Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u privrednom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao 18 godina. Podnosiocima je dosuđena naknada nematerijalne štete, dok je deo žalbe protiv presuda odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Vladan Petrov, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi A. m . iz Beograda i „U .“ a.d. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustav a Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. oktobra 2019. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba A. m . i „U .“ a.d. i utvrđuje da je povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji j e vođen pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu P. 27/10, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2.200 evra za A. m . i u iznosu od 1.200 evra za „U .“ a.d, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. A. m . iz Beograda i „U .“ a.d. iz Beograda podneli su Ustavnom sudu, 7. februara 2013. godine, preko punomoćnika T. J . i V . M, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u parničnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu P. 27/10. Ustavna žalba je izjavljena i protiv presude Privrednog suda u Beogradu P. 27/10 od 6. septembra 2010. godine, presude Privrednog apelacionog suda Pž. 1643/11 od 12. avgusta 2011. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 9/12 od 25. oktobra 2012. godine, zbog povrede načela i prava zajemčenih čl. 16. stav 2, čl. 18. stav 3, čl. 32. stav 1. i čl. 36. stav 1. Ustava Republike Srbije i člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Podnosioci u ustavnoj žalbi, između ostalog, navode da im je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, jer je parnični postupak trajao više od 18 godina, a da podnosioci nisu doprineli njegovoj dužni, niti je na dužinu postupka uticala složenost činjeničnih i pravnih pitanja. Povredu prava iz čl. 32. i 36. stav 1. Ustava zasnivaju na pogrešno utvrđenom činjeničnom stanju u pogledu raskida ugovora i stavu Vrhovnog sud a Srbije i Viš eg trgovinskog sud a u pogledu blagovremenosti žalbe tužene. Predlažu da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporene presude, a istakli su i zahtev za naknadu nematerijalne štete i troškova postupka koji je prethodio ustavnosudskom, kao i troškova za sastav ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, iz sadržine ustavne žalbe i na osnovu uvida u priložene dokaze i spise predmeta Privrednog suda u Beogradu P. 27/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

A. m ., Beograd, „A.“ DD, Beograd i „A.“ DOO, Beograd, podneli su 22. jula 1994. godine tužbu Privrednom sudu u Beogradu protiv tužene SRJ – Savezne uprave carina, Beograd, radi naknade štete i izgubljene dobiti.

Do donošenja prve presude održano je 15 ročišta i izveden dokaz ekonomskim veštačenjem, dok jedno ročište nije održano zbog nepostojanja procesnih pretpostavki.

Presudom Privrednog suda u Beogradu P. 7519/94 od 6. decembra 2000. godine je, u stavu prvom izreke , usvojen tužbeni zahtev tužilaca i obavezana tužena da prvotužiocu isplati iznos od 2.212.386 DEM , u dinarskoj protivvrednosti po kursu na dan isplate , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 30. maja 2000. godine do isplate, kao i iznos od 1.247.625 DEM , u dinarskoj protivvrednosti po kursu na dana isplate , sa domicilnom kamatom , u dinarskoj protivvrednosti , od 30. maja 2000. godine do isplate ; stavom drugim izreke je odbijen kao neosnovan protivtužbeni zahtev tužene kojim je tražila da se obavežu tužioci da joj isplate iznos od 2.554.616,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. februara 1995. godine do isplate i iznos od 1.500.000,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 15. oktobra 1994. godine do isplate ; stavom trećim izreke je obavezana tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 291.600,00 dinara.

Odlučujući o žalbi, Viši trgovinski sud je rešenjem Pž. 1667/01 od 9. maja 2001. godine ukinuo presudu Privrednog suda u Beogradu P. 7519/94 od 6. decembra 2000. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku je održano šest ročišta i izveden dokaz dopunskim ekonomskim veštačenjem.

Punomoćnik tužilaca je podneskom od 5. juna 2002. godine precizirao tužbeni zahtev označavajući kao pravnog sledbenika „A.“ DD, Beograd, „U.“ a.d. Beograd, ovde jednog od podnosilaca ustavne žalbe, a rešenjem Privrednog suda u Beogradu P. 1921/01 od 19. juna 2002. godine dozvoljeno je predloženo preinačenje tužbenog zahteva.

Presudom Trgovinskog suda u Beogradu P. 1921/01 od 16. oktobra 2002. godine je, u stavu prvom izreke , odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca A . m . i „A.“ DOO; stavom drugim izreke je usvojen tužbeni zahtev tužioca „U.“ AD, Beograd, kao pravnog sledbenika „A .“ DD i obavezana je tužena da tužiocu isplati za naplaćenu carinsku putnu deklaraciju iznos od 2.059.448 evra, u dinarskoj protivvrednosti na dan uplate i za naplaćenu drumsku taksu na međunarodnim drumskim prelazima iznos od 780.850,07 evra , u dinarskoj protivvrednosti na dan izvršene uplate, odnosno ukupno 2.840.299 evra , u dinarskoj protivvrednosti na dan uplate , sa domicilnom kamatom od 30. maja 2000. godine do isplate, s tim što će se domicilna kamata od 31. decembra 2001. godine određivati prema kamatnoj stopi nemačkih banaka, a od 1. januara 2002. godine po kamatnoj stopi koja se primenjuje u zemljama evro zone; stavom trećim izreke je odbijen kao neosnovan protivtužbeni zahtev tužene da se obavežu tužioci da joj isplate iznos od 766.937,82 evra, sa kamatom , u dinarskoj protivvrednosti ; stavom četvrtim izreke je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za kamatu preko dosuđene, a stavom petim je obavezana tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 951.600,00 dinara.

Rešenjem Trgovinskog suda u Beogradu P. 1921/01 od 18. decembra 2002. godine je ispravljena odluka o troškovima postupka u obrazloženju presude.

Odlučujući o blagovremenosti žalbe tužene izjavljene protiv presude Trgovinskog suda u Beogradu P. 1921/01 od 16. oktobra 2002. godine, isti sud je rešenjem P. 1921/01 od 9. januara 2003. godine žalbu odbacio kao neblagovremenu.

Odlučujući o žalbama protiv presude i rešenja, Viši trgovinski sud je rešenjem Pž. 737/03 od 17. aprila 2003. godine, u stavu prvom izreke, ukinuo presudu Trgovinskog suda u Beogradu P. 1921/01 od 16. oktobra 2002. godine i predmet vratio istom sudu na ponovno suđenje , a stavom drugim izreke odbijena je kao neosnovana žalba tužene-protivtužilje izjavljene protiv rešenja Trgovinskog suda u Beogradu P. 1921/01 od 9. januara 2003. godine i rešenja o ispravci rešenja o troškovima P. 1921/01 od 18. decembra 2002. godine.

Odlučujući o reviziji tužene-protivtužilje, Vrhovni sud Srbije je rešenjem ukinuo rešenje Višeg trgovinskog suda Pž. 737/03 od 17. aprila 2003. godine, u delu izreke kojim je odbijena kao neosnovana žalba tužene-protivtužilje izjavljene protiv rešenja Trgovinskog suda u Beogradu P. 1921/01 od 9. januara 2003. godine.

Viši trgovinski sud je rešenjem Pž. 7853/03 od 15. januara 2004. godine usvojio žalbu tužene-protivtužilje i ukinuo rešenje o odbačaju žalbe protiv presude Trgovinskog suda P. 1921/01 od 16. oktobra 2002. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Odlučujući o žalbi tužene-protivtužilje Viši trgovinski sud je rešenjima Pž. 2746/04 od 14. aprila 2004. godine i Pž. 8485/ 04 od 16. decembra 2004. godine dva puta vratio spise predmeta Trgovinskog suda u Beogradu, kao nerazmotrene, a radi sprovođenja izviđajnih radnje u pogledu utvrđivanja blagovremenosti žalbe tužene-protivtužilje.

Rešenjem Trgovinskog suda u Beogradu P. 1751/03 od 23. avgusta 2005. godine odbačena je kao neblagovremena žalba tužene-protivtužilje izjavljena protiv presude istog suda P. 1921/01 od 16. oktobra 2002. godine.

Viši trgovinski sud je rešenjem Pž. 10416/05 od 23. novembra 2005. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužene-protivtužilje i potvrdio ožalbeno rešenje Trgovinskog suda u Beogradu P. 1751/03 od 23. avgusta 2005. godine, ispravljeno rešenjem istog suda P. 1751/03 od 23. avgusta 2005. godine.

Odlučujući o reviziji tužene, Vrhovni sud Srbije je rešenjem Prev. 127/06 od 7. juna 2007. godine ukinuo rešenje Višeg trgovinskog suda Pž. 10416/05 od 23. novembra 2005. godine i predmet vratio drugostepenom sudu na postupak odlučivanja po žalbi tužene izjavljenoj protiv presude Trgovinskog suda u Beogradu P. 1921/01 od 16. oktobra 2002. godine.

Viši trgovinski sud je rešenjem Pž. 6264/07 od 29. avgusta 2007. godine ukinuo presudu Trgovinskog suda u Beogradu P. 1921/01 od 16. oktobra 2002. godine u stavovima drugom, trećem i petom izreke i predmet vratio istom sudu na ponovno odlučivanje.

U ponovnom postupku je održano sedam ročišta, na kojima su izvedeni dokazi ekonomskim veštačenjem i određeno razdvajanje postupka po protivtužbi tužene, dok pet ročišta nije održano zbog nepostojanja procesnih pretpostavki.

Osporenom presudom Privrednog suda u Beogradu P. 27/10 od 6. septembra 2010. godine je, u stavu prvom izreke , odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da se obaveže tužena da im isplati iznos od 1.758.536,84 evra , sa kamatom Centralne evropske banke počev od 1. januara 2002. godine do ispate i sa domicilnom kamatom zemlje valute na iznos od 3.439.399,10 DEM počev od 28. decembra 1996. godine do 31. decembra 2001. godine, kao i iznos od 2.840.252,99 evra , sa kamatom Centralne evropske banke počev od 1. januara 2002. godine do ispate i sa domicilnom kamatom zemlje valute na iznos od 5.555.052,00 DEM počev od 28. decembra 1996. godine do 31. decembra 2001. godine; stavom drugim izreke obavezani su tužioci da tuženoj solidarno isplate na ime troškova parničnog postupka iznos od 1.679.000,00 dinara. Iz obrazloženja osporene presude proizlazi: da su pravni prethodnik tužene i pravni prethodnik tužioca drugog reda zaključili ugovor o ustupanju poslova obračuna i naplate carina i drugih uvoznih dažbina od fizičkih lica br. 3/1 od 28. decembra 1992. godine koji je overen i potpisan od strane ovlašćenih lica Savezne uprave carina i M. banke „A .“; da je poslove ustupljene ugovorom „A.“ vršila u svoje ime , a za račun Savezne uprave carina; da se članom 7. ugovora „A.“ obavezala da će sa postojećim izvršiocima poslova zaključiti ugovor o sporazumnom preuzimanju radnika koji sada kod tih izvršilaca rade na poslovima naplate carine i drugih uvoznih dažbina i drumske takse pod uslovom da radnici daju svoj pristanak i da ispunjavaju zakonom i drugim aktima propisane uslove; da istim članom „A.“ nije ograničeno pravo da sa tadašnjim izvršiocima razmotri razne oblike buduće saradnje pod uslovom naplate carina i drugih uvoznih dažbina i drumske takse u saradnji sa Saveznom upravnom carina; da je ugovor od 28. decembra 1992. godine zaključen za period od najmanje tri godine uz otkazni rok od godinu dana po isteku roka od tri godine, s tim da se ugovor može raskinuti i pre ugovorenog roka, uz obavezu prethodne pismene najave i skretanja pažnje na razloge koji bi mogli dovesti do raskida ugovora; da je u toku trajanja ugovora Savezno ministarstvo za finansije rešenjem od 6. aprila 1994. godine naložilo Saveznoj upravi carina da u roku od 15 dana preduzme potrebne mere, da naplatu prihoda saveznog budžeta od carina i drugih uvoznih dažbina na graničnim prelazima vrši preko lica ovlašćenih za obavljanje poslova platnog prometa; da je Savezna uprava carina dopisom od 30. maja 1994. godine upozorila „A.“ da preuzme poslove naplate carina i drugih uvoznih dažbina od organizacija koje su saglasno članu 7. Zakona o platnom prometu ovlašćene za vršenje tih poslova; da kako nije postupljeno u skladu sa obaveštenjem, Savezna uprava carina je ugovor od 28. decembra 1992. godine raskinula; da je predmet tužbenog zahteva naknada štete zbog, po navodima tužbe, neopravdanog raskida ugovora od strane Savezne uprave carina. Prvostepeni sud je, ceneći sve izvedene dokaze, našao da tužioci prvog i trećeg reda nisu aktivno legitimisani u ovoj pravnoj stvari, jer je ugovor od 28. decembra 1992. godine tužena zaključi la samo sa „A.“. Takođe, prvostepeni sud je zaključio da je predmetni ugovor raskinut zbog toga što banka nije postupila u skladu sa dopisom od 20. juna 1994. godine, odnosno da je tužena ima la pravo da ugovor raskine i pre isteka ugovorenog roka zbog neispunjavanja ugovornih obaveza, te da nije odgovorna za eventualnu štetu koju je pretrpela „A.“, čiji je pravni sledbenik „U.“.

Odlučujući o žalbama, Privredni apelacioni sud je osporenom presudom Pž. 1643/11 od 12. avgusta 2011. godine odbio kao neosnovane žalbe prvotužioca i drugotužioca i potvrdio presudu Privrednog suda u Beogradu P. 27/10 od 6. septembra 2010. godine u stavu prvom izreke. Stavom drugim izreke ove presude preinačeno je rešenje o troškovima parničnog postupka tako što su obavezani tužioci da tuženoj solidarno isplate iznos od 1.312.000,00 dinara. U obrazloženju presude je, pored ostalog, navedeno: da je pravilan zaključak prvostepenog suda da tužiocu drugog reda ne pripada pravo na naknadu štete usled prevremenog raskida ugovora od 28. decembra 1992. godine, jer je „A.“ kao pravni prethodnik tužioca drugog reda vršila naplatu carinskih dažbina preko trećih lica, na osnovu ugovora zaključenih sa tim licima, a koja ne spadaju u krug lica koja su ovlašćena za obavljanje platnog prometa odnosno za naplatu carina i drugih dažbina, u smislu člana 133 . Carinskog zakona i čl ana 7 . Zakona o platnom prometu , te da je tužena imala zakonsko ovlašćenje da zahteva od banke da svoje poslovanje uskladi sa zakonskim odredbama, odnosno da zaključeni ugovor raskine, jer nedostaci u izvršenju ugovornih obaveza nisu bili otklonjeni; da je pravilna i odluka prvostepenog suda da tužioci prvog i trećeg reda nisu aktivno legitimisani, jer iz sadržine ugovora od 28. decembra 1992. godine proizlazi da je isti zaključen između Savezne uprave carina i „ A.“, te da nisu u neposrednom pravnom odnosu sa tuženom, pa ne mogu ni potraživati od nje naknadu štete zbog raskida ugovora, već to pravo ima samo „U.“, kao pravni sledbenik „A.“; da iz sadržine oba ugovora, kao i dopisa od 20. juna 1994. godine proizlazi, da je namera pravnog prethodnika tužene bila da raskine zaključene ugovore, što je i faktički urađeno preuzimanjem svih ugovorenih poslova od „A.“, te da je predmetni ugovor svakako raskinut; da su nepravilnosti u izvršavanju ugovornih obaveza utvrđene konačnim rešenjem Saveznog ministarstva za finansije, a da tužioci do zaključenja glavne rasprave nisu pružili dokaze da je ovo rešenje poništeno ili na drugi način stavljeno van snage; da nema mesta primeni odredbe člana 629. Zakona o obligacionim odnosima, jer je ugovor raskinut zbog neurednog izvršavanja ugovornih obaveza, a tužbom nije tražena isplata ugovorene naknade, već naknada štete u vidu izmakle koristi. U obrazloženju ove presude je dalje navedeno da je odluka o troškovima parničnog postupka preinačena usled propusta prvostepenog sud a da utvrdi da je punomoćnik tužene pristupao i n eodržanim ročišt ima za koja mu, prema Advokatskoj Tarifi koja se primenjuje i kod zastupanja od strane javnog pravobranilaštva, pripada polovina propisanog iznosa.

Odlučujući o revizijama, Vrhovni kasacioni sud je osporenom presudom Prev. 9/12 od 25. oktobra 2012. godine odbio kao neosnovane revizije prvotužioca i drugotužioca izjavljene protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 1643/11 od 12. avgusta 2011. godine. U obrazloženju revizijske presude je, pored ostalog, navedeno: da je pravilan zaključak nižestepenih sudova u pogledu nepostojanja aktivne legitimacije prvooznačenog tužioca i u pogledu odbijanja tužbenog zahteva tužioca drugog reda „U.“, kao pravnog sledbenika „A.“ D D i saugovornika pravnog prethodnika tužene , kao i primene odredbe člana 124. Z akona o obligacionim odnosima u vezi sa članom 133. Carinskog zakona i članom 7. Zakona o platnom prometu; da iz svog nezakonitog postupanja tužilac drugog reda ne može od tužene ostvariti pravo na naknadu štete, jer to pravo u smislu člana 262. Zakona o obligacionim odnosima ima samo strana verna ugovoru; da nepostupanje tužioca drugog reda u smislu člana 7. ugovora da bi se ispoštovala odredba člana 133. član 3. Carinskog zakona i nepostupanje po nalogu za otklanjanje navedenog nedostatka vodi zakonskom i ugovornom pravu pravnog prethodnika tuženog na raskid ugovora zbog neispunjenja, a samim tim i odbijanju tužbenog zahteva za naknadu štete u vidu izgubljene dobiti koga tužioci zasnivaju na navodu da je ugovor raskinut bez ikakvog pravnog osnova; da je neosnovano ukazivanje tužioca drugog reda da je pretežni deo naplate izvršavan bez podizvršilaca, kao i da ima pravo na naknadu u smislu člana 629. Zakona o obligacionim odnosima, budući da tužbom nije tražena isplata bilo kakve ugovorene naknade, već naknada štete u vidu izmakle koristi zbirno za sve carinske prelaze.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuju podnosioci ustavne žalbe, utvrđeno je: da su opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava i potvrđeni međunarodni ugovori sastavni deo pravnog poretka Republike Srbije i neposredno se primenjuju i da potvrđeni međunarodni ugovori moraju biti u skladu sa Ustavom (član 16. stav 2.); da se odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, saglasno važećim međunarodnim standardima ljudskih i manjinskih prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje (član 18. stav 3.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82 i 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“ , br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02 ) bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11) bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.).

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) ) je propisano da u dvostranim ugovorima, kad jedna strana ne ispuni svoju obavezu, druga strana može, ako nije što drugo određeno, zahtevati ispunjenje obaveza ili, pod uslovima predviđenim u idućim članovima, raskinuti ugovor prostom izjavom, ako raskid ugovora ne nastupa po samom zakonu, a u svakom slučaju ima pravo na naknadu štete (član 124.) .

Carinskim zakonom („Službeni list SRJ“, br. 45/92, 16/93, 50/93, 24/94, 28/96, 29/97, 59/98, 17/99, 23/01, 36/02 i 7/03 ) bilo je propisano da se carina i druge uvozne dažbine za robu koju uvoze fizička lica carinarnica može naplatiti preko zakonom ovlašćenog lica za obavljanje poslova platnog prometa (član 133. stav. i 3.).

Zakonom o platnom prometu („Službeni list SRJ“, br. 53/92, 6/93, 16/93, 31/93, 32/94, 61/95, 28/96, 30/96, 34/97, 24/98, 22/99, 44/99, 44/99, 47/99, 74/99, 28/ 2000, 73/2000, 53/01, 73/01 i 3/02 ) bilo je propisano da platni promet obavljaju Narodna banka Jugoslavije, banke i druge finansijske organiznacije i preduzeća PTT saobraćaja (nosioci platnog prometa) (član 7.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe o povredi prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je konstatovao da je tužba podneta 22. jula 1994. godine, Privrednom sudu u Beogradu, a da je postupak okončan presudom Vrhovnog kasacionog suda Prev. 9/12 od 25. oktobra 2012. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj postupak ukupno trajao 18 godina i tri meseca, što ukazuje da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, kako je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja postupka.

Ispitujući ponašanje podnosilaca ustavne žalbe i njihovih punomoćnika, Ustavni sud je ocenio da nisu doprineli dužini trajanja parničnog postupka, te da je osporeni postupak za podnosioce imao veliki značaj.

Ocenjujući složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, Ustavni sud je konstatovao da je osporeni parnični postupak vođen radi naknade štete zbog raskida ugovora , te da je postupak bio relativno složen. Ustavni sud smatra da na dužinu trajanja parničnog postupka nije uticalo to što je postupak prvobitno vođen po tužbi i protivtužbi, a što ukazuje na određeni stepen složenosti postupka, niti što je prvostepeni sud radi utvrđivanja činjeničnog stanja sprovodio dokazni postupak ekonomskim veštačenjem i dopunskim veštačenjem, već što je nakon ukidanja prve presude, a potom odlučivanja o blagovremenosti žalbe tužene-protivtužilje u postupcima o žalbi i reviziji, došlo do ponovnog ukidanja i druge prvostepene presude i ponovnog vođenja parničnog postupka. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda izražen u presudi od 6. septembra 2005. godine u predmetu Pavlyulynets protiv Ukrajine ( broj predstavke 70767/01, stav 51.), u kome je konstatovano da višestruko vraćanje predmeta na nižu instancu radi ponovnog odlučivanja može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu tužene države.

Dodatni razlog dugog trajanja osporenog postupka je i nedovoljno ažurno i nedelotvorno postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi i istaknutim tužbenim zahtevima odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. Ustavni sud smatra da je, i bez podrobnije analize čitavog toka parničnog postupka, činjenica da je postupak trajao 18 godina i tri meseca, od čega je četiri godine i sedam meseci odlučivano o blagovremenosti žalbe tužene-protivtužilje od strane prvostepenog, drugostepenog i revizijskog suda povodom dve revizije, sama po sebi dovoljna da se utvrdi povreda prava na suđenje u razumnom roku.

Ustavnopravna ocena u ovoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava. Ustavni sud je, stoga, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US , 40/15 – dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2.200 evra za A. m . i u iznosu od 1.20 0 evra za „U.“ a.d, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate kao u tački 2. izreke. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju dok je u odnosu na podnosioca „U.“ a.d. Beograd imao u vidu momenat stupanja u parnicu. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja osporenog postupka, kao i ekonomsko socijalne prilike i standard u državi, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na domaćem nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava. Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine i više presuda koje su donete kasnije, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenom praskom Evropskog suda za ljudska prava , Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju za povredu prava koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog neažurnog postupanja sudova.

7. U odnosu na osporene presude, Ustavni sud je, razmatrajući sadržinu ustavne žalbe ocenio da se navodi podnosilaca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenih načela i prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenih presuda. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka , rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. U pogledu zahteva podnosilaca za naknadu troškova za sastav ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi Ustavni sud se poziva na obrazloženje dato, pored drugih, i u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na : www.ustavni.sud.rs).

9. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u privrednom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti