Povreda prava na pravično suđenje zbog odbijanja prigovora za ubrzanje izvršnog postupka

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na pravično suđenje. Stanovište nižestepenog suda da nije nadležan za ubrzanje postupka nakon prenosa predmeta javnom izvršitelju zasnovano je na proizvoljnom tumačenju zakona.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik V eća i sudije Bratislav Đokić, dr Milan Škulić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. N . iz Leskovca , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srb ije, na sednici Veća održanoj 18. aprila 2019. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. N . i utvrđuje da je rešenjem Višeg suda u Leskovcu Ržg. 28/ 16 od 31. oktobra 2016. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se rešenje Višeg suda u Leskovcu Ržg. 28/16 od 31. oktobra 2016. godine i određuje da nadležni sud donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv rešenja Osnovnog suda u Leskovcu R4i. 149/16 od 5. septembra 2016. godine.

3. Odbija se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. N . iz Leskovca izjavio je Ustavnom sudu, 2. decembra 2016. godine, ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Leskovcu Ržg. 28/ 16 od 31. oktobra 2016. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji je ranije vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu I. 3498/10, a kasnije pred javnim izvršiteljem Aleksandrom Antić iz Leskovca.

U prilog tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje podnosilac ističe: da osporeno rešenje nema utemeljenje u p ozitivnom pravu, jer nijednim članom Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku nije propisano da će prigovor biti odbijen ili odbačen ukoliko se postup ak vodi pred javnim izvršiteljem; da je prigovor podnet u vreme kada je postupak bio u toku; da povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji se vodi pred javnim izvršiteljem ne može utvrđivati ni Ministarstvo pravde, niti Komora izvršitelja, već samo nadležni sud. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporeno rešenje i naloži Republici Srbiji da mu na ime naknade nematerijalne štete isplati iznos od 2.000 evra, kao i da mu naknadi troškove izvršnog i ustavnosudskog postupka.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Rešenjem Osnovnog suda u Leskovcu (u daljem tekstu: Osnovni sud) R4i. 149/16 od 5. septembra 2016. godine odbijen je kao neosnovan prigovor za ubrzanje postupka podnet od strane predlagača, kao izvršnog poverioca (ovde podnosioca ustavne žalbe), u izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu Iv. 3498/10, protiv izvršnog dužnika G.D.F. iz Leskovca.

Postupajući po žalbi predlagača, Viši sud u Leskovcu (u daljem tekstu: Viši sud) je doneo osporeno rešenje Ržg. 28/16 od 31. oktobra 2016. godine kojim je žalbu odbio kao neosnovanu, a potvrdio rešenje Osnovnog suda R4i. 149/16 od 5. septembra 2016. godine. U obrazloženju osporenog rešenja, pored ostalog je navedeno: da je prvostepeni sud odbio prigovor za ubrzanje postupka, jer je nakon uvnda u spise predmeta našao da je izvršn i poverilac podneo predlog za dozvolu izvršenja popisom, plenidbom i prodajom pokretnih stvari izvršnog dužnika ; da je Osnovn i sud doneo rešenje o izvršenju I. 3114/08 od 17. septembra 2 008. godine, te da se izvršn i poverilac 23. maja 2016. g odine izjasnio da je saglasan da se ovaj postupak nastavi pred javnim izvršiteljem; da kako je rešenjem suda I. 3498/10 od 9. juna 2016. godine obustavljen postupak sprovođenja izvršenja, koje je određeno rešenjem od 17. septembra 2008. godine i kako je dužnik svoju obavezu izmirio, po oceni prvostepenog suda, nema mesta usvajanju prigovora za ubrzanje postupka; da razmatrajući navode žalbe, a nakon što je proveo ispitni postupak uvidom u kompletne spise izvršnog predmeta i naknadno priložene dostavnice na zahtev drugostepenog suda, Viši sud smatra da je žalba neosnovana; da je u konkretnoj pravnoj situacij i, Opštinski sud u Leskovcu 17. septembra 2008. godine doneo rešenje o izvršenju I. 3114/08; da je usled nepredujmljivanja troškova postupak najpre bio obustavljen 12. januara 2009. godine, kasnije su spisi predmeta dobili novi broj I. 3498/10, a izvrš ni postupak je nastavljen pred Osnovnim sudom ; da je izvršnom poveriocu 4. maja 2016. godine dostavljeno obaveštenje da se izjasni o tome da ln želi da izvršenje sprovede sud ili javni izvršitelj; da se izvršni poverilac podneskom od 23. maja 2016. godine izjasnio da želi da se postupak izvršenja nastavi kod javnog izvršitelja, pa je Osnovni sud doneo rešenje I. 3498/10 od 9. juna 2016. godine kojim je obustavio postupak nzvršenja, a spise predmeta po pravnosnažnosti ustup io javnom izvrš itelju; da je to rešenje dostavljeno 30. juna 2016. godine izvršnom poverioc u, dok je postupak radi ubrzanja postupka otpočeo dostavljanjem prigovora predsedniku Osnovnog suda 28. jula 2016. godine; da je izvršni postupak koji se vodio pred Osnovnim sud om okončan obustavom pre dostavljanja prigovora radi ubrzanja postupka; da onog momenta kada je rešenje o obustavi postupka sa nalogom da se spisi predmeta dostave javnom nzvršitelju postalo pravnosnažno, nadzor nad radom javnih izvršitelja vrši Ministarstvo (nadležno za poslove pravosuđa) i Komora (profesionalno udruženje) saglasno odredbama čl. 346 i 347. Zakona o izvršenju i obezbeđenju; da je, prema tome, postupak izvršenja čije se ubrzanje traži okončan donošenjem rešenja o obustavi, zbog čega nije bilo mesta podnošenju prigovora radi ubrzanja postupka ; da to što je izvršni sud nakon što su mu dostavljene priznanice o isplati duga u celosti nakon obustave doneo rešenje kojim se zaključuje izvršni postupak, nije od uticaja na drugačije odlučivanje u postupku po žalbi.

4. Odredb om člana 32. stav 1. Ustava, čiju povredu podnosilac ističe , utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 40/15) propisano je: da pravo na suđenje u razumnom roku ima svaka stranka u sudskom postupku, što uključuje i izvršni postupak, svaki učesnik po zakonu kojim se uređuje vanparnični postupak, a oštećeni u krivičnom postupku, privatni tužilac i oštećeni kao tužilac samo ako su istakli imovinsko-pravni zahtev (u daljem tekstu: stranka) (član 2. stav 1.); da su pravna sredstva kojima se štiti pravo na suđenje u razumnom roku prigovor radi ubrzavanja postupka (u daljem tekstu: prigovor), žalba i zahtev za pravično zadovoljenje (član 3. stav 1.); da se prigovor i žalba mogu podneti dok se postupak ne okonča (član 5. stav 1.); da stranka podnosi prigovor sudu koji vodi postupak ili sudu pred kojim se vodi postupak ako smatra da je javni tužilac povredio njeno pravo (član 7. stav 1.); da predsednik suda rešenjem odbacuje ili odbija prigovor bez ispitnog postupka, ili vodi ispitni postupak i da se prigovor odbacuje ako odsustvo nekog obaveznog elementa prigovora onemogućava da se po njemu postupa, zatim ako je prigovor podnelo neovlašćeno lice ili ako je preuranjen, te da protiv rešenja o odbacivanju prigovora nije dozvoljena žalba (član 8. st. 1. i 2.) .

Zakonom o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. 31/11, 99/11, 109/13 – Odluka US, 55/14 i 139/14), koji se primenjuje u konkretnom slučaju, propisano je : da se ovim zakonom uređuje postupak prinudnog ostvarivanja potraživanja (u daljem tekstu: postupak izvršenja) i obezbeđenja potraživanja (u daljem tekstu: postupak obezbeđenja), na osnovu domaće ili strane izvršne ili verodostojne isprave ako posebnim zakonom nije drugačije određeno i da se ovim zakonom uređuje i sprovođenje izvršenja i obezbeđenja, kao i uslovi za obavljanje delatnosti izvršitelja (član 1.); da se postupak izvršenja i postupak obezbeđenja pokreću na predlog izvršnog poverioca ili po službenoj dužnosti kada je to zakonom određeno i da izvršenje i obezbeđenje određuje sud, ako ovim zakonom nije drugačije određeno, a sprovodi ga sud ili izvršitelj (član 2.); da „izvršitelj“ označava fizičko lice koje imenuje ministar nadležan za pravosuđe da u statusu službenog lica sprovodi izvršenje u granicama rešenja o izvršenju i da vrši druga ovlašćenja koja su mu ovim zakonom poverena (član 11. tačka 8)); da stranka i učesnik mogu podneskom zahtevati od suda, odnosno izvršitelja da otklone nepravilnosti učinjene u toku i povodom sprovođenja izvršenja, da će se ako izvršitelj ne postupi po zahtevu iz stava 1. ovog člana u roku od pet radnih dana, stranka ili učesnik u postupku obratiti nadležnom sudu, da zahtev za otklanjanje nepravilnosti ne zadržava sprovođenje izvršenja i da će ako nađe da je zahtev iz stava 1. ovog č lana osnovan, sud rešenjem utvrditi, a ako je to moguće otkloniti, odnosno naložiti otklanjanje nepravilnosti nastalih odlukama i radnjama sudskog izvršitelja ili izvršitelja (član 74. st. 1, 2. i 5.); da se izvršni postupak okončava obustavom ili zaključenjem (član 75.); da sud obustavlja izvršenje ako je izvršna isprava pravnosnažno, odnosno konačno ukinuta, preinačena, poništena ili stavljena van snage, usled smrti stranke koja nema naslednika, usled prestanka stranke koja je pravno lice, a nema pravnog sledbenika, ako je potraživanje prestalo, usled propasti predmeta izvršenja, ako nema imovine koja može biti predmet izvršenja i iz drugih razloga predviđenih zakonom, te da će se odlukom o obustavi izvršenja ukinuti i sprovedene izvršne radnje, ako se tim ne dira u stečena prava trećih lica (član 76.); da se po namirenju izvršnog poverioca donosi odluka o zaključenju izvršnog postupka (član 77.); da će se postupci izvršenja i obezbeđenja u kojima je do dana početka primene ovog zakona započeto sprovođenje izvršenja okončati po odredbama ovog zakona (član 358. stav 1.).

Zakonom o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, broj 106/15) propisano je : da se izvršni postupci i postupci obezbeđenja koji su počeli pre stupanja na snagu ovog zakona nastavljaju prema Zakonu o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. 31/11, 99/11 – dr. zakon, 109/13 – Odluka US, 55/14 i 139/14) (član 545.); da su izvršni poverioci u čiju korist je pre početka rada izvršitelja u Republici Srbiji doneto rešenje o izvršenju na osnovu izvršne ili verodostojne isprave ili rešenje o obezbeđenju i koji na dan 1. maja 2016. godine još vode izvršni postupak ili postupak obezbeđenja dužni da se u roku od 1. maja 2016. do 1. jula 2016. godine izjasne o tome da li su voljni da izvršenje sprovede sud ili javni izvršitelj (član 547. stav 1.).

5. Kako se navodi ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje svode na tvrdnju o proizvoljnoj primeni i tumačenju merodavnog prava, Ustavni sud podseća da se u više svojih odluka izjasnio o tome da su redovni sudovi u prvom redu pozvani da tumače i primenjuju merodavno pravo i da zadatak Ustavnog suda nije da ispituje pravilnost njihovih pravnih zaključaka i da na taj način postupa kao instancioni sud, ali da proizvoljna ili arbitrerna primena merodavnog procesnog ili materijalnog prava na štetu podnosioca ustavne žalbe može da dovede do povrede ustavnog prava na pravično suđenje, te da stoga, u određenim situacijama koje zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja i navedenih ustavnopravnih razloga, ima osnova da se povreda prava na pravično suđenje ceni i sa stanovišta primene merodavnog prava (videti, između ostalih, odluke Ustavnog suda Už-616/2008 od 2. decembra 2010. godine i Už-1038/2008 od 9. juna 2011. godine na: www.ustavni.sud.rs).

Imajući u vidu sadržinu prava čiju je zaštitu podnosilac tražio pred redovnim sudom i razloge na kojima se zasniva osporeno rešenje, Ustavni sud, pre svega , ističe da je postupak izvršenja zakonom uređen postupak prinudnog ostvarivanja potraživanja – utvrđenog subjektivnog prava. Predmetni postupak, saglasno citiranim odredbama Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine, pokreće se na predlog izvršnog poverioca ili po službenoj dužnosti kada je to zakonom određeno, a okončava se obustavom ili zaključenjem. Odluka o zaključenju donosi se po namirenju poverioca, dok se razlozi za obustavu tiču smrti ili prestanka stranke koja nema naslednika, odnosno pravnog sledbenika, prestanka potraživanja, uklanjanja izvršne isprave iz pravnog poretka i drugih slučajeva predviđenih zakonom, pri čemu se odlukom o obustavi izvršenja ukidaju i sve sprovedene izvršne radnje, ako se time ne dira u stečena prava trećih lica. Dalje, sam postupak izvršenja sastoji se od dve faze – određivanja izvršenja, koje je u nadležnosti suda, osim u slučaju namirenja potraživanja po osnovu komunalnih i sličnih usluga i sprovođenja izvršenja koje je u nadležnosti ili suda ili javnog izvršitelja i podrazumeva preduzimanje niza izvršnih radnji sredstvima izvršenja i na predmetima izvršenja u cilju namirenja potraživanja. Po nalaženju Ustavnog suda, na ovom mestu bitno je istaći i da je, prema zakonskom rešenju, izvršitelj fizičko lice koje imenuje ministar nadležan za pravosuđe da u statusu službenog lica sprovodi izvršenje u granicama rešenja o izvršenju i vrši druga ovlašćenja koja su mu zakonom poverena, pri čemu u slučaju da javni izvršitelj ne postupi po zahtevu za otklanjanje nepravilnosti u zakonom propisanom roku, stranka ima mogućnost da zaštitu traži od izvršnog suda.

Sledeće što Ustavni sud smatra neophodnim da istakne jeste da su, saglasno citiranim odredbama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, imaoci prava na suđenje u razumnom roku sve stranke u postupku, što uključuje i izvršni postupak, dok su pravna sredstva kojima se štiti ovo pravo prigovor radi ubrzavanja postupka, žalba i zahtev za pravično zadovoljenje. Prigovor se podnosi sudu koji vodi postupak ili sudu pred kojim se vodi postupak ako stranka smatra da je javni tužilac povredio njeno pravo i može se podneti sve dok se postupak ne okonča. Dalje, Ustavni sud podseća da je, sledeći praksu Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP) – da za primenu člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda nije od značaja da se postupak u kome se rešava o građanskim pravima i obavezama sprovodi pred sudom ili drugim telima kojima su poverena javna ovlašćenja – prilikom ocenjivanja da li je vremenski rok za sprovođenje izvršenja razuman, ispitivao postupanje ne samo sudova pred kojima se vodio postupak, već i postupanje drugih državnih organa ili vršilaca javnih ovlašćenja koji preduzimaju pojedine radnje u postupku ili u vezi sa postupkom, a čije učešće može uticati na njegovu dužinu trajanja (videti, pored ostalih, presudu ESLjP Ringeisen protiv Austrije , od 16. jula 1971. godine, stav 94. i Odluku Ustavnog suda Už-315/2008 od 13. novembra 2008. godine na www.ustavni.sud.rs). Osim toga, Ustavni sud naglašava da pojam sud u praksi ESLjP ima autonomno značenje i nužno ne zahteva da lica i tela koja vode postupak formalno pripadaju sudskoj vlasti, već da ispunjavaju garancije propisane članom 6. stav 1. navedene Evropske konvencije (videti presudu Benthem protiv Holandije, od 23. oktobra 1985. godine, stav 43.) i da ESLjP, kao i Ustavni sud, prilikom ocene povrede prava na suđenje u razumnom roku postupak posmatra u celini, od njegovog pokretanja do okončanja.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud konstatuje da je sud osporenim rešenjem pravnosnažno odbio kao neosnovan prigovor radi ubrzavanja izvršnog postupka, uz obrazloženje da od trenutka kada je rešenje o obustavi postupka sa nalogom da se spisi predmeta dostave javnom i zvršitelju postalo pravnosnažno, nadzor nad radom javnih izvršitelja vrši Ministarstvo nadležno za poslove pravosuđa i Komora (profesionalno udruženje), saglasno odredbama čl. 346 . i 347. Zakona o izvršenju i obezbeđenju. Po nalaženju Ustavnog suda, sud je dajući ovakvu argumentaciju zanemario sledeće:

- prvo, da se postupak izvršenja sastoji od faze određivanja i faze sprovođenja izvršenja i da se isti (posmatran u celini) okončava obustavom u slučajevima predviđenim članom 76. Zakona o izvršenju i obezbeđenju ili zaključenjem u slučaju namirenja poverioca;

- drugo, da i kada izvršenje sprovodi javni izvršitelj, koga imenuje nadležni ministar i koji ima status službenog lica i koji vrši ovlašćenja poverena mu zakonom, nadležnost izvršnog suda nije u potpunosti isključena i

- treće, da se ispunjenost uslova tj. pretpostavki za podnošenje i rešavanje o prigovoru, kao uostalom i o bilo kom drugom pravnom sredstvu, ceni u vreme podnošenja tog sredstva.

Ustavni sud posebno ukazuje na to da se Zakonom o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku obezbeđuje zaštita jednog od Ustavom zajemčenih prava, iz čega sledi da se i odredbe tog zakona moraju tumačiti u skladu sa načelom iz člana 18. stav 3. Ustava. U tom smislu, po oceni Ustavnog suda, zaštita zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku u kome sprovođenje izvršenja još uvek traje, ne može zavisiti od toga da li izvršenje sprovodi sud ili ga, umesto suda, a u ime države, sprovodi javni izvršitelj.

Posledica zanemarivanja navedenog jeste da je osporeno rešenje zasnovano na proizvoljnom tumačenju relevantnih odredaba Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, i s tim u vezi zaključka o osnovanosti predmetnog prigovora i okončanju postupka izvršenja donošenjem rešenja o obustavi njegovog sprovođenja pred sudom i nastavljanjem pred javnim izvršiteljem. Takvo stanovište Ustavni sud je već izrazio u Odluci Už-7451/2016 od 25. oktobra 2018. godine.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ocenio da je osporenim rešenjem povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede prava mogu otkloniti poništajem osporenog rešenja i određivanjem da u ponovnom postupku nadležni sud odluči o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv rešenja Osnovnog suda u Leskovcu R4i. 149/16 od 5. septembra 2016. godine , pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona, odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Odlučujući o zahtevu podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, utvrđivanje povrede prava na pravično suđenje dovoljna mera da se postigne adekvatna i pravična satisfakcija podnosiocu ustavne žalbe. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da je prethodno odredio da će se štetne posledice zbog učinjene povrede prava otkloniti poništajem osporenog rešenja. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, odbio zahtev za naknadu nematerijalne štete, odlučujući kao u tački 3. izreke.

8. Vezano za zahtev za naknadu troškova, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da , u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu , nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi Ustavni sud se poziva na stanovište koje je izraženo , pored drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine.

9. Imajući u vidu da je usvojio ustavnu žalbu i poništio osporeno rešenje, te da će redovni sudovi u vanparničnom postupku ponovo razmatrati prigovor radi ubrzavanja postupka, Ustavni sud nije posebno razmatrao istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji je ranije vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu I. 3498/10, a kasnije pred javnim izvršiteljem A . A . iz Leskovca .

10. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na pravično suđenje zbog odbijanja prigovora za ubrzanje izvršnog postupka

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti