Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao šest godina. Podnositeljki se dosuđuje naknada nematerijalne štete zbog neefikasnog postupanja suda, posebno u pogledu izvođenja dokaza veštačenjem.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Snežana Marković, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i Miroslav Nikolić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi N. P . iz Paraćina , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. decembra 2019. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba N. P . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Paraćinu u predmetu P1. 1541/10, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. P . iz Paraćina podnela je Ustavnom sudu, 29. decembra 2016. godine, preko punomoćnika B. M, advokata iz Paraćina, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 1419/16 od 8. novembra 2016. godine zbog povrede načela i prava zajemčenih članom 21. stav 2, članom 32. stav 1 , članom 36. i članom 60. stav 4. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Us tava u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Paraćinu u predmetu P1. 1541/10.

Podnositeljka je u ustavnoj žalbi, između ostalog, istakla: da sudovi nisu cenili nalaze i mišljenja svih sudskih veštaka i da smatra da njena zarada nije pravilno obračunata i isplaćena u odnosu na postojeće pravne akte tuženog i u odnosu na radnike sa najnižim koeficijentom kod tuženog, a sve u smislu odredaba člana 104. st. 2. i 3. Zakona o radu; da je osporenom presudom dovedena u pitanje objektivnost, jer je u svim nalazima i mišljenjima veštaka utvrđeno da joj je isplaćivana zarada u manjem iznosu u odnosu na radnike sa najnižim koeficijentom; da tuženi nikada nije doneo Odluku o isplati minimalne zarade u spornom periodu; da je članom 75. Pravilnika o radu tuženog broj 88, od 17. januara 2007. godine, jasno regulisan način utvrđivanja cene rada za najjednostavniji rad, tako što se cena rada za najjednostavniji rad množi sa koeficijentom posla koji zaposleni obavlja, uvećana za minuli rad i da ova odredba daje jasne parametre za utvrđivanje cene rada za najjednostavniji rad; da i pored toga što je na nesumnjiv način utvrđen način na koji je tuženi vršio obračun zarada i utvrđeno da postoji razlika u isplaćenoj i pripadajućoj zaradi, Apelacioni sud u Kragujevcu u ovom delu ne daje razloge zbog čega ne prihvata nalaz i mišljenje veštaka ; da su se sudovi zaradu tužilje sveli na utvrđivanje da li je ista niža od minimalne zarade, iako tuženi nikada nije doneo Odluku o isplati minimalne zarade, a u spornom periodu je poslovao sa dobitkom, da u toku postupka nije pružio dokaz da su sredstva za isplatu zarada zaposlenih bila ograničena, te da su navodi drugostepenog suda u ovom delu paušalni. Podnositeljka je dalje istakala: da je tužbu u ovom radnom sporu po dnela 2009. godine, a da je postupak okončan 8. novembra 2006. godine; da je rešenjem Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 2603/11 od 4. aprila 2011. godine ukinuta prvostepena presuda i da je sudovima bilo potrebno punih šest godina da u ponovno postupku konačno odluče o predmetu spora. Predložila je da Ustavni sud poništi osporenu presudu, a istakla je i zahtev za naknadu nematerijalne štete, kao i za troškove sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Paraćinu P1. 1541/10 , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilja, ovde podnositeljka podnela je 19. novembra 20 10. godine tužbu Osnovnom sudu u Paraćinu protiv tuženog JKP „P .“ iz Paraćina, radi isplate jubilarne nagrade.

Nakon dostavljanja odgovora na tužbu tuženog , tužilja je podneskom od 24. februara 2011. godine preinačila tužbu isticanjem novog zahteva uz postojeći tako što je tražila da se tuženi obaveže da joj isplati iznos od 80.000,00 dinara na ime razlike u zaradi za period od 4. decembra 2009. do 24. februara 2011. godine, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate.

Na pripremnom ročištu održanom 21. marta 2011. godine utvrđena je vrednost predmeta spora u iznosu od 170.000,00 dinara i dozvoljeno je preinačenje tužbe iz podneska tužilje od 24. februara 2011. godine.

U daljem toku postupka održano je 11 ročišta , na kojima su izvedeni dokazi saslušanjem tužilje u svojstvu parnične stranke, ekonomsko-finansijskim veštačenjem određenim od strane tri sudska veštaka i dopunskim veštačenjima, kao saslušanjem sudskih veštaka i usaglašavanjem njihovih nalaza i mišljenja. U ovom periodu sud je na ročištu od 14. marta 2012. godine odredio izvođenje dokaza preko sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke Lj.J. dok je pismeni otpravak rešenja izrađen tek 29. maja 2012. godine, te ročište zakazano za 30. maj 2012. godine nije moglo biti održano, jer je navedeno rešenje ekspedovano sudskom veštaku na dan zakazanog ročišta, a ni ročište zakazano za 7. septembar 2012. godine, takođe nije održano jer sudski veštak nije dostavio nalaz i mišljenje. Ročište zakazano za 30. oktobar 2012. godine nije moglo biti održano, jer je upravo na tom ročištu sudski veštak nakon pet meseci od donošenja rešenja (30. maj 2012. godine) dostavio nalaz i mišljenje.

U daljem toku postupka sud je na ročištu od 7. novembra 2013. godine odredio izvođenje dokaza preko sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke D. R, dok je pismeni otpravak navedenog rešenja izrađen nakon mesec dana, 13. decembra 2013. godine, a sudski veštak je nalaz i mišljenje dostavio sudu 2. aprila 2014. godine, nakon četiri meseca.

Nakon pokušaja usaglašavanja nalaza i mišljenja sudskih veštaka Lj. J. i D. R. sud je na ročištu od 5. septembra 2014. godine odredio izvođenje dokaza preko trećeg sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke R. T. a pismeni otpravak rešenja izrađ en je 8. septembra 2014. godine. Navedeni sudski veštak je nalaz i mišljenje dostavio sudu 6. oktobra 2014. godine. Na ročištu od 9. februara 2015. godine određeno je izvođenje dokaza dopunskim veštačenjem, a dopunski nalaz je dostavljen sudu 4. maja 2015. godine.

Ročište zakazano za 16. jun 2015. godine je odloženo na saglasan predlog parničnih stranaka do donošenja presude Apelacionog suda u Kragujevcu u drugom predmetu u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, a radi uvida u uputstva drugostepenog suda. Nakon uvida u rešenje Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 655/15 od 2. jula 2015. godine, na ročištu od 7. septembra 2015. godine određeno je dopunsko veštač enje preko sudskog veštaka R. T. a istog dana je izrađen i pismeni otpravak rešenja. Dopunski nalaz i mišljenje dostavljen je sudu 21. septembra 2015. godine.

Presudom na osnovu priznanja P1. 1541/10 od 26. novembra 2015. godine i presudom Osnovnog suda u Paraćinu P1. 1541/10 od 26. novembra 2015. godine je: usvojen tužbeni zahtev tužilje i obavezan tuženi da joj na ime neisplaćene jubilarne nagrade isplati iznos od 5.979,14 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 18. januara 2008. godine do isplate (presuda na osnovu priznanja); usvojen tužbeni zahtev tužilje i obavezan tuženi da joj isplati na ime manje isplaćene zarade za period od decembra 2009. do februara 2011. godine pojedinačne mesečne iznose, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog do isplate (prvi stav izreke), odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje za preostali tužbeni zahtev preko dosuđenih iznosa na ime manje isplaćene zarade (drugi stav izreke) i obavezan tuženi da tužilji na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 63.829,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 26. novembra 2015. godine do isplate (treći stav izreke druge navedene presude).

Osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 1419/16 od 8. novembra 2016. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena žalbom pobijana presuda Osnovnog suda u Paraćinu P1. 1541/10 od 26. novembra 2015. godine u stav ovima drugom i trećem izreke. Iz obrazloženja osporene presude proizlazi: da je tužilja bila zaposlena kod tuženog po osnovu ugovora o radu broj 131 od 2. jula 2007. godine i raspoređena na poslove čistačice, te da je zatim tuženi premestio na poslove portira – čuvara počev od 2. jula 2007. godine, sve dok traje sezona godišnjih odmora, te je tužilji utvrđena zarada za poslove na koje se premešta sa koeficijentom 1,40; da je pripadajućim aneksom ugovora o radu broj 131 od 30. avgusta 2010. godine, utvrđeno da je isti zaključen između tužilje i tuženog i da je tužilji utvrđen koeficijent od 1,35; da je predmet spora isplata razlike između isplaćene i pripadajuće zarade, zbog čega je prvostepeni sud odredio izvođenje dokaza veštačenjem; da su nalazi dva sudska veštaka ekonomsko-finansijske struke bili potpuno različit i, te sudski veštaci nisu mogli da se usaglase svoje nalaze i mišljenja , te je prvostepeni sud odredio novo veštačenje preko trećeg sudskog veštaka, koji je dao osnovni nalaz i mišljenje od 6. oktobra 2014. godine i dopunski nalaz i mišljenje od 21. septembra 2015. godine . Dalje proizlazi da je prvostepeni sud dao jasne razloge o bitnim činjenicama u pogledu utvrđivanja cene rada za najjednostavniji rad, jer je utvrdio da nije bilo parametara za utvrđivanje cene rada za najjednostavniji rad u skladu sa aktima tuženog, a minimalna zarada ne predstavlja cenu rada za najjednostavniji rad, odnosno minimalna cena rada po času koju propisuje Socijalno-ekonomski savet ne predstavlja cenu rada za najjednostavniji rad u prihvaćenom dopunskom veštačenju. U situaciji kada je utvrđeno da tuženi i sindikat nisu utvrđivali cenu rada za najjednostavniji radu u skladu sa Pravilnikom iz 2007. godine, niti je veštak mogao na bilo koji način izračunati cenu rada u smislu Pravilnika iz 2011. godine, jedina moguća situacija bi bila da se u okviru mase sredstava predviđenih za isplatu zarada zaposlenima ne može isplatiti zarada koja je niža od minimalne zarade, propisane odlukom Socijalno-ekonomskog saveta. Kako organ koji je nadležan za poslove statistike nije u utuženom periodu objavljivao podatke o kretanju prosečne zarade zaposlenog u vanprivredi grada na čijem području se obavlja delatnost i kako su odredbe opštih akata tuženog bile neprimenljive, to je , prema nalaženju drugostepenog suda , pravilno sudski veštak obračunao tužilji razliku od isplaćene do visine minimalne zarade u odsustvu bilo kakvih parametara za utvrđivanje cene rada za najjednostavniji rad.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnositeljka ustavne žalbe , utvrđeno je: da svako ima pravo na jednaku sudsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. stav 2.) ; da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se niko tih prava ne može odreći (član 60. stav 4.).

Odredbom Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11) bilo je propisano: da s tranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da će sud izvesti dokaz veštačenjem kad je radi utvrđivanja ili razjašnjenja neke činjenice potrebno stručno znanje kojim sud ne raspolaže (član 249.); da veštačenje vrši jedan veštak, ali da sud može odrediti dva ili više veštaka kad oceni da je veštačenje složeno i da se veštaci određuju prvenstveno iz reda stalnih sudskih veštaka za određenu vrstu veštačenja (član 251. st. 1. i 2.); da sud može kazniti novčano do 30.000,00 dinara veštaka koji ne dođe na ročište, iako je uredno pozvan a izostana k ne opravda, kao i veštaka koji bez opravdanog razloga odbije da vrši veštačenje, da sud može rešenje o kazni staviti van snage pod uslovima iz člana 247. stav 5. ovog zakona i da se na zahtev stranke može rešenjem naložiti veštaku da naknadi troškove koje je prouzrokovao svojim neopravdanim nedolaskom ili neopravdanim odbijanjem da vrši veštačenje (član 254.); da će sud kad veštak ne dostavi nalaz i mišljenje u ostavljenom roku, pošto istekne rok koji je strankama ostavljen da se o tome izjasne, odrediti drugog veštaka (član 258. stav 1.); da protiv rešenja suda iz čl. 250, 251 . i 259. ovog zakona nije dozvoljena žalba (član 260.).

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je konstat ovao da je predmetni postupak započeo podnošenjem tužbe, 19. novembra 2010. godine i da je pravnosnažno okončan presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 1419/16 od 8. novembra 2016. godine , nakon šest godina.

Međutim, Ustavni sud ističe da je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija i da ocena o tome da li je postupak okončan u okviru razumnog roka ne zavisi isključivo od njegovog vremenskog trajanja, već i od drugih činilaca, pre svega postupanja suda pred kojim se postupak vodio, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, složenosti činjeničnih i pravnih pitanja koje treba raspraviti, kao i od značaja pitanja o kome se u postupku odlučuje za podnosioce ustavne žalbe.

Ocenjujući složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, Ustavni sud je ocenio da je predmet spora bio relativno činjenično i pravno složen. Naime, parnični sud je u ovom sporu radi utvrđivanja razlike u isplati zarada za sporni period morao, pre svega , utvrditi cenu rada za najjednostavniji rad, pa kako je veštačenjima u toku postupka utvrđeno da ne postoje parametri za utvrđivanje cene rada za najjednostavniji rad u skladu sa aktima tuženog, to je bilo neophodno da se razlika izme đu minimalne zarade i isplaćene zarade utvrdi u skladu sa Odukom socijalno-ekonomskog saveta. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da su ove okolnosti uslovile i obimniji dokazni postupak (saslušanje tužilje, izvođenje dokaza od strane tri sudska veštaka ekonomsko-finansijske struke, usaglašavanje njihovih nalaza i mišljenja, kao i dopunska veštačenja).

Ipak, osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka je postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi, odnosno istaknutim tužbenim zahtevima odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. Ispitujući postupanje sudova, Ustavni sud konstatuje da je prvostepeni sud nakon gotovo pet godina od podnošenja tužbe doneo presudu kojoj je prethodio obiman dokazni postupak (saslušanje tužilje, izvođenje dokaza od strane tri sudska veštaka ekonomsko-finansijske struke, usaglašavanje njihovih nalaza i mišljenja, kao i dopunska veštačenja). Pored toga, Ustavni sud nalazi da je prvostepeni sud doprineo dužini trajanja postupka , jer je na ročištu od 14. marta 2012. godine doneo rešenje o izvođenju dokaza ekonomsko-finansijskim veštačenjem preko sudskog veštaka Lj. J , ali je pismeni otpravak rešenja izradio tek nakon više od dva meseca, takođe je na ročištu od 7. novembra 2013. godine doneo rešenje o izvođenju dokaza ekonomsko-finansijskim veštačenjem od strane sudskog veštaka D. R , a pismeni otpravak rešenja je izra dio nakon više od mesec dana 13. decembra 2013. godine. Osim toga, Ustavni sud je konstatovao da je rešenjima kojima je određeno veštačenje sudskim veštacima ostavljen rok od 30 dana za dostavljanje nalaza i mišljenja, ali da prvostepeni sud usled nepostupanja sudskih veštaka nije bio u mogućnosti da održi dva ročišta za glavnu raspravu zakazana za 30. maj i 7. septembar 2012. godine, a nalaz i mišljenje sudskog veštaka Lj. J. dostavljen je sudu nakon pet meseci od dana donošenja rešenja , dok je nalaz i mišljenje sudskog veštaka D. R. dostavljen nakon četiri meseca od dana donošenja rešenja. Međutim, prvostepeni sud pri tome nije primenio odredbu člana 258. stav 1. Zakona o parničnom postupku i odredio druge sudske veštake. Nakon određivanja trećeg sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke i njegovog dopunskog nalaza i mišljenja, zaključena je glavna rasprava , a drugostepeni sud je nakon godinu dana odlučio o žalbi tužilje.

Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove, te da je u konkretnom slučaju postojao doprinos suda dužini trajanja ovog parničnog postupka.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnositeljku ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je podnositeljka imala legitiman pravni interes da ce o njenom tužbenom zahtevu odluči u razumnom roku.

Ispitujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnositeljka, kao tužilja i njen punomoćnik nisu doprineli dužini trajanja postupka, jer su se uredno odazivali pozivima suda i ni su zloupotrebljavali svoja procesna ovlašćenja , osim zajedničkog predloga punomoćnika parničnih stranaka za odlaganje ročišta u periodu od 16. juna do 7. septembra 2015. godine, a radi zauzimanja pravnog stava u identičnom predmetu, što je neznatno uticalo na dužinu trajanja postupka.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Paraćinu u predmetu P1. 1541/10.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja parničnog postupka, kao i životni standard u držav i, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je uzeo u obzir i noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije (predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine), kao i više presuda donetih nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela.

Ovakav stav Ustavni sud je zauzeo i u Odluci Už-2936/16 od 24. maja 2018. godine.

7. Odlučujući o istaknutoj povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud i ovaj put naglašava da ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi i priloženih dokaza ne proizlazi da je njihovo zaključivanje u osporenim odlu kama bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u konkretnom slučaju ne sadrži takve ustavnopravne razloge na kojima bi se zasnivali navodi o povredi označenog ustavnog prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, zahteva da kao revizijski sud preispita i oceni zakonitost osporen e presude u pogledu pravilne primene merodavnog prava.

Osim toga, Ustavni sud, konstatuje da podnositeljka u ustavnoj žalbi zapravo ponavlja navode već iznete u parničnom postupku koji je prethodio ustavnosudskom, i koji su bili predmet razmatranja i ocene od strane prvostepenog i drugostepenog suda u postupku po žalbi, o čemu su u osporenoj presud i dati jasni, detaljni i u svemu argumentovani razlozi.

Pored navedenog, Ustavni sud je ocenio da nema mesta tvrdnjama o povredi prava iz člana 60. stav 4. Ustava, koja se u ovom ustavnosudskom predmetu obrazlaže u suštini istim razlozima kojima podnositeljka obrazlaže i povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

U odnosu na istaknutu povredu prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Sud konstatuje da se ustavnom žalbom ne ukazuje na različito postupanje sudova u istovetnim činjeničnim i pravnim situacijama, dok u odnosu na tvrdnju o povredi prava iz člana 36. stav 2. Ustava Sud podseća na svoje stanovište da pomenuta ustavna garancija ne podrazumeva povoljan ishod žalbenog postupka, ako za traženu instancionu zaštitu nije bilo pravnog osnova .

U vezi sa navodima o povredi načela iz člana 21. stav 2. Ustava, Ustavni sud konstatuje da se odredbama ovog člana ne jemči nijedno određeno ljudsko ili manjinsko pravo, odnosno sloboda, već se utvrđuju načela u skladu sa kojima se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode. Stoga je i povreda ovog načela akcesorne prirode, što znači da do nje može doći samo u vezi sa utvrđenom povredom ili uskraćivanjem nekog konkretnog prava ili slobode, za koju u konkretnom slučaju, Ustavni sud nije našao da ima osnova.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. U pogledu zahteva podnositeljke za naknadu troškova za sastav ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi Ustavni sud se poziva na obrazloženje dato, pored drugih, i u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na: www.ustavni.sud.rs).

9. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti