Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku u dugotrajnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je trajao skoro petnaest godina. Veće je dosudilo naknadu štete trojici podnosilaca, naglašavajući primarnu odgovornost prvostepenog suda za dugotrajnu neaktivnost i propuste u pozivanju stranaka tokom parnice.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-9175/2017
14.05.2026.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Vladan Petrov, predsednik Veća i sudije dr Mihajlo Rabrenović, dr Nataša Plavšić, dr Atila Dudaš (Dudás Attila), dr Bojan Tubić, Jelena Deretić, Maja Popović i dr Ranka Vujović, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. K, M. E, R. B. i B. P, svih iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. maja 2026. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. K, M. E, R. B. i B. P. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 42521/13 (ranije predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 7035/02) povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe M. K, R. B. i B. P. na naknadu nematerijalne štete u iznosima od po 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbija se zahtev podnosioca M. E. za naknadu nematerijalne štete.

4. Odbacuje se zahtev podnosilaca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. K, M. E, R. B. i B. P, svi iz Beograda, su 24. oktobra 2017. godine, preko punomoćnika V. K, I. K. i Ž. K, advokata iz Beograda, podneli Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 42521/13 (ranije predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 7035/02). Pored toga, podnosioci su naveli da im je povređeno pravo iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Međutim, kako se pravo iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije sadržinski ne razlikuje od prava iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je povredu navedenog prava cenio u odnosu na označenu ustavnu odredbu.

Podnosioci ustavne žalbe su detaljno obrazložili činjenično stanje, hronološki tok predmetnog postupka kao i sadržinu sudskih odluka donetih tokom postupka. Oni su, između ostalog, istakli da su 12. novembra 2002. godine podneli tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu radi poništaja ugovora, da je taj postupak okončan pravosnažnom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3392/17 od 17. avgusta 2017. godine, te da im je zbog trajanja tog postupka od skoro 15 godina, a čijoj dužini nisu doprineli, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Podnosioci su zahtevali da im bude utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u osporenom parničnom postupku, kao i utvrđenje prava na naknadu nematerijalne štete i na naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pred pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo i sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u ustavnu žalbu, priloženu dokumentaciju i spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 42521/13 utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužioci M. K, R. B. i B. P, ovde podnosioci ustavne žalbe, kao i tužilac I. E. i tužilje M.O. i V.V, podneli su 12. novembra 2002. godine tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženih N.T. i M.L. radi poništaja ugovora i zabrane izvođenja radova, sa predlogom za izdavanje privremene mere.

Pred prvostepenim sudom je održano deset ročišta, na kojima su saslušane stranke i umešač, te je izvršen uvid u pisanu dokumentaciju, dok 12 zakazanih ročišta nije održano, i to: sedam zbog izostanka stranaka, odnosno njihovih punomoćnika, koji nisu uredno pozvani; tri zbog izostanka uredno pozvanih tuženih; jedno zbog sprečenosti sudije; jedno, jer se predmet nalazio kod drugostepenog suda radi odlučivanja o žalbi protiv rešenja. Od deset održanih ročišta, na pet ročišta nije izveden nijedan dokaz.

Rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 7035/02 od 17. februara 2003. godine usvojen je predlog tužilaca za određivanje privremene mere, međutim, rešenjem istog suda Ipv. 25/03 P. 7035/02 od 24. marta 2003. godine predmetno rešenje o privremenoj meri je ukinuto.

Rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 7035/02 od 10. februara 2005. godine dozvoljeno je S.Z. svojstvo umešača na strani tužilaca.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 7035/02 od 22. aprila 2009. godine usvojen je tužbeni zahtev i utvrđeno je da je ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo predmetni ugovor o odobrenju dogradnje dvorišne terase. Navedena presuda je ispravljena rešenjem istog suda P. 7035/02 od 30. juna 2009. godine, zbog očigledne greške u pisanju.

Tuženi su 19. maja 2009. godine izjavili žalbu protiv navedene prvostepene presude i rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5243/10 od 26. novembra 2010. godine ukinuta je presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 7035/02 od 22. aprila 2009. godine, ispravljena rešenjem istog suda P. 7035/02 od 30. juna 2009. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom, tada nadležnim Prvim osnovnim sudom u Beogradu, predmet je dobio broj P. 90549/11 i održana su dva ročišta, od čega na jednom ročištu nisu izvođeni dokazi, dok je na drugom izvršen uvid u celokupne spise predmeta. Sa druge strane, dva zakazana ročišta nisu održana, i to jedno jer prvotuženi nije uredno pozvan i jedno jer je punomoćnik tužilaca obavestio sud da je drugotuženi preminuo.

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 90549/11 od 27. maja 2011. godine dozvoljeno je proširenje tužbe u odnosu na trećetuženog S.Z.

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 90549/10 od 6. aprila 2012. godine prekinut je postupak zbog smrti drugotuženog M.L. i određeno je da će postupak biti nastavljen nakon okončanja ostavinskog postupka. Postupak je nastavljen pravnosnažnim rešenjem istog suda P. 90549/10 od 7. marta 2013. godine.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 42521/13 od 26. marta 2014. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je tužbeni zahtev i utvrđeno je da je ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo predmetni ugovor o odobrenju dogradnje dvorišne terase. Stavovima drugim i trećim izreke odlučeno je o troškovima parničnog postupka.

Protiv navedene prvostepene presude tužena Ž.L. je 29. aprila 2014. godine izjavila žalbu.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5691/14 od 19. marta 2015. godine spisi predmeta su vraćeni prvostepenom sudu radi dopune postupka, odnosno radi dostavljanja prvostepene presude prvotuženom.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2378/16 od 19. maja 2016. godine spisi predmeta su ponovo vraćeni prvostepenom sudu radi dopune postupka, odnosno radi utvrđivanja da li je drugotužilac I. E. preminuo u toku postupka pred prvostepenim sudom.

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 42521/13 od 30. avgusta 2016. godine utvrđen je prekid postupka zbog smrti tužioca I. E. i određeno je da će se postupak nastaviti po okončanju ostavinskog postupka.

Podneskom od 21. septembra 2016. godine tužioci su tražili nastavak postupka imajući u vidu da je kao zakonski naslednik pok. I. E. označen njegov sin M. E. i dostavili su sudu ostavinsko rešenje.

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 42521/13 od 4. novembra 2016. godine nastavljen je postupak prekinut rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 42521/13 od 30. avgusta 2016. godine.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3392/17 od 17. avgusta 2017. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužene Ž.L. i potvrđena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 42521/13 od 26. marta 2014. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Razmatrajući tvrdnju podnosilaca o povredi prava na suđenje u razumnom roku u osporenom parničnom postupku, Ustavni sud prvo ukazuje da je period ocene razumne dužine trajanja postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo dana 8. novembra 2006. godine kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih i uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen skoro četiri godine, tako da je za ocenu eventualnog postojanja povrede prava podnosilaca na suđenje u razumnom roku relevantan ceo protekli period od dana podnošenja tužbe sudu – 12. novembra 2002. godine do pravnosnažnog okončanja postupka - 17. avgusta 2017. godine, tj. period od 14 godina i devet meseci.

Navedeno trajanje postupka samo po sebi može ukazivati na to da postupak nije okončan u okviru razumnog roka, međutim, pojam razumnog trajanja sudskog postupka predstavlja relativnu kategoriju koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog zahteva za podnosioca. Ustavni sud je stoga razmotrio da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka u konkretnom predmetu.

Ustavni sud smatra da osporeni parnični postupak nije bio činjenično i pravno složen, iako je na strani stranaka učestvovalo više lica, jer tokom njegovog trajanja nije bilo posebno složenih činjeničnih i pravnih pitanja koje je postupajući sud trebalo da razjasni pre odlučivanja. Na takav zaključak upućuje i činjenica da u toku postupka nije sproveden obiman dokazni postupak. Naime, saslušane su samo stranke i umešač i izvršen je uvid u pisanu dokumentaciju, pri čemu nije sprovedeno nijedno veštačenje.

Ocenjujući ponašanje podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud konstatuje da nijedno ročište nije odloženo zbog razloga koji se mogu staviti na teret podnosiocima, niti su oni na bilo koji drugi način svojim postupanjem prouzrokovali duže trajanje postupka.

Ispitujući postupanje sudova, Ustavni sud nalazi da je pretežan doprinos nerazumno dugom trajanju postupka dao prvostepeni sud koji je prvu prvostepenu presudu doneo tek nakon šest i po godina od podnete tužbe, pri čemu se može primetiti i period neaktivnosti suda u trajanju od jedne godine i osam meseci (od 8. juna 2007. godine do 18. februara 2009. godine), u kome nije zakazano nijedno ročište. Takođe, nakon donošenja druge po redu prvostepene presude, drugostepeni sud je dva puta vraćao spise prvostepenom sudu radi dopune postupka, što je doprinelo dužem trajanju postupka po žalbi. Doprinos prvostepenog suda je i u tome što u toku postupka čak devet zakazanih ročišta nije održano zbog razloga koji se mogu staviti na teret postupajućem sudu. Naime, osam ročišta nije održano zbog izostanka stranaka, odnosno njihovih punomoćnika, koji nisu uredno pozvani, pri čemu sud ni u jednom trenutku nije preduzeo mere radi pravilnog utvrđivanja adrese stanovanja učesnika u postupku, dok jedno ročište nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Pored toga, Ustavni sud ukazuje da je prvostepeni sud bio dužan da vodi računa o koncentraciji glavne rasprave, odnosno da dokazni postupak sprovede na što manjem broju ročišta, a što u konkretnom slučaju nije učinjeno, imajući u vidu da od 12 održanih ročišta, na čak šest nije izveden nijedan dokaz. Prema oceni Ustavnog suda, sve navedene okolnosti ukazuju na zaključak da je odlujučujući doprinos neprimereno dugom trajanju postupka dao prvostepeni sud. Ustavni sud konstatuje da se na teret postupajućem sudu ne može staviti period od godinu dana i jednog meseca, koliko je postupak ukupno bio u prekidu (prvi put zbog smrti jednog od tuženih, a drugi put zbog smrti jednog od tužilaca), međutim, navedena okolnost nije od uticaja na donošenje drugačije odluke imajući uvidu gore opisani doprinos prvostepenog suda ukupnom trajanju postupka.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da su podnosioci ustavne žalbe imali materijalni interes da sud o njihovom zahtevu odluči u okviru standarda razumnog roka.

Imajući sve navedeno u vidu, a posebno činjenicu da je osporeni postupak trajao ukupno 14 godina i devet meseci, te s obzirom na navedene neaktivnosti i propuste u radu prvostepenog suda, činjenicu da sporni postupak nije bio činjenično i pravno složen, da podnosioci nisu doprineli ukupnom trajanju postupka i da su podnosioci imali legitimni materijalni interes da o njihovom zahtevu bude odlučeno u okviru standarda razumnog roka, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), usvojio ustavnu žalbu podnosilaca i utvrdio da im je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 42521/13 (ranije predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 7035/02), odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je, u tački 2. izreke, odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe M. K, R. B. i B. P, zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosima od po 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog učinjene povrede prava Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, uključujući i činjenicu da je postupak dva puta bio u prekidu u ukupnom trajanju od godinu dana i jednog meseca, a iz razloga koji se ne mogu staviti na teret postupajućem sudu. Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu životni standard u državi, te činjenicu da će utvrđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava.

7. Odlučujući o zahtevu podnosioca M. E. za naknadu nematerijalne štete zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud konstatuje da je on stupio u parnicu tek 21. septembra 2016. godine, nakon smrti svog oca, dakle deset meseci pre pravnosnažnog okončanja parnice.

Stoga je Ustavni sud, na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu ocenio da je samo usvajanje ustavne žalbe i utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku dovoljan način pravičnog zadovoljenja ovog podnosioca ustavne žalbe i da je primeren okolnostima konkretnog slučaja, te je odbio njegov zahtev za naknadu nematerijalne štete i odlučio kao u tački 3. izreke.

8. U pogledu zahteva podnosilaca za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. Kako u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83.), Sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 4. izreke.

9. Saglasno iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Vladan Petrov, s.r.

Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku u dugotrajnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti