Odbijanje ustavne žalbe u radnom sporu o isplati razlike zarade

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu radnika kojom je tražio isplatu razlike u zaradi. Potvrđen je stav redovnih sudova da je isplata minimalne zarade bila u skladu sa kolektivnim ugovorom zbog poremećaja u poslovanju poslodavca, te da prava nisu povređena.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Predrag Ćetković, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Z. T. iz Kraljeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbij e, na sednici Veća održanoj 21. maja 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Z. T . izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 2009/12 od 18. oktobra 2012. godine .

2. Odbacuje se ustavna žalba Z. T . izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredb om člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sud om u Kraljevu u predmetu P1. 1223/12(08).

O b r a z l o ž e nj e

1. Z. T . iz Kraljeva izjavio je, 30. novembra 20 12. godine, preko punomoćnika B. S, advokata iz Kraljeva, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 2009/12 od 18. oktobra 2012. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na rad , zajemč enih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 60. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sud om u Kraljevu u predmetu P1. 538/10.

U ustavnoj žalbi se, između ostalog, navodi: da je Apelacioni sud u Kragujevcu prihvatio razloge prvostepenog suda, jer su dati u skladu sa Zakonom o radu, Kolektivnim ugovorom i Pravilnikom o radu tuženog, uprkos tome što u obrazloženju svoje odluke navodi da zarada podnosioca, u momentu zaključenja ugovora o radu, nije bila ugovorena u skladu sa odredbom člana 70. Kolektivnog ugovora tuženog, već u nešto većem iznosu od minimalne zarade; da se ugovorom o radu, saglasno članu 8. Zakona o radu, ne mogu utvrditi manja prava i nepovoljniji uslovi rada od onih koji su utvrđeni zakonom i opštim aktom; da ugovorom o radu, u konkretnom slučaju, nije bila ugovorena ni minimalna zarada, niti zarada u visini utvrđenoj članom 70. Kolektivnog ugovora tuženog, već u manjim iznosima, iz kog razloga su odredbe ugovora o radu kojima je bila utvrđena zarada podnosioca, saglasno odredbi člana 9. stav 2. Zakona o radu, ništave; da je zaradu podnosioca u spornom periodu trebalo obračunavati u skladu sa članom 70. Kolektivnog ugovora tuženog, zbog čega su sudovi bili u obavezi da prihvate „treću varijantu“ veštačenja; da je potvrđivanjem prvostepene presude Apelacioni sud u Kragujevcu prekršio odredbe člana 8 , člana 9. stav 2, člana 104. stav 1. i člana 107. st. 3. i 4. Zakona o radu, i na taj način povredio pravo podnosioca na pravičnu naknadu za rad zajemčenu odredbom člana 60. stav 4. Ustava; da postoji različito postupanje sudova kada je u pitanju relevantnost poremećaja u poslovanju za isplatu zarada , zbog čega podnosi lac smatra da m u je povređeno i pravo na jednaku zaštitu prava zajemčeno odredbom člana 36. stav 1. Ustava; da je podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, jer parnica koja teče od 2008. godine, nije okončana, iako se radi o hitnom postupku.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u osporene presude i spise predmeta Osnovnog suda u Kraljevu P1. 1223/12(08) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe i D. E, kao tužioci, podneli su 7. oktobra 2008. godine tužbu Opštinskom sudu u Kraljevu (u daljem tekstu: Opštinski sud) kojim su tražili da se obaveže tuženi „S.“ a. d. Kraljevo da im isplati po 300.000 dinara na ime neisplaćene zarade, naknade zarade i drugih primanja razlike u zaradi za period od 3. marta 2006. godine, pa do 15. jula, odnosno 7. avgusta 2008. godine, sa pripadajućom zakonskom kamatom.

Tužioci su 29. jula 2011. godine konačno „precizirali“ tužbene zahteve u skladu sa osnovnim i dopunskim nalazima i mišljenjima veštaka finansijske struke.

Presudom Osnovnog suda P1. 538/10 od 11. oktobra 2011. godine , u stavu prvom izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca u delu kojim su tražili da se utvrdi ništavost tačke 10. ugovora o radu koga su zaključili sa tuženim „S.“ a. d. Kraljevo - i to tužilja D. E. pod brojem 1/428 i tužilac Z. T , ovde podnosilac ustavne žalbe, pod brojem 1/320 do dana 1. jula 2006. godine. Istim stavom izreke navedene presude utvrđena je ništavost tačke 10. ugovora o radu počev od 1. jula 2006. godine. Stavom trećim izreke presude, tačkom a), obavezan je tuženi da tužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe, na ime razlike u zaradi za period od 3. marta 2006. godine, pa do 20. oktobra 2008. godine, isplati iznose bliže određene tom tačkom stava tri izreke , sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, dok je za veće potraživanje od dosuđenog tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan; stavom trećim izreke, tačkom b), odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime naknade štete zbog neisplaćene razlike u otpremnini isplati iznos od 314.634,00 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom; stavom trećim izreke , tačkom v), obavezan je tuženi da tužiocu isplati zakonsku zateznu kamatu zbog docnje u isplati naknade troškova za ishranu u toku rada za 2006. i 2007. godinu; stavom trećim izreke, tačkom g), obavezan je tuženi da tužiocu isplati zakonsku zateznu kamatu zbog docnje u isplati uvećane zarade po osnovu minulog rada za 2006. i 2007. godinu; stavom trećim izreke, tačkom d) , obavezan je tuženi da tužiocu isplati zakonsku zateznu kamatu zbog docnje u isplati regresa za 2006. i 2007. godinu na iznose i za period utvrđen tom tačkom stava 3. izreke; stavom trećim izreke, tačkom đ), obavezan je tuženi da tužiocu na ime neisplaćenog regresa za korišćenje godišnjeg odmora za 2008. godinu isplati iznos od 12.558,00 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom; stavom četvrtim izreke obavezan je tuženi da tužiocima, kao solidarnim poveriocima, na ime troškova postupka isplati iznos od 298.694,69 dinara.

Apelacioni sud u Kragujevcu je doneo osporenu presudu Gž1. 2009/12 od 18. oktobra 2012. godine, kojom je u stavu prvom izreke, odbio kao neosnovane žalbe stranaka i potvrdio ožalbenu presudu Osnovnog suda P1. 538/10 od 11. oktobra 2011. godine u njenom stavu prvom izreke , u delu u kome je odbijen tužbeni zahtev tužilaca protiv tuženog kojim su tražili da se utvrdi ništavost tačke 10. ugovora o radu ko ji su 26. maja 2006. godine zaključili sa tuženim, i to tužilja pod brojem 1/248 i tužilac pod brojem 1/320 - do 1. jula 2006. godine, stav u drugim tačka a) i stavu trećim tačka a) izreke , u delovima u kojima je usvojen tužbeni zahtev tužilaca za period mart - maj 2006. godine i u delovima u kojima je odbijen tužbeni zahtev tužilaca za potraživanja veća od dosuđenih ovim stavovima izreke. Stavom drugim izreke osporene presude ukinuta je prvostepena presuda u njenom stavu drugom tačka b), stavu trećem tačka b) izreke i stavu četvrtom u odluci o troškovima postupka i u ukinutim delovima vrać ena je prvostepenom sudu na ponovno suđenje. U obrazloženju osporene drugostepene presude, pored ostalog, je navedeno: da iz činjeničnog stanja proizlazi: da je tužilac bio u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tuženog do 7. avgusta 2008. godine, kada mu je po osnovu rešenja tuženog prestao radni odnos zbog prestanka potrebe za njegovim radom, uz isplatu otpremnine u visini utvrđenoj tačkom 2. rešenja o otkazu ugovora o radu; da je tužilac sa tuženim zaključio ugovor o radu 26. maja 2006. godine, kojim je u tačk i 10. u govorena osnovna zarada u određenom mesečnom novčanom iznosu, koja je u momentu zaključenja predmetnih ugovora bila veća od minimalne zarade; da je ekonomsko-finansijsk im veštačenjem utvrđena visina potraživanja tužioca, i to za period od 3. marta 2006. godine pa do dana zaključenja ugovora o radu na osnovu člana 70. stav 2. Kolektivnog ugovora tuženog, a za period od 27. maja 2006. godine pa do prestanka radnog odnosa tužilaca u skladu sa zaključenim ugovorima o radu i odredbom člana 85. stav 3. Kolektivnog ugovora tuženog; da je tuženi u spornom periodu poslovao sa poremećajem u poslovanju. Dalje je navedeno: da je k od tako utvrđenog činjeničnog stanja pravilno prvostepeni sud odlučio kao u stavu 1. u delu u kome je odbijen tužbeni zahtev tužilaca protiv tuženog kojim su tražili da se utvrdi ništavost tačke 10. ugovora o radu koji su 26. maja 2006. godine zaključili sa tuženim do 1. jula 2006. godine; da je z a takvu svoju odluku prvostepeni sud dao jasne i osnovane razloge koje u svemu, koje kao pravilne prihvata i Apelacioni sud; da se o sporavajući pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja i pravilnost primene materijalnog prava žalba tužilaca svodi na tvrdnju da je prvostepeni sud pogrešno primenio odredbe čl. 104, 106. i 107. Zakona o radu i odredb e člana 70. stav 2. i člana 75. Kolektivnog ugovora tuženog, jer se ugovorom o radu ne može ugovoriti zarada u manjem iznosu od one ugovorene Kolektivnim ugovorom, odnosno takva odredba ugovora o radu je ništava shodno odredbi člana 9. stav 2. Zakona o radu, kao i da je tuženi po prestanku poremećaja u poslovanju u svakom slučaju bio u obavezi da tužiocima isplati razliku između isplaćene minimalne zarade i zarade utvrđene kolektivnim ugovorom; da je Apelacioni sud cenio ove žalbene navode i utvrdio da su isti neosnovani; da je odredbom člana 111. Zakona o radu („Službeni glasnik PČ", br. 24/05 i 61/05) propisano da zaposleni ima pravo na minimalnu zaradu za standardni učinak i puno radno vreme, odnosno radno vreme koje se izjednačava sa punim radnim vremenom (stav 1.), kao i da, ako poslodavac i zaposleni ugovore minimalnu zaradu iz stava 1. ovog člana, poslodavac je dužan da tu zaradu isplati zaposlenom u visini utvrđenoj odlukom iz člana 113. tog zakona za mesec u kojem se vrši isplata; da iz navedene zakonske odredbe proizlazi da je uslov za isplatu minimalne zarade da je ista prethodno ugovorena između poslodavca i zaposlenog; da je u konkretnom slučaju odredbom člana 85. stav 3. Kolektivnog ugovora tuženog, koji je bio u primeni u spornom periodu, bilo propisano da su objektivni razlozi za isplatu minimalne zarade poremećaj u poslovanju preduzeća, odnosno nedostatak posla u organizacionom delu ili celom preduzeću; da je polazeći od navedene odredbe Kolektivnog ugovora tuženog, kojom su utvrđeni slučajevi u kojima se zaposlenima isplaćuje minimalna zarada, a kod, u postupku sa sigurnošću utvrđene činjenice da je u utuženom periodu kod tuženog postojao poremećaj u poslovanju, pravilno prvostepeni sud zaključio da su stranke ugovorile isplatu minimalne zarade i da je tuženi, kako je to veštačenjem utvrđeno, isplatu zarade vršio u visini minimalne zarade ili visini većoj od minimalne zarade do 1. jula 2006. godine, zbog čega su bez osnova žalbeni navodi da je tuženi tužiocima isplaćivao zaradu u visini manjoj od one utvrđene Kolektivnim ugovorom, jer su upravo kolektivnim ugovorom stranke ugovorile slučajeve u kojima će se zaposlenima isplaćivati minimalna zarada, u skladu sa čim su i zaključivani pojedinačni ugovori o radu sa tužiocima; da Zakon o radu ne poznaje kategoriju poremećaja u poslovanju, niti isplatu minimalne zarade uslovljava postojanjem takvog poremećaja, već obavezom da ista bude ugovorena, zbog čega, ukoliko je isplata minimalne zarade ugovorena, bilo ugovorom o radu ili kolektivnim ugovorom, poslodavac je dužan da je isplaćuje , saglasno odredbi člana 111. Zakona o radu u visini utvrđenoj Odlukom iz člana 113. tog zakona, pri čemu ne postoji obaveza poslodavca na isplatu razlike zarade, jer je ugovorena zarada upravo minimalna zarada, koju je u konkretnom slučaju tuženi isplaćivao; da je iz navedenih razloga pravilan zaključak prvostepenog suda da odredba člana 10. zaključenih ugovora o radu nije suprotna imperativnim zakonskim odredbama, pa time ni ništava za period (do 1. jula 2006. godine) u kome je tuženi isplaćivao zaradu tužiocima u visini minimalne zarade, odnosno visini većoj od iste .

U ponovnom postupku pred Osnovnim sudom, prvo ročište za glavnu raspravu zakazano za 6. decembra 2012. godine nije održano, jer veštak koga je trebalo saslušati nije bio uredno pozvan. Nakon dostavljenog dopunskog nalaza i mišljenja, Osnovni sud je 16. aprila 2013. godine zaključio glavnu raspravu i doneo presudu P1. 1223/12(08), kojom je, pored ostalog, u stavu prvom izreke obavezao tuženog da tužilji D. E. isplati iznos od 8.730 dinara na ime neisplaćene razlike u otpremnini, a preko tog iznosa do traženih 88.506 dinara tužbeni zahtev odbio kao neosnovan, dok je u stavu drugom izreke obavezao tuženog da podnosiocu ustavne žalbe isplati iznos od 162.532,02 dinara na ime neisplaćene razlike u otpremnini, a preko tog iznosa a do traženih 347.294 dinara , tužbeni zahtev odbio kao neosnovan .

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ustavnom žalbom ukazuje , je utvrđeno: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1 .); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, kao i da se tih prava niko ne može odreći (član 60. stav 4.) .

Odredbama Zakona o radu ( „Službeni glasnik RS“, br. 24/05 i 61/05), koji je važio u vreme prestanka radnog odnosa podnosioca, bilo je propisano: da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu (član 104. stav 1.); da se z arada iz člana 104. stav 1. ovog zakona sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, zarade po osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca (nagrade, bonusi i sl.) i drugih primanja po osnovu radnog odnosa, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu (član 105. stav 1.); da se z arada za obavljeni rad i vreme provedeno na radu sastoji od osnovne zarade, dela zarade za radni učinak i uvećane zarade (član 106. stav 1.); da se o snovna zarada određuje na osnovu uslova, utvrđenih pravilnikom, potrebnih za rad na poslovima za koje je zaposleni zaključio ugovor o radu i vremena provedenog na radu, a radni učinak na osnovu kvaliteta i obima obavljenog posla, kao i odnosa zaposlenog prema radnim obavezama, dok se opštim aktom utvrđuju elementi za obračun i isplatu osnovne zarade i zarade po osnovu radnog učinka (član 107. st. 1. do 3.); da z aposleni ima pravo na minimalnu zaradu za standardni učinak i puno radno vreme, odnosno radno vreme koje se izjednačava sa punim radnim vremenom, te da ako poslodavac i zaposleni ugovore minimalnu zaradu iz stava 1. ovog člana, poslodavac je dužan da tu zaradu isplati zaposlenom u visini utvrđenoj odlukom iz člana 113. ovog zakona za mesec u kojem se vrši isplata (član 111.); da je poslodavac dužan da pre otkaza ugovora o radu, u smislu člana 179. tačka 9) ovog zakona, zaposlenom isplati otpremninu u visini utvrđenoj opštim aktom ili ugovorom o radu (član 158. stav 1.); da p rotiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog ili kad je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni, odnosno predstavnik sindikata čiji je zaposleni član ako ga zaposleni ovlasti, može da pokrene spor pred nadležnim sudom, da je rok za pokretanje spora 90 dana od dana dostavljanja rešenja, odnosno saznanja za povredu prava (član 195. st. 1. i 2.).

Odredbama Kolektivnog ugovora „S.“ a. d. Kraljevo iz 2006. godine (u daljem tekstu: KU tuženog), koje su od značaja za konkretan spor, bilo je propisano: da se osnovna zarada zaposlenog određuje na osnovu uslova utvrđenih Pravilnikom o sistematizaciji poslova potrebnih za rad na poslovima na kojima je zaposleni zaključio ugovor o radu i vremena provedenog na radu, da se osnovna zarada utvrđuje kao proizvod iznosa osnovne zarade po radnom času za najjednostavniji posao (koeficijent 1), koeficijenta posla sadržanog u tabelarnom prikazu koji čini sastavni deo ovog KU i prosečnog mesečnog fonda ostvarenih časova rada (član 70.); da zaposleni ima pravo na minimalnu zaradu za standardni radni učinak i puno radno vreme, odnosno radno vreme koje se izjednačava sa punim radnim vremenom, da ako poslodavac i zaposleni ugovore minimalnu zaradu iz stava 1. ovog člana, poslodavac je dužan da tu zaradu isplati zaposlenom u visini utvrđenoj za mesec u kojem se vrši isplata, da se minimalna zarada uvećava za minuli rad iz člana 84. tačka 4. ovog KU, da su objektivni razlozi za isplatu minimalne zarade poremećaj u poslovanju preduzeća, odnosno nedostatak posla u organizacionom delu ili celom preduzeću (član 85.); da se zaposlenom koji predstavlja višak zaposlenih može otkazati ugovor o radu tek nakon isplate otpremnine, u skladu sa odredbama Zakona o radu, da ukoliko je zaposleni u posmatranom periodu bio na bolovanju, plaćenom odsustvu ili je primio minimalnu zaradu, pa mu je time zarada bila umanjena, kao osnovica za obračun otpremnine primenjuje se pripadajuća zarada, u skladu sa članom 70. ovog KU (član 142.).

5. Ocenjujući najpre osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta zaštite prava na pravično suđenje i prava na pravičnu naknadu za rad kada je u pitanju odlučivanje redovnih sudova povodom zahteva podnosioca za isplatu razlike u zaradi za period od 3. marta 2006. godine, pa do 20. oktobra 2008. godine, Ustavni sud je pošao od toga da minimalna zarada, u suštini, predstavlja minimum prava svakog zaposlenog u pogledu očuvanja njegove egzistencije i egzistencije njegove porodice, iz čega proizlazi da je reč o zakonom ustanovljenoj zaštiti ekonomski slabije strane u radnopravnom odnosu. S tim u vezi, Ustavni sud je stanovišta da zaposleni koji je u jednom mesecu ostvario standardni radni učinak i puno radno vreme, odnosno radno vreme koje se izjednačava sa punim radnim vremenom, ne može od svog poslodavca primiti iznos zarade koji je niži od iznosa minimalne zarade objavljenog u posmatranom periodu, bez obzira na to u kakvom je stanju poslovanje konkretnog poslodavca.

Ustavni sud konstatuje da je u parničnom postupku koji je prethodio ustavnosudskom utvrđeno da je zarada koja je isplaćivana podnosiocu do 1. jula 2006. godine na osnovu ugovora o radu, bila ili jednaka ili viša od iznosa minimalne zarade, zbog čega su bez osnova žalbeni navodi da je tuženi podnosiocu ustavne žalbe isplaćivao zaradu u iznosu manj em od on og utvrđen og KU tuženog. Upravo su KU tuženog stranke ugovorile slučajeve u kojima će se zaposlenima isplaćivati minimalna zarada, u skladu sa čim je i zaključ en pojedinačni ugovor o radu sa tužioc em, u kom je ugovorena zarad a bila upravo minimalna zarada, koju je tuženi isplaćivao . Polazeći od navedenog, Apelacioni sud je izveo ustavnopravno prihvatljiv zaključak da, u konkretnom slučaju, odredba člana 10. zaključen og ugovora o radu do dana 1. jula 2006. godine, nije suprotna imperativnim zakonskim odredbama, pa time ni ništava za period u kome je tuženi isplaćivao zaradu podnosiocu u visini jednakoj ili većoj od minimalne zarade.

Što se tiče navoda o povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, s obzirom na to da su oni gotovo identični navodima u iznetim u ustavnoj žalbi povodom koje je doneta navedena Odluka
Už-4747/2012 od 13. novembra 2014. godine, koja je objavljena na internet stranici Ustavnog suda (www.ustavni.sud.rs), Ustavni sud ukazuje da se o tome već izjasnio u toj odluci , te se stoga ovde o tome neće posebno izjašnjavati.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je ocenio da osporenom presud om nisu povređen a prav a podnosi oca ustavne žalbe na pravično suđenje i na pravičnu naknadu za rad, kao ni pravo na jednaku zaštitu prava, zbog čega je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je postupak pokrenut 7. oktobra 2008. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu, a da je okončan 16. aprila 2013. godine, donošenjem presude P1. 1223/12(08), kao i da je ukupno trajao četiri godine i pet meseci.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da, bez obzira što je razumna dužina trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od okolnosti svakog konkretnog slučaja, navedeno trajanje postupka koji se osporava ustavnom žalbom se objektivno ne može smatrati nerazumno dugim. Stoga se ni navodi ustavne žalbe ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima za tvrdnju o povredi zajemčenog prava.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, odlučujući kao u izreci pod 2.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 8 9. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odbijanje ustavne žalbe u radnom sporu o isplati razlike zarade

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti