovane na činjeničnim pojedinostima konkretnog slučaja, prihvata i revizijski sud, kao i da nema potrebe da se pravno pitanje na koje se revizijom ukazuje raspravi kao pitanje od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, niti je potrebno novo tumačenje prava. Navedeno je i da se revizijom ne ukazuje na postojanje drugačijih odluka, pa sledi da nema potrebe ni za ujednačavanje sudske prakse.

4. Članom 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Priloga E Sporazuma o pitanjima sukcesije (potpisan 29. juna 2001. godine u Beču, potvrđen Zakonom o potvrđivanju Sporazuma o pitanjima sukcesije, koji je objavljen u „Službenom listu SRJ - Međunarodni ugovori“, broj 6/02, od 3. jula 2002. godine, a koji je stupio na snagu 11. jula 2002. godine) propisano je: da svaka Država, preuzima odgovornost za pravno osnovane penzije i njihovu redovnu isplatu koje je finansirala ta Država u svom ranijem svojstvu konstitutivne republike SFRJ, bez obzira na nacionalnost, državljanstvo, boravište ili prebivalište korisnika (član 1.); da svaka Država preuzima odgovornost da redovno isplaćuje penzije koje duguje svojim građanima koji su bili civilni ili vojni službenici SFRJ bez obzira gde imaju boravište ili prebivalište, ako su te penzije bile finansirane iz saveznog budžeta ili drugih saveznih sredstava SFRJ; pod uslovom da, u slučaju lica koje je državljanin više od jedne Države: (i) ako to lice ima stalno mesto boravka u jednoj od tih Država, isplatu penzije vrši ta država i (ii) ako to lice nema stalno mesto boravka ni u jednoj Državi čiji je državljanin to lice, isplatu penzije vrši Država na čijoj je teritoriji to lice imalo boravište na dan 1. juna 1991. godine (član 2.); da će Države, ako to bude potrebno, zaključiti bilateralne sporazume radi obezbeđenja isplate penzija, u skladu sa gore navedenim čl. 1. i 2, licima koja se nalaze u Državi različitoj od one koja ne vrši isplatu penzija tih lica, radi transferisanja potrebnih sredstava za obezbeđenje isplate tih penzija, kao i radi isplate penzija srazmerno uplatama doprinosa, da gde to bude potrebno, zaključenju takvih definitivnih bilateralnih sporazuma može da prethodi zaključenje privremenih aranžmana radi obezbeđenja isplate penzija u skladu sa članom 2, kao i da bilateralni sporazumi zaključeni između bilo koje dve Države imaće veću snagu od odredaba ovog Priloga i rešavaće pitanja međusobnih potraživanja između penzijskih fondova tih Država u pogledu isplata penzija koje su vršene pre stupanja na snagu takvih sporazuma (član 3.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je parnični postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom, od podnošenja tužbe 11. marta 2009. godine Trećem opštinskom sudu u Beogradu, pa do njegovog okončanja, donošenjem osporene presude Višeg suda u Beogradu od 16. maja 2018. godine, trajao devet godina i dva meseca.

Navedeno trajanje parničnog postupka, prema oceni Ustavnog suda, samo po sebi, ukazuje da taj postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, što potvrđuje i činjenica da je o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv prve prvostepene presude rešeno tek nakon tri i po godine, posle čega je drugostepenom sudu bilo potrebno još sedam meseci da spise predmeta vrati prvostepenom sudu. Takođe, Ustavni sud ukazuje da u periodu od 9. novembra 2009. godine do 16. decembra 2010. godine, odnosno više od godinu dana, nije zakazano nijedno ročište.

Ustavni sud je ocenio i da predmetni postupak nije bio ni činjenično ni pravno složen.

Prema oceni Ustavnog suda, podnosilac je imao interes da se predmetni postupak okonča efikasno, ali je on svojim ponašanjem, dostavljanjem podneska u kratkom roku pre zakazanog ročišta usled čega ono nije moglo da se drži kako bi se omogućilo suprotnoj strani da se izjasni na navode iz tog podneska, te nedolaskom na jedno ročište, u određenoj meri doprineo duž em trajanj u postupka.

Takođe, Ustavni sud je imao u vidu da jedno ročišt e ni je održan o zbog obustave rada advokata, što je u manjoj meri uticalo na dužinu trajanja postupka. S tim u vezi Ustavni sud ukazuje da samo kašnjenja i odugovlačenja koja se mogu pripisati sudovima i drugim državnim organima mogu dovesti do zaključka o nepoštovanju prava na suđenje u razumnom roku (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Proszak protiv Poljske, broj predstavke 2/1997/786/987, od 16. decembra 1997. godine, stav 40, kao i, između drugih, Odluku Ustavnog suda Už-229/2013 od 11. aprila 2013. godine).

Međutim, Ustavni sud je ocenio, da opisan doprinos podnosioca i navedena objektivn a okolnost ne mogu da budu opravdanje za navedeno trajanje postupka, već da odgovornost za to pretežno leži na parničnom sudu, čija je zakonska obaveza da postupak sprovede bez odugovlačenja.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je, neefikasnim postupanjem sudova u predmetnom parničnom postupku, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1 Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Prilikom odlučivanja Ustavni sud je imao u vidu sopstvenu praksu (videti, između drugih, Odluku Už-532/2009 od 27. oktobra 2011. godine, odnosno Odluku Už-293/2008 od 12. februara 2009. godine). Takođe, Ustavni sud ukazuje da je Evropski sud za ljudska prava sličnog stanovišta povodom dužih perioda neaktivnosti suda u postupku (videti presudu Plazonić protiv Hrvatske od 6. marta 2008. godine, broj aplikacije 26455/04, st. 60-63).

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja osporenog postupka, opisani doprinos podnosioca i navedene objektivne okolnosti, kao i životni standard države, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je uzeo u obzir i noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije (predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine), kao i više presuda donetih nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo.

6. U pogledu osporene presude Višeg suda u Beogradu, a imajući u vidu navode ustavne žalbe, Ustavni sud, još jednom, ukazuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog ili procesnog prava bila očigledno proizvoljna na štetu podnosioca ustavne žalbe, što može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje. Stoga je Ustavni sud, u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od konkretnih okolnosti slučaja i iznetih ustavnopravnih razloga, nadležan da ceni povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava i sa stanovišta primene materijalnog prava

Međutim Ustavni sud je u predmetnom slučaju, uvidom u osporeni akt i dostavljenu dokumentaciju, ocenio da podnosilac nije dao ustavnopravno prihvatljive razloge koji ukazuju na to da su u toku postupka sudovi arbitrerno postupali, niti da je merodavno procesno ili materijalno pravo proizvoljno primenjeno. Naime, Ustavni sud je ocenio da osporena presuda sadrži dovoljne i jasne razloge za iznete stavove o (ne)osnovanosti tužbenog zahteva, zasnovane na ustavnopravno prihvatljivoj primeni materijalnog prava, a imajući u vidu da je u toku postupka koji je prethodio ustavnosudskom utvrđeno da je podnosilac bio vojni službenik SFRJ, te da je u relevantnom periodu bio državljanin Republike Slovenije, kao i da je na njenoj teritoriji imao prebivalište. Prema oceni Ustavnog suda, nisu ustavnopravno prihvatljivi navodi ustavne žalbe kojima se ukazuje na odredbe Sporazuma o socijalnom osiguranju koje su zaključile Republika Srbija i Republika Slovenija, budući da su, kako je to i propisano navedenim prilogom Sporazuma o pitanjima sukcesije, bilateralnim sporazumom regulisana samo pitanja transferisanja potrebnih sredstava između dva fonda za obezbeđenje isplata penzija, kao i radi isplate penzija srazmerno uplatama doprinosa .

U odsustvu očigledne proizvoljnosti i arbitrernosti, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje, već podnosilac, nezadovoljan ishodom parničnog postupka, od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost osporenog akta. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Budući da je podnosilac zahtev za naknadu materijalne štete (u visini potraživanja koje je pravnosnažno odbijeno kao neosnovano) istakao zbog p ovrede prava na pravično suđenje, a imajući u vidu prethodno navedeno, Ustavni sud je ocenio da ne postoje pretpostavke za odlučivanje ni o zahtevu za naknadu materijalne štete, te je ovaj zahtev odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u tački 3. izreke.

8. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu nematerijalne štete zbog dugog trajanja upravnog postupka koji je vodio radi isplate penzije pred Fondom za socijalno osiguranje vojnih osiguranika, Ustavni sud, pre svega, ukazuje da je neophodan uslov da se utvrdi pravo na ovu naknadu da je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u tom postupku, što nije traženo ovom ustavnom žalbom.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ovaj zahtev podnosioca odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Nezavisno od navedenog, Ustavni sud ukazuje da je postupak pred nadležnim fondom za penzijsko osiguranje, u kojem je zahtev podnosioca delimično rešen, prekinut još 1997. godine, do zaključenja bilateralnog sporazuma, odnosno zbog okolnosti za čije trajanje nije odgovoran nijedan državni organ koji je odlučivao o pravima i obavezama podnosioca, kao i da je taj sporazum stupio na snagu 2010. godine, odnosno posle pokretanja predmetnog parničnog postupka.

9. U pogledu zahteva za naknadu troškova ustavnosudskog postupka, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu odredbe člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi Ustavni sud se poziva na stanovište koje je izraženo, između ostalog, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na internet stranici Ustavnog suda www.ustavni.sud.rs).

10. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.