Odluka o povredi prava na pravično suđenje u disciplinskom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu državne službenice kojoj je prestao radni odnos. Utvrđena je povreda prava na pravično suđenje zbog nedostatka obrazloženja presude Upravnog suda i povreda prava na suđenje u razumnom roku zbog dugotrajnosti postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi G. M . iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. marta 2017. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba G. M . i utvrđuje da je presudom Upravnog suda - Odeljenje u Novom Sadu U. 17680/12 od 24. oktobra 2014. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Upravnog suda - Odeljenje u Novom Sadu U. 17680/12 od 24. oktobra 2014. godine i određuje se da isti sud donese novu odluku o tužbi podnositeljke ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Ministarstva pravde i državne uprave - Uprava za izvršenje krivičnih sankcija broj 116-06-55/2009-03/2 od 15. novembra 2012. godine.

3. Usvaja se ustavna žalba G. M . i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vođen pred Ministarstvom pravde - Uprava za izvršenje krivičnih sankcija - Okružni zatvor u Novom Sadu u predmetu broj 3572 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

4. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

5. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. G. M . iz Novog Sada podnela je Ustavnom sudu, 25. decembra 2014. godine, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda - Odeljenje u Novom Sadu U. 17680/12 od 24. oktobra 2014. godine, zbog povrede načela vladavine prava i načela zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda, utvrđenih odredbama čl. 3. i 22. Ustava Republike Srbije, kao i prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, prava na rehabilitaciju i naknadu štete, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, te prava na rad, zajemčenih odredbama čl. 32, 35, 36. i 60. Ustava.

Podnositeljka ustavne žalbe je navela: da je 7. novembra 2008. godine u Okružni zatvor u Novom Sadu doveden osuđeni radi izdržavanja kazni zatvora izrečenih dvema pravnosnažnim presudama; da ga je policija "protivpravno" dovela po „obustavljenoj“ poternici; da je to lice podnelo molbe za odlaganje izvršenja obe kazne zatvora; da je predsednik Opštinskog suda u Rumi rešenjima IK. 70/07 i IK. 153/08 oba od 3. novembra 2008. godine odbio kao neosnovane navedene molbe i poučio osuđenog o pravu na žalbu; da je osuđeni u zakonskom roku izjavio žalbe protiv pomenutih rešenja; da je odredbom člana 54. stav 1. Zakona o izvršenju krivičnih sankcija izričito propisano da molba za odlaganje izvršenja kazne zatvora zadržava izvršenje kazne do pravnosnažnosti rešenja o molbi.

Podnositeljka je dalje navela da je prilikom dovođenja osuđenog lica na izdržavanje kazne zatvora dala mišljenje, poštujući i primenjujući pozitivne propise, naročito odredbe člana 54. stav 1, člana 4. i člana 44. stav 3. Zakona o izvršenju krivičnih sankcija. S tim u vezi je istakla da ju je Ž.R, kao vođa smene u vreme dovođenja osuđenog, pitao kako glasi odredba zakona, a ne šta da uradi u konkretnom slučaju, budući da ona kao načelnik Službe za opšte poslove nije mogla njemu, kao pripadniku Službe obezbeđenja, davati naloge jer mu nije bila ni na koji način nadređena.

Istakla je da su upravni organi i Upravni sud propustili da izvedu određene dokaze koji su bili ključni za rasvetljavanje spornog događaja. U tom smislu je navela da je najpre u podnesku od 4. decembra, a potom na usmenoj raspravi od 22. decembra 2008. godine, predložila da se izvrši uvid u sledeće javne isprave: rešenja Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici IKŽ. 68/08 i IKŽ. 69/08 oba od 20. novembra 2008. godine, kojima su odbijene žalbe osuđenog lica izjavljene protiv pomenutih rešenja donetih po molbama za odlaganje izvršenja kazni zatvora, te u nalog Opštinskog suda u Rumi od 24. novembra 2008. godine u kome stoji da se osuđeni ima javiti na izdržavanje kazne zatvora tek 10. decembra 2008. godine. Smatra da se iz navedenih isprava jasno vidi da 7. novembra 2008. godine nisu bili ispunjeni zakonski uslovi za prijem osuđenog na izdržavanje kazne zatvora. Po njenom mišljenju, to potvrđuje i dopis Ministarstva unutrašnjih poslova - Kabinet ministra - Biro za pritužbe i predstavke broj 11437/08-7 od 3. juna 2009. godine u kome je navedeno da je osuđeni u Okružni zatvor u Novom Sadu doveden po poternici koja je obustavljena od strane Opštinskog suda u Rumi, te da su zbog tog propusta preduzete mere protiv odgovornog policijskog službenika.

Navela je i da joj nije bila data mogućnost da se izjasni o spornom događaju na usmenoj javnoj raspravi pred Upravnim sudom, u skladu sa članom 33. Zakona o upravnim sporovima. Takođe, smatra da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zbog šestogodišnjeg trajanja postupka u kome su održana tri upravna spora.

Predložila je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i da naloži Ministarstvu pravde - Upravi za izvršenje krivičnih sankcija da je vrati na rad u roku od osam dana ili da naloži Upravnom sudu da u roku od 60 dana od dana dostavljanja Odluke Ustavnog suda ponovi postupak po tužbi. Tražila je naknadu materijalne i nematerijalne štete "zbog povrede ljudskih prava i po osnovu povrede prava na suđenje u razumnom roku".

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, iz spisa predmeta Ministarstva pravde - Uprava za izvršenje krivičnih sankcija - Okružni zatvor u Novom Sadu broj 3572 i Upravnog suda - Odeljenje u Novom Sadu U. 17680/12, kao i celokupne priložen e dokumentacij e, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ov oj ustavnosudsk oj stvari:

3.1. Upravnik Okružnog zatvora u Novom Sadu je 17. novembra 2008. godine doneo zaključak broj 3572 o pokretanju disciplinskog postupka protiv podnositeljke ustavne žalbe, zaposlene u Službi za opšte poslove, na radnom mestu načelnik Službe, zbog osnovane sumnje da je učinila težu povredu radne dužnosti - neizvršavanje ili nesavesno, neblagovremeno ili nemarno izvršavanje poslova ili naloga pretpostavljenog iz člana 109. tačka 1) Zakona o državnim službenicima. U zahtevu je navedeno da je "podnositeljka 7. novembra 2008. godine na pitanje vođe smene da protumači da li treba primiti ili odbiti prijem osuđenog S.R, nakon što joj je dežurni predočio da je osuđeni uložio molbu za odlaganje izvršenja kazne koju je Opštinski sud u Rumi odbio kao neosnovanu i dao mu pravo na žalbu u roku od tri dana od dana prijema rešenja, koje je on i iskoristio, dala tumačenje da navedena molba odlaže izvršenje kazne i da treba odbiti prijem osuđenog, što je vođa smene i učinio".

Upravnik Okružnog zatvora u Novom Sadu je 21. novembra 2008. godine doneo dopunu zaključka o pokretanju disciplinskog postupka broj 3572-2, kojim je podnositeljki ustavne žalbe stavio na teret to "što je 7. novembra 2008. godine, oko 18,00 časova, u svojstvu načelnika Službe za opšte poslove, nezakonito postupila tako što je u razgovoru sa vođom smene, odnosno dežurnim u zatvoru Ž.R, istom usmeno naložila da odbije prijem osuđenog lica S.R. iz Klenka, privedenog od strane ovlašćenih lica PU Šabac, radi izdržavanja kazni zatvora po presudi Opštinskog suda u Šapcu K. 635/06 od 26. septembra 2006. godine i presudi Okružnog suda u Šapcu K. 200/05 od 22. februara 2006. godine, kao i naloga Opštinskog suda u Rumi IK. 153/08 od 4. novembra 2008. godine i IK. 70/07 od 11. jula 2007. godine, za prijem osuđenog u Okružni zatvor u Novom Sadu", čime je učinila težu povredu dužnosti iz radnog odnosa "regulisanu" Zakonom o državnim službenicima.

Punomoćnik podnositeljke ustavne žalbe je u podnesku od 4. decembra 2008. godine predložio prvostepenom organu da za usmenu raspravu pribavi rešenja Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici IKŽ. 68/08 i IKŽ. 69/08 oba od 20. novembra 2008. godine, kojima su odbijene žalbe osuđenog S.R. izjavljene protiv rešenja Opštinskog suda u Rumi IK. 70/07 i IK. 153/08 oba od 3. novembra 2008. godine, kao i nalog Opštinskog suda u Rumi od 24. novembra 2008. godine kojim je osuđenom naloženo da se javi na izdržavanje kazne zatvora 10. decembra 2008. godine.

Podnositeljka ustavne žalbe je u pisanoj odbrani dostavljenoj za usmenu raspravu od 22. decembra 2008. godine, pored ostalog, navela: da je "poučila" vođu smene Ž.R. i referenta matične evidencije J.L. o sadržaju člana 54. Zakona o izvršenju krivičnih sankcija, prema kome molba za odlaganje izvršenja kazne zatvora zadržava izvršenje kazne do pravnosnažnosti rešenja o molbi; da je u razgovoru sa referentom za izvršenje krivičnih sankcija Opštinskog suda u Rumi istakla da činjenica da je osuđeni sproveden iz pritvora na izdržavanje kazne zatvora ne može imati uticaj na pravo tog lica da traži odlaganje izvršenja kazne, te da se predsednik Opštinskog suda u Rumi upustio u meritorno odlučivanje o molbama osuđenog za odlaganje izvršenja kazni i osuđenom dao pravo da se žali protiv rešenja o odbijanju molbi; da ju je načelnik Službe za obezbeđenje zamolio, pošto se nalazio u vožnji, da pozove vođu smene i da prenese svoj stav, što je ona iz kolegijalnih razloga učinila; da se prijem i otpust lica prema tada važećem aktu o sistematizaciji radnih mesta u Okružnom zatvoru u Novom Sadu, nalazi u opisu radnog mesta vođe smene, koji je od podnositeljke mogao dobiti samo tumačenje propisa, dok naloge prima od svog pretpostavljenog tj. načelnika Službe za obezbeđenje i upravnika zatvora .

Na usmenoj raspravi održanoj 22. decembra 2008. godine izvedeni su dokazi saslušanjem u svojstvu svedoka vođe smene Ž.R, referenta u matičnoj evidenciji J.L. i načelnika Službe za obezbeđenje A.B. Disciplinska komisija nije prihvatila predlog podnositeljke za izvođenje dokaza čitanjem isprava navedenih u pomenutom podnesku od 4. decembra 2008. godine.

Rešenjem Ministarstva pravde - Uprava za izvršenje zavodskih sankcija - Okružni zatvor u Novom Sadu broj 3572 od 3. februara 2009. godine utvrđeno je da je podnositeljka ustavne žalbe odgovorna što je "17. novembra" 2008. godine, u svojstvu načelnika Službe za opšte poslove, usmeno dala nalog vođi smene Ž.R. da se odbije prijem osuđenog lica S.R. radi izdržavanja kazne zatvora po presudama i nalozima navedenim u dopuni zaključka o pokretanju disciplinskog postupka, čime je učinila težu povredu dužnosti iz radnog odnosa iz člana 109. tačka 2) Zakona o državnim službenicima, te joj je izrečena disciplinska kazna prestanak radnog odnosa iz člana 110. stav 2. tačka 3) tog zakona. U obrazloženju prvostepenog rešenja je navedeno: da je podnositeljka ustavne žalbe za usmenu raspravu održanu 22. decembra 2008. godine dostavila pisanu odbranu u kojoj "priznaje" da je "naložila" vođi smene Ž.R. da odbije prijem osuđenog lica S.R, zbog toga što je imala saznanje da je osuđeni podneo molbu za odlaganje izvršenja kazne zatvora i da je nadležni sud bio u obavezi da obavesti zavod o datumu kada osuđeni treba da se javi radi izdržavanja kazne zatvora; da je disciplinska komisija na usmenoj raspravi saslušala u svojstvu svedoka vođu smene Ž.R, koji je u svom iskazu "u potpunosti potvrdio" navode iz zaključka o pokretanju disciplinskog postupka, ističući da je odbio prijem osuđenog lica jer je takvo uputstvo dobio od podnositeljke ustavne žalbe; da su u svojstvu svedoka saslušani J.L, referent matične evidencije, i A.B, načelnik Službe za obezbeđenje, te da su izneli da je po "nalogu" podnositeljke odbijen prijem osuđenog lica; da je nakon održane usmene rasprave, na sednici od 29. januara 2009. godine, disciplinska komisija utvrdila da je podnositeljka nezakonito postupila kada je dala nalog vođi smene da odbije prijem osuđenog lica na osnovu navedenih akata koji su se nalazili u matičnoj evidenciji Okružnog zatvora u Novom Sadu; da je disciplinska komisija upravniku Okružnog zatvora uputila predlog da se podnositeljka oglasi odgovornom za navedenu težu povredu dužnosti iz radnog odnosa i da joj se izrekne disciplinska kazna - novčana kazna 30% od plate za puno radno vreme, isplaćene za mesec u kome je novčana kazna izrečena, u trajanju od šest meseci iz člana 110. stav 2. tačka 1) Zakona o državnim službenicima; da je upravnik Okružnog zatvora u Novom Sadu podnositeljki izrekao disciplinsku kaznu prestanak radnog odnosa, pre svega ceneći težinu učinjene povrede dužnosti iz radnog odnosa i da bi ostajanje podnositeljke u radnom odnosu narušilo radnu disciplinu ostalih državnih službenika u ustanovi.

Rešenjem Ministarstva pravde - Uprava za izvršenje zavodskih sankcija broj 116-06-55/2009-03 od 2. aprila 2009. godine odbijena je kao neosnovana žalba podnositeljke izjavljena protiv navedenog prvostepenog rešenja.

Upravni sud je presudom U. 9043/10 (2009) od 10. juna 2011. godine uvažio tužbu podnositeljke i poništio navedeno drugostepeno rešenje. Taj sud je ukazao na to da u obrazloženju drugostepenog rešenja nije na pouzdan način utvrđeno ko je dao nalog da se odbije prijem osuđenog lica, odnosno ko u konkretnom slučaju od koga prima naloge, imajući u vidu izjave koje su date na službenim beleškama i na zapisniku o usmenoj raspravi održanoj 22. decembra 2008. godine. Stoga je Upravni sud našao da se tuženi organ u svom rešenju nije izjasnio o svim navodima žalbe i nije dao dovoljne i opredeljujuće razloge za njeno odbijanje.

Postupajući u izvršenju navedene presude, Ministarstvo pravde - Uprava za izvršenje krivičnih sankcija je 4. jula 2011. godine donelo rešenje broj 116-06-55/2011-03/1 kojim je ponovo odbijena kao neosnovana žalba podnositeljke izjavljena protiv prvostepenog rešenja od 3. februara 2009. godine. Taj organ je iz Pravilnika o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta u Upravi za izvršenje zavodskih sankcija pov. broj 22/06 od 8. decembra 2006. godine, utvrdio opis poslova radnog mesta načelnika Službe za opšte poslove i radnog mesta matična evidencija, koje se nalazi u sastavu Službe za opšte poslove, te da je podnositeljka kao načelnik Službe za opšte poslove dala "nalog" referentu matične evidencije J.L. i vođi smene Ž.R, da se odbije prijem osuđenog lica S.R. Navedeno je da je u opisu radnog mesta podnositeljke ustavne žalbe rukovođenje, zbog čega se ne može prihvatiti njena odbrana da je dala samo svoje mišljenje. Istaknuto je da se prijem i otpust lica u Okružnom zatvoru u Novom Sadu, pored drugih poslova, saglasno članu 26. navedenog pravilnika, obavlja u saradnji dve službe, i to Službe za obezbeđenje, koja je neposredno nadležna za prijem i otpust osuđenih lica, i Službe za opšte poslove, koja takođe aktivno učestvuje u zakonitom prijemu i otpustu osuđenih lica, budući da se radno mesto matična evidencija nalazi u sastavu te službe. S tim u vezi, drugostepeni organ je istakao da je funkcionisanje zavoda kompleksno, zasnovano na sistemu subordinacije, kao i saradnji službi u zavodima, te se u situaciji prijema osuđenog lica moralo odmah reagovati i postupati, a ne davati mišljenje, koje u krajnjem konkretnu situaciju nije rešilo na pravilan i zakonit način. Ispitujući odluku o izrečenoj disciplinskoj meri, taj organ je ocenio da su činjenice od značaja za njeno odmeravanje pravilno utvrđene, te da izrečena disciplinska kazna predstavlja neophodnu i nužnu meru za postizanje svrhe disciplinskog kažnjavanja.

Upravni sud - Odeljenje u Novom Sadu je presudom U. 8660/11 od 24. septembra 2012. godine ponovo uvažio tužbu podnositeljke i poništio navedeno drugostepeno rešenje. Taj sud je ocenio da tuženi organ nije u potpunosti postupio po primedbama iz presude Upravnog suda od 10. juna 2011. godine jer je u pobijanom rešenju samo uopšteno navedeno da se prijem i otpust lica obavlja u saradnji Službe za obezbeđenje i Službe za opšte poslove, ali nije konkretno utvrđeno ko od koga prima naloge prilikom prijema osuđenih lica u Okružni zatvor u Novom Sadu. Ovo tim pre što je u drugostepenom rešenju navedeno da je Služba za obezbeđenje neposredno nadležna za prijem i otpust osuđenih lica, a da Službe za opšte poslove takođe aktivno učestvuje u zakonitom prijemu i otpustu osuđenih lica.

Drugostepeni organ je u izvršenju navedene presude Upravnog suda doneo rešenje 116-06-55/2009-03/2 od 15. novembra 2012. godine kojim je treći put odbio kao neosnovanu žalbu podnositeljke izjavljenu protiv prvostepenog rešenja od 3. februara 2009. godine. U obrazloženju tog rešenja je navedeno: da je Opštinski sud u Rumi 13. jula 2007. godine Okružnom zatvoru u Novom Sadu dostavio presudu Okružnog suda u Šapcu K. 200/05 od 22. februara 2006. godine i presudu Vrhovnog suda Srbije Kž. 823/06 od 5. aprila 2007. godine, kojom je S.R. osuđen na kaznu zatvora u trajanju od jedne godine; da je 13. jula 2007. godine Okružnom zatvoru u Novom Sadu takođe dostavljen nalog Opštinskog suda u Rumi rešenjima IK. 70/07 od 11. jula 2007. godine, a 13. septembra 2007. godine nalog istog suda IK. 70/07 od 10. septembra 2007. godine, prema kojima se osuđeni S.R. ima javiti na izdržavanje kazne zatvora u Okružni zatvor u Novom Sadu dana 10. avgusta, odnosno 10. oktobra 2007. godine; da je predsednik Opštinskog suda u Rumi rešenjem IK. 70/07 od 14. avgusta 2007. godine odbacio kao nedozvoljenu molbu za odlaganje početka izvršenja kazne zatvora i naložio osuđenom da se 3. septembra 2007. godine javi u Okružni zatvor u Novom Sadu; da se celokupna navedena dokumentacija nalazila u matičnoj evidenciji Okružnog zatvora u Novom Sadu, koja organizaciono pripada Službi za opšte poslove; da je to potvrdila J.L, referent matične evidencije, u izjavi datoj na usmenoj raspravi od 22. decembra 2008. godine; da je podnositeljka bila dužna da zna za navedene podatke; da je Okružni zatvor u Novom Sadu 6. novembra 2008. godine primio na izvršenje presudu Opštinskog suda u Šapcu K. 635/06 od 26. septembra 2006. godine, sa napomenom da se protiv osuđenog vode još dva krivična postupka (nalog IK. 1pet3/08 od 4. novembra 2008. godine); da je Opštinski sud u Rumi 3. novembra 2008. godine doneo rešenje IK. 153/08 kojim je odbijena kao neosnovana molba osuđenog za odlaganje izvršenja kazne zatvora; da je navedeno rešenje primljeno u pisarnici KPZ u Šapcu 5. novembra 2008. godine; da je Okružni sudu u Sremskoj Mitrovici 20. novembra 2008. godine doneo rešenje kojim je odbio kao neosnovanu žalba osuđenog protiv prvostepenog rešenja od 3. novembra 2008. godine; da akti suda dostavljeni 5, 6. i 7. novembra 2008. godine nisu bili od uticaja u postupku prijema osuđenog lica za izvršenje kazne zatvora; da je matična služba, odnosno služba nadležna za prijem i otpust osuđenog imala dovoljno podataka (izvršnih isprava) na osnovu kojih je imala obavezu da primi pravnosnažno osuđeno lice iz pritvora na izdržavanje kazne zatvora.

Podnositeljka ustavne žalbe je u tužbi kojom je pokrenula upravni spor ponovila navode i dokazne predloge koje je od 4. decembra 2008. godine isticala u svakoj fazi postupka.

Osporenom presudom Upravnog suda - Odeljenje u Novom Sadu U. 17680/12 od 24. oktobra 2014. godine odbijena je tužba podnositeljke podneta protiv navedenog drugostepenog rešenja. Po oceni tog suda, tuženi organ je u svemu postupio po nalogu iz presude od 24. septembra 2012. godine, jer je otklonio bitne povrede pravila postupka iz člana 199. st. 2. i 3. Zakona o opštem upravnom postupku, utvrdio sve činjenice bitne za odlučivanje u ovoj upravnoj stvari, naveo pravne propise i dao jasne razloge koji s obzirom na utvrđeno činjenično stanje upućuju na rešenje dato u dispozitivu. Upravni sud je našao da je tuženi organ u ponovnom postupku na pouzdan način utvrdio bitnu činjenicu da je podnositeljka, u svojstvu načelnika Službe za opšte poslove, usmeno dala "nalog" vođi smene Ž.R. da odbije prijem osuđenog lica privedenog od strane ovlašćenih lica PU Šabac, radi izdržavanja kazne zatvora. Upravni sud je potom ponovio ocenu iz ranije poništenog drugostepenog rešenja od 4. jula 2011. godine, da je u opisu radnog mesta podnositeljke rukovođenje, a prema članu 26. Pravilnika prijem i otpust osuđenih lica obavlja se u saradnji Službe za obezbeđenje i Službe za opšte poslove, koja aktivno učestvuje u prijemu i otpustu osuđenih lica. Isti sud je našao da je neosnovan navod tužbe da se 7. novembra 2008. godine u matičnoj evidenciji Okružnog zatvora u Novom Sadu nije nalazila celokupna dokumentacija neophodna za prijem osuđenog lica na izdržavanje kazne zatvora, zbog toga što je drugostepeni organ utvrdio da su u matičnoj evidenciji bile pravnosnažne sudske odluke i dva naloga Opštinski sud u Rumi IK. 70/07 od 11. jula i 10. septembra 2007. godine za prijem osuđenog S.R. na izdržavanje kazne zatvora, te je Služba za opšte poslove imala dovoljno "izvršnih odluka" iz člana 44. Zakona o izvršenju krivičnih sankcija na osnovu kojih je imala obavezu da primi pravnosnažno osuđeno lice iz pritvora na izdržavanje kazne zatvora.

3.2. Podnositeljka ustavne žalbe je u toku postupka koji je prethodio ustavnosudskom predlagala izvođenje sledećih dokaza:

- rešenje Opštinskog suda u Rumi IK.70/07 od 3. novembra 2008. godine kojim je odbijena kao neosnovana molba osuđenog S.R. iz Klenka podneta 31. oktobra 2008. godine radi odlaganja početka izvršenja kazne zatvora u trajanju od jedne godine izrečene presudom Okružnog suda u Šapcu K-200/05 od 22. februara 2006. godine, a preinačene presudom Vrhovnog suda Srbije Kž-823/06 od 5. aprila 2007. godine. U obrazloženju tog rešenja je navedeno: da je majka osuđenog 6. avgusta 2007. godine podnela molbu radi odlaganja izvršenja te kazne zatvora zbog teške akutne bolesti osuđenog i da je ta molba odbačena rešenjem od 14. avgusta 2007. godine, a to rešenje potvrđeno rešenjem Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici IKŽ. 36/07 od 22. oktobra 2007. godine; da je PS Ruma obavestila Opštinski sud u Rumi da se osuđeni nalazi u bekstvu; da je 22. novembra 2007. godine doneta naredba za izdavanje poternice; da je zatim raspisana centralna poternica; da je Opštinski sud u Rumi 24. septembra 2008. godine obavešten da se osuđeni nalazi u pritvoru u KPZ Šabac; da je tom zavodu dostavljen nalog da se osuđeni nakon isteka pritvora sprovede u Okružni zatvor u Novom Sadu radi izdržavanja kazne zatvora po presudama navedenim u izreci; da je osuđeni podneo molbu za odlaganje izvršenja kazne zatvora zbog toga što je protiv navedenih presuda izjavio vanredni pravni lek i zbog teške akutne bolesti (teške telesne povrede stomaka i ekstremiteta); da je predsednik suda, nakon što je razmotrio spise predmeta IK. 70/07 i podnetu molbu, utvrdio da je ista neosnovana. Navedeno rešenje sadrži uputstvo o pravnom leku kojim je osuđeni poučen da je protiv tog rešenja dozvoljena žalba predsedniku Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici u roku od tri dana od dana prijema rešenja.

- rešenje Opštinskog suda u Rumi IK.153/08 od 3. novembra 2008. godine kojim je odbijena kao neosnovana molba osuđenog S.R. iz Klenka podneta 31. oktobra 2008. godine radi odlaganja početka izvršenja kazne zatvora u trajanju od tri meseca izrečene presudom Opštinskog suda u Šapcu K. 635/06 od 26. septembra 2006. godine. Razlozi podnošenja molbe, njihova ocena i pouka o pravnom leku su identični kao i u prethodno navedenom rešenju.

- rešenja Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici IKŽ. 68/08 i 69/08 oba od 20. novembra 2008. godine kojima su odbijene kao neosnovane žalbe osuđenog izjavljene protiv gore navedenih prvostepenih rešenja. Okružni sud u Sremskoj Mitrovici je našao da su žalbe blagovremene i dozvoljene. U pouci o pravnom sredstvu je navedeno da se protiv tih rešenja ne može voditi upravni spor.

- nalog Opštinskog suda u Rimi od 24. novembra 2008. godine kojim je određeno da se osuđeni S.R. ima javiti 10. decembra 2008. godine na izdržavanje kazni zatvora u Okružni zatvor u Novom Sadu.

- dopis Ministarstva unutrašnjih poslova - Kabinet ministra - Biro za pritužbe i predstavke broj 11437/08-7 od 3. juna 2009. godine kojim je podnositeljka ustavne žalbe obaveštena da su policijski službenici Ministarstva unutrašnjih poslova prilikom dovođenja osuđenog S.R. u Okružni zatvor u Novom Sadu preduzeli službene mere i radnje na osnovu centralne poternice, koju je raspisala Policijska uprava u Sremskoj Mitrovici po naredbi za raspisivanje poternice Opštinskog suda u Rumi Ik. 70/07, za koju je utvrđeno da je naknadno "obustavljena" od strane tog suda; da su utvrđeni propusti u postupanju na "obustavljanju" poternice, zbog čega su protiv odgovornog policijskog službenika PU u Sremskoj Mitrovici preduzete mere u skladu sa zakonom.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj ustavnosudskoj stvari, pored navedene ustavne odredbe, relevantne su i sledeće zakonske odredbe:

Članom 109. Zakona o državnim službenicima („Službeni glasnik RS“, br. 79/05, 81/05, 83/05, 64/07, 67/07 i 116/08 ) propisane su teže povrede dužnosti iz radnog odnosa, među kojima je nezakonit rad ili propuštanje radnji za koje je državni službenik ovlašćen radi sprečavanja nezakonitosti ili štete (tačka 2.).

Zakonom o izvršenju krivičnih sankcija („Službeni glasnik RS“, broj 85/05 ) (u daljem tekstu: ZIKS), u tekstu koji je važio do početka primene Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS “, broj 116/09) , dakle i na dan 7. novembra 2008. godine kada je osuđeni doveden na izdržavanje kazni zatvora, bilo je propisano: da se izvršenju sankcije pristupa kad odluka kojom je sankcija izrečena postane pravnosnažna i kad za izvršenje sankcije nema zakonskih smetnji (član 4. stav 1.); da se i zvršenje sankcije može odložiti i prekinuti pod uslovima određenim ovim zakonom (član 5.); da se s lužba za obezbeđenje stara o sigurnosti ljudi i imovine u zavodu, sprovodi osuđena i pritvorena lica, učestvuje u utvrđivanju i sprovođenju programa postupanja prema osuđenom i obavlja druge poslove određene zakonom (član 20. stav 1.); da s lužba za opšte poslove obavlja pravne, administrativne, računovodstvene, finansijske, evidencijske i druge poslove od opšteg značaja za zavod i pruža pravnu pomoć osuđenim i pritvorenim licima (član 24.); da n adležni sud pismeno nalaže osuđenom da se određenog dana javi na izdržavanje kazne zatvora (član 44. stav 1.); da r ok između prijema naloga i dana javljanja ne može biti kraći od osam ni duži od petnaest dana (stav 2.); da n adležni sud obaveštava zavod o datumu kada osuđeni treba da se javi i uz obaveštenje dostavlja izvršnu odluku s podacima o ličnosti osuđenog pribavljenim tokom krivičnog postupka (stav 3.); da zavod obaveštava nadležni sud da li se osuđeni javio na izdržavanje kazne zatvora (član 45. stav 1.); da se početak izvršenja kazne računa od dana kada se osuđeni javio u zavod na izdržavanje kazne (stav 2.); da a ko se osuđeni koji je uredno pozvan radi izvršenja kazne zatvora ne javi u zavod, sud naređuje njegovo dovođenje, a ako se osuđeni krije ili je u bekstvu, sud naređuje izdavanje poternice (član 46. stav 1.); da se t ada početak izvršenja kazne zatvora računa od dana kada je osuđeni lišen slobode (stav 2.); da molbu za odlaganje izvršenja kazne zatvora podnosi osuđeni (član 49. stav 1.); da se molba za odlaganje izdržavanja kazne zatvora podnosi u roku od tri dana od prijema naloga za izdržavanje kazne (član 50. stav 1.); da a ko je teška akutna bolest osuđenog ili smrt njegovog bračnog druga, deteta, usvojenika, roditelja ili usvojioca usledila posle isteka roka od tri dana, molba se može podneti do dana kada osuđeni treba da se javi na izdržavanje kazne (stav 2.); da je p redsednik opštinskog suda dužan da povodom molbe za odlaganje izvršenja kazne zatvora donese rešenje u roku od tri dana od prijema molbe (član 52. stav 1.); da neblagovremenu molbu, molbu koju podnese neovlašćeno lice i molbu uz koju nisu blagovremeno priloženi dokazi, predsednik opštinskog suda odbacuje (stav 2.); da o suđeni može protiv prvostepenog rešenja izjaviti žalbu predsedniku nadležnog okružnog suda (član 53. stav 1.); da se ž alba podnosi u roku od tri dana od prijema rešenja (stav 2.); da je predsednik okružnog suda dužan da o žalbi odluči u roku od tri dana od njenog prijema (stav 3.); da m olba za odlaganje izvršenja kazne zatvora zadržava izvršenje kazne do pravnosnažnosti rešenja o molbi (član 54. stav 1.); da će p redsednik nadležnog opštinskog suda, koji prilikom odbijanja drugi put podnete molbe utvrdi da se pravo na molbu zloupotrebljava, odluči ti da žalba ne zadržava izvršenje kazn e (stav 2.).

Odredbom člana 568. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 i 76/10 ), koji je važio u vreme spornog događaja, bilo je propisano da je organ koji je naredio izdavanje poternice ili objave dužan da je odmah povuče kad se pronađe traženo lice ili predmet, ili kad nastupi zastarelost krivičnog gonjenja ili izvršenja kazne ili drugi razlozi zbog kojih poternica ili objava nije više potrebna.

5. Podnositeljka ustavne žalbe smatra da je nakon tri upravna spora i dalje ostalo nejasno koju je to nezakonitu radnju učinila ili koju je radnju propustila da učini, kao i kojim propisima je određeno da je trebalo drugačije da postupi u konkretnom slučaju. Ističe da je dala samo tumačenje odredaba merodavnog prava o tome da li su bili ispunjeni uslovi za prijem osuđenog lica na izdržavanje kazne zatvora, ali ne i nalog vođi smene šta da uradi u konkretnom slučaju, budući da mu nije bila pretpostavljena. S tim u vezi, navodi da je svoje tvrdnje o postupanju u skladu sa zakonom potkrepila određenim dokazima, koji nisu izvedeni i ocenjeni.

Posmatrano sa aspekta dobro ustanovljene prakse Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP) , pravo na pravično suđenje obuhvata pravo stranaka u postupku da podnose zapažanja koja smatraju relevantnim za svoj slučaj. Budući da je svrha Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda da garantuje prava koja nisu teoretska i prividna, već stvarna i delotvorna, ovo pravo se može smatrati delotvornim samo ako se zapažanja stvarno i „čuju“, odnosno ako ih postupajući sud razmotri. Drugim rečima, dejstvo tog prava je, između ostalog, u tome da nametne dužnost sudu da propisno razmotri podneske, argumente i dokaze koje stranke predlože, ne prejudicirajući svoju ocenu o njihovoj relevantnosti. Isti sud je istakao da obaveza suda da obrazloži svoju odluku i da uzme u obzir argumente stranaka ne podrazumeva da mora detaljno se da odgovori na sve navode stranaka iznete u pravnom sredstvu o kome odlučuje, već samo na one koje oceni pravno relevantnim (ESLjP, presuda Van de Hurk protiv Holandije , broj 16034/90, od 19. aprila 1994. godine, st. 59. i 61.). Iako sudovi nisu obavezni da daju detaljan odgovor na svaki argument, iz odluke mora biti jasno da su suštinska pitanja konkretnog predmeta razmotrena (ESLjP, presuda Taxquet protiv Belgije , broj 926/05, od 16. novembra 2010. godine, stav 91.).

Ispitujući da li je osporena presuda obrazložena na način koji se može smatrati ustavnopravno prihvatljivim, Ustavni sud je razmatrao kako su nadležni organi i Upravni sud odgovorili na ključna pitanja od kojih je zavisilo utvrđivanje disciplinske odgovornosti podnositeljke za težu povredu dužnosti iz radnog odnosa propisanu članom 109. tačka 1) Zakona o državnim službenicima, a to je pitanje postojanja zakonskih uslova za prijem osuđenog lica na izdržavanje kazne zatvora na dan 7. novembra 2008. godine i pitanje davanja i primanja naloga u postupku prijema osuđenog na izdržavanje kazne. Imajući u vidu da je Upravni sud osporenom presudom potvrdio zakonitost drugostepenog rešenja, ne dajući za to nove razloge, Ustavni sud je ocenio da je ostvarivanje prava podnositeljke ustavne žalbe na obrazloženu sudsku odluku bilo povezano sa stavovima i ocenama zauzetim u drugostepenom rešenju.

Prvo, povodom pitanja postojanja zakonskih uslova za prijem osuđenog lica na izdržavanje kazne zatvora, Ustavni sud je konstatovao da je drugostepeni organ u obrazloženju rešenja od 15. novembra 2012. godine naveo da je za utvrđivanje disciplinske odgovornosti podnositeljke ustavne žalbe bilo dovoljno to što nije postupila po nalozima Opštinskog suda u Rumi IK. 70/07 od 11. jula i 10. septembra 2007. godine, kojima je Okružni zatvor u Novom Sadu obavešten da osuđeni treba da se javi na izdržavanje kazne zatvora u trajanju od jedne godine, dana 10 avgusta, odnosno 10. oktobra 2007. godine. Sa druge strane, u obrazloženju tog rešenja podnositeljki nije stavljeno na teret to što nije postupila po nalogu Opštinskog suda u Rumi IK. 153/08 od 4. novembra 2008. godine, kojim je Okružni zatvor u Novom Sadu obavešten da će osuđeni po ukidanju pritvora biti doveden na izdržavanje kazne zatvora u trajanju od tri meseca. Ustavni sud je potom našao da je drugostepeni organ izveo predložene dokaze koji se odnose na postupak odlaganja izvršenja kazne zatvora u predmetu IK. 153/08 i utvrdio da je molba osuđenog pravnosnažno odbijena. Međutim, isti organ nije izveo predložene dokaze koji se odnose na postupak odlaganja izvršenja kazne zatvora u predmetu IK. 70/07 i utvrdio činjenice o ishodu tog postupka. Pri tome nije naveo razlog zbog koga je napravio razliku između sudskih odluka i naloga u predmetu IK. 70/07, koje je smatrao „dovoljnim podacima (izvršnim ispravama)“ na osnovu kojih je postojala obaveza podnositeljke da „primi“ osuđeno lice, i sudske odluke i naloga u predmetu IK. 153/08, za koji je smatrao da nisu bili od uticaja u postupku prijema osuđenog. Ustavni sud je mogao da primeti da se razlika između navedenih predmeta sastoji u tome što je u predmetu IK. 153/08 molba osuđenog za odlaganje izvršenja kazne zatvora podneta (31. oktobar 2008. godine) pre nego što je zavodu prvi put dostavljen akt kojim ga sud obaveštava o datumu dovođenja osuđenog na izdržavanje kazne (6. novembar 2008. godine), dok je u predmetu IK. 70/07 molba podneta (31. oktobar 2008. godine) nakon što je osuđeni prvi put trebalo da se javi zavodu na izdržavanje kazne (10. avgust, a potom 10. oktobar 2007. godine). Ustavni sud, takođe, nije mogao da ne primeti da drugostepeni organ i Upravni sud odgovornost podnositeljke vezuju i za nepostupanje po nalogu IK. 70/07 od 10. septembra 2007. godine, iako zaključkom od 17. novembra 2008. godine, odnosno njegovom dopunom od 21. novembra 2008. godine, disciplinski postupak nije pokrenut, niti je pravnosnažnim prvostepenim rešenjem od 3. februara 2009. godine disciplinska odgovornost podnositeljke utvrđena zbog nepostupanja po tom nalogu.

Ustavni sud potom ukazuje na to da je ranije važeći ZIKS propisivao uslove, razloge i postupak odlaganja izvršenja kazne zatvora, te je u članu 54. stav 1. određivao da molba za odlaganje izvršenja kazne ima suspenzivno dejstvo, koje se ispoljava u tome da njeno izjavljivanje zadržava izvršenje kazne i to sve do momenta pravnosnažnosti rešenja o molbi. Odstupanje od navedenog pravila iz stava 1. bilo je predviđeno u stavu 2. tog člana Zakona propisivanjem ovlašćenja predsednika nadležnog opštinskog suda da, prilikom odbijanja drugi put podnete molbe, istovremeno odluči da žalba protiv rešenja o molbi ne zadržava izvršenje kazne, ukoliko utvrdi da se pravo na molbu zloupotrebljava. Iz odredbe člana 54. stav 2. Zakona proizlazilo je da je osuđeni mogao više puta da podnese molbu za odlaganje izvršenja kazne.

U konkretnom slučaju, predsednik Opštinskog suda u Rumi je 3. novembra 2008. godine doneo rešenja IK. 70/07 i IK. 153/08 kojima je meritorno odlučio o molbama osuđenog za odlaganje početka izdržavanja kazni zatvora, tako što ih je odbio, uz pravnu pouku osuđenom da protiv tih rešenja može izjaviti žalbe predsedniku nadležnog okružnog suda, ne određujući pri tom da žalbe ne zadržavaju izvršenja kazni. O žalbama je, takođe, meritorno odlučio predsednik Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici rešenjima IKŽ. 68/08 i IKŽ. 69/08 oba od 20. novembra 2008. godine, tako što ih je odbio i utvrdio da su molbe pravilno odbijene kao neosnovane. Nakon što su oba rešenja o molbama postala pravnosnažna, Opštinski sud u Rumi je nalogom od 24. novembra 2008. godine obavestio Okružni zatvor u Novom Sadu da osuđeni treba da se javi na izdržavanje kazni zatvora 10. decembra 2008. godine.

Ustavni sud napominje da je podnositeljka tokom celog postupka isticala da su blagovremeno izjavljene žalbe protiv rešenja o odbijanju molbi za odlaganje izvršenja kazni zatvora, takođe, zadržavale izvršenja tih kazni. Ova crta odbrane imala je za cilj da pokaže da je podnositeljka postupila u skladu sa odredbama ZIKS koje regulišu odlaganje izvršenja kazne zatvora, odnosno da nije propustila da ih primeni u situaciji kada su prilikom dovođenja osuđenog prezentovana meritorna rešenja nadležnog prvostepenog suda doneta po tim molbama i izjavljene žalbe. U tom pravcu je predložila izvođenje dokaza koji bi trebalo da potvrde da je u vreme dovođenja osuđenog na izdržavanje kazni zatvora pred nadležnim sudom bio u toku postupak odlaganja izvršenja tih kazni i da je naredba nadležnog suda za izdavanje poternice od 12. novembra 2007. godine bila povučena. Po nalaženju Ustavnog suda, podnositeljka ustavne žalbe je navode na kojima je zasnivala svoju odbranu potkrepila dokazima, čime ih je učinila pravno relevantnim za razmatranje.

Međutim, obrazloženje osporene presude ne sadrži ni jedan razlog zbog koga je Upravni sud smatrao da se navedene zakonske odredbe o odlaganju izvršenja kazne zatvora nisu mogle primeniti na kaznu zatvora u trajanju od jedne godine koja je osuđenom licu bila izrečena presudom presudom Vrhovnog suda Srbije Kž. 823/06 od 5. aprila 2007. godine, kojom je preinačena presuda Okružnog suda u Šapcu K. 200/05 od 22. februara 2006. godine. Drugim rečima, sud u upravnom sporu nije obrazložio zašto su ranije određeni datumi javljanja osuđenog na izdržavanje navedene kazne zatvora u predmetu IK. 70/07 ograničavali suspenzivno dejstvo žalbe izjavljene protiv rešenja o molbi za odlaganje izvršenja kazne, posebno ako se ima u vidu da to nije učinio nadležni sud kada je odlučivao o molbi.

Drugo, povodom pitanja davanja i primanja naloga u postupku prijema osuđenog na izdržavanje kazne zatvora, Ustavni sud je konstatovao da je ono kao značajno za rešavanje upravne stvari postavljeno u presudi Upravnog suda od 10. juna 2011. godine, kojom je poništeno konačno rešenje i ukazano drugostepenom organu da u ponovnom postupka na pouzdan način utvrdi ko je dao nalog da se odbije prijem osuđenog, odnosno ko u konkretnom slučaju od koga prima naloge u Okružnom zatvoru u Novom Sadu. Drugostepeni organ se u rešenju od 4. jula 2011. godine bavio tim pitanjem dajući razloge koje je Upravni sud u presudi od 24. septembra 2012. godine ocenio kao uopštene i nedovoljne, ukazujući na neophodnost da se to pitanje razjasni u ponovnom postupku. Međutim, drugostepeni organ se u rešenju od 15. novembra 2012. godine ni jednom rečju nije izjasnio o tome da li je podnositeljka ustavne žalbe mogla dati i, ukoliko jeste, da li je dala nalog vođi smene da odbije prijem osuđenog na izdržavanje kazne, već je celokupno obrazloženje sveo na ocenu o tome koja dokumentacija je bila od uticaja za prijem osuđenog. Uprkos tome što se drugostepeni organ nije pridržavao obavezujućih primedaba iz ranijih presuda , Upravni sud je u osporenoj presudi od 24. novembra 2014. godine našao da su razlozi dati u novodonetom rešenju pravilni i na zakonu zasnovani, pozivajući se, štaviše, na razloge iz poništenog drugostepenog rešenja od 4. jula 2011. godine, koje u svojoj ranijoj presudi od 24. septembra 2012. godine nije prihvatio. Imajući to u vidu, Ustavni sud ističe da iz osporene presude nije jasno zbog čega je Upravni sud odstupio od stava na kome je insistirao u ranijim presudama, čime je doveo u pitanje svrsishodnost svojih intervencija u pravcu razjašnjenja da li se podnositeljki mogla staviti na teret radnja izvršenja koja se sastoji u davanju naloga vođi smene da odbije prijem osuđenog.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je ocenio da Upravni sud nije razmotrio navedena ključna pitanja koja su se postavljala u ovom predmetu, iako su to propustili da učine nadležni organi u upravnom postupku, zbog čega osporena presuda ne zadovoljava standard obrazložene sudske odluke. Ustavni sud je stoga utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na obrazloženu sudsku odluku, kao element prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava mogu otkloniti jedino poništavanjem presude Upravnog suda - Odeljenje u Novom Sadu U. 17680/12 od 24. oktobra 2014. godine i određivanjem da se u ponovnom postupku donese nova odluka po tužbi podnositeljke ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Ministarstva pravde i državne uprave - Uprava za izvršenje krivičnih sankcija broj 116-06-55/2009-03/2 od 15. novembra 2012. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.

7. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je pošao od toga da upravni postupak i upravni spor predstavljaju jedinstvenu celinu, te je utvrdio da je osporeni postupak pokrenut po službenoj dužnosti zaključkom od 17. novembra 2008. godine, odnosno dopunom zaključka od 21. novembra 2008. godine. Ustavni sud ukazuje da se u tom slučaju period bitan za ocenu o povredi prava na suđenje u razumnom roku računa od dana kada se podnositeljka uključila u postupak, a to je bio 4. decembar 2008. godine kada se podnositeljka prvi put obratila disciplinskoj komisiji povodom pokrenutog postupka i predložila izvođenje dokaza (videti, na primer, Odluku Už-4472/2010 od 23. oktobra 2013. godine). Predmetni postupak je okončan donošenjem osporene presude Upravnog suda od 24. oktobra 2014. godine. Dakle, relevantan period je trajao skoro pet godina i 11 meseci.

Imajući u vidu da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih organa, odnosno sudova koji vode postupak u upravnom sporu, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud pri odlučivanju o povredi prava na suđenje u razumnom roku ispituje da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je našao da se nisu postavlja složena činjenična i pravna pitanja, imajući u vidu činjenično stanje koje je utvrđivano u postupku i zakonske odredbe koje su primenjene na rešavanje konkretne upravne stvari.

U pogledu značaja koji je za podnositeljku imao predmet postupka, Ustavni sud nalazi da je odluka o zakonitosti rešenja o prestanku radnog odnosa za nju bila od egzistencijalnog značaja. Takođe, Ustavni sud je utvrdio da podnositeljka nije doprinela dugom trajanju postupka.

Ispitujući postupanje nadležnih upravnih organa i suda u upravnom sporu, Ustavni sud je utvrdio da je u osporenom postupku doneto jedno prvostepeno i tri drugostepena rešenja, kao i tri presude u upravnom sporu. Iz toga se može uočiti da je postupak obeležilo uzastopno vraćanje predmeta drugostepenom organu na ponovno rešavanje, što je glavni uzrok njegovog odugovlačenja. Kao što je prethodno navedeno, Upravni sud je u dvema presudama insistirao na tome da drugostepeni organ razjasni pitanje davanja i primanja naloga u postupku prijema osuđenog na izdržavanje kazne zatvora, da bi u osporenoj presudi prihvatio kao zakonito drugostepeno rešenje, iako u njemu nije bilo odgovoreno na to pitanje. Prema stanovištu koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava, činjenica da se više puta nalaže ponavno razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti presudu Pavlyulynets protiv Ukrajine, broj 70763/01, stav 51, od 6. septembra 2005. godine i presudu Cvetković protiv Srbije, broj 17271/04, stav 51, od 10. juna 2008. godine).

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je ocenio da je nedelotvorno i protivrečno odlučivanje nadležnog suda u upravnom sporu prevashodno dovelo do toga da posmatrani postupak u kome nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja, a koji je bio od egzistencijalnog značaja za podnositeljku, neprimereno dugo traje. Iz tih razloga, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu i u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 3. izreke.

8. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocima ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbi člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka i doprinos nadležnog suda. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava. Ustavni sud je, pri tome, imao u vidu postojeću praksu ovog suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

9. S obzirom na to da je utvrdio povrede prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku, te poništio osporenu presudu, Ustavni sud nije razmatrao navode ustavne žalbe o povredi ostalih ustavnih načela i prava , koji se suštinski obrazlažu istim navodima kao i povreda prava na pravično suđenje.

10. Kako će o tužbi podnositeljke ustavne žalbe biti ponovo odlučivano , Ustavni sud je ocenio da je preuranjen zahtev podnositeljke kojim je tražila da se utvrdi pravo na naknadu materijalne štete, rešavajući kao u tački 5. izreke, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

11. Polazeći od navedenog, a na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka o povredi prava na pravično suđenje u disciplinskom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti