Odbacivanje ustavne žalbe zbog nepostojanja povrede prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio žalbu privrednog društva. Sud je utvrdio da pravo na pravično suđenje u krivičnom postupku prvenstveno pripada okrivljenom, a ne oštećenom. Navodi o diskriminaciji i povredi slobode preduzetništva ocenjeni su kao neutemeljeni i nepovezani sa osporenim aktima.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-92/2009
09.12.2010.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrć, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi privrednog društva DOO „Rezidijum“ iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 9. decembra 2010. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba privrednog društva DOO „Rezidijum“ izjavljena protiv rešenja Okružnog suda u Zrenjaninu Kv. 259/08 od 29. oktobra 2008. godine i rešenja Vrhovnog suda Srbije Kž. II 2909/08 od 28. novembra 2008. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Privredno društvo DOO „Rezidijum“ iz Beograda je 23. januara 2009. godine, preko zakonskog zastupnika Siniše Balana, podnelo ustavnu žalbu protiv akata navedenih u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i povrede načela zabrane diskriminacije i slobode preduzetništva iz čl. 21. i 83. Ustava.

Povreda prava na pravično suđenje obrazlaže se pristrasnošću sudova koji su odlučivali o zahtevu za sprovođenje istrage koji je podneo podnosilac ustavne žalbe „iz razloga što su osumnjičeni bile osobe koje vrše sudijsku dužnost, kao i čovek koji je u poslednjih deset godina stekao enormno bogatstvo“. Podnosilac ustavne žalbe takođe smatra da je pre odlučivanja o podnetom zahtevu za sprovođenje istrage, sud, prema odgovarajućim odredbama Zakonika o krivičnom postupku, bio dužan da sasluša osumnjičene i da se oni, kao i oštećeni izjasne o okolnostima koje mogu biti od važnosti za odlučivanje o zahtevu, te da kako „sve ovo nije ispoštovano, nije bilo pravičnog suđenja“. U pogledu povrede načela zabrane diskriminacije, podnosilac ustavne žalbe smatra da nije tačna konstatacija suda da u podnetom zahtevu za sprovođenje istrage nije dao dokaze za svoje navode, već je ovakav stav suda posledica diskriminacije, jer „nije imovnog stanja kao prvoosumnjičeni, niti je zaposlen u pravosuđu“. Konačno, navodeći da su u parničnom postupku koji je vodio pred nadležnim sudom u Zrenjaninu donošena nezakonita rešenja, smatra da je povređeno i načelo iz člana 83. stav 1. Ustava kojim se utvrđuje da je preduzetništvo slobodno, jer je ostao bez očekivane zarade.

2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije je utvrđeno da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, saglasno odredbi člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) istovetna je odredbi člana 170. Ustava.

Iz navedenih odredaba Ustava i Zakona sledi da je jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe da se osporenim pojedinačnim aktom odlučivalo o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe, jer je samo takav akt podoban da povredi neko od njegovih Ustavom zajemčenih prava i sloboda. Takođe, kako u postupku po ustavnoj žalbi Ustavni sud ispituje postojanje povrede ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda, to se i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima, kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, ukazuje na njegovu povredu ili uskraćivanje.

3. U sprovedenom prethodnom postupku Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe u svojstvu oštećenog kao tužioca, povodom određenih parničnih postupaka koje je vodio pred Opštinskim i Trgovinskim sudom u Zrenjaninu, protiv vlasnika privrednog društva koji je bio protivna strana u parničnim postupcima, njegovog i svog punomoćnika i sudija koji su u ovim parnicama postupali, podneo zahtev za sprovođenje istrage zbog izvršenog krivičnog dela zločinačko udruživanje iz člana 346. Krivičnog zakonika, prevara iz člana 208. Krivičnog zakonika, kršenje zakona od strane sudije, javnog tužioca i njegovog zamenika iz člana 360. Krivičnog zakonika i krivičnog dela povreda ravnopravnosti građana iz člana 128. Krivičnog zakonika. Osporenim rešenjem Okružnog suda u Zrenjaninu Kv. 259/08 od 29. oktobra 2008. godine odlučeno da nema mesta sprovođenju istrage protiv osumnjičenih. U obrazloženju ovog rešenja sud je dao detaljne razloge zbog kojih nalazi da podneti zahtev za sprovođenje istrage ne počiva na ozbiljnim indicijama i dokazima koji bi ukazivali na postojanje osnovane sumnje da su osumnjičeni počinili krivična dela za koja se terete. Osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije Kž. II 2909/08 od 28. novembra 2008. godine, odbijena je kao neosnovana žalba podnosioca izjavljena protiv prvostepenog rešenja.

4. U pogledu istaknute povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud ukazuje da se u krivičnom postupku ustavna jemstva na pravično suđenje odnose pre svega na okrivljenog, jer je odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči, pored ostalog, o osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka i o optužbama protiv njega.

Na ovakav zaključak upućuje i odredba člana 1. Zakonika o krivičnom postupku, prema kojoj je svrha krivičnog postupka da niko nevin ne bude osuđen, a da se učiniocu krivičnog dela izrekne sankcija pod uslovima koje predviđa krivični zakon i na osnovu zakonito sprovedenog postupka. Takođe, prema odredbama Zakonika u isključivoj je nadležnosti suda da utvrdi i odluči da li ima osnova za pokretanje i vođenje krivičnog postupka protiv određenog lica, a ukoliko postupak pokrene, da utvrdi da li je to lice krivo za delo koje mu je stavljeno na teret i da mu izrekne krivičnu sankciju.

Iz navedenog sledi da oštećeni kao tužilac, privatni tužilac u krivičnom postupku, kao ni sam javni tužilac kada se krivično gonjenje preduzima po službenoj dužnosti, nemaju ni Ustavom, ni zakonom zajemčeno pravo da protiv određenog lica, po njihovom zahtevu, bude pokrenut krivični postupak, niti da to lice, ako je postupak pokrenut, bude osuđeno. Pored toga, Ustavni sud ukazuje da odredbe člana 243. Zakonika o krivičnom postupku, na koje se poziva podnosilac ustavne žalbe, ne znače obavezu nadležnog suda da po svakom podnetom zahtevu za sprovođenje istrage poziva i saslušava osumnjičenog, već je smisao navedene zakonske odredbe u zaštiti osumnjičenog, tako da se odluka o tome da se sprovodi istraga ne može doneti bez njegovog saslušanja, kako bi se upoznao sa osnovama sumnje koje mu se stavljaju na teret i kako bi mu se pružila prilika da se o njima izjasni.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakoan o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

Povodom ukazivanja podnosioca ustavne žalbe na povredu načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud je ocenio da izneti navodi podnosioca ne sadrže ustavnopravne razloge, već se zapravo zasnivaju na tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje i nisu potkrepljeni nijednim dokazom koji bi upućivao da su osporene odluke posledica diskriminacije podnosioca ustavne žalbe po bilo kom osnovu. Ustavni sud dodatno ukazuje da u ovom delu ustavne žalbe zakonski zastupnik podnosioca ističe da je diskriminacija učinjena prema njemu, kao fizičkom licu, zanemarujući činjenicu da je podnosilac ustavne žalbe pravno lice čiji je on samo zastupnik. Stoga je i u ovom delu Ustavni sud odbacio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona.

Konačno, Ustavni sud nalazi da se istaknuta povreda načela slobode preduzetništa ne odnosi na osporene akte, već na prethodno vođene parnične postupke, na šta upućuju i navodi samog podnosioca ustavne žalbe. Shodno tome, Ustavni sud je, na osnovu istog zakonskog osnova, i u ovom delu odbacio ustavnu žalbu.

5. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odbacivanje ustavne žalbe zbog nepostojanja povrede prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti