Odluka Ustavnog suda o povredi prava u dugotrajnom stečajnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavne žalbe bivših zaposlenih u stečajnom postupku nad preduzećem sa društvenim kapitalom. Utvrđene su povrede prava na pravično suđenje, suđenje u razumnom roku i na imovinu, te je dosuđena naknada materijalne i nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Nataša Plavšić, dr Vladan Petrov i dr Dragana Kolarić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. I, R. S. i D. D, svih iz Pančeva, R. M. iz Valjeva i A. S. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. decembra 2024. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Usvaja se ustavna žalba M. I. i utvrđuje da je rešenjem Privrednog apelacionog suda Rž St. 3567/19 od 5. avgusta 2019. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništavaju se rešenja Privrednog apelacionog suda Rž St. 3567/19 od 5. avgusta 2019. godine i Privrednog suda u Pančevu R4 St. 808/19 od 24. jula 2019. godine.

3. Usvaja se ustavna žalba R. S. i utvrđuje da je rešenjem Privrednog apelacionog suda Rž St. 3553/19 od 2. avgusta 2019. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

4. Poništavaju se rešenja Privrednog apelacionog suda Rž St. 3553/19 od 2. avgusta 2019. godine i Privrednog suda u Pančevu R4 St. 798/19 od 24. jula 2019. godine.

5. Usvaja se ustavna žalba D. D. i utvrđuje da je rešenjem Privrednog apelacionog suda Rž St. 3514/19 od 2. avgusta 2019. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

6. Poništavaju se rešenja Privrednog apelacionog suda Rž St. 3514/19 od 2. avgusta 2019. godine i Privrednog suda u Pančevu R4 St. 1145/19 od 24. jula 2019. godine.

7. Usvaja se ustavna žalba R. M. i utvrđuje da je rešenjem Privrednog apelacionog suda Rž St. 3475/19 od 1. avgusta 2019. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

8. Poništavaju se rešenja Privrednog apelacionog suda Rž St. 3475/19 od 1. avgusta 2019. godine i Privrednog suda u Pančevu R4 St. 951/19 od 28. juna 2019. godine.

9. Usvaja se ustavna žalba M. I, R. S, D. D. i R. M. i utvrđuje da su im povređena prava na suđenje u razumnom roku i na imovinu, zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava, u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Pančevu u predmetu St. 246/11.

10. Usvaja se ustavna žalba A. S. i utvrđuje da joj je povređeno pravo na imovinu, zajemčeno odredbom člana 58. stav 1. Ustava, u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Pančevu u predmetu St. 246/11.

11. Utvrđuje se pravo M. I, R. S, D. D. i R. M. na naknadu nematerijalne štete, svakom u iznosu od po 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanjenom za eventualno već isplaćene iznose po osnovu eventualno utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Pančevu u predmetu St. 246/11. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

12. Utvrđuje se pravo M. I, R. S, D. D, R. M. i A. S. na naknadu materijalne štete, svakom u visini iznosa potraživanja utvrđenih u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Pančevu u predmetu St. 246/11, umanjenih za iznose koji su po tom osnovu eventualno već isplaćeni ili na drugi način namireni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

13. Odbacuje se utavna žalba A. S. izjavljena radi nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Pančevu u predmetu St. 246/11.

14. Odbacuju se zahtevi podnosilaca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. M. I. iz Pančeva i druga lica navedena u uvodu i izreci podneli su Ustavnom sudu 11. septembra 2019. godine, preko punomoćnika T. V. O, advokata iz Beograda, ustavne žalbe protiv rešenja Privrednog apelacionog suda Rž St. 3567/19 od 5. avgusta 2019. godine, Rž St. 3553/19 od 2. avgusta 2019. godine, Rž St. 3514/19 od 2. avgusta 2019. godine, Rž St. 3475/19 od 1. avgusta 2019. godine i Rž St. 3472/19 od 1. avgusta 2019. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na naknadu štete, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo i prava na imovinu, zajemčenih članom 32. stav 1, članom 35. stav 2, članom 36. i članom 58. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Osporenim rešenjima pravnosnažno su odbijeni prigovori predlagača, ovde podnosilaca ustavnih žalbi, radi ubrzavanja stečajnog postupka koji se vodi pred Privrednim sudom u Pančevu u predmetu St. 246/11 nad stečajnim dužnikom DP „H.“ Pančevo.

Podnosioci ustavnih žalbi smatraju da su im odbijanjem prigovora povređena označena ustavna prava. Istakli su zahtev za naknadu materijalne štete, kao i troškova postupka pred Ustavnim sudom.

A. S. iz Beograda je 31. marta 2022. godine, preko istog punomoćnika, na osnovu člana 31. stav 1. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 40/15), podnela Prvom osnovnom sudu u Beogradu tužbu protiv Republike Srbije, Visokog saveta sudstva, Privrednog suda u Pančevu, radi naknade materijalne štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku.

Imajući u vidu da je odredbom člana 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 92/23), koji je stupio na snagu 4. novembra 2023. godine, propisano da se Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku ne primenjuje na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, te da je odredbom člana 16. stav 4. istog zakona propisano da se tužba za naknadu imovinske štete koja je podneta u vezi sa povredom prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom ili izvršnom postupku iz člana 1. ovog zakona po kojoj nije doneta prvostepena odluka do dana stupanja na snagu ovog zakona, smatra ustavnom žalbom, Prvi osnovni sud u Beogradu je dostavio ovaj predmet Ustavnom sudu na dalji postupak i odlučivanje.

Podnositeljka je u predmetnoj tužbi, koja se u smislu citiranih odredaba Zakona smatra ustavnom žalbom (u daljem tekstu: ustavna žalba), istakla da je u spornom stečajnom postupku podnela prijavu potraživanja iz radnog odnosa, koje joj je u tom postupku priznato, ali koje nije naplatila, iako postupak traje više godina. Iz tog razloga je podnela prigovor radi ubrzavanja postupka, koji je usvojen rešenjem nadležnog privrednog suda.

Podnositeljka je u tužbi zahtevala da joj bude dosuđena naknada materijalne štete u iznosu priznatog, a nenaplaćenog novčanog potraživanja u predmetnom stečajnom postupku, sa zakonskom zateznom kamatom. Takođe, podnositeljka je zahtevala i naknadu troškova postupka.

Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 43. stav 1. i 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), ustavne žalbe spojio, radi jedinstvenog postupanja.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu dostavljene dokumentacije i dopisa Prvog osnovnog suda u Beogradu Su VIII -43-53/24 od 8. novembra 2024. godine, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Stečajni poverioci, ovde podnosioci ustavnih žalbi, prijavili su potraživanja iz radnog odnosa u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Pančevu u predmetu St. 246/11 nad stečajnim dužnikom DP „H.“ Pančevo, koji je pokrenut 26. maja 2011. godine. Potraživanja podnosilaca su priznata zaključkom suda.

Stečajni dužnik DP „H.“ Pančevo je preduzeće sa većinskim društvenim kapitalom.

Podnosioci su u periodu od 24. maja do 26. juna 2019. godine podneli prigovore radi ubrzavanja predmetnog stečajnog postupka, koji su rešenjima Privrednog suda u Pančevu R4 St. 808/19 od 24. jula 2019. godine, R4 St. 798/19 od 24. jula 2019. godine, R4 St. 1145/19 od 24. jula 2019. godine, R4 St. 951/19 od 28. juna 2019. godine i R4 St. 947/19 od 28. juna 2019. godine odbijeni kao neosnovani.

Privredni apelacioni sud je osporenim rešenjima potvrdio navedena prvostepena rešenja.

Iz spisa predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu Prr1. 263/23 koji je ustupljen Ustavnom sudu po tužbi podnositeljke A. S. protiv Republike Srbije, Visokog saveta sudstva, Privrednog suda u Pančevu, radi naknade materijalne štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku, utvrđeno je da joj je rešenjem Privrednog suda u Pančevu R4 St. 727/21 od 1. oktobra 2021. godine usvojen prigovor radi ubrzavanja i utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodi nad stečajnim dužnikom DP „H.“ Pančevo, pred Privrednim sudom u Pančevu u predmetu St. 246/11 i naloženo postupajućem sudiji da u roku od četiri meseca od dana prijema ovog rešenja preduzme neophodne mere i radnje u cilju okončanja stečajnog postupka.

Iz sadržine dopisa Prvog osnovnog suda u Beogradu Su VIII -43-53/24 od 8. novembra 2024. godine, utvrđeno je da je podnositeljka ustavne žalbe A. S. 31. marta 2022. godine podnela tom sudu tužbu za naknadu neimovinske štete zbog porede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Pančevu u predmetu St. 246/11. Presudom Višeg suda u Beogradu Gžrr. 274/24 od 27. juna 2024. godine odbijene su kao neosnovane žalbe tužilje i tužene i potvrđena presuda Prvnog osnovnog suda u Beogradu Prr. 349/22 od 1. februara 2023. godine ispravljena rešenjem istog suda od 16. aprila 2024. godine u stavu prvom i trećem izreke, dok je u stavu drugom izreke preinačena pa je tužena obavezana da tužilji na ime novčanog obeštećenja pored iznosa od 600 evra isplati iznos od još 200 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije sa zakonskom zateznom kamatom od dana donošenja prvostepene presude do isplate, dok je preko iznosa od 800 evra do traženog iznosa od 1.800 evra sa zakonskom zateznom kamatom odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev.

4. Odredbama člana 18. st. 2. i 3. Ustava je utvrđeno da se Ustavom jemče, i kao takva, neposredno primenjuju ljudska i manjinska prava zajemčena opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima i zakonima i da se odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, saglasno važećim međunarodnim standardima ljudskih i manjinskih prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Odredbom člana 2. Zakona o izmeni i dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 92/23) propisano je da se u članu 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13, 40/15, 103/15 i 10/23) dodaje stav 2. koji glasi: „Izuzetno od stava 1. ovog člana ustavna žalba može se izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, ako je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u stečajnim i izvršnim postupcima koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom.”

Odredbom člana 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 92/23), koji je stupio na snagu 4. novembra 2023. godine, propisano je da se Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku ne primenjuje na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom. Odredbom člana 16. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano je da se prigovor radi ubrzavanja stečajnog ili izvršnog postupka iz člana 1. ovog zakona po kojem nije doneta odluka do dana stupanja na snagu ovog zakona, smatra ustavnom žalbom.

5. Ustavni sud najpre ukazuje da su prigovori radi ubrzavanja postupka podneti povodom trajanja stečajnog postupka koji je pred Privrednim sudom u Pančevu u predmetu St. 264/11, pokrenut 26. maja 2011. godine i da još nije okončan.

U vezi sa osnovanošću ovih navoda i tvrdnji podnosilaca sa aspekta povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud upućuje na stavove i ocene koji su detaljno izneti u Odluci Už-11320/2021 od 7. juna 2023. godine, koja je objavljena na internet stranici Ustavnog suda: www.ustavni.sud.rs, a koji se primenjuju u konkretnom slučaju.

Naime, Ustavni sud ukazuje da u ovoj vrsti predmeta gde je stečajni dužnik preduzeće sa većinskim državnim ili društvenim kapitalom, složenost postupka, ali i drugi kriterijumi iz člana 4. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, ne mogu biti isključivo relevantni, čak ni odlučujući. Naime, Ustavni sud naglašava da Evropski sud za ljudska prava u predmetima koji se tiču neizvršenja pravnosnažnih sudskih odluka donetih prema preduzećima sa većinskim državnim ili društvenim kapitalom ne razmatra okolnosti, niti kriterijume od uticaja na trajanje izvršnog, odnosno stečajnog postupka, već utvrđuje povredu Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda samim tim što potraživanje nije namireno u određenom vremenskom periodu, nezavisno od toga u kom postupku je podnosilac pokušao da namiri svoja potraživanja. U skladu sa praksom Evropskog suda, Republika Srbija (a ne stečajni dužnik) neposredno odgovara za dugove preduzeća sa većinskim društvenim, odnosno državnim kapitalom, te se u tom smislu od države prvenstveno očekuje da svoja dugovanja, koja su već utvrđena pravnosnažnom sudskom odlukom, isplati u određenom roku direktno iz budžeta, bez obzira na prirodu i složenost postupka u kome se namirenje sprovodi (čak i ako je u pitanju stečajni postupak).

Stoga Ustavni sud smatra da svaki postupak koji se vodi radi namirenja pravnosnažno utvrđenog potraživanja (stečajni, izvršni ili neki drugi) prema preduzeću sa većinskim društvenim, odnosno državnim kapitalom, a koji traje duže od perioda koji se u praksi Evropskog suda smatra prihvatljivim, predstavlja osnov za utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku. U predmetu Lilić i drugi protiv Srbije (predstavke br. 16857/19 i 43001/19, od 14. januara 2021. godine, stav 11.), Evropski sud je konstatovao da je još ranije isticao da je period neizvršenja pravnosnažne domaće odluke do godinu dana u skladu sa zahtevima Evropske konvencije, te da je utvrđivao povredu kada god je taj period bio duži od godinu dana, bez obzira na to da li se pravnosnažna domaća odluka izvršava kroz izvršni ili stečajni postupak. Ustavni sud naglašava da u tom slučaju nisu od isključivog ili odlučujućeg značaja okolnosti od uticaja na trajanje izvršnog, odnosno stečajnog postupka, kao što su složenost postupka i postupanje organa postupka i stranaka u postupku, već je odlučujuća okolnost za utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku upravo činjenica da potraživanje nije namireno u relevantnom vremenskom periodu, u skladu sa praksom Evropskog suda.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da je stečajni postupak u konkretnom slučaju u trenutku podnošenja prigovora radi ubrzavanja postupka trajao nešto više od osam godina, te da postupajući sudovi prilikom donošenja osporenih rešenja nisu imali u vidu relevantnu praksu Evropskog suda (koja je detaljno izneta u Odluci Už-11320/2021 od 7. juna 2023. godine), Ustavni sud je ocenio da je u osporenim rešenjima Privrednog apelacionog suda merodavno pravo primenjeno na ustavnopravno neprihvatljiv način, čime je podnosiocima povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Ustavni sud napominje da je sličan pravni stav izneo u Odluci Už-5357/2022 od 7. marta 2024. godine.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. Zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), usvojio ustavne žalbe podnosilaca, odlučujući kao u prvom delu tač. 1, 3, 5. i 7. izreke.

6. Odlučujući o načinu otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud je, primenom odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, poništio osporena rešenja, odlučujući kao u tač. 2, 4, 6. i 8. izreke.

Međutim, imajući u vidu da je odredbom člana 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, koji je stupio na snagu 4. novembra 2023. godine, isključena nadležnost sudova za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u odnosu na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, kao i činjenicu da je osporeni stečajni postupak u međuvremenu okončan, Ustavni sud nije vratio predmet sudu na ponovno odlučivanje o istaknutoj povredi prava na suđenje u razumnom roku. Iz istog razloga, Ustavni sud je u tač. 2, 4, 6. i 8. izreke poništio i prvostepena rešenja, iako ona nisu osporena ustavnim žalbama.

7. Odlučujući o istaknutoj povredi prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Pančevu u predmetu St. 246/11, Ustavni sud je, takođe, pošao od prakse Evropskog suda u predmetu Lilić i drugi protiv Srbije, a imajući u vidu da je osporeni stečajni postupak koji se vodi prema društvenom preduzeću, u trenutku podnošenja prigovora radi ubrzavanja postupka trajao preko osam godina, pri čemu u navedenom periodu utvrđena potraživanja podnosilaca ustavnih žalbi, iz radnog odnosa nisu namirena, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocima iz tačke 11. izreke povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, stoga, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavne žalbe i utvrdio da je podnosiocima M. I, R. S, D. D. i R. M, u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Pančevu u predmetu St. 246/11 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 9. izreke.

8. Razmatrajući tvrdnje podnosilaca da im je u označenom stečajnom postupku povređeno pravo na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, Ustavni sud je pošao od svog stava da je u predmetima koji se tiču neizvršenja pravnosnažnih sudskih odluka donetih prema preduzećima sa većinskim državnim ili društvenim kapitalom, utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku preduslov za utvrđivanje povrede prava na imovinu i usvajanje zahteva za naknadu materijalne štete u visini nenaplaćenog, odnosno nenamirenog potraživanja.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da je prethodno utvrdio da je podnosiocima ustavnih žalbi povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u osporenom stečajnom postupku, Ustavni sud je ocenio da propust Privrednog suda u Pančevu da obezbedi namirenje potraživanja podnosilaca koja potiču iz radnog odnosa, prema stečajnom dužniku sa većinskim društvenim kapitalom, predstavlja povredu prava podnosilaca na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavne žalbe podnosilaca M. I, R. S, D. D. i R. M. i utvrdio da im je u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Pančevu u predmetu St. 246/11 povređeno pravo na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 9. izreke.

9. U odnosu na podnositeljku ustavne žalbe A. S, Ustavni sud konstatuje da je Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku stupio na snagu 1. januara 2016. godine i da je njime predviđeno da zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u postupcima koji su još uvek u toku pruža nadležni sud, a ne Ustavni sud. Takođe, iz odredbe člana 31. stav 1. ovog zakona proizlazi da se zaštita prava na imovinu u slučaju utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, ostvaruje pred nadležnim sudovima, i to podnošenjem tužbe protiv Republike Srbije, sa zahtevom za naknadu materijalne štete.

Međutim, citiranim odredbama Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku isključena je primena predmetnog zakona u odnosu na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, što znači da u ovoj vrsti postupaka sudovi više nisu nadležni za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu, već je to postala isključiva nadležnost Ustavnog suda, bez obzira na to da li je predmetni postupak u toku ili je okončan.

Imajući navedeno u vidu, a posebno odredbu člana 16. stav 4. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da se tužba podnosioca, podneta nadležnom sudu radi naknade materijalne štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku, smatra ustavnom žalbom.

Prilikom odlučivanja o tome da li je podnositeljki A. S. povređeno pravo na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, zbog kašnjenja u namirenju i isplati pravnosnažno utvrđenog potraživanja iz radnog odnosa prema preduzeću sa većinskim društvenim kapitalom, kao i o zahtevu podnositeljke za naknadu materijalne štete u visini nenaplaćenog potraživanja u stečajnom postupku, Ustavni sud je imao u vidu svoj stav da je utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku preduslov isticanja povrede prava na imovinu i zahteva za naknadu materijalne štete u visini nenaplaćenog potraživanja. Naime, pravnosnažnim rešenjem nadležnog privrednog suda usvojen je prigovor podnositeljke i utvrđeno da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u spornom stečajnom postupku, u kome je prijavila svoje potraživanja iz radnog odnosa prema stečajnom dužniku, a koje joj je u tom postupku priznato, ali nije namireno.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da propust Privrednog suda u Pančevu da obezbedi namirenje potraživanja podnositeljke koje potiče iz radnog odnosa u stečajnom postupku u predmetu St. 246/11, prema stečajnom dužniku sa pretežnim društvenim kapitalom, predstavlja povredu prava podnositeljke na imovinu iz člana 58. Ustava (videti Odluku Už-14718/2023 od 8. februara 2024. godine). Stoga je Ustavni sud usvojio ustavnu žalbu podnositeljke, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 10. izreke.

10. Iz navoda ustavnih žalbi proizlazi da podnosioci zahtevaju naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, jer ističu da im je, usled nemogućnosti naplate potraživanja u stečajnom postupku i postupcima koji su mu prethodili, pričinjena kako materijalna, tako i nematerijalna šteta. Stoga je Sud, na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 11. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavnih žalbi M. I, R. S, D. D. i R. M. zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete, i to svakom podnosiocu u iznosu od po 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanjenom za eventualno već isplaćene iznose po osnovu eventualno utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Pančevu u predmetu St. 246/11. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini iznosa naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu stavove Evropskog suda koji su izraženi u odluci u predmetu Stanković protiv Srbije (predstavka broj 41285/19, odluka od 19. decembra 2019. godine), a koje je i Ustavni sud prihvatio u svojoj praksi (videti npr. Odluku Už-7309/2018 od 17. decembra 2020. godine i Odluku Už- 277/2017 od 4. juna 2020. godine).

11. Odlučujući o načinu otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava na imovinu, Ustavni sud je, saglasno članu 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 12. izreke, utvrdio pravo podnosilaca ustavnih žalbi M. I, R. S, D. D, R. M. i A. S. na naknadu materijalne štete, svakom u visini iznosa potraživanja utvrđenih u stečajnom postupku pred Privrednim sudom u Pančevu u predmetu St. 246/11, umanjenih za iznose koji su po tom osnovu eventualno već isplaćeni ili na drugi način namireni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da je Evropski sud u presudi Stevanović i drugi protiv Srbije (broj predstavke 43815/17 i 15 drugih, od 27. avgusta 2019. godine, stav 17.) prihvatio stanovište prema kome prilikom dosuđivanja materijalne štete zbog propusta da potraživanje podnosilaca bude namireno, podnosioci nemaju pravo na zakonsku zateznu kamatu za period nakon pokretanja stečajnog postupka.

12. Ustavni sud ukazuje da nije posebno razmatrao tvrdnje podnosilaca kojima se ukazuje da im je osporenim rešenjima povređeno pravo na naknadu štete iz člana 35. stav 2. i pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, imajući u vidu da je prethodno utvrdio povrede ostalih ustavnih prava i odredio način otklanjanja štetnih posledica. Imajući u vidu navedeno, Sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavne žalbe u ovom delu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tač. 1, 3, 5. i 7. izreke.

13. U pogledu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku pred Privrednim sudom u Pančevu u predmetu St. 246/11, u odnosu na podnositeljku ustavne žalbe A. S. za naknadu Ustavni sud je imajući u vidu stavove Evropskog suda koji su izražene u odluci u predmetu Stanković protiv Srbije (predstavka broj 41285/19, odluka od 19. decembra 2019. godine), a koje je i Ustavni sud prihvatio u svojoj praksi (videti npr. Odluku Už-7309/2018 od 17. decembra 2020. godine i Odluku Už- 277/2017 od 4. juna 2020. godine), utvrdio da joj je pravnosnažno dosuđen iznos od 800 evra (presuda Višeg suda u Beogradu Gžrr. 274/24 od 27. juna 2024. godine), koji predstavlja visinu koju Evropski sud smatra dovoljnom i adekvatnom novčanom satisfakcijom zbog nemogućnosti naplate potraživanja u razumnom roku, te Ustavni sud zaključuje da je podnositeljka izgubila „status žrtve“ u smislu člana 34. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Ustavni sud, posebno, naglašava da je, u skladu sa praksom Evropskog suda, u ovakvim predmetima, koji se tiču povrede prava na suđenje u razumnom roku zbog neizvršenja, odnosno kašnjenja u izvršenju sudskih odluka u kojima je dužnik preduzeće sa isključivim ili većinskim državnim ili društvenim kapitalom, dovoljno dosuditi naknadu nematerijalne štete (novčano obeštećenje) u ukupnom iznosu od 800 evra, pri čemu nije od značaja da li je povreda prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom izvršnom ili stečajnom postupku utvrđena jednom ili više puta.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovu ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u tački 13. izreke.

14. Imajući u vidu da je podnositeljki ustavne žalbe A. S. nakon donošenja osporenog rešenja Privrednog apelacionog suda Rž St. 3472/19 od 1. avgusta 2019. godine, u postupku po prigovoru radi ubrzavanja stečajnog postupka pred Privrednim sudom u Pančevu St. 246/11 utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud nalazi da bi razmatranje osporenog rešenja bilo bespredmetno, te u tom delu nije razmatrao ustavnu žalbu navedene podnositeljke.

15. U pogledu zahteva podnosilaca ustavnih žalbi M. I, R. S, D. D. i R. M. za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. Kako u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15 od 12. maja 2022. godine, stav 83.), Sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ove zahteve, rešavajući kao u tački 14. izreke.

16. U pogledu zahteva podnositeljke A. S. za naknadu troškova parničnog postupka koji je pred nadležnim sudom vođen do stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku (a koji je nakon toga ustupljen na nadležnost Ustavnom sudu), Ustavni sud najpre ukazuje da je članom 3. stav 2. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano da stranka ne plaća sudsku taksu u postupcima u kojima se štiti pravo na suđenje u razumnom roku, zbog čega svakako nema osnova za naknadu troškova po navedenom osnovu, tj. sudske takse. Dalje, imajući u vidu da se tužba podnositeljke u smislu citiranih izmena zakona smatra ustavnom žalbom, Ustavni sud je zahtev podnositeljke za naknadu troškova parničnih postupaka, razmatrao u smislu odredaba o troškovima postupka pred Ustavnim sudom iz člana 6. Zakona o Ustavnom sudu.

Ustavni sud ukazuje da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, pri čemu u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona (videti presudu u predmetu Evropskog suda Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83.).

Ustavni sud, takođe, ukazuje da je pred ovim sudom u toku veliki broj postupaka po ustupljenim predmetima - ustavnim žalbama podnosilaca sa zahtevima za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu zbog kašnjenja u naplati potraživanja prema preduzećima sa većinskim državnim/društvenim vlasništvom, a koji se nalaze u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji i koji su podnosili posebne, pojedinačne ustavne žalbe preko istih advokata, pri čemu je i ova ustavna žalba dodatno veštački fragmentisane tako što je podnošena posebne ustavne žalbe (ranije tužbe) sa zahtevom za naknadu nematerijalne štete, a posebne ustavna žalba (ranije tužbe) sa zahtevom za naknadu materijalne štete.

Ustavni sud smatra da ovakav način fragmentisanja postupaka ne može doprineti ekonomičnosti, niti efikasnosti odlučivanja u predmetima u kojima stranka već duži vremenski period čeka namirenje svog potraživanja iz radnog odnosa, a što je primarni cilj delotvorne zaštite prava. Istovremeno, ovakvo postupanje dovodi do rasta ukupnog broja sudskih predmeta i može negativno da utiče na organizaciju i opterećenost u radu sudova, a što dalje može dovesti do dužeg trajanja sudskih postupaka uopšte i usporiti proces odlučivanja (videti odluku Evropskog suda u predmetu Alessandro Ferrara protiv Italije i 18 drugih predstavki, predstavke br. 2394/22 i dr, od 16. maja 2023. godine, st. 45-68.) .

Pored toga, Ustavni sud naglašava da je usvojenim izmenama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku i ovom odlukom Ustavnog suda obezbeđena delotvorna zaštita prava podnositeljke ustavne žalbe, koja će u skladu sa poštovanjem principa supsidijarnosti, kao i praksom Evropskog suda, traženu zaštitu prava brže ostvariti u okvirima nacionalnog pravnog sistema.

Imajući navedeno u vidu, Ustavni sud ocenjuje da nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom na ime zastupanja od strane advokata u svakom pojedinačnom predmetu, budući da ti troškovi nisu bili opravdani, niti nužni. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ove zahteve, rešavajući kao u tački 14. izreke.

17. Na osnovu iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda, Sud je doneo Odluku kao u izreci.

 

 

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.