Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao šest godina i osam meseci. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete zbog neefikasnog postupanja prvostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. K . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. aprila 202 1. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. K . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 21270/11, a zatim pred Trećim osnovnim sudom u Beogradu pod istim brojem, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. K . iz Beograda je, 8. avgusta 2018. godine, preko punomoćnika M. P , advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Trećim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 21270/11

Podnosilac u ustavnoj žalbi navodi i da ustavnu žalbu izjavljuje i protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3887/18 od 6. juna 2018. godine koja je doneta u predmetnom parničnom postupku, ne navodeći bilo kakve razloge s tim u vezi, pri čemu podnosilac ni u zahtevu ne navodi pomenutu presudu.

Podnosilac ustavne žalbe je detaljno obrazložio činjenično stanje, hronološki tok parničnog postupka, kao i sadržinu sudskih odluka donetih u parnici u kojoj je imao svojstvo tužioca, navodeći da je 1. oktobra 2011. godine podneo tužbu za naknadu štete protiv tuženog Udruženja osiguravača Srbije – Garantnog fonda a da je postupak pravnosnažno okončan presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3887/18 od 6. juna 2018. godine, te mu je zbog dužine trajanja postupka od sedam godina povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Zahtevao je naknadu nematerijalne štete u iznosu od 3.000 evra.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u ustavnu žalbu, priloženu dokumentaciju i spise predmeta Trećeg osnovnog suda u Beogradu P. 21270/11, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 4. oktobra 2011. godine podneo tužbu Prvom osnovnom sudu u Beogradu protiv tuženog Udruženja osiguravača Srbije – Garantnog fonda Beograd radi naknade štete.

Predmet je dobio broj P. 21270/11.

Pred prvostepenim sudom bilo je održano devet ročišta na kojima je u više navrata saslušavan tužilac kao parnična stran ka, izvršen je uvid u spise krivičnog predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu K. 799/06 i Ki. 9454/10, saslušani su svedoci, izvršeno je veštačenje od strane sudskih veštaka saobraćajne struke i medicinske struke-neuropsihijatra i specijaliste ortopedske hirurgije i traumatologije, saslušani su veštaci.

Devet ročišta nije bilo održano, i to: četiri iz procesnih razloga, jedno zbog nedolaska pozvanog svedoka, jedno zbog protesta advokata, dva jer veštak nije dostavio sudu svoj nalaz, jedno na zahtev punomoćnika podnosioca, što je dovelo do produženja parnice za mesec dana.

Od 24. februara 2014. godine predmet je u nadležnosti Trećeg osnovnog suda u Beogradu gde se vodio pod istim brojem.

Presudom Trećeg osnovnog suda u Beogradu P. 21270/11 od 23. oktobra 2017. godine, u stavu prv om izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev pa je obavezan tuženi da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene fizičke bolove i za pretrpljeni strah plati određene novčane iznose, bliže označene u izreci, sve sa zakonskom zateznom kamatom, na ime naknade materijalne štete plati određene novčane iznose , bliže označene u izreci, i to za štetu na vozilu, plaćene takse za izdavanje zapisnika , plaćene participacije za lečenje, i za troškove šlepanja vozila , sve sa zakonskom zateznom kamatom kao i troškov e parničnog postupka ; u stavu drug om izreke odbijen je kao neosnovan zahtev za isplatu preko dosuđenog pa do traženog iznosa na ime naknade za pretrpljene fizičke bolove i za pretrpljeni strah, kao i na ime plaćenih participacija za lečenje, sve sa zakonskom zateznom kamatom, kao i na ime tražene kamate za nematerijalnu štetu počev od 5. oktobra 2008. godine do dana presuđenja 23. oktobra 2017. godine.

Tužilac je 23. januara 2018. godine izjavio žalbu protiv navedene prvostepene presude, a tuženi 12. januara 2018. godine .

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3887/18 od 6. juna 2018. godine, u stavu prvom izreke, potvrđ ena je presuda Trećeg osnovnog suda u Beogradu P. 21270/11 od 23. oktobra 2017. godine u delu stava prvog izreke kojim je odlučeno o naknadi nematerijalne štete i naknadi materijalne štete, i to: na ime štete na vozilu, na ime plaćene takse za izdavanje zapisnika , na ime plaćenih participacija za lečenje i na ime t roškova šlepanja vozila, u pojedinačnim novčanim iznosima bliže označenim u izreci, sve sa zakonskom zateznom kamatom , k ao i odluka o troškovima parničnog postupka, i u stavu drugom izreke; u stavu drugom izreke preinačena je prvostepena presuda u delu stava prvog izreke tako što je obavezan tuženi da tužiocu na iznos naknade štete u određenom iznosu, bliže označenom u izreci, plati zakonsku zateznu kamatu počev od 23. oktobra 2017. godine kao dana presuđenja pa do isplate, dok je tužbeni zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate za period od 7. decembra 2015. godine do 23. oktobra 2017. godine odbijen kao neosnovan; u stavu trećem izreke odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ustavni sud konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi nisu efikasno i delotvorno postupali kako bi se predmetni parnični postupak okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi podnosioca odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Naime, ukupno trajanje parničnog postupka od šest godina i osam meseci predstavlja njegovo nerazumno dugo trajanje kako po praksi ovoga suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava i prekoračuje standard suđenja u razumnom roku.

Ustavni sud nalazi da je p retežan doprinos nerazumno dugom trajanj u postupka dao prvostepeni sud koji je meritorn o odlučio nakon šest godina od podnete tužbe. Takođe, četiri ročišta pred tim sudom nije bilo održano zbog procesnih neodostataka, a bez navođenja razloga za njihovo neodržavanje.

Međutim, po oceni Suda, drugostepeni sud je efikasno postupao jer je postupak od izjavljivanja žalbi protiv prvostepene presude trajao samo pet meseci.

Ustavni sud nalazi da je predmet spora bio od materijalnog značaja za podnosioca i podnosi lac je ima o legitiman interes da se postupak okonča u razumnom roku. Ispitujući ponašanje podnosi oca, Sud ukazuje da podnosilac ustavne žalbe nije doprineo dužini trajanja postupka , a neodržavanje jednog ročišta na zahtev njegovog punomoćnika, a što je dovelo do produženja parnice za mesec dana, nije od značaja za odlučivanje ovog suda.

Ustavni sud nalazi da predmetni postupak nije bio složen jer tokom njegovog trajanja nije bilo posebno kompleksnih činjeničnih i pravnih pitanja koje je postupajući sud trebalo da razjasni pre odlučivanja.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vo đen prvo pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 21270/11, a zatim pred Trećim osnovnim sudom u Beogradu pod istim brojem, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je, u tački 2. izreke, odlučio da se pravično zadovoljenje podnosi oca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpe o zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja parničnog postupka, kao i životni standard u državi, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu, pre svega, aktuelnu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije (predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine), kao i više presuda donetih nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud smatra da dosuđeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpe la.

Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe samo formalno osporava presudu donetu u predmetnom parničnom postupku, jer ustavna žalba ne sadrži bilo kakve razloge s tim u vezi, te formalno pozivanje na povredu ustavnog prava ne čini ustavnu žalbu dopuštenom. Stoga je u drugom delu tačke 1. izreke odbačena ustavna žalba u ovom delu zbog nepostojanja pretpostavki utvrđenih Ustavom za vođenje postupka , saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

7. Saglasno svemu iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13) , doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti