Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u sporu o svojini

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, poništio presudu Apelacionog suda i utvrdio povredu prava na pravično suđenje. Drugostepeni sud je proizvoljno protumačio materijalno pravo zahtevajući dokaz o zakonitom osnovu državine za sticanje svojine održajem na državnom zemljištu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenik predsednika Suda dr Goran P. Ilić, zamenik predsednika Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi V . S, V . S, J . S, D . S, M . S, Z . M, Z . S . i B . S, svih iz P . i O . S . iz Č , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 27. novembra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba V. S, V . S, J . S, D . S, M . S, Z . M, Z . S, B . S . i O . S . i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 2354/11 od 16. novembra 2011. godine podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 2354/11 od 16. novembra 2011. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbama tuženih izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Prijepolju P. 891/10 od 14. juna 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. V. S, V . S, J . S, D . S, M . S, Z . M, Z . S . i B . S, svi iz P . i O . S . iz Č . podneli su 4. januara 2012. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 2354/11 od 16. novembra 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje , zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog istom odredbom Ustava, u parničnom postupku koji je pred Osnovnim sudom u Prijepolju vođen u predmetu P. 891/10.

U ustavnoj žalbi se, između ostalog, navodi: da je osporen om drugostepenom presudom preinačena presuda Osnovnog suda u Prijepolju P. 891/10 od 14. juna 2011. godine, tako što je tužbeni zahtev podnosilaca za utvrđenje prava svojine na delu katastarske parcele broj 544, u KO B . odbijen kao neosnovan; da je prvostepeni sud jasno utvrdio da su podnosioci na zakonit način stekli pravo svojine na predmetnom zemljištu, imajući u vidu da su u njegovoj državini (računajući pravne prethodnike) bili u periodu koji se zahtevao za sticanje prava svojine putem održaja, te da je po popisnom katastru iz 1954. godine to zemljište bilo upisano kao svojina njihovih pravnih prethodnika, koji su 1968. godine, prilikom ustrojavanja premernog katastra, osporili upis prava svojine, odnosno korišćenja, u korist tuženih; da je Apelacioni sud u Kragujevcu olako prešao preko činjenice da su pravni prethodnici podnosilaca figurirali kao vlasnici predmetnog zemljišta po popisnom katastru; da, u konkretnom slučaju, nije bilo mesta primeni Zakona o šumama Kraljevine Jugoslavije iz 1929. godine, koji je u članu 2. propisivao da se sve šume smatraju vlasništvom države, izuzev onih na kojima je fizičko lice steklo pravo svojine, polazeći od toga da u vreme važenja tog zakona predmetno zemljište po kulturi nije bilo šumsko, već poljoprivredno (pašnjak); da je, pored navedenog, postojao i Zakon o ograničavanju državnih šuma iz 1922. godine, koji je predviđao postojanje privatnih šuma; da je predmetni parnični postupak trajao skoro četiri godine, na koji način je podnosiocima uskraćeno i pravo na suđenje u razumnom roku; da je Apelacioni sud u Kragujevcu u potpuno istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneo drugačiju presudu, navodeći u obrazloženju sve razloge koje podnosioci sada ističu u ustavnoj žalbi.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu drugostepenu presudu.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporenu presudu i dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Presudom Osnovnog suda u Prijepolju P. 891/10 od 14. juna 2011. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilaca V. S, V . S, J . S, D . S, M . S, Z . M, Z . S, B . S . i O . S , ovde podnosilaca ustavne žalbe, te je prema tuženima Republici Srbiji i JP „S.“ Š. g . u P . utvrđeno da su tužioci suvlasnici dela katastarske parcele broj 544, upisane u list nepokretnosti broj 18, KO B, i to: tužioci M, Z, B, Z . i O . na po 1/10 idealnih delova, a tužilja D . na 5/10 idealnih delova dela predmetne katastarske parcele u merama i granicama bliže opisanim u izreci, ukupne površine 02.50.00 ha, a tužioci V, V . i J . na po 1/3 idealnih delova dela predmetne katastarske parcele u merama i granicama takođe bliže označenim u izreci presude, ukupne površine 02.50.00 ha, što su tuženi dužni da priznaju i da trpe da se tužioci upišu kao suvlasnici predmetne nepokretnosti kod Službe za katastar nepokretnosti u P, u roku od 15 dana od dana prijema presude.

U obrazloženju prvostepene presude se, pored ostalog, navodi: da, prema utvrđenom činjeničnom stanju, sporna nepokretnost predstavlja deo katastarske parcele broj 544, po kulturi šuma 3. klase, ukupne površine 21.79.05 ha, koja je prema podacima premernog katastra upisana u list nepokretnosti broj 18, KO D. B, na ime Republike Srbije kao vlasnika i JP „S .“ kao korisnika; da je navedeni upis prava svojine i prava korišćenja osporen 1968. godine od strane pravnih prethodnika tužilaca, i to D. S . na delu predmetne parcele u površini od 03.69.32 ha i M . S . na delu u površini od 03.38.07 ha; da je poređenjem skica popisnog i premernog katastra utvrđeno da deo koji je osporio D . S . odgovara površini cele nekadašnje katastarske parcele broj 31/18, ukupne površine 02.50.00 ha, koja je u popisnom katastru bila upisana na njeg ovo ime sa delom poseda od 1/1, kao i delu nekadašnje katastarske parcele broj 31/13 koja je u popisnom katastru bila upisana kao „dobro sela D . B .“, dok je M. S . osporio površinu koja odgovara površini cele nekadašnje katastarske parcele broj 31/17, ukupne površine 02.50.00 ha, koja je u popisnom katastru bila upisana na njegovu majku C . S, sa delom poseda od 1/1, kao i delu nekadašnje katastarske parcele broj 31/13, koja je u popisnom katastru bila upisana kao „dobro sela D . B .“; da katastarska parcela broj 31/18, koja je u popisnom katastru bila upisana na ime D. S, sada odgovara delu katastarske parcele broj 544 na kome je u izreci presude utvrđeno pravo svojine tužilaca M, Z, B, Z, O . i D, dok katastarska parcela broj 31/17, koja je u popisnom katastru bila upisana na C . S, sada odgovara delu katastarske parcele broj 544 na kome je u izreci presude utvrđeno pravo svojine tužilaca V, V . i J; da se sporni deo katastarske parcele broj 544 graniči sa katastarskim parcelama broj 538, 539 i 540, koje su nesporno u vlasništvu tužilaca; da je uvidom u izvode iz matične knjige rođenih, kao i iz saglasnih iskaza tužilaca, utvrđeno da je pravni prethodnik svih tužilaca S . S . „iza sebe ostavio“ sinove M . i D; da je M . S . „iza sebe ostavio“ suprugu C . S . i sina M . S, „iza koga su ostali“ tužioci V, J . i V; da je D . S . „iza sebe ostavio“ sinove R . S . („iza koga su ostali“ tužioci M, Z, B, O . i Z .) i V. S . („iza kojeg je ostala“ tužilja D .); da su saslušani svedoci saglasni u tome da je sporna nepokretnost uvek bila u državini porodice S, da su svi smatrali da je to njihova svojina, imajući u vidu da su je njihovi pravni prethodnici koristili i pre Drugog svetskog rata, da im to pravo nikada nije osporavano, te da su, nakon izrastanja šume na toj površini, uz doznake šumske sekcije, šumu sečom eksploatisali i na drugi način koristili; da je iz iskaza tužilaca V, M, D, V. i J, kojima su potvrđeni iskazi saslušanih svedoka, utvrđeno da je spornu nepokretnost stekao zajednički pravni prethodnik tužilaca S . S . iz P, i to od pljevaljskog age S, kao njegov čivčija, te da su pokojni D . i pokojna C . (supruga pokojnog M .) za života pričali da je sporna nepokretnost uvek bila njihova, te da su je kao svoju i koristili; da je, prema tome, tokom postupka nesumnjivo utvrđeno da su pravni prethodnici tužilaca, a kasnije i tužioci, imali mirnu i savesnu državinu spornog šumskog zemljišta, u merama i granicama kako je to utvrđeno veštačenjem, počev u periodu od pre Drugog svetskog rata, pa sve do danas; da sporna nepokretnost odgovara katastarskim parcelama broj 31/17 i 31/18, koje su po popisnom katastru iz 1954. godine bile upisane kao svojina pokojnih D. i M . S; da se prema paragrafu 931. Srpskog građanskog zakonika u vezi sa paragrafom 2. Zakona o šumama Kraljevine Jugoslavije od 21. decembra 1929. godine, kao i prema Zakonu o moratornom stanju iz 1920. godine, pravo svojine može steći održajem na šumskom zemljištu koje se nalazi u svojini države, ukoliko naslednici dokažu da su preko svojih pravnih prethodnika bili u zakonitoj i savesnoj državini do 6. aprila 1941. godine , u trajanju od 43 godine, jedan mesec i 18 dana; da iz svega navedenog proizlazi da su pravni prethodnici tužilaca savesnu i zakonitu državinu spornih nepokretnosti morali imati počev od 19. februara 1898. godine, sve do 6. aprila 1941. godine; da je, međutim, na osnovu rezultata dokaznog postupka, a pre svega iz saglasnih iskaza svedoka i tužilaca o saznanjima iz tog perioda, utvrđeno da je pokojni S . S, kao čivčija age S . iz P, imao i u tom periodu savesnu i zakonitu državinu na spornoj nepokretnosti, koju je nakon pada turske vladavine zadržao sve do svoje smrti, te da je ista, nakon toga, nasleđem prešla na njegove sinove M . i D; da na sve to ukazuje i činjenica da su predmetne nepokretnosti u popisnom katastru iz 1954. godine bile upisane kao svojina pokojnih D . i M, da su one prirodni nastavak katastarskih parcela broj 538, 539 i 540, koje su nesporno u vlasništvu tužilaca, te da su M . i D . 1968. godine, prilikom formiranja premernog katastra, osporili upis prava svojine države na ovim nepokretnostima; da su u logičnoj vezi sa navedenim zaključkom i određene istorijske činjenice vezane za imovinske i hijerarhijske odnose između nosilaca turske vlasti (aga i begova) i meštana, koji su se ogledali u tome da su age i begovi bili posednici zemlje čije su delove, zbog veličine poseda i potrebe obrade, davali u neku vrstu zakupa tzv. čivčijama, koji su deo prinosa ostvarenih obradom bili dužni da predaju agama i begovima; da su konačnim padom turske vladavine 1912. godine prestali da postoje age i begovi, a samim tim i odnosi sa čivčijama, što, po oceni suda, znači da je begovska zemlja samo mogla ostati u svojini i državini čivčija, odnosno domaćeg stanovništva, što je, u konkretnom slučaju, bila porodica S.

Odlučujući o žalbama tužen ih, Apelacioni sud u Kragujevcu je osporenom presudom Gž. 2354/11 od 16. novembra 2011. godine preinačio ožalbenu presudu Osnovnog suda u Prijepolju P. 891/10 od 14. juna 2011. godine, tako što je tužbeni zahtev tužilaca u celini odbio kao neosnovan. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, između ostalog, navedeno: da je prvostepeni sud potpuno i pravilno utvrdio činjenično stanje, ali da je pogrešno primenio materijalno pravo; da su se, prema pravnim pravilima imovinskog prava sadržanim u paragrafu 2. Zakona o šumama Kraljevine Jugoslavije od 21. decembra 1929. godine, sve šume smatrale vlasništvom države, izuzev onih šuma na kojima je fizičko lice zakonitim putem steklo pravo svojine; da je savesni držalac, saglasno paragrafu 931. Srpskog građanskog zakonika, mogao steći pravo svojine na osnovu održaja na šumskom zemljištu ako dokaže zakonski osnov državine do 6. aprila 1941. godine, u trajanju od 43 godine, jedan mesec i 18 dana; da je državina zakonita ako se zasniva na punovažnom pravnom poslu koji je potreban za sticanje prava svojine i ako nije pribavljena silom, prevarom ili zloupotrebom poverenja, a da je savestan onaj držalac koji ne zna ili ne može znati da stvar koju drži nije njegova, s tim što savesnost mora postojati za sve vreme roka potrebnog za održaj; da s obzirom na to da tužioci u parnici radi utvrđivanja prava svojine na šumskom zemljištu stečenog održajem nisu dokazali postojanje zakonskog osnova (pravnog posla ili pravnosnažne sudske odluke) kojim su državinu na spornom šumskom zemljištu stekli njihovi pravni prethodnici, to, po oceni drugostepenog suda, pravni prethodnici tužilaca nisu održajem stekli pravo svojine; da imajući u vidu da su sve šume bile u državnoj, potom u društvenoj svojini, saglasno odredbama Osnovnog zakona o šumama („Službeni list SFRJ“, broj 16/61), te da se, u smislu člana 113. Zakona o iskorišćavanju poljoprivrednog zemljišta („Službeni list SFRJ“, broj 43/59), na takvom šumskom zemljištu održajem nije mogla steći svojina, to je upis spornog zemljišta u popisnom katastru nepokretnosti na ime pravnih prethodnika tužilaca bio bez uticaja na odlučivanje u predmetnoj pravnoj stvari.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakon o nevažnosti pravnih propisa donetih pre 6. aprila 1941. godine i za vreme neprijateljske okupacije ("Službeni list FNRJ", br. 86/46, 105/46 i 96/47 ) propisivao je: da su pravni propisi (zakoni, uredbe, naredbe, pravilnici i dr.) koji su bili na snazi na dan 6. aprila 1941 godine, izgubili pravnu snagu (član 2.); da Prezidijum Narodne skupštine FNRJ može odrediti da se pojedina pravila sadržana u zakonima i drugim pravnim propisima pomenutim u članu 2 . ovog zakona primenjuju, određujući pri tom potrebne izmene i dopune (član 3. stav 1.); da se pravna pravila sadržana u zakonima i drugim pravnim propisima pomenutim u članu 2 . ovog zakona, koja u smislu čl ana 3 . ovog zakona nisu proglašena obaveznim, mogu po ovom zakonu primenjivati na odnose koji nisu uređeni važećim propisima, i to samo ukoliko nisu u suprotnosti sa Ustavom FNRJ, ustavima narodnih republika, zakonima i ostalim važećim propisima donetim od nadležnih organa nove države, kao i sa načelima ustavnog poretka Federativne Narodne Republike Jugoslavije i njenih republika.

Paragrafom 2. Zakona o šumama Kraljevine Jugoslavije od 21. decembra 1929. godine bilo je propisano da su državne šume one koje su po ma kojoj pravnoj osnovi postale državnom svojinom, kao i one na koje niko zakonim putem nije pribavio pravo svojine.

Odredbe Srpskog građanskog zakonika (SGZ), koji se u vidu pravnih pravila primenjivao sve do 6. aprila 1941. godine, dok je primena odredaba koje nisu bile u suprotnosti sa Ustavom FNRJ, ustavima narodnih republika, zakonima i ostalim važećim propisima donetim od nadležnih organa nove države , nastavljena i nakon tog datuma, propisivale su: da se za nepokretna dobra, kao baštine, kuće, njive, livade, voćnjake, vinograde ili miljkove, iziskuje 24 godine za zastarelost, ako je pritežanje bez tapije, ako li je s tapijom i u baštinske javne knjige uvedeno, dosta je 10 godina, da se to razumeva i o službenostima na nepokretnim dobrima (paragraf 929.); da se u smotrenju onih dobara, koja ili Praviteljstvu ili crkvi ili opštinama prinadleže, za koja su osobiti upravitelji i rukovatelji opredeljeni, iziskuje za zastarelost duže nego obično vreme, tako za pokretne stvari šest godina, za nepokretna dobra, ako su na ime pritežaočevo u baštinske knjige uvedena, iziskuje se 12 godina, ako li u knjige baštinske na ime pritežaočevo uvedena nisu, ište se 36 godina (paragraf 931.).

Odredbama Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa ("Službeni list SFRJ", br. 6/80 i 36/90, "Službeni list SRJ", broj 29/96), koje se odnose na sticanje prava svojine po samom zakonu, propisano je: da se po samom zakonu pravo svojine stiče stvaranjem nove stvari, spajanjem, mešanjem, građenjem na tuđem zemljištu, odvajanjem plodova, održajem, sticanjem svojine od nevlasnika, okupacijom i u drugim slučajevima određenim zakonom (član 21.); da savestan i zakonit držalac nepokretne stvari, na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom deset godina, da savestan držalac nepokretne stvari, na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom 20 godina (član 28. st. 2. i 4.). Odredbom člana 29. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, koji je brisan izmenama objavljenim u "Službenom listu SRJ", broj 29/96 od 26. juna 1996. godine, bilo je propisano da se na stvari u društvenoj svojini pravo svojine ne može steći održajem.

5. Ocenjujući navode o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je, polazeći od utvrđenih činjenica konkretnog slučaja i ustavnopravnih razloga iznetih u ustavnoj žalbi, konstatovao da podnosioci, u suštini, ustavnom žalbom ukazuju da je Apelacioni sud u Kragujevcu proizvoljno primenio merodavno materijalno pravo na njihovu štetu.

Stoga, Ustavni sud smatra da, prilikom ocene osnovanosti navoda o povredi prava na pravično suđenje, zapravo treba sagledati sprovedeni parnični postupak kao jedinstvenu celinu i oceniti da li je on bio vođen na način koji je podnosiocima osigurao pravo na pravično suđenje garantovano članom 32. stav 1. Ustava, odnosno da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili arbitrerna, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosilaca ustavne žalbe.

Ustavni sud konstatuje da su i prvostepeni i drugostepeni sud stali na stanovište da se pravo svojine putem održaja na šumskom zemljištu koje se nalazilo u državnoj svojini moglo steći najkasnije do 6. aprila 1941. godine, imajući u vidu odgovarajuće odredbe Zakona o nevažnosti pravnih propisa donetih pre 6. aprila 1941. godine i za vreme neprijateljske okupacije. Sudovi su, kao merodavan propis kojim je bio regulisan institut održaja, primenili SGZ, koji se, kada je reč o sticanju prava svojine na nepokretnostima u državnoj svojini, primenjivao do 6. aprila 1941. godine, u vidu tzv. pravnih pravila, s obzirom na to da fizička lica, prema Ustavu FNRJ, više nisu mogla pretendovati na sticanje nekog stvarnog prava na državnoj imovini (termin koji Ustav FNRJ koristi jeste „opštenarodna imovina u rukama države“). Zakon o moratornom stanju iz 1920. godine sadržao je odredbe o zastoju održaja, odnosno o periodu kada vreme potrebno za sticanje prava svojine održajem nije moglo da teče zbog određenih okolnosti. Reč je, konkretno, o periodu Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, koji je trajao sedam godina, jedan mesec i 18 dana. S tim u vezi, sudovi su saglasni u tome da je, u konkretnom slučaju, za sticanje prava svojine održajem, zaključno sa 6. aprilom 1941. godine, bila neophodna državina na spornom šumskom zemljištu u trajanju od 43 godine, jednog meseca i 18 dana, što predstavlja period od 36 godina, koji je kao uslov bio predviđen paragrafom 931. SGZ, kumulativno sa periodom zastoja iz Zakona o moratornom stanju. Sudovi su, takođe, saglasni u oceni da kada je u pitanju vremenska komponenta održaja, da su pravni prethodnici podnosilaca u državini spornog zemljišta bili onoliko vremena koliko se zahtevalo kao uslov za sticanje prava svojine održajem (43 godine, jedan mesec i 18 dana). Međutim, prvostepeni i drugostepeni sud su izneli različite stavove o tome kakva je državina, u konkretnom slučaju, bila podobna za sticanje prava svojine održajem, odnosno njen kvalitet. Ustavni sud konstatuje da Osnovni sud u Prijepolju, kao uslov za sticanje prava svojine održajem, pored proteka vremena, insistira na savesnoj državini (vanredni održaj), dok je Apelacioni sud u Kragujevcu na stanovištu da je ta državina morala biti i zakonita (redovni održaj).

Ustavni sud polazi od toga da održaj (usucapio) podrazumeva sticanje prava svojine na osnovu državine koja ima određene kvalitete i koja je trajala zakonom određeno vreme. Razlika između redovnog i vanrednog održaja ogleda u kvalitetu državine, od čega zavisi i vremenska komponenta održaja, odnosno da li će period potreban za sticanje prava svojine po osnovu održaja biti kraći ili duži. S tim u vezi, kod redovnog održaja se zahteva da državina bude kvalifikovana, tj. zakonita i savesna, dok se kod vanrednog održaja uslov zakonitosti državine ne postavlja. Po shvatanju Ustavnog suda, zakonita jeste ona državina koja se zasniva na punovažnom pravnom osnovu (iustus titulus) koji je potreban za sticanje prava svojine, odnosno na osnovu koji bi, da je prethodnik zaista bio vlasnik, doveo do prenosa prava svojine uz odgovarajući modus aquirendi (predaja/upis u javne knjige). Savesna državina postoji onda kada držalac opravdano veruje da je stvar nabavio od vlasnika, tačnije kada nije znao, niti je mogao znati da određenu stvar stiče od nevlasnika. Pored navedenog, stvar na koju se pretenduje pravom svojine putem održaja ne sme biti pribavljena silom, prevarom ili zloupotrebom poverenja. U zavisnosti od toga da li je reč o redovnom ili vanrednom održaju, važeći Zakon o osnovama svojinskopravnih odnosa insistira na različitim rokovima potrebnim za sticanje prava svojine. Konkretno, kada je reč o nepokretnim stvarima, ukoliko se radi o savesnoj i zakonitoj državini (redovni održaj) taj rok iznosi deset godina, a ukoliko je u pitanju samo savesna (ne i zakonita) državina (vanredni održaj), propisan je rok od 20 godina.

Ustavni sud, dakle, ukazuje da je sporno ustavnopravno pitanje, u konkretnom slučaju, pravna priroda održaja regulisanog paragrafom 931. SGZ. Kao što je već rečeno, prvostepeni i drugostepeni sud saglasni su samo u oceni da su pravni prethodnici podnosilaca u državini predmetnog šumskog zemljišta bili u vremenskom periodu koji je bio postavljen kao uslov za sticanje prava svojine održajem, ali ne i u pogledu kvaliteta državine. Paragrafom 931. SGZ bilo je propisano „da se u smotrenju onih dobara, koja ili Praviteljstvu ili crkvi ili opštinama prinadleže, za koja su osobiti upravitelji i rukovatelji opredeljeni, iziskuje za zastarelost duže nego obično vreme, tako za pokretne stvari šest godina, za nepokretna dobra, ako su na ime pritežaočevo u baštinske knjige uvedena, iziskuje se 12 godina, ako li u knjige baštinske na ime pritežaočevo uvedena nisu, ište se 36 godina“. Ustavni sud konstatuje da navedena odredba, kada je reč o nepokretnostima, pominje samo tzv. zemljišnoknjižnu i vanknjižnu državinu, čija se razlika ogleda u tome da li je držalac (SGZ koristi termin pritežalac) upisan u javne (baštinske) knjige ili ne. S druge strane, paragraf 929. SGZ je pravio određenu razliku između državine za koju postoji pravni osnov (tapija) i upis u javne (baštinske) knjige i one državine za koju držalac ne poseduje tapiju. Ustavni sud je, dakle, mišljenja da je i SGZ odredio različitu pravnu prirodu održaja u zavisnosti od toga da li postoji pravni osnov za državinu ili ne, što je za posledicu imalo i različitu dužinu perioda koji se zahtevao kao uslov za sticanje prava svojine putem održaja. Imajući u vidu da paragraf 931. SGZ, kao uslov za sticanje prava svojine održajem na nepokretnostima koje se nalaze u vlasništvu države (Praviteljstva), crkve ili opštine, nije izričito propisao da državina mora biti i zakonita, tj. zasnovana na punovažnom pravnom osnovu, Ustavni sud nalazi da je stanovište Apelacionog suda u Kragujevcu da podnosioci u parnici radi utvrđivanja prava svojine na šumskom zemljištu stečenog održajem nisu dokazali postojanje zakonskog osnova (pravnog posla ili pravnosnažne sudske odluke) kojim su državinu na spornom šumskom zemljištu stekli njihovi pravni prethodnici, iz kog razloga nisu održajem stekli pravo svojine, posledica proizvoljnog tumačenja merodavnog materijalnog prava. Ustavni sud konstatuje da je odredba paragrafa 931. SGZ insistirala samo na dužem periodu trajanja državine na nepokretnostima u državnoj svojini, u odnosu na vreme koje je paragrafom 929. SGZ bilo propisano za ostale nepokretnosti, ne pominjući pravni osnov državine. Dokaz da je SGZ pravio adekvatnu razliku između redovnog i vanrednog održaja, te da je, u tom smislu, zakonitost državine morala izričito biti postavljena kao uslov za sticanje prava svojine održajem, jeste paragraf 929. SGZ, koji je, kao što je već rečeno, sadržao distinkciju između državine za koju držalac ima tapiju, kod koje je period za sticanje prava svojine održajem bio oročen na deset godina, kao i državinu za koju držalac nije posedovao tapiju, a za koju je bio propisan rok od 24 godine. Pored navedenog, Ustavni sud je na stanovištu da dodatno uslovljavanje održaja, koji već mora trajati čak 36 godina, postojanjem i punovažnog pravnog osnova (ugovor, presuda), odudara od ideje pravne sigurnosti, koja za cilj, pre svega, ima stabilnost i izvesnost u pravnom prometu i pravnim odnosima, naročito onda kada postoji potreba da se faktičko stanje pretvori u pravno.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je ocenio da je osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 2354/11 od 16. novembra 2011. godine povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje, te je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da su posledice utvrđene povrede prava takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene drugostepene presude i određivanjem da Apelacioni sud u Kragujevcu donese novu odluku o žalbama tuženih izjavljen im protiv presude Osnovnog suda u Prijepolju P. 891/10 od 14. juna 2011. godine, zbog čega je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

7. Što se tiče istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da iz navoda ustavne žalbe proizlazi da je predmetni parnični postupak trajao nepune četiri godine. Navedeno trajanje postupka se objektivno ne može smatrati nerazumno dugim, imajući pre svega u vidu da je postupak vođen pred prvostepenim i drugostepenim sudom, te činjenicu učešća velikog broja tužilaca. Stoga navode ustavne žalbe kojima se ističe povreda prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Sud smatra očigledno neosnovanim, te je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u tom delu odbacio kao očigledno neosnovanu i rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud nije razmatrao navode podnosilaca o povredi prava na pravično suđenje sa aspekta različitog postupanja sudova u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, imajući u vidu da je povredu prava na pravično suđenje utvrdio sa aspekta proizvoljne primene materijalnog prava.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENIK

PREDSEDNIKA VEĆA

dr Goran P. Ilić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u sporu o svojini

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti