Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko devet godina. Kao glavni razlog za dugotrajnost postupka, Sud je identifikovao neefikasno postupanje sudova, posebno drugostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović An drić, Sabahudin Tahirović, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. N . iz Zavlake , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 8. decembra 201 6. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. N . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 22067/11 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. N . iz Zavlake je, 6. februara 2015. godine, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 22067/11.

U ustavnoj žalbi je, pored hronološki opisanog toka osporenog parničnog postupka, navedeno: da je postupak u sporu iz radnog odnosa, isključivo zbog nemarnog i nezakonitog postupanja sudova, trajao skoro devet godina; da je podnosiocu nesumnjivo povređeno pravo na suđenje u razumnom roku i naneta nematerijalna šteta zbog duševnih patnji, izazvanih dugogodišnjom neizvesnošću i čekanjem na sudsku odluku.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i podnosiocu prizna pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 5.000 evra zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, te da utvrdi da je podnosiocu povređeno i pravo na pravično suđenje jer mu donetim odlukama Apelacionog suda u Beogradu i Prvog osnovnog suda u Beogradu nisu priznati troškovi za dva dolaska na glavnu raspravu u ukupnom iznosu od 4.220 dinara (dve prevozne karte na relaciji Beograd – Zavlaka i dve „dangube“).

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise parničnog predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 22067/11 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 12. decembra 2005. godine, u svojstvu tužioca, podneo Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo unutrašnjih poslova, radi naknade štete zbog nezakonitog raspoređivanja, u vidu manje isplaćene zarade za period od 25. marta 2004. do 14. novembra 2005. godine, kao i pripadajućih doprinosa za obavezno socijalno osiguranje. Predmet je zaveden pod brojem P. 9847/05.

Republičko javno pravobranilaštvo (u daljem tekstu: RJP), kao zakonski zastupnik tužene, dostavilo je 23. januara 2006. godine odgovor na tužbu. Prvo ročište za glavnu raspravu je zakazano za 23. februar 2006. godine. RJP je obavezano da da dostavi izveštaj o razlici u zaradama na radnom mestu na koje je tužilac bio nezakonito raspoređen i radnog mesta na kome je do tada radio. Ovaj izveštaj je dostavljen na narednom ročištu (3. maja 2006. godine). Tužilac je, u skladu sa ovim izveštajem, uz izvršenu korekciju za tri meseca spornog perioda, precizirao tužbeni zahtev podneskom od 18. maja 2006. godine. Na ročištu održanom 22. juna 2006. godine, tužilac je obavestio sud da je u međuvremenu izvršio usklađivanje sa obračunskom službom tužene, te da će naknadno (konačno) precizirati svoj tužbeni zahtev, što je i učinio podneskom od 19. septembra 2006. godine. Na ročištu održanom 18. oktobra 2006. godine, RJP je osporio precizirani tužbeni zahtev u celini, prevashodno u delu koji se tiče zatezne kamate. U podnesku od 27. oktobra 2006. godine, RJP je dostavio novi izveštaj o predmetnoj razlici u zaradama tužioca, koji je u pogledu iznosa u potpunosti odgovarao već postavljenom tužbenom zahtevu tužioca (ukupan iznos od 10.122,15 dinara), osim u delu koji se tiče zatezne kamate. Glavna rasprava je zaključena na ročištu održanom 26. decembra 2006. godine.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 9847/05 od 26. decembra 2006. godine je usvojen tužbeni zahtev tužioca za isplatu razlike u zaradi u celini, dok je tužba u delu kojim je tražena uplata doprinosa za obavezno socijalno osiguranje odbačena kao neuredna. Ova presuda je RJP uručena 20. februara, a tužiocu 28. februara 2007. godine.

Po žalbama parničnih stranaka, Okružni sud u Beogradu je doneo presudu Gž1. 1593/07 od 21. januara 2009. godine, kojom je ožalbenu prvostepenu presudu potvrdio u usvajajućem delu, dok je istu ukinuo u delu kojim je tužba odbačena. Postupak pred drugostepenim sudom je trajao od polovine marta 2007. godine do 9. februara 2009. godine.

U ponovnom postupku je predmet zaveden pod brojem P. 1121/09. RJP je podneskom od 20. februara 2009. godine istakao prigovor nenadležnosti suda za odlučivanje o zahtevu za uplatu doprinosa za obavezno socijalno osiguranje. Na ročištu za glavnu raspravu, održanom 4. marta 2009. godine, glavna rasprava je zaključena.

Prvi opštinski sud u Beogradu je presudom P. 1121/09 od 4. marta 2009. godine usvojio tužbeni zahtev tužioca za uplatu doprinosa za obavezno socijalno osiguranje. Po žalbi tužioca je najpe postupao Okružni sud u Beogradu, a 1. januara 2010. godine je predmet ustupljen Apelacionom sudu u Beogradu. Rešenjem navedenog suda Gž1. 1722/10 od 16. februara 2011. godine je ukinuta ožalbena presuda i predmet je vraćen na ponovni postupak, sa nalogom da prvostepeni sud utvrdi ko je obavezan da izvrši obračun i plaćanje doprinosa za obavezno socijalno osiguranje na teret zaposlenog, te da oceni prigovor nenadležnosti suda. Postupak pred drugostepenim sudom je trajao od druge polovine juna 2009. godine do 21. marta 2011. godine.

U ponovnom postupku je predmet zaveden pod brojem P. 6280/11. Nadležnost Prvog opštinskog suda u Beogradu je 1. januara 2010. godine preuzeo Prvi osnovni sud u Beogradu. Kako drugostepeno rešenje i poziv za glavnu raspravu nisu mogli biti uručeni tužiocu zbog promene adrese, sud mu je ova pismena dostavio preko oglasne table suda. Na ročištu za glavnu raspravu, zakazanom za 10. jun 2011. godine, sud je doneo rešenje kojim se tužba tužioca smatra povučenom jer uredno pozvane parnične stranke nisu pristupile na ročište, a izostanak nisu opravdale. Ovo rešenje je tužiocu, takođe, dostavljeno putem oglasne table suda.

Tužilac je 5. jula 2011. godine podneo predlog za vraćanje u pređašnje stanje, u kome je naveo da je još podneskom od 3. februara 2010. godine obavestio sud o promeni adrese. Prihvatajući ovaj navod, Prvi osnovni sud je rešenjem P. 6280/11 od 2. septembra 2011. godine usvojio predlog tužioca za vraćanje u pređašnje stanje. Predmetu je dodeljen broj P. 22067/11. Održana su još dva ročišta za glavnu raspravu. Tužilac je podneskom od 16. januara 2012. godine postavio tužbeni zahtev prema, kako je naveo, nalogu Apelacionog suda u Beogradu iz ukidajućeg rešenja. Glavna rasprava je zaključena na ročištu održanom 6. marta 2012. godine.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 22067/11 od 6. marta 2012. godine je tužbeni zahtev tužioca usvojen u celini. Žalbu protiv ove presude (pored RJP) je izjavio i tužilac, pobijajući je u delu odluke o troškovima parničnog postupka.

Spisi parničnog predmeta su Apelacionom sudu u Beogradu, na žalbeni postupak, prosleđeni 19. aprila 2012. godine. Rešenjem Gž1. 2464/12 od 19. februara 2014. godine su spisi predmeta vraćeni prvostepenom sudu, kako bi se izvršila ispravka ožalbene presude (nedostajao je datum donošenja presude, a i obaveza tužene je bila pogrešno formulisana). Ispravku je Prvi osnovni sud u Beogradu izvršio rešenjem od 26. marta 2014. godine. Spisi parničnog predmeta su 19. juna 2014. godine ponovo prosleđeni Apelacionom sudu u Beogradu.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2167/14 od 17. decembra 2014. godine su odbijene žalbe parničnih stranaka, te je ožalbena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu u celini potvrđena. Navedena drugostepena presuda je tužiocu uručena 28. januara 2015. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega .

Odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br . 125/04 i 111/09) , koji je važio u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja, te da u složenijim predmetima sud može odložiti pismenu izradu presude za još 15 dana (član 341. stav 1.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.) . Gotovo identične odredbe sadrži i važeći Zakon o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US), koji se u konkretnom slučaju primenjivao nakon ukidanja presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 1121/09 od 4. marta 2009. godine.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 12. decembra 2005. godine , podnošenjem tužbe Prvom opštinskom sudu u Beogradu, i da je okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2167/14 od 17. decembra 2014. godine, koja je podnosiocu uručena 28. januara 2015. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe do pravnosnažnog okončanja postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak trajao devet godina, što može ukazivati na to da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog zahteva za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da ovaj predmet nije bio činjenično i pravno složen, jer je, u suštini, trebalo samo dati odgovor na pitanje da li je u periodu iz tužbe postojala razlika u zaradi na radnom mestu na koje je podnosilac bio nezakonito raspoređen i radnom mestu na kome je do tada radio, odnosno radnom mestu na koje je raspoređen nakon što je u sudskom postupku izdejstvovao poništaj rešenja o raspoređivanju.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud smatra da je podnosi lac ima o legitiman interes da sud o nj egovom zahtev u odluči u okviru standarda razumnog roka, s obzirom na to da je predmet spora bila isplata potraživanja iz radnog odnosa.

Ocenjujući ponašanje podnosioca, Ustavni sud je našao da on nije doprineo produžavanju trajanja osporenog parničnog postupka. Ustavni sud je posebno imao u vidu da se ni donošenje rešenja kojim se tužba smatrala povučenom, kao ni postupak po predlogu za vraćanje u pređašnje stanje, koji je potom usledio, ne mogu staviti podnosiocu na teret, s obzirom na to da je o promeni adrese blagovremeno obavestio sud.

Po mišljenju Ustavnog suda, odlučujući doprinos trajanju osporenog parničnog postu pka su dali sudovi, kako prvostepeni, tako i drugostepeni. Ovde se naročito ima u vidu: da osnov i visina tužbenog zahteva nisu bili sporni među strankama; da pravog dokaznog postupka, osim čitanja pismene dokumentacije, u suštini, nije ni bilo, a samim tim ni potrebe da postupak traje devet godina, posebno kada je reč o postupcima pred drugostepenim sudom. Naime, prva dva žalbena postupka su trajala skoro po dve godine, dok je u trećem (i poslednjem) Apelacioni sud u Beogradu nakon dve godine uočio potrebu da se izvrši ispravka ožalbene presude, pa je taj žalbeni postupak ukupno trajao dve i po godine.

Uzimajući u obzir napred izneto, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 22067/11 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je, primenom odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Krećući se u granicama postavljenog zahteva, Ustavni sud je, na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosi oca zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, zatim da je o bitnom delu tužbenog zahteva (isplata razlike u zaradi) odlučeno nakon godinu dana, dok je neprimereno dugo trajalo odlučivanje o delu koji se ticao obaveze uplate doprinosa za obavezno socijalno osiguranje na dosuđene iznose razlike u zaradi, kao i da je spor vođen povodom iznosa od 10.122,15 dinara (u proseku po 500 dinara za svaki mesec spornog perioda). Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neefikasnog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu i postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Naime, dosuđeni iznos naknade nematerijalne štete, sa jedne strane, značajno prevazilazi iznos potraživanja koje je bilo predmet raspravljanja i odlučivanja, dok, sa druge strane, odgovara iznosu od dve i po prosečne penzije u Republici Srbiji, te je na taj način visina dosuđene naknade primerena standardu života građana i materijalnim mogućnostima Republike Srbije. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Ustavni sud je imao u vidu i navode podnosioca kojima se uzgredno ukazuje na povredu prava na pravično suđenje, i to odlukom o troškovima parničnog postupka, ali nalazi da je razlozima navedenim u ustavnoj žalbi osporena samo dužina trajanja osporenog parničnog postupka, s obzirom na to da je podnosilac ovu povredu istakao tek u zahtevu o kome Ustavni sud treba da odluči. Ustavni sud podseća da formalno pozivanje na povredu određenih ustavnih prava, ne čini ustavnu žalbu, samu po sebi, dopuštenom.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti