Odbijanje ustavne žalbe zbog doprinosa podnosioca dužini trajanja postupka

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Iako je postupak trajao preko osam godina, utvrđeno je da je podnosilac žalbe svojim pasivnim i neažurnim ponašanjem pretežno doprineo dužini trajanja spora.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi K. V . iz V. G, opština B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi član a 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. juna 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba K. V . izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 56904/10 (inicijalno predmet ranijeg Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 3368/04).

O b r a z l o ž e nj e

1. K. V . iz V. G, opština Brus, je podneo, 3. decembra 20 12. godine, preko punomoćnika M. R, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 56904/10 (inicijalno predmet ranijeg Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 3368/04).

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da mu je u sporu vođenom protiv Republike Srbije - Ministarstvo odbrane, radi neosnovanog obogaćenja, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, jer je ovaj, ne tako činjenično i pravno složen spor, u odsustvu doprinosa podnosioca, do pravnosnažnog okončanja - usvajanjem njegovog tužbenog zahteva, trajao više od osam godina. Predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu označenog prava i utvrdi mu pravo na naknadu nematerijalne štete i naknadi mu troškove ustavnosudskog postupka.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, nakon izvršenog uvida u spise predmeta P. 56904/10 Prvog osnovnog suda u Beogradu (inicijalno predmet ranijeg Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 3368/04), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 28. aprila 2004. godine, u svojstvu tužioca, podneo Drugom opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv državne zajednice Srbija i Crne Gora - Ministarstvo odbrane, radi neosnovanog obogaćenja i izgubljene zarade, koja je zavedena pod brojem P. 3368/04. U tužbi je naveo da je po pozivu Ratne jedinice 71888/80 K, a saglasno Uredbi o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze ("Službeni list SRJ", broj 36/98), stavio na raspolaganje svoje teretno vozilo u periodu od 7. aprila do 22. juna 1999. godine, ali da mu je naknada za korišćenje vozila samo delimično isplaćena.

Opštinski sud je, na prvom ročištu zakazanom za 23. jun 2004. godine, doneo presudu zbog izostanka. Po žalbi tužene, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 8279/04 od 23. septembra 2004. godine ukinuo navedenu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje, sa nalogom da sud odluči o osnovanosti prigovora mesne nenadležnosti toga suda koji je istakao zakonski zastupnik tužene.

U ponovnom prvostepenom postupku predmet je dobio novi broj P. 7581/04, a kada je postupak, nakon uspostavljanja nove mreže sudova u 2010. godini, nastavljen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu, predmet je zaveden pod brojem P. 56904/10.

Do donošenja presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 56904/10 od 18. maja 2012. godine, kojom je usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezana tužena da mu na ime naknade za korišćenje teretnog motornog vozila u periodu od 7. aprila do 22. juna 1999. godine isplati iznos od 77.374,88 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 14. februara 2002. godine, pa do isplate, te da mu naknadi troškove postupka, prvostepeni sudovi su zakazali 15 ročišta za glavnu raspravu, od kojih je održano 11. Na održanim ročištima saslušan je tužilac u svojstvu parnične stranke i sprovedeno finansijsko veštačenje. Tužilac je prilikom saslušanja, na ročištu 11. juna 2007. godine, naveo da mu jeste isplaćivana naknada u dva navrata (ne navodeći tačne iznose), ali da je naknada za korišćenje vozila isplaćena, po njegovom mišljenju, samo u simboličnom iznosu. Na istom ročištu, i punomoćnik tužioca je izjavio da je tužiocu isplaćena naknada, ali za oštećenje vozila, a da je greškom postavio tužbeni zahtev na ime izgubljene zarade. Više ročišta je odlagano, jer je punomoćniku tužioca ostavljan rok da dostavi dokaze o oduzimanju vozila, kao i račune po kojima je tražio obeštećenje od tužene van sudskog spora i po kom osnovu, te koliko mu je isplaćeno. Kako punomoćnik tužioca ove dokaze nije dostavljao, Opštinski sud se više puta obraćao nadležnim organima Ministarstva odbrane radi pribavljanja dokaza o izvršenim isplatama, a takođe je više puta nalagao i punomoćniku tužioca da se izjasni, kako po podnesku tužene od 18. aprila 2006. godine, tako i na pitanje suda kada i koliko mu je isplaćeno na ime korišćenja vozila. Punomoćnik tužioca se nije izjasnio na podnesak tužene sve dok Opštinski sud, posle šest meseci od datog naloga, nije zakazao ročište za 21. mart 2007. godine, a po sudskom nalogu od 11. juna 2007. godine postupio je, i pored više ponavljanja, tek 7. oktobra 2008. godine. Upravo zbog ponavljanja naloga punomoćniku tužioca, te njegovog nepostupanja po nalozima suda, tokom 2008. godine nije zakazano ni održano nijedno ročište. Takođe, punomoćnik tužioca je uplatio predujam za troškove veštačenja van ostavljenog roka, tek posle mesec dana od datog naloga suda. U ovom delu postupka je rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 56904/10 od 28. februara 2011. godine odbijen prigovor tužene o mesnoj nenadležnosti toga suda. Preostala četiri ročišta za glavnu raspravu nisu održana, jer je jednom izostala uredna dostava poziva zakonskog zastupnika tužene, a tri puta je postupajući sudija bio sprečen da održi ročište.

Odlučujući o žalbi tužene, Viši sud u Beogradu je presudom Gž. 493/12 od 17. oktobra 2012. godine odbio njenu žalbu kao neosnovanu i potvrdio presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 56904/10 od 18. maja 2012. godine. Navedena presuda je uručena punomoćniku tužioca 9. novembra 2012. godine.

4. Odredbama Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme podnošenja tužbe u predmetnom parničnom postupku, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakon o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 125/04), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine, ima sadržinski slične odredbe sa navedenim odredbama ranije važećeg ZPP koje se odnose na efikasno postupanje parničnog suda.

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud i ovom prilikom konstatuje da su, iako se označeno pravo i njegova ustavnosudska zaštita građanima jemče od stupanja na snagu Ustava Republike Srbije 8. novembra 2006. godine, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene osnovanosti navoda ustavne žalbe uzme u obzir celokupan period trajanja postupka, pošto sudski postupak predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se njegovim trajnim okončanjem.

U smislu prethodno izloženog, Ustavni sud konstatuje da je parnični postupak od dana podnošenja tužbe Drugom opštinskom sudu u Beogradu do dana njegovog pravosnažnog okončanja i dostavljanja drugostepene odluke punomoćniku podnosioca ustavne žalbe trajao osam godina, šest meseci i 12 dana.

Navedeno trajanje postupka, samo po sebi, može upućivati na zaključak da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, Ustavni sud ističe da je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja ne zavisi isključivo od njegovog vremenskog trajanja, već i od niza drugih činilaca, a pre svega od: složenosti pravnih i činjeničnih pitanja u konkretnom postupku, ponašanja samog podnosioca ustavne žalbe, postupanja nadležnih sudova, kao i značaja prava o kome se u postupku odlučivalo za podnosioca ustavne žalbe.

Polazeći od navedenih kriterijuma, Ustavni sud je ocenio da je parnični postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom bio relativno činjenično i pravno složen, imajući u vidu da je u dokaznom postupku bilo neophodno i izvođenje dokaza veštačenjem, te da podnosilac ustavne žalbe nije bio precizan u pogledu istaknutih tužbenih zahteva. Tokom postupka, bila je sporna činjenica da li je, kada i u kom iznosu, te po kom osnovu tužiocu bila isplaćena tražena naknada od strane tužene van sudskog spora. Iako je ona isplaćivana u dva navrata, bilo je sporno na šta su se te naknade odnosile - da li na naknadu za oštećenje vozila, za korišćenje vozila ili za kamatu zbog docnje u isplati.

Ispitujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da, i kod pretpostavljenog legitimnog interesa da se ovaj spor male vrednosti okonča u razumnom roku, podnosilac ustavne žalbe i njegov punomoćnik nisu imali proaktivan stav u postupku, niti pokazali interesovanje da se razreše sporna pitanja, bilo preciznim navodima o dugovanju tužene i dostavljanjem dokaza, bilo urgirajući za ubrzanje postupka i zakazivanje ročišta.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da se on, iako tužilac u ovom parničnom postupku, a ni njegov punomoćnik, nisu ponašali u skladu sa svojom procesnim ulogom, i to iz sledećih razloga: uz tužbu nisu bili podneti dokazi, punomoćnik tužioca nije postupao ili nije blagovremeno i u potpunosti postupao po nalozima suda u pogledu dostavljanja dokaza u toku postupka, kao ni u pogledu izjašnjavanja na navode iz podneska suprotne strane ili po nalozima suda.

Razmatrajući postupanje sudova u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da nadležni sudovi nisu imali presudan uticaj za dužinu trajanja postupka, u okolnostima krajnje pasivnog ponašanja tužioca. Naime, neefikasnost suda se u izvesnoj meri ogledala u tome što je Opštinski sud u Beogradu propustio da odluči o osnovanosti prigovora mesne nenadležnosti odmah po donošenju drugostepenog rešenja u septembru 2004. godine, već je to tek učinio Prvi osnovni sud u Beogradu u toku 2012. godine. Međutim ovaj propust suda nije mogao bio od uticaja na odugovlačenje u odlučivanju suda, ni na činjenicu da je osam godina posle podnošenja tužbe, u istina ponovnom prvostepenom postupku (nakon ukidanja presude zbog izostanka), rešeno o tužbenom zahtevu tužioca. Odgovornost je na strani suda zbog toga što je usled sprečenosti postupajućeg sudije tri puta odloženo ročište. Po oceni Ustavnog suda, na strani drugostepenih sudova, koji su rešavali o žalbama u dva navrata, nije bilo doprinosa dužini trajanja postupka van granica razumnog roka.

Analizirajući celokupno trajanje postupka, Ustavni sud je našao da je do zastoja u efikasnom okončanju spora došlo prevashodno zbog ponašanja punomoćnika tužioca. U konkretnom slučaju, tužilac, kome po procesnom položaju pripada aktivno delovanje u cilju okončanja postupka, učinio je sve da, mimo obaveze savesnog korišćenja procesnih prava koja mu zakonom pripadaju, trajanje postupka produži, što se objektivno ne može staviti na teret postupajućih sudova, niti državnih organa Republike Srbije.

Ustavni sud stoji na stanovištu da se licu koje u pretežnoj meri doprinese trajanju postupka ne povređuje pravo na suđenje u razumnom roku, niti to lice može potraživati naknadu nematerijalne štete na ime povrede prava, jer bi to značilo ostvarivanje koristi uprkos iskazanoj procesnoj opstrukciji.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je zaključio da u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 56904/10 (inicijalno predmet P. 3368/04 ranijeg Drugog opštinskog suda u Beogradu) nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je Sud odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.

6. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.