Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 17 godina. Podnosiocu, stečajnoj zadruzi, dosuđena je naknada nematerijalne štete u iznosu od 800 evra zbog nedelotvornog postupanja sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša B. Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Stambene zadruge radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“, u stečaju , iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 25. februara 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Stambene zadruge radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“, u stečaju , i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji j e vođen pred Privrednim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 2346/12.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Stambena zadruga radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“, u stečaju, iz Novog Sada, podnela je Ustavnom sudu, 12. novembra 2013. godine, preko zakonskog zastupnika Ninoslava Šimića, stečajnog upravnika iz Novog Sada, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se tada vodio pred Privrednim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 2346/12.

Nakon početka primene odredaba člana 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 101/13), kojima je za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji još uvek nije okončan, predviđeno posebno, novo pravno sredstvo, prema kome o učinjenoj povredi prava, pre Ustavnog suda, odlučuje nadležni redovni sud, Ustavni sud je ustavnu žalbu ustupio na nadležnost redovnom sudu.

Dopisom Privrednog apelacionog suda R4 P. 93/14 od 7. avgusta 2014. godine Ustavnom sudu su vraćeni spisi predmeta Už-9200/2013, jer je predmetni parnični postupak pravnosnažno okončan presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 2626/14 od 16. aprila 2014. godine, pre stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova kojim je ustanovljena nadležnost redovnih sudova za postupanje po zahtevima za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da predmetni parnični postupak od podnošenja tužbe Opštinskom sudu u Novom Sadu do podnošenja ustavne žalbe traje 17 godina; da su sudovi svojim ponašanjem uslovili da podnosilac dugo bude u neizvesnom očekivanju okončanja parnice, a da na strani podnosioca nije bilo delotvornog pravnog leka da se rad sudova ubrza; da predmet nije bio pravno složen, a čak i da jeste, takva činjenica ne bi mogla opravdati odugovlačenje postupka i da podnosilac nije ničim doprineo ovakvom radu sudova. Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, a istaknut je i zahtev za naknadu nematerijalne štete i troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, iz sadržine ustavne žalbe i na osnovu uvida u priložene dokaze i spise predmeta Privrednog suda u Novom Sadu P. 2346/12, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 28. avgusta 1996. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv troje tuženih M. M, S. S. i M. S , svih iz Novog Sada, radi isplate iznosa od 12.344,52 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.

Na drugom održanom ročišt u na ko me je konstatovano da je tužilac povukao tužbu u odnosu na drugotuženu i trećetuženu, glavna rasprava je zaključena.

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5020/96 od 19. novembra 1999. godine je odbijen, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu na ime glavnog duga isplati iznos od 12.344,52 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 30. novembra 1995. godine do isplate, kao i troškove parničnog postupka i odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka.

Odlučujući o žalbi tužioca, Okružni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 248/00 od 17. februara 2000. godine ukinuo presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5020/96 od 19. novembra 1999. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, do predloga tužioca za odlaganje parničnog postupka na neodređeno vreme na ročištu od 5. aprila 2004. godine, održana su tri ročišta na kojima je izveden dokaz ekonomskim veštačenjem i saslušanjem veštaka, dok dva ročišta nisu održana zbog nepostojanja procesnih pretpostavki.

Na ročištu održanom 4. oktobra 2004. godine je, na predlog tužioca, određen prekid postupka u ovoj parnici do zauzimanja stava Vrhovnog suda Srbije o spornom pravnom pitanju.

Podneskom od 3. septembra 2010. godine, punomoćnik tužioca je predložio nastavak postupka, a na ročištu od 9. novembra 2010. godine ponovo je prekinut postupak u ovoj parnici zbog otvaranja stečajnog postupka nad tužiocem.

Punomoćnik tužioca je podneskom od 12. jula 2011. godine predložio nastavak postupka i obavestio sud da je stečajni upravnik tužioca preuzeo parnicu.

Osnovni sud u Novom Sadu je rešenjem P. 8159/11 od 16. septembra 2011. godine nastavio postup ak i istim rešenjem se oglasio stvarno i mesno nenadležnim za dalje postupanje, a po pravnosnažnosti rešenja, spise predmeta dostavio je Privrednom sudu u Novom Sadu kao stvarno i mesno nadležnom sudu.

U postupku pred Privrednim sudom u Novom Sadu je, na roč ištu od 24. aprila 2012. godine, na predlog punomoćnika tužioca ,određen prekid postupka do okončanja postupka pred Vrhovnim kasacionim sudom po zahtevu za odlučivanje o sukobu stvarne nadležnosti Privrednog suda u Novom Sadu u predmetu P. 621/12.

Podneskom od 19. oktobra 2012. godine punomoćnik tužioca je predložio nastavak postupka , koji je nastavljen rešenjem Privrednog suda u Novom Sadu P. 2346/12 od 30. oktobra 2012. godine.

U nastavku postupka, glavna rasprava je zaključena nakon dva održana ročišta na kojima je izveden dokaz ekonomskim veštačenjem i jednog ne održanog ročišta zbog nepostojanja procesnih pretpostavki.

Presudom Privrednog suda u Novom Sadu P. 2346/12 od 24. januara 2014. godine je, u stavu prvom izreke delimično usvojen primarni tužbeni zahtev. Stavom trećim izreke ove presude obavezan je tuženi da tužiocu na ime duga isplati iznos od 4.036,79 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 28. avgusta 1996. godine pa do isplate i da mu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu do 199.040,00 dinara, a stavom trećim izreke je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je potraživao zakonsku zateznu kamatu od 25. januara 1994. godine do utuženja.

Odlučujući o žalbama, Privredni apelacioni sud je presudom Pž. 2626/14 od 16. aprila 2014. godine, u stavu prvom izreke , delimično odbio žalbu tuženog, kao neosnovanu i potvrdio ožalbenu presudu Privrednog suda u Novom Sadu P. 2346/12 od 24. januara 2014. godine u stavu prvom i delu stava drugog njene izreke u kojem je delimično usvojen primarni tužbeni zahtev tužioca i obavezan tuženi da mu isplati iznos od 4.036,79 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 28. avgusta 1996. godine do isplate. Stavom drugim izreke drugostepene presude je odbijena kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda u stavu trećem njene izreke, stavom trećim izreke je preinačeno rešenje o troškovima sadržano u stavu drugom izreke nižestepene presude i odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka, a stavom četvrtim izreke su odbijeni zahtevi tužioca i tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da se postupak prekida kad nastupe pravne posledice otvaranja postupka stečaja ili likvidacije (član 214. tačka 4)); da će se postupak koji je prekinut iz razloga navedenih u članu 214. tač. 1)-5) ovog zakona nastaviti kad naslednik ili staralac zaostavštine, novi zakonski zastupnik, stečajni upravnik ili pravni sledbenici pravnog lica preuzmu postupak ili kad ih sud na predlog protivne strane pozove da to učine (član 217. stav 1.) .

5. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je tužba podneta 28. avgusta 1996. godine, Opštinskom sudu u Novom Sadu i da je postupak pravnosnažno okončan presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 2626/14 od 16. aprila 2014. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak ukupno trajao 17 godina i osam meseci , što može ukazivati da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, kako je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja postupka.

Ocenjujući složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, Ustavni sud je ocenio da je predmet spora bio relativno činjenično i pravno složen. Naime, parnični sud je trebalo da utvrdi, nakon perioda hiperinflacije, u kojoj meri su ispunjene ugovorne obaveze stranaka, što je uslovilo i nešto obimniji dokazni postupak, ali što nikako ne može biti opravdanje za gotovo sedamnaestogodišnje trajanje postupka.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je podnosilac imao legitiman pravni interes da se o njegovom tužbenom zahtevu odluči u razumnom roku.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe i njegovog punomoćnika, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac, kao tužilac, doprineo dužini trajanja označenog parničnog postupka. Naime, punomoćnik podnosioca od ročišta održanog 6. novembra 1996. godine do sledećeg održanog 19. novembra 1999. godine, odnosno u periodu od nepune tri godine, nije predlagao sudu zakazivanje ročišta. Pored navedenog, Ustavni sud nalazi da je punomoćnik tužioca na ročištu održanom 5. aprila 2004. godine predložio odlaganje zakazivanja ročišta na neodređeno vreme, a kako je sledeće ročište zakazano za 4. oktobar 2004. godine, to je trajanje parničnog postupka produženo za šest meseci.

Osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka je ipak nedelotvorno postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi i istaknutim tužbenim zahtevima odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. Ustavni sud je utvrdio da je prvostepeni sud, nakon nepune tri godine od podnošenja tužbe doneo prvu presudu, koja je u postupku po žalbi ukinuta, a predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. U ponovnom postupku je prvo određen prekid postupka radi zauzimanja stava Vrhovnog suda Srbije povodom spornog pitanja, te je postupak bio u prekidu šest godina, a potom je u skladu sa članom 214. Zakona o parničnom postupku, određen prekid postupka zbog pokretanja stečajnog postupka nad tužiocem, čija opravdanost je postojala samo za period od prekida do odlučivanja prvostepenog suda o predlogu tužioca za nastavak postupka, odnosno preuzimanja parnice od strane stečajnog upravnika, što je period od deset meseci. Osnovni sud u Novom Sadu je nakon oglašavanja stvarno i mesno nenadležnim spise predmeta ustupio Privrednom sudu u Novom Sadu, koji je u nastavku postupka nakon prekida do odlučivanja Vrhovnog kasacionog suda o sukobu nadležnosti doneo drugu presudu, a drugostepeni sud je u postupku po žalbama konačno odlučio o tužbenom zahtevu tužioca.

Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava. Ustavni sud je stoga, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja parničnog postupka i doprinos podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova za sastav ove ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi Ustavni sud se poziva na obrazloženje dato, pored drugih, i u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na www.ustavni.sud.rs).

8. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odre daba člana 42a stav 1. tačka 5) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Vesna Ilić Prelić