Odluka o povredi prava na pristup sudu zbog formalističkog odbacivanja predloga

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i poništio rešenje Apelacionog suda, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje. Predlog za rehabilitaciju je proizvoljno odbačen jer u spisima nije pronađeno punomoćje advokata, iako tokom prvostepenog postupka to pitanje nije bilo sporno.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-9172/2017
03.06.2021.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i dr Nataša Plavšić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi C. W . (K . V .) iz Francesville (Fransisvila) Indijana, Sjedinjene Američke Države, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 3. juna 2021. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba C. W . (K . V .) i utvrđuje da je rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Rehž. 238/17 od 5. oktobra 2017. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno prav o na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se rešenje Apelacionog suda u Novom Sadu Rehž. 238/17 od 5. oktobra 2017. godine i određuje da isti sud ponovo odluči o žalbama stranaka izjavljenim protiv rešenja Višeg suda u Somboru Reh. 196/16 od 10. avgusta 201 7. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. C. W . (K . V .) iz Francesville (Fransisvila) Indijana, Sjedinjene Američke Države, podneo je Ustavnom sudu, 24. oktobra 2017. godine, preko punomoćnika J. C , advokata iz Kovačice, ustavnu žalbu, dopunjenu podneskom od 3. aprila 2019. godine, protiv rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Reh ž. 238/17 od 5. oktobra 2017. godine, zbog povrede načela i prava iz člana 3. stav 2, čl. 18, 21. i 22, člana 32. stav 1, člana 36. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Prema navodima podnosioca, u predmetnom vanparničnom postupku odlučivano je o zahtevu za rehabilitaciju njegovih pravnih prethodnika, koji je Viši sud u Somboru svojim rešenjem delimično usvojio, a protiv koga su on kao predlagač i protivnik predlagača izjavili žalbe. Apelacioni sud u Novom Sadu je odbio da raspravlja o ovim žalbama, nalazeći da u spisima predmeta ne postoji punomoćje kojim je predlagač ovlastio advokata da pokrene predmetni postupak, te je osporenim rešenjem odbacio predlog za rehabilitaciju. Podnosilac je istakao da protivnik predlagača nije tokom prvostepenog postupka, kao ni u žalbi, stavio bilo kakve procesne prigovore oko zastupanja, niti je pak prvostepeni sud imao bilo kakve primedbe u vezi punomoćja, već se upustio u raspravljanje, a što potvrđuje činjenicu da je punomoćje postojalo. Stoga smatra da drugostepeni sud nije izvršio proveru kod prvostepenog suda i nije utvrdio relevantne činjenice šta se sa punomoćjem dogodilo u međuvremenu. S tim u vezi, naveo je da je kao predlagač preko istog punomoćnika, pred istim sudom, pokrenuo nekoliko postupaka rehabilitacije, te da je moguće da je punomoćje usled greške administracije uloženo u spise nekog od tih predmeta. Takođe, izneo je da je drugostepeni sud u takvoj situaciji morao predmet da vrati prvostepenom organu na ponovni postupak kako bi se raspravila i otklonila procesna nejasnoća oko zastupanja učesnika u postupku, a koja je nastala u postupku po pravnom leku. Smatra da je ovakvim postupanjem drugoste penog sud a onemog ućen da rehabilituje svoje pravne prethodnike, budući da je rok za pokretanje postupka rehabilitacije istekao 15. decembra 2016 godine. Naveo je da nije saslušan pred prvostepenim sudom u vezi sa iznetim procesnim nejasnoćama, o kojima drugostepeni sud nije zauzeo pravilan stav, te stoga smatra da mu je povređeno pravo na pravično suđenje. Pozvao se i na stav Evropskog suda za ljudska prava, prema kome pravo na pravično suđenje podrazumeva i garancije prava na pristup sudu. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu prava na pravično suđenje, koje garantuje i pravo na pristup sudu, kao i povredu načela i prava iz člana 3. stav 2, čl. 18, 21. i 22, člana 36. i člana 58. stav 1. Ustava, kao i da ukine rešenja doneta u predmetnom postupku. Podnosilac je postavio i zahtev za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , uvidom u spise predmeta Višeg suda u Somboru Reh. 196/16 , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

C. W . (K . V .), ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je Višem sudu u Pančevu zahtev za rehabilitaciju svojih roditelja L . W . (L . V .) i Lu. W . (Lu . V .).

Rešenjem Višeg suda u Somboru Reh. 196/16 od 10. avgusta 201 7. godine, u stavu prvom izreke, delimično je usvojen predmetni zahtev za rehabilitaciju i utvrđeno je da su ništave odluke o konfiskaciji, bliže označene u izreci, u odnosu na rehabilitovana lica, od dana donošenja i da su ništave sve njihove pravne posledice. U stavu drugom izreke rešenja odbijen je kao neosnovan zahtev predlagača radi poništaja označene odluke o konfiskaciji, dok je u stavu trećem izreke odbijen kao neosnovan zahtev punomoćnika predlagača za naknadu troškova postupka . U obrazloženju rešenja je, pored ostalog, navedeno: da se Viši javni tužilac u Somboru, podneskom K-Reh. 57/17 od 8. maja 2017. godine, izjasnio da je zahtev za rehabilitaciju delimično osnovan i da su se stekli uslovi za sudsku rehabilitaciju pokojnih Ludviga Velkera i Luize Velker, kao i utvrđivanje ništavosti označenih odluka o konfiskaciji; da je Viši javni tužilac, podneskom od 7. avgusta 2017. godine, istakao da proširenje predloga za rehabilitaciju u odnosu na označenu oduzetu imovinu trebe odbaciti, zbog neblagovremenosti.

Protiv navedenog prvostepenog rešenja, protivnik predl agača je izjavio žalbu 15. septembra 2017. godine, i to zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 373. stav 1. tačka 1) u vezi sa članom 374. stav 2. tač. 3) i 12) ZPP, kao i zbog pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primen e materijalnog prava. Punomoćnik predlagača izjavio je žalbu 21. septembra 2017. godine protiv prvostepenog rešenja u odbijajućem delu.

Osporenim rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Rehž. 238/17 od 5. oktobra 2017. godine, u stavu prvom izreke, po žalbi protivnika predlagača, ukinuto je rešenje Višeg suda u Somboru Reh. 196/16 od 10. avgusta 2016. godine i odbačen je predlog za rehabilitaciju. U stavu drugom izreke odbačena je žalba koju je izjavio J . C, advokat u Kovačici, dok je u stavu trećem izreke odbijen zahtev advokata J . C . za naknadu troškova žalbenog postupka. U obrazloženju osporenog rešenja je, između ostalog, navedeno: da je apelacioni sud ispitao pobijano rešenje na osnovu člana 386. u vezi člana 402. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), a shodno članu 30. stav 2. Zakona o vanparničnom postupku i člana 14. stav 3. Zakona o rehabilitaciji; da je žalba protivnika predlagača osnovana, dok je žalba advokata J. C . nedozvoljena; da je prvostepeno rešenje doneto uz bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 9) ZPP, na koju drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti; da u spisu predmeta ne postoji punomoćje predlagača izdato advokatu J . C . iz Kovačice, kojim ga je predlagač ovlastio da pokrene postupak rehabilitacije i da ga zastupa u tom sudskom postupku; da, pored toga, iz samog spisa ne proizlazi da je takvo punomoćje eventualno predato sudu, ali da nije združeno spisima predmeta, te je nesumnjivo da advokat J . C . nema potrebno ovlašćenje za vođenje postupka rehabilitacije; da je odredbom člana 91. stav 1. ZPP propisana dužnost punomoćnika da podnese punomoćje prilikom preduzimanja prve radnje u postupku, a da je u stavu 2. tog člana predviđeno da sud tokom čitavog postupka pazi da li je lice koje se pojavljuje kao punomoćnik ovlašćeno za zastupanje, te ukoliko nađe da nije, sud će ukinuti pravne radnje koje je to lice preduzelo bez ovlašćenja; da kako je u konkretnom postupku i sam inicijalni akt podnet bez ovlašćenja, to je drugostepeni sud, u smislu člana 391. stav 3. ZPP, ukinuo prvostepeno rešenje i odbacio predlog za rehabilitaciju; da je sa druge strane, u odsustvu punomoćja, žalba ad vokata J. C . iz Kovačice nedozvoljena, jer je podneta od strane lica koje nije ovlašćeno za izjavljivanje žalbe, shodno odredbi člana 378. stav 3. ZPP; da Zakon u prvom stavu istog člana predviđa da će sud takvu žalbu odbaciti; da je zbog toga ovaj sud žalbu tužioca odbacio kao nedozvoljenu, primenom odredbe člana 387. stav 1. tačka 1) ZPP; da iz navedenih razloga sledi da nije osnovan ni zahtev advokata za naknadu troškova odgovora na žalbu.

4. Odredbama Ustava, na koje se poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđena su sledeća načela i prava: načelo vladavine prava (član 3 .); načelo neposredne primene zajemčenih prava (član 18.); načelo zabrane diskriminacije (član 21.), načelo zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda (član 22.), pravo na pravično suđenje (32. stav 1.), pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo (član 36.) i pravo na imovinu (član 58. stav 1.). Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o rehabilitaciji („Službeni glasnik RS“, broj 92/11) propisano je: da se ovim zakonom uređuju rehabilitacija i pravne posledice rehabilitacije lica koja su iz političkih, verskih, nacionalnih ili ideoloških razloga, lišena života, slobode ili drugih prava do dana stupanja na snagu ovog zakona: 1) na teritoriji Republike Srbije bez sudske ili administrativne odluke; 2) izvan teritorije Republike Srbije bez sudske ili administrativne odluke vojnih i drugih jugoslovenskih organa, ako su imala ili imaju prebivalište na teritoriji Republike Srbije ili državljanstvo Republike Srbije; 3) sudskom ili administrativnom odlukom organa Republike Srbije; 4) sudskom ili administrativnom odlukom vojnih i drugih jugoslovenskih organa, ako su imala ili imaju prebivalište na teritoriji Republike Srbije ili državljanstvo Republike Srbije (član 1. stav 1.); da je rehabilitacija utvrđivanje ništavosti, odnosno nepunovažnosti akata i radnji kojima su lica iz člana 1. stav 1. ovog zakona lišena života, slobode ili drugih prava iz političkih, verskih, nacionalnih ili ideoloških razloga (član 3. stav 1.); da pravo na podnošenje zahteva za rehabilitaciju zbog povrede prava iz člana 1. stav 1. ovog zakona prestaje protekom pet godina od dana stupanja na snagu ovog zakona (član 9); da o zahtevima za rehabilitaciju lica iz člana 1. stav 1. tač. 3) i 4) ovog zakona, osim zahteva lica iz stava 1. ovog člana, sud odlučuje u dvostranačkom postupku po pravilima vanparničnog postupka, a kao drugi učesnik u postupku obavezno učestvuje Republika Srbija, koju zastupa nadležni viši javni tužilac (član 14. stav 3.).

Odredbama člana 30. Zakona o vanparničnom postupku („Službeni glasnik SRS“, br. 25/82 i 48/88 i „Službeni glasnik RS“, br. 46/95 - dr. zakon, 18/05 - dr. za kon, 85/12, 45/13 - dr. zakon, 55/14, 6/15 i 106/15 - dr. zakon) propisano je: da se po odredbama prvog dela ovog zakona postupa u svim pitanjima koja posebnim postupcima sadržanim u ovom zakonu nisu drukčije uređena, kao i u drugim vanparničnim stvarima, za koje posebnim zakonom nisu uređena pravila postupanja ( stav 1.); da se u vanparničnom postupku shodno primenjuju odredbe Zakona o parničnom postupku, ako ovim ili drugim zakonom nije drukčije određeno (stav 2.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 - Odluka US i 74/13 - Odluka US i 55/14) (u daljem tekstu: ZPP) je propisano: da će sud svakoj stranci da pruži mogućnost da se izjasni o zahtevima, predlozima i navodima protivne stranke (član 5. stav 1.); da s ud ne može svoju odluku da zasnuje na činjenicama o kojima strankama nije pružena mogućnost da se izjasne osim ako zakonom nije drugačije propisano (član 5. stav 3.); da je punomoćnik dužan da prilikom preduzimanja prve radnje u postupku podnese punomoćje (član 91. stav 1.); da je sud dužan da u toku celog postupka pazi da li je lice koje se pojavljuje kao punomoćnik ovlašćeno za zastupanje, a ako utvrdi da lice koje se pojavljuje kao punomoćnik nije ovlašćeno za preduzimanje određene radnje, sud će da ukine parnične radnje koje je to lice preduzelo ako te radnje stranka nije naknadno odobrila (član 91. stav 2.); da ako je podnesak, koji je u ime stranke podneo punomoćnik, odnosno javni pravobranilac ili javni tužilac nerazumljiv ili nepotpun, sud će da ga odbaci (član 101. stav 5.); da sud po prethodnom ispitivanju tužbe donosi rešenje kojim se tužba odbacuje ako utvrdi da je tužba nerazumljiva ili nepotpuna (član 294. stav 1. tačka 7)); da je pre donošenja rešenja o odbacivanju tužbe iz razloga propisanih u stavu 1. ovog člana, sud dužan da održi ročište na kome će tužiocu omogućiti da se izjasni o odbacivanju tužbe (član 294. stav 2.); da ako je to potrebno, posle izlaganja tužbe i odgovora na tužbu raspravljaće se o pitanjima koja se odnose na smetnje za dalji tok postupka, o čemu mogu da se izvode i dokazi (306. stav 1.); da će sud po prigovoru stranke ili po službenoj dužnosti da odlučuje o pitanjima iz člana 294. ovog zakona, ako ovim zakonom nije drugačije propisano (306. stav 2.); da bitna povreda odredaba parničnog postupka uvek postoji ako, pored ostalog, u postupku punomoćnik stranke nije imao potrebno ovlašćenje za vođenje parnice ili za pojedine radnje u postupku, osim ako vođenje parnice, odnosno vršenje pojedinih radnji u postupku nije bilo naknadno odobreno (član 374. stav 2. tačka 9)) ; da će prvostepeni sud neblagovremenu, nepotpunu (član 371. stav 1) ili nedozvoljenu žalbu da odbaci rešenjem, bez odlaganja (član 378. stav 1.); da je žalba nedozvoljena ako je žalbu izjavilo lice koje nije ovlašćeno za izjavljivanje žalbe (član 378. stav 3.); da drugostepeni sud može u sednici veća ili na osnovu održane rasprave da odbaci žalbu kao neblagovremenu, nepotpunu ili kao nedozvoljenu (član 387. stav 1. tačka 1)); da kad spisi po žalbi stignu drugostepenom sudu, sudija izvestilac priprema izveštaj veću radi razmatranja predmeta (član 382. stav 1.); da drugostepeni sud može, po potrebi, od prvostepenog suda da pribavi izveštaj o povredama odredaba postupka i da zatraži da se radi utvrđivanja tih povreda sprovedu provere (član 382. stav 2.); da ako je u postupku pred prvostepenim sudom učinjena povreda odredaba iz člana 374. stav 2. tačka 9) ovog zakona drugostepeni sud će, s obzirom na prirodu povrede, da ukine prvostepenu presudu i vrati predmet nadležnom prvostepenom sudu ili će da ukine prvostepenu presudu i odbaci tužbu (član 391. stav 3.)

5. Ispitujući navode ustavne žalbe , Ustavni sud je utvrdio da podnosilac svoje tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u suštini, zasniva na propustu suda da pravilno primeni odredbe procesnog prava prilikom donošenja osporenog rešenja o odbacivanju zahtev a za rehabilitaciju , a usled čega je onemogućen da rehabilituje svoje pravne prethodnike . Kako je p odnosilac izričito istakao povredu prava na pristupu sudu, kao element prava na pravično suđenje, to je Ustavni sud navode ustavne žalbe razmatrao sa tog aspekta.

Ustavni sud napominje da pravo na pristup sudu , iako nije izričito utvrđeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, predstavlja sastavni deo prava na pravično suđenje. Ovim pravom se u vanparničnom postupku daje predlagaču mogućnost da „ustanovi“ postupak pred nadležnim sudom radi eventualnog raspravljanja i odlučivanja o postavljenom zahtevu kojim se konačno može odlučiti o njegovim pravima i pravnim interesima. Ukoliko se stranci onemogući raspravljanje i odlučivanje pred sudom o postavljenom zahtevu za rehabilitaciju , svi ostali elementi prava na pravično suđenje postaju bespredmetni.

Ustavni sud ukazuje da je u svojoj dosadašnjoj praksi već izrazio stav da donošenjem odluke o odbacivanju tužbe u parničnom postupku može da bude dovedeno u pitanje pravo na pristup sudu, kao element prava na pravično suđenje, ukoliko je takva odluka doneta proizvoljnom primenom odredaba procesnog zakona (videti Odluku Už-8731/2013 od 4. februara 2016. godine na: www.ustavni.sud.rs).

Prema stavu Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: Evropski sud), pravičnost suđenja ostvaruje se kroz isključenje proizvoljnosti u postupanju i odlučivanju od strane redovnih sudova, što podrazumeva obavezu tih sudova da se pridržavaju utvrđenih procesnih pravila tokom postupka. Evropski sud je u presudi Sotiris i Nikos Koutras Attee protiv Grčke, od 16. novembra 2000. godine, broj predstavke 39442/98, pored ostalog, istakao da stranke uvek imaju pravo da očekuju da će se postojeća pravila primeniti na njihov slučaj. Po shvatanju Ustavnog suda, izneti stav podrazumeva da se strankama u postupku tako omogućava da svoje ponašanje usklade sa postojećim procesnim pravilima, u kom slučaju na njihovoj strani postoji i legitimno očekivanje da će se na njihov slučaj postojeća pravila zaista i primeniti.

U konkretnom slučaju, osporenim rešenjem Apelacionog suda u Beogradu odbačen je predmetni zahtev za rehabilitaciju, sa obrazloženjem da je prvostepeno rešenje doneto uz bitnu povredu odredaba postupka iz člana 374. stav 2. tačka 9) ZPP, pošto je prethodno utvrđeno da punomoćnik stranke nije imao potrebno ovlašćenje za vođenje postupka rehabilitacije. Iz sadržine osporenog rešenja, proizlazi da je drugostepeni sud tu činjenicu utvrdio na osnovu uvida u spise predmeta, konstatujući da u spisima ne postoji punomoćje kojim je predlagač ovlastio punomoćnika za pokretanje postupka rehabilitacije i zastupanje u tom postupku, kao da ni iz samog spisa ne proizlazi da je takvo punomoćje predato sudu, ali da nije združeno spisima predmeta.

Ustavni sud najpre konstatuje da se u postupku koji se vodi po zahtevu za rehabilitaciju, saglasno odredbama člana 14. stav 3. Zakona o rehabilitaciji i člana 30. stav 2. Zakona o vanparničnom postupku, shodno primenjuju odredbe ZPP, uključujući i odredbe kojima su uređena pitanja koja se odnose na smetnje za vođenje postupka, kao i na postupak po redovnim pravnim lekovima (razlozi zbog kojih se presuda može pobijati, postupak po žalbi i odluke drugostepenog suda o žalbi ). Tako je odredbom člana 374. stav 1. tačka 9) ZPP propisano da bitna povreda odredaba parničnog postupka uvek postoji ako punomoćnik stranke nije imao potreb no ovlašćenje za vođenje parnice, dok je odredbom člana 391. stav 3. ZPP, predviđeno da ako je u postupku pred prvostepenim sudom učinjena navedena povreda postupka, drugostepeni sud će, s obzirom na prirodu povrede, da ukine prvostepenu presudu i v rati predmet nadležnom prvostepenom sudu ili da ukine prvostepenu presudu i odbaci tužbu.

Iz činjenica utvrđenih u ustavnosudskom postupku, proizlazi da prvostepeni sud, iako je prema odredbi člana 91. ZPP bio dužan da u toku celog postupka pazi da li je lice koje se pojavljuje kao punomoćnik ovlašćeno za zastupanje, nije utvrdio da punomoćnik stranke nije priložio punomoćje uz zahtev za rehabilitaciju. Naprotiv, prvostepeni sud je smatrajući da je punomoćnik ovlašćen za zastupanje predlagača, sproveo predmetni postupak i meritorno odlučio o zahtevu. Takođe, protivnik predlagača nije u svom odgovoru, a ni tokom prvostepenog postupka, niti pak u žalbi isticao takav procesni prigovor. Dakle, ni prvostepeni sud, niti protivnik predlagača nisu tokom postupka doveli u pitanje da li je advokat koji se pojavljuje kao punomoćnik predlagača ovlašćen za zastupanje.

Ustavni sud nalazi da se u konkretnom slučaju opravdano postavlja pitanje da li je drugostepeni sud proizvoljno primenio odredbe procesnog prava prilikom utvrđivanja postojanja povred e odredaba postupka iz čl ana 374. stav 2. tačka 9) ZPP pred prvostepenim sudom, zbog koje je ukinuo prvostepeno rešenje i odbacio zahtev za rehabilitaciju. Drugostepeni sud je samo na osnovu uvida u spise predmeta utvrdio da punomoćnik nije u predmetnom postupku podneo punomoćje kojim je ovlašćen za zastupanje predlagača. Međutim, u situaciji kada postojanje punomoćja nije bilo upitno za prvostepeni sud koji je sproveo postupak i meritorno odlučio o zahtevu za rehabilitaciju , kao ni za protivnik a predlagača, a usled čega ni podnosilac nije mogao imati saznanje o tome , Ustavni sud nalazi da drugostepeni sud nije preduzeo sve zakonom propisane procesne radnje radi utvrđivanja povrede odredaba postupka. Naime, odredbom člana 382. stav 2. ZPP predviđeno je da drugostepen i sud može preko prvostepenog suda da sprovede postupak provere, upravo u cilju utvrđivanja povreda odredaba postupka . Nadalje, Ustavni sud ukazuje da je prvostepen i sud dužan da , u slučaju kada postojanj e procesnih pretpostavki nije sasvim jasno, raspravi to pitanje, pa i da izvede dokaze u vezi sa tim , a što proizlazi iz odredbe člana 306. stav 1. ZPP. Sa druge strane, treba imati u vidu i odredbe člana 5. ZPP kojim je propisano načelo obostranog saslušanja stranaka, a koje podrazumeva ne samo obavezu suda da svakoj stranci pruži mogućnost da se izjasni o procesnim radnjama druge stranke, već i to da odluka suda ne može biti zasnovana na činjenicama o kojima strankama nije pružena mogućnost da se izjasne. Takođe, prema stavovima izraženim u praksi Evropskog suda, n edavanje mogućnosti strankama da se u instancionom postupku upoznaju i izjasne o svim izvedenim dokazima i drugim procesnim materijalima, posebno ako su oni od uticaja na sudsku odluku, predstavlja povredu načela kontradiktornosti, kao jednog od temeljnih aspekta prava na pravično suđenje (vid. presudu u predmetu Nideröst-Huber protiv Švajcarske, broj predstavke 18990/91 , od 18. februara 1997. godine, st. 24. do 32.).

Pored toga, Ustavni sud konstatuje da je odbacivanjem predmetnog zahteva za rehabilitaciju , zbog neisp unjenosti procesnih pretpostavki za njegovu dopuštenost, podnosiocu suštinski bila uskraćena mogućnost da ponovo, pod uslovima i na način propisan zakonom, podnese novi zahtev za rehabilitaciju. Ovo iz razloga što je, u konkretnom slučaju, protekao rok za podnošenje zahteva za rehabilitaciju, propisan odredbom člana 9. Zakona o rehabilitaciji.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da je osporenim rešenjem kojim je odbačen podnosiočev zahtev za rehabilitaciju i žalb a koju je u njegov o ime izjavio advokat , uskraćeno pravo na pristup sudu podnosiocu .

6. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je osporenim rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Rehž. 238/17 od 5. oktobra 2017. godine povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu tačk e 1. izreke.

Po oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju, posledice utvrđene povrede prava su takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporenog rešenja, i određivanjem da Apelacioni sud u Novom Sadu u ponovnom postupku donese novu odluku o žalbama stranaka izjavljenim protiv rešenja Višeg suda u Somboru Reh. 196/16 od 10. avgusta 2017. godine. Stoga je, primenom odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud napominje da ovom odlukom ne prejudicira odluku suda o tome da li je predmetni zahtev za rehabilitaciju dopušten, jer će odluku o tome doneti nadležan sud, primenom merodavnog procesnog prava.

7. U pogledu navoda podnosioca o povredi načela i prava iz člana 3. stav 2, čl. 18, 21. i 22, člana 36. i člana 58. stav 1. Ustava, Ustavni sud nalazi da se podnosilac samo formalno poziva na povredu označenih načela i prava i da u ustavnoj žalbi nije naveo nijedan ustavnopravni razlog kojim je obrazložio takve svoje tvrdnje. Stoga je Ustavni sud, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u, smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

9. Ustavni sud je, na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka o povredi prava na pristup sudu zbog formalističkog odbacivanja predloga

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti